Steel Panther – All You Can Eat (2014)

Izdavač: Kobalt Label Services

Datum izdavanja: 1. 4. 2014.

Producent: Steel Panther

Dužina trajanja: 52:56

Žanr: Hard rock, glam metal revival, comedy rock

Kada su Steel Panther pre tri godine objavili prilično dobar Balls Out, bilo je očigledno da postoji opasnost da ovaj losanđeleski sastav iz parodiranja glam metala sklizne u prostački humor koji je sam sebi cilj. Sasvim očekivano, članovi Steel Panthera tu opasnost nisu izbegli.

Doduše, pravo je malo čudo što su Steel Panther uopšte dogurali do trećeg albuma. Parodiranje glam metal sastava druge i treće generacije predstavlja parodiranje mahom šablonskih kompozicija, poetike i estetike, i zaista je teško pomisliti da jedna ista grupa ljudi može objaviti više od dva zanimljiva albuma ovog tipa. A opet, to što Steel Panther nisu bili čudo za tri dana i nije tako neobično. Ako je tržište dovoljno veliko, svaka roba će pronaći kupca; dokaz za to je činjenica da neki od najneinventivnijih i najnezanimljivijih glam metal sastava i dalje nastupaju po klubovima diljem Amerike. A publika Steel Panthera nije ograničena na glam metal nostalgičare; Pantheri, naime, budući da se izruguju žanru prokazanom u heavy metal krugovima, za ljubitelje „pravog“ metala predstavljaju sasvim  prihvatljivu dozu glama (za koliko „istinskih“ metalaca zvuk Panthera predstavlja grešno zadovoljstvo, možemo samo da nagađamo), pa, osim što nastupaju kao predgrupa za Def Leppard i Mötley Crüe, Steel Panther povremeno dele festivalske bine sa velikim metal imenima.

A to, ako ćemo pravo, svojim muzičkim umećem i zaslužuju. Steel Panther se sa toliko uspeha služe glam metal klišeima – zarazni rifovi, pevljivi refreni, shred soloi – da činjenica koliko su članovi benda, naročito gitarista Satchel (poslušati flamenco intro uvodne „Pussywhipped“, koji predstavlja jasnu aluziju na Metallicinu „Battery“) i bubnjar Stix Zadinia, zapravo dobri muzičari lako može promaći. Svoj talenat članovi Steel Panthera su sa puno uspeha stavili u službu muzičke parodije, no parodija jednog žanra može biti potpuno uspela samo ako u sebi nosi i karikiranje poetike. A tekstovi pesama sa All You Can Eat to uglavnom nisu. Doduše, „Pussywhipped“, donekle i akustična verzija „She's On The Rag“, sa prilično uspeha parodiraju glamerski mačizam, kissovska „Party Like Tomorrow Is The End Of The World“ glamerski hedonizam, a „You're Beautiful When You Don't Talk“ ljigave power balade, dok „The Burden Of Being Wonderful“ nosi karakterističnu steelpantherovsku autoironijsku crtu. No da pesme „Gloryhole“, „Bukkake Tears“, „Gangbang At The Old Folks Home“ (solo u pesmi odsvirao je Vivian Campbell), „Fucking My Heart In The Ass“, „B.V.S.“ (skraćenica od „Big Vagina Syndrome“) i „She's On The Rag“ obiluju nefunkcionalnim prostaklukom moguće je naslutiti već iz samih naslova. To više nije southparkovska opscenost, to je vulgarni humor koji urnebesnim mogu smatrati samo ljubitelji Američke pite i Dva i po muškarca. Da se razumemo, nije ovde problem u mrsnim šalama, problem je u mrsnim šalama bez mere i granice, u pokušaju da se do duhovitosti dođe preko šokiranja, što mnogi pokušavaju, ali malom broju ljudi uspeva. Steel Panther su se, nažalost, i zvanično pridružili ovoj prvoj skupini.

A ono što je tu najiritantnije jeste činjenica da su Steel Panther mogli mnogo bolje, samo da su hteli. Dokaz za to je jako dobra „If I Was The King“ u kojoj su Steel Panther gotovo zreli satiričari: pevač Michael Starr poručuje da bi, da je kralj, rušio škole i zidao dragstore, dozvolio deci da se opijaju, striptizetama omogućio besplatnu ugradnju silikona, omogućio kupovinu granata u „Starbucksu“, proglasio zdrav razum nelegalnim, beskućnike bacio vukovima, bacio bombu na Bliski istok, ali pre toga uzeo naftu. Pantheri su, dakle, svesno odlučili da se obraćaju publici manje profinjenijeg ukusa. I, ako ćemo pravo, nije toliko teško ni razumeti zašto. Po svim pravilima logike, Steel Panther je trebalo da bude samo projekat: jedan album i jedna turneja. No koncept se pokazao neočekivano uspešnim, i Steel Panther su rešili da prigrle stečenu popularnost.

Izvesno je da će i ovaj album naići na dobar prijem kod jednog dela publike. Oni koji od muzičke komedije i parodije traže nešto više mogu ovaj album Steel Panthera mirne duše preskočiti, bez da se ijednog trenutka zapitaju da li su nešto propustili (ali i da, ako to još nisu učinili, neizostavno poslušaju albume Feel The Steel i Balls Out). Ukoliko i rešite da se upustite u slušanje čitavog All You Can Eat (mada vam potpisnik ovih redova preporučuje da preslušate samo pesme u ovom tekstu izdvojene kao uspele), spremite za nakon slušanja neku komediju Woodya Allena, koliko da „properete mozak“.

Ocena: 2,3/5

Spisak pesama:

1. „Pussywhipped“ – 4:37

2. „Party Like Tomorrow Is The End Of The World“ – 4:01

3. „Gloryhole“ – 4:32

4. „Bukkake Tears“ – 4:47

5. „Gangbang At The Old Folks Home“ – 3:47

6. „Ten Strikes You're Out“ – 3:24

7. „The Burden Of Being Wonderful“ – 3:29

8. „Fucking My Heart In The Ass“ – 4:14

9. „B.V.S.“ – 3:57

10. „You're Beautiful When You Don't Talk“ – 3:49

11. „If I Was The King“ – 3:42

12. „She's On The Rag“ – 3:50

13. „She's On The Rag (Alternate Version)“ [iTunes bonus] – 4:46

(Balkanrock.com, 14. jul 2014)