Sanjam: 100 najboljih domaćih rok balada

Mersad Berber, Profil sa starom razglednicom

U jednoj reklami za Heineken, snimljenoj pre petnaestak godina, dva mladića uživaju na koncertu fikcionalnog hard rok benda. Jedan od njih svoju flašu piva spušta na zemlju da bi aplaudirao, a onda se, u trenuku kada bend počne da izvodi neku baladu, saginje da je podigne. U mraku ne uspeva da je vidi, pa pali upaljač; da bi mu pomogao, to čini i njegov prijatelj. Kada se usprave i osvrnu oko sebe, vide da se nalaze u moru plamičaka, podignutih ruku sa upaljačima. Tako se 15. jula 1978. (kako reklama kaže) rodio jedan od velikih fenomena rok kulture.

Uloga Heinekena u stvaranju nekada – nekada, jer se taj fenomen u međuvremenu upokojio – neizostavnog elementa živog izvođenja tzv. power balada nije dokazana, ali zato o razvoju rok balade imamo mnogo pouzdanije podatke. Balada svoj naziv duguje srednjovekovnim francuskim pesmama sa narativnim tekstom uz koje se igralo (fr. ballare – plesati). Tekst tradicionalne balade obično opisuje neki događaj iz mita ili legende, počesto sa tragičnim završetkom; tako balada u našoj narodnoj književnosti predstavlja epsko-lirsku pesmu o nekom tragičnom mitskom ili istorijskom događaju, često obojenu tajanstvenošću i jezovitošću (nasuprot lakoj i vedroj romansi). Interesovanje za narodne balade tokom epohe romantizma dovelo je do procvata autorske balade. Sa druge strane atlantika, krajem XIX veka, iz dodira evropske narodne muzike, koju su sa sobom doneli beli doseljenici, i afričke narodne muzike, koju su sa sobom doneli crni robovi, rodio se bluz. Junaci bluz balada obično su bili antiheroji, usamnljenici i borci protiv autoriteta. Otprilike u isto vreme naziv balada počeo je da se upotrebljava za sentimentalne pesme popularne među širokim narodnim masama, da bi se tokom dvadesetih godina XX veka, zahvaljujući Holivudu i Brodveju, balada ustalila kao naziv za pesmu sporog tempa, najčešće ljubavne tematike. Rok balada, nastala pod uticajem džez, bluz i kantri balada, vrhunac popularnosti i istovremeno zapadanje u manirizam doživeće osamdesetih godina prošlog veka, sa pojavom power balada, sentimentalnih pesama raskošnih aranžmana i himničnih refrena.

Njeno Veličanstvo jugoslovenska rok balada rodila se šezdesetih godina XX veka; osim uticaja inostranih rok balada (i posrednog uticaja džeza, bluza i kantrija), ona je bila pod uticajem jugoslovenske tradicionalne i zabavne muzike, te francuske šansone, italijanske kancone i ruskih kanautora – bardova. Ovakva raznovrsnost uticaja, uz političkim prilikama uslovljene specifičnosti razvoja domaće rok scene, visoke zahteve publike i kiritike, te, naposletku, drugačiji temperament publike, dovela je do veće poetičnosti i tematske raznovrsnosti no što je slučaj sa baladama na engleskom jeziku. U poređenju sa najpopularnijim i najznačajnijim rok baladama na engleskom jeziku, najveće domaće rok balade odlikuju se sasvim drugačijim senzibilitetom; mnogi će reći kako presudni činilac predstavlja slovenski patos, te dodati kako nije slučajno što se neke od nakvećih domaćih balada ne bave temom ljubavi, već smrti.

Ovom prilikom nudimo vam listu sto najboljih domaćih rok balada. Kriterijumi za rangiranje pesama bili su vrednost kompozicije, teksta, izvedbe i produkcije, originalnost, uticaj, ono nešto teško opisivo što mora posedovati svaka velika rok balada, te, naravno, lični ukus sastavljača (mada je prilikom sastavljanja ove liste potpisnik ovih redova imao više razmena mišljenja sa prijateljima no prilikom sastavljanja ijedne druge liste ovog tipa). I samom sastavljaču je bilo jako teško da se ograniči na samo stotinu pesama, pa kako bi ovom listom iko osim njega samog mogao biti zadovoljan? Stoga ovu listu – kao, uostalom, i svaku drugu listu ove vrste – treba ponajviše posmatrati kao presek, podsećanje i preporuku – kao tek jedan od bezbroj mogućih izbora najlepših rok balada sa ovih prostora, podsećanje na ogroman broj velikih umetnika koji su delovali i još uvek deluju na našoj sceni, te skretanje pažnje na pesme koje su vam, bez sumnje, poznate, ali kojima do sada iz nekog razloga niste posvetili pažnju koju zasužuju.

100. Zana – „Rukuju se, rukuju“ (Zana, 1989)

99. Merlin – „Uspavanka za Gorana B.“ (Teško meni sa tobom, a još teže bez tebe, 1986)

98. U Škripcu – „Siđi do reke“ (O je!, 1983)

97. Električni Orgazam – „Kapetan Esid“ (Distorzija, 1986)

96. Smak – „Plava pesma“ (Crna dama, 1977)

95. Poslednja Igra Leptira – „Umiru jeleni“ (Grudi moje balkanske, 1986)

94. Boris Novković – „Kuda idu izgubljene devojke (Tamara)“ (Kuda idu izgubljene devojke, 1986)

93. Prljavo Kazalište – „Heroj ulice“ (Heroj ulice, 1981)

92. Irina & Vi – „Mrazevi“ (A krv mi vri, 2002)

91. Stijene – „Ja sam more, ti si rijeka“ (Cementna prašina, 1981)

90. Jakarta – „Orlovi i laste“ (Maske za dvoje, 1984)

89. Riblja Čorba – „Ostani đubre do kraja“ (Kost u grlu, 1979)

88. Viktorija – „Arija“ (Ja verujem, 1990)

87. Vampiri – „Pokloniću joj nebo“ (Be-Be, 1992)

86. Slađana Milošević & Dado Topić – „Princeza s nekog drugog sveta“ (singl, 1984)

85. Massimo Savić – „Samo jedan dan“ (Stranac u noći, 1987)

84. Alisa – „Da li si čula pesmu umornih slavuja“ (Da li si čula pesmu umornih slavuja, 1987)

83. Jura Stublić & Film – „Dom“ (Sunce sja!, 1987)

82. Partibrejkers – „Molitva“ (Kiselo i slatko, 1994)

81. Idoli – „Hajde, sanjaj me, sanjaj“ (Odbrana i poslednji dani, 1982)

80. YU Grupa – „Crni leptir“ (YU Grupa, 1973)

79. Indexi – „Bacila je sve niz rijeku“ (singl, 1974)

78. Denis & Denis – „Voli me još ovu noć“ (Ja sam lažljiva, 1985)

77. COD – „Bijeli bagremi“ (Bijeli bagremi, 1978)

76. Gibonni – „Libar“ (Mirakul, 2001)

75. Parni Valjak – „Jesen u meni“ (Anđeli se dosađuju?, 1987)

74. ITD Band – „Lagano umirem“ (Skidam te pogledom, 1988)

73. Van Gogh – „Zamisli“ (Hodi, 1996)

72. Lačni Franz – „Čakaj me“ (Sirene tulijo, 1987)

71. Josipa Lisac – „O jednoj mladosti“ (Dnevnik jedne ljubavi, 1973)

70. Oliver Mandić – „Govor tvoga tela“ (Probaj me, 1981)

69. Miladin Šobić – „Od druga do druga“ (Ožiljak, 1981)

68. Osvajači – „Možda nebo zna“ (Krv i led, 1990)

67. Viktorija – „Daj, ne pitaj“ (Spavaćeš sam, 1988)

66. YU Grupa – „Dunavom šibaju vetrovi“ (Ima nade, 1988)

65. Bijelo Dugme – „Loše vino“ (Eto! Baš hoću!, 1976)

64. Azra – „Gospodar samoće“ (Sunčana strana ulice, 1981)

63. Dejan Cukić – „Ruža ispod pepela“ (San na pola puta, 1992)

62. Galija – „Skadarska“ (Istorija, ti i ja, 1991)

61. Laufer – „Budi moja voda“ (Lopov Jack, 1992)

60. Zabranjeno Pušenje – „Možeš imat moje tijelo“ (Fildžan viška, 1997)

59. Crvena Jabuka – „Sa tvojih usana“ (Crvena Jabuka, 1986)

58. Branimir Štulić – „Meni se, dušo, od tebe ne rastaje“ (Balegari ne vjeruju sreći, 1990)

57. Daleka Obala – „Noć je prekrasna“ (Daleka Obala, 1990)

56. Divlje Jagode – „Jedina moja“ (Divlje Jagode, 1978)

55. Bajaga i Instruktori – „Iza nas“ (Od bižuterije do ćilibara, 1996)

54. Piloti – „Kao ptica na mom dlanu“ (Kao ptica na mom dlanu, 1987)

53. Đorđe Balašević – „Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja“ (Celovečernji the Kid, 1983)

52. Babe – „Noć bez sna“ (Slike iz života jednog idiota, 1993)

51. Zdravko Čolić – „Zagrli me“ (Ako priđeš bliže, 1977)

50. Riblja Čorba – „Neke su žene pratile vojnike“ (Pokvarena mašta i prljave strasti, 1981)

49. Đorđe Balašević – „Slovenska“ (003, 1985)

48. S Vremena Na Vreme – „Tema Classica“ (S Vremena Na Vreme, 1975)

47. Nikola Vranjković – „Sretenje“ (Zaovdeilizaponeti, 2001)

46. Indexi – „Jutro će promijeniti sve“ (singl, 1969)

45. Prljavo Kazalište – „Tu noć kad si se udavala“ (Lupi petama..., 1993)

44.  Kerber – „Još samo ovu noć mi daj“ (Seobe, 1986)

43. Đorđe Balašević – „Bezdan“ (Bezdan, 1986)

42. Parni Valjak – „Pusti nek traje“ (Uhvati ritam, 1984)

41. Prljavo Kazalište – „Ma kog me boga za tebe pitaju“ (Zlatne godine, 1985)

40. Hladno Pivo – „Ranjeni i ludi“ (Knjiga žalbi, 2007)

39. Galija – „Da li si spavala“ (Daleko je sunce, 1988)

38. Bijelo Dugme – „Jer kad ostariš“ (Bijelo Dugme, 1984)

37. Suncokret – „Prvi sneg“ (Moje bube, 1977)

36. Leb i Sol – „Čuvam noć od budnih“ (Kao kakao, 1987)

35. Bajaga i Instruktori – „Zažmuri“ (Sa druge strane jastuka, 1985)

34. Riblja Čorba – „Lutka sa naslovne strane“ (singl, 1978)

33. Bijelo Dugme – „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“ (Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, 1986)

32. Kerber – „Na raskršću“ (Ljudi i bogovi, 1988)

31. Đorđe Balašević – „Kad odem“ (Tri posleratna druga, 1989)

30. Zabranjeno Pušenje (Beograd) – „Ljubav udara tamo gdje ne treba“ (Ja nisam odavle, 1997)

29. Dobrovoljno Pevačko Društvo – „Zemlja“ (Nedelja na Duhove, 1995)

28. Piloti – „Zaboravljeni“ (Zaboravljeni, 1993)

27. Bolero – „Jelena“ (O Jesenjinu, 1988)

26. Parnji Valjak – „Sve još miriše na nju“ (Buđenje, 1993)

25. Bijelo Dugme – „Kad zaboraviš juli“ (Bitanga i princeza, 1979)

24. Prljavo Kazalište – „Ako tražiš nekoga“ (Dani ponosa i slave, 1998)

23. Neverne Bebe – „Dvoje“ (Neverne Bebe II, 1997)

22. Rani Mraz – „Priča o Vasi Ladačkom“ (Odlazi cirkus, 1980)

21. Kerber – „Seobe“ (Seobe, 1986)

20. Bijelo Dugme – „Šta bi dao da si na mom mjestu“ (Šta bi dao da si na mom mjestu, 1975)

19. Galija – „Dodirni me“ (Karavan, 1994)

18. Riblja Čorba – „Dobro jutro“ (Buvlja pijaca, 1982)

17. Bijelo Dugme – „Ima neka tajna veza“ (singl, 1975)

16. Rade Šerbedžija feat. Darko Rundek & Arsen Dedić – „Na nešto me sjeća taj grad“ (Mnoge smo i mnogo voljeli, 1986)

15. Đorđe Balašević – „Ne lomite mi bagrenje“ (Bezdan, 1986)

14. Bajaga i Instruktori – „Rimljani“ (Jahači magle, 1986)

13. Bijelo Dugme – „Pjesma mom mlađem bratu (Iz Niša u proljeće '78)“ (Doživjeti stotu, 1980)

12. Galija – „Burna pijana noć“ (Ipak verujem u sebe, 1982)

11. Bijelo Dugme – „Pristao sam biću sve što hoće“ (Doživjeti stotu, 1980)

10. Azra – „Ako znaš bilo što“ (Filigranski pločnici, 1982)

9. Film – „Mi nismo sami“ (Sva čuda svijeta, 1983)

8. Haustor – „Šal od svile“ (Bolero, 1985)

7. Generacija 5 – „Ti samo budi dovoljno daleko“ (singl, 1979)

6. Indexi – „Sanjam“ (Indexi, 1974)

5. Bijelo Dugme – „Sanjao sam noćas da te nemam“ (Eto! Baš hoću!)

4. Time – „Da li znaš da te volim“ (Time II, 1975)

3. Bijelo Dugme – „Ako možeš zaboravi“ (Uspavanka za Radmilu M., 1983)

2. Riblja Čorba – „Kad hodaš“ (Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju, 1984)

1. Bijelo Dugme – „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ (Bitanga i princeza, 1979)

(Balkanrock.com, 14. februar 2016)

Dragoljub Crnčević Crnke (Point Blank): „Najveću pažnju medija bi dobili ako bi ugradili silikone“

Vest da će srpski bluz velikani Point Blank (poznati i kao Dr. Project Point Blank i Dr. Project Point Blank Blues Band) održati dva oproštajna koncerta u Beogradu koja se pre tri godine pojavila u srpskim medijima nije izazvala veliku popmpu. A i kako bi, kad Point Blank nisu spadali u velike rok heroje sa polumilionskim tiražima, već u onu grupu skromnih, čestitih i istrajnih muzičkih delatnika? No, ako najšira publika ovoj vesti nije pridala odviše pažnje, svi domaći zaljubljenici u bluz bili su iskreno tužni zbog gašenja jedne od najznačajnijih bluz institucija ovih prostora. Ali, koju godinu kasnije, evo Point Blanka sa povratničkim albumom. I to kakvim povratničkim albumom!

Na albumu Gitarologija: Povratak korenima kao gosti na gitari pojavljuju se Rambo Amadeus, Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Nenad Zlatanović (Texas Flood), Josip Boček, Vidoja Božinović Džindžer (Riblja Čorba), Nebojša Antonijević Anton (Partibrejkers), Vedran Božić, Dragan Marković (Di Luna Blues Band), Dušan-Duda Bezuha (Zona B), Vlatko Stefanovski, Goran Stojković Goksi (Di Luna Blues Band), Saša Ranđelović Ranđa (Neverne Bebe), Vladan Stanošević (Raw Hide), Vladan Jovković (Orthodox Celts) i Radomir Mihajlović Točak (Smak), a kao gosti na vokalima Sky Wikluh, Momčilo Bajagić Bajaga (Bajaga i Instruktori), Jovan Savić Lole, Dejan Cukić, Nenad-Neša Milosavljević (Galija), Oliver Nektarijević (Kanda, Kodža i Nebojša), Nikola Vranjković, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), Vlada Janković Džet, Dejan Najdanović Najda (Smak), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh) i Bora Đorđević (Riblja Čorba); Dragi Jelić (YU Grupa) i Dado Topić pojavljuju se u ulozi i gitariste i pevača. Čitava stvar je izvedena tako da na 15 pesama sa prvog diska gostuju gitaristi a peva vođa grupe Dragoljub Crnčević, a da 15 pesama drugog diska zapravo predstavljaju te iste matrice sa gostima pevačima. Tako je došlo do nekih zanimljivih spojeva – u pesmi „Moj put“ gitaru svira Rambo Amadeus a peva Dragi Jelić, u pesmi „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ gitaru svira Dragi Jelić, a peva Momčilo Bajagić, u pesmi „Tu negde živi ona“ gitaru svira Vidoja Božinović a peva Dado Topić – pa i nekih kakve su, čini se, bile moguće samo na ovom albumu, kao što je slučaj sa pesmama „Bolesno se volimo“, u kojoj gitaru svira Dragan-Krle Jovanović, a peva Sky Wikluh, ili „Prijatelj“ u kojoj gitaru svira Nebojša Antonijević a peva Nenad Milosavljević.

Povodom objavljivanja albuma razgovarali smo sa vođom grupe Dragoljubom Crnčevićem (alias Baki, alias Crnke, alias Dr, alias Dr. Shtrobl), pevačem, gitaristom, kompozitorom, slikarem, vajarom i piscem.

BR: Već se čuju mišljenja da je jubilarni deseti album Point Blanka kruna tridesettrogodišnje karijere grupe. Da li biste se složili sa ovom konstatacijom?

Dragoljub Crnčević: Apsolutno.

BR: Čini se da grupa nije uživala ovakvu medijsku pažnju još od objavljivanja DVD-a Život u zatvoru. Da li je potrebno da jedan bluz ili bluz rok sastav uradi nešto neobično (za naše prilike), poput nastupa u zatvoru, ili snimi album sa ovolikim brojem gostiju da zasluži pažnju velikih srpskih medija?

Dragoljub Crnčević: Najveću pažnju tzv. medija bi dobili ako bi ugradili silikone, barem peticu, i obuli cipele sa štiklom od deset centimetara. Takođe, kao opcije, skinuti se do gola u crkvi ili se slikati sa turbo-mindža pevačicama, uz objavljivanje mini pornića sa platipusom.

BR: Prvi tiraž Gitarologije je rasprodat; da li to znači da album u fizičkom formatu nije izgubio trku sa digitalnim formatima, u krajnjem slučaju da album nije izgubio bitku sa YouTube singlom kao novom dominantnom formom?

Dragoljub Crnčević: Prodat je i drugi tiraž. Zvuči neverovatno, ali je istinito. Bila bi neverovatna sramota prema svim gostima da se pirateriše ovakvo izdanje. Jadni su oni koji  ga presnimavaju a onda se žale da ovde nema roka i bluza. CD košta koliko i dve i po pakle pljugi. Svaki pirat ubija rok i bluz scenu.

BR: Kako se rodila i razvijala ideja o nastanku Gitarologije? Da li su pesme pisane sa određenim gostima na umu, ili se o gostima razmišljalo nakon nastanka pesama?

Dragoljub Crnčević: Uporedo smo radili pesme i razmišljali kome bi najbolje „legle“. Svako od gostiju je mogao da odsvira i otpeva ceo album. Mi smo se potrudili da svakome „ubodemo“ pesmu koja mu stilski  najbolje odgovara. Mislim da smo u tome uspeli, jer se svi odmah prepoznaju.

BR: Postoji li neko sa kim ste želeli da sarađujete na Gitarologiji a da iz objektivnih razloga nije mogao da gostuje na albumu?

Dragoljub Crnčević: Iz potpuno opravdanih razloga fali jos pet-šest ljudi. I ovom prilikom im se izvinjavamo. Biće prilike da ispravimo propuste.

BR: Pesma „Moj put“ svojim tekstom predstavlja omaž YU Grupi; je li to bila Vaša ideja?

Dragoljub Crnčević: Dragom Jeliću smo poslali četiri teksta i nijedan mu nije odgovarao. Dva dana pred snimanje smo seli moj drug Dragan Gligorić i ja i napisali tekst onako kako mi vidimo YU Grupu. Omaž i poštovanje u svakom pogledu.

BR: Sa druge strane, „Time“ kao da jednim delom predstavlja omaž Pink Floydu?

Dragoljub Crnčević: Hvala na komplimentu!

BR: Po čijoj zamisli je Bajaga pesmu „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ izveo u tom, cohenovskom maniru?

Dragoljub Crnčević: Bajaga je Bajaga. Došao čovek i otpevao za pet minuta. Onda smo pili čaj i kafu sledeća dva sata. Leonarda nismo ni zvali! (smeh)

BR: U pesmi „Bolesno se volimo“, koju peva Sky Wikluh, nakon reči „popušiš“ dolazi tonski zamućena reč za koju je jasno da je „džoint“. Pretpostavljam da je to učinjeno na zahtev izdavača?

Dragoljub Crnčević: Bilo je to na dva golića, podeljena ekipa u PGP-u. Na kraju mi izgubismo, pa zamutismo.

BR: Vlatko Stefanovski i Vedran Božić su jedini koji nisu došli u studio, već su snimili svoje deonice u Skoplju, odnosno Zagrebu, i poslali vam ih. Je li ovo prvi put da sa nekim sarađujete na ovaj način? Da li ovaj vid saradnje ima više prednosti ili mana u odnosu na tradicionalnu, „živu“ saradnju?

Dragoljub Crnčević: Nije. U svakom slučaju, današnja tehnika pojednostavljuje neke stvari. Kad sviraju pravi svirači nije ni bitno gde su snimili. Opšta konstatacija je da sve zvuči „live“. To mogu samo veliki muzičari!

BR: Je li tačno da ste se sa Borom Đorđevićem dogovorili oko teksta pesme „Nisam znao da sam zao“ tek kada se pojavio na snimanju?

Dragoljub Crnčević: Šta reći, popismo kafu na Banjici, odosmo u studio. Bora sluša pesmu, izvadi pesmaricu, lista. U jednom trenutku stade i počne da čita. Pita me šta mislim. Ja kažem:  „Boro, ne mislim, otpevaj“. Bora ’ladno ode i krene da peva, a mi se smrzli. Završi on, kaže: „'Aj' sad da snimimo“. „Šta da snimimo, bre, Boro, snimljeno je“,  kažem ja i turim džezvu. Ubismo se od kafe.

BR: Postoji li јoš neka anegdota sa snimanja koju biste podelili sa našim čitaocima?

Dragoljub Crnčević: Uđe Cukić da otpeva. Zatvorimo vrata od gluve sobe, pustimo pesmu, on odvali. Izađe pa sluša, kaže: „'Aj' još jednom“. Ja ga gledam, kažem: „Al’ ovo je mrak!“ „Jok“, kaže on, „'Aj'  još jednom“. Dobro onda. Ode, zatvori vrata. Gledam kroz staklo i ne verujem. Zafrljačio košulju u ćosak i zaurlao kako on to ume. Izlazi sav mokar: „'Aj' sad daj onaj sokić“!

BR: Izjavili ste u šali da je ovo muškošovinistički album, pošto među gostima nema žena. Sa kojom od naših pevačica ili instrumentalistkinja biste u budućnosti sarađivali u studiju?

Dragoljub Crnčević: Problem je što njih nema dovoljno za ceo album od petnaestak pesama. Ima ih desetak, pa bi morali da napravimo maksi singl.

BR: Vaš stari saradnik John O'Leary pojavljuje se i na Gitarologiji. Da li Vam je otkrio kako Gitarologija, kako toliki broj sjajnih muzičara sa ovih prostora izgledaju u očima posmatrača „sa strane“?

Dragoljub Crnčević: Dovoljno je reći da su, slušajući ga kod njega, dvojica svetskih gitarista rekli da bi nam gostovali na nekom sledećem.

BR: Gitarologija je prvi album grupe (delimično) na srpskom jeziku još od Južnjačke utehe. Ima li istine u trvdnji da je bluz „pravi bluz“ samo na engleskom, ili bluz nosi istu emociju na kom god jeziku bio otpevan?

Dragoljub Crnčević: Može kad pevač zna. Svi na albumu pokazaše da mnogo dobro znaju. Bend i ja smo se nauživali slusajući kako pesme dobijaju neke nove sjajne dimenzije na srpskom.

BR: Prvi album grupe, The Blues, važi za prvo izdanje domaće bluz grupe na engleskom jeziku. Da li je tada bilo nekih problema sa čelnicima izdavačke kuće, da li su neki među njima ovaj album, kako se i u vreme socijalizma brojnim sastavima dešavalo, smatrali „nedovoljno komercijalnim“?

Dragoljub Crnčević: Đorđe Debač i Sveta Jakovljević iz PGP-a su nas i nagovorili da snimimo prvi album bluza. Koliko se sećam, prodao se u preko 30.000 komada. Druga ploča je izvezena za SSSR, mislim nekih 20.000 komada, slušalo se i nikakvih problema nije bilo.

BR: Vaš DVD Život u zatvoru snimljen u zatvoru u Sremskoj Mitrovici jedino je ovakvo izdanje na našim prostorima (jedini sastav sa ovih prostora koji je učinio nešto slično jeste Zabranjeno Pušenje, sa spotom snimljenim u KPD-u Zenica). Koliko i kako je ovo iskustvo uticalo na Vas?

Dragoljub Crnčević: Najteža i najlepša svirka.

BR: Hteli ste da koncert u zatvoru održite još sredinom osamdesetih, ali tada Vam to nije pošlo za rukom. Šta Vas je tada onemogućilo?

Dragoljub Crnčević: Sistemska biroktaija.

BR: Kakva je savremena bluz scena u Srbiji? Ko su naslednici Blues Tria, Point Blanka, Di Luna Blues Banda, Sirove Kože i Zone B?

Dragoljub Crnčević: Na našu sreću ima ih podosta, a mislim da će ih biti jos više. Vreme će pokazati.

BR: Šta u narednom periodu možemo očekivati od Point Blanka? Da li je sa nekim od gostiju na albumu bilo dogovora oko živih nastupa?

Dragoljub Crnčević: Mi smo pre skoro četiri godine održali poslednje nastupe. Sada smo u problemu jer raste pritisak da se cela stvar odsvira živo sa gostima. Postoji mogućnost da se to desi negde krajem marta-početkom aprila.

BR: A šta je sledeće što možemo očekivati iz laboratorije doktora Shtrobla-pisca?

Dragoljub Crnčević: Odgovor na knjigu Dr Shtrobla od profesorke Hermine Shtuc-Myer!

(Balkanrock.com 1. februar 2016)

Hollywood Vampires – Hollywood Vampires (2015)

Izdavač: Republic Records

Datum izdavanja: 11. 9. 2015.

Producent: Bob Ezrin

Dužina trajanja: 48:28

Žanr: Hard rock, blues rock

Kada sam jednoj svojoj prijateljici pričao o supergrupi Hollywood Vampires, koju su u godini koja je za nama osnovali Alice Cooper, Joe Perry i Johnny Depp, sa namerom da izvode pesme Cooperovim „mrtvih, pijanih prijatelja“, ona me je pitala: „Zezaju se, a?“ I zaista, album prvenac – najverovatnije i poslednje izdanje ove grupe – predstavlja veličanstveno zezanje trojice ljudi koji su – ko manje, ko više zasluženo – stekli status „legende“ u svojim branšama, te mogu sebi da priušte rad na nečemu za svoju dušu; jasno je da su njihova imena na poleđini albuma dovoljno primamljiva da njihovi menadžeri i čelnici Republic Recordsa zadovolnjo trljaju ruke.

A sve je počelo kada je Cooper poželeo da oda počast „Holivudskim vampirima“, umetničkoj grupi iz sedamdesetih godina prošlog veka, koja se može nazvati umetničkom samo utoliko što su je sačinjavali umetnici; pristupnica za ovaj klub, umnogome nalik Partiji običnih pijanaca Bore Đorđevića (samo bez političkih ambicija), ispunjavala se natpijanjem ostalih članova. Predsednik kluba bio je Cooper, potpredsednik Keith Moon, a blagajnik Bob Brown, Cooperov menadžer za odnose sa javnošću. Ostali stalni članovi bili su Ringo Starr, Harry Nilsson i Micky Dolenz, a povremeno bi im se priključili John Lennon, Marc Bolan, Keith Emerson, John Belushi, Bernie Taupin ili Joe Walsh. A potom, bilo je tu još par pojedinaca koji nisu bili članovi društva, ali su ka njemu – zapravo prema njegovom harizmatičnom predsedniku – svakako gravitirali, poput Jima Morrisona, Johna Paula Jonesa i Iggya Popa. Tako su Cooper, Perry i Depp oformili sastav, čiji su pridruženi članovi na živim nastupima Duff McKagan, Matt Sorum (njih dvojica nisu učestvovali u snimanju albuma), Cooperov stari saradnik Tommy Henriksen i producent Bruce Witkin (producirao Deppove vokalne deonice u mjuziklu Sweeney Todd), ovde u ulozi klavijaturiste. Na albumu koji su snimili našle su se dve autorske pesme i jedanaest obrada, a lista gostiju obiluje zvučnim imenima: tu su Paul McCartney, Robby Krieger, Brian Johnson, Slash, Dave Grohl, Zak Starkey, Joe Walsh, Perry Farell, Kip Winger, Cooperovi saradnici Henriksen i Orianthi Panagaris, te legenda horora Christopher Lee, koji izgovara intro „The Last Vampire“ (zapravo odlomak iz Drakule Brama Stokera), a koji predstavlja njegov poslednji diskografski zapis – Lee je preminuo dva meseca pre objavljivanja albuma.

Albumom Hollywood Vampires, sjajno odsviranim i izvrsno produciranim – produkciju je potpisao veliki Bob Ezrin – dominira bluesirani hard rock, dovoljno moderan da ne zvuči arhaično, a dovoljno tradicionalan da ne zvuči izveštačeno. Komadi na ovom albumu, dakle, predstavljaju metalizirane verzije izvornika, a ovo očvršćavanje izvršeno je sa polovičnim uspehom. Dobar broj komada predstavlja obrade mehaničke i sasvim neinventivne, pa stoga i sasvim nezanimljive – „My Way“, „Manic Depression“, „Jump Into The Fire“. Ponegde, kao u „Itchycoo Park“ i medliju „School's Out / Another Brick In The Wall“ (na kojem su gostovali Brian Johnson, Slash i članovi nekadašnjeg benda Alice Cooper Neal Smith i Dennis Dunaway) se debelo omanulo – potonja pesma je naročito odbojna, budući da su Cooperova hard rock himnica o raspustu i taj komad remek-dela konceptualnog rocka, tako često čupan iz konteksta, samo naizgled iste tematike. Pa ipak, blistavi trenuci pretežu. Ima tu inventivnih aranžerskih rešenja – kakav je gudački uvod prošaran usnom hramonikom u žestoku, energijom nabijenu „Whole Lotta Love“ (na kojoj gostuje Brian Johnson) ili gitarske deonice i pljeskanje u „Cold Turkey“ – ima boogie raspojasanosti –  ležernost „Come And Get It“ (gosti Paul McCartney i njegov bubnjar Abe Laboriel Jr.) i „Jeepster“ nimalo se ne doima veštačkom – ima, naposletku, ogromne energije i silovitosti. Visokonaponske verzije „I Got A Line On You“ i „Five To One / Break On Through“ (gost Robby Krieger) svakako predstavljaju najuspelije komade na albumu.

A iz potonje je najočitije da je onaj koji ovaj album svojom energijom prožima i nosi Cooper. On sa ogromnim uspehom meandrira između sopstvenog izvođačkog izraza – grlenog, reskog vokala – i izvođenja koja predstavljaju omaž izvornom pevaču – počesto i u jednoj pesmi („Five To One / Break On Through“, „Cold Turkey“, „Manic Depression“)! Naposletku, u dve autorske pesme, sasvim solidnoj „Raise The Dead“ i ne odviše uspeloj „My Dead Drunk Friends“, jasno se očitava njegov autorski pečat.

Album Hollywood Vampires, dakle, muzički je sasvim pristojan. Istina, on pomalo pati od manjka konceptualizma, koji možda jeste stran teškom rocku, ali nije Aliceu Cooperu – gostovanje Christophera Leea unekoliko deluje nesuvislo, budući da na albumu nema cooperovskog horora, a album očito nije posvećen samo članovima kluba „Holivudskh vampira“ nego i drugim prijateljima Alicea Coopera koji više nisu među živima, mada je malo verovatno da je Richard Wright bio među njima, a „I Got A Line On You“ svakako ima manje veze sa Cooperovim prijateljstvom sa trojicom pokojnih članova izvornog Spirita koliko sa činjenicom da je on „I Got A Line On You“ prethodno obradio 1988. godine; naposletku, uveren sam da se Cooper, kada je snimanje albuma već bilo završeno, setio čoveka čiji je štićenik postao krajem šezdesetih, lupio po čelu i rekao: „Auh, kako sam mogao da zaboravim Zappu!“ Na kraju krajeva, ovaj album je zanimljiv iz razloga iz koga je zanimljivo svako izdanje slično njemu – uvek je zabavno kada velikani obrađuju velikane. Delimičan odgovor na tinejdžersko pitanje „Kako bi zvučalo kad bi AC/DC svirali nešto od Zeppelina?“ nudi album Hollywood Vampires.

Ocena: 3,5/5

Spisak pesama:

1. „The Last Vampire“ – 1:35
2. „Raise The Dead“ – 3:31
3. „My Generation“ – 2:47
4. „Whole Lotta Love“ – 4:13
5. „I Got A Line On You“ – 2:48
6. „Five To One / Break On Through (To The Other Side)“ – 4:17
7. „One / Jump Into The Fire“ – 5:07
8. „Come And Get It“ – 2:59
9. „Jeepster“ – 2:42
10. „Cold Turkey“ – 3:07
11. „Manic Depression“ – 2:43
12. „Itchycoo Park“ – 2:55
13. „School's Out / Another Brick In The Wall“ – 5:14
14. „My Dead Drunk Friends“ – 4:30

(Balkanrock.com, 26. januar 2016)

Himna slobode: 30 godina Istine i „Anđela“

Ima tako nekih pesama većih od života, onih za koje bi bilo odviše slabo reći savršenstvo ili remek-delo. To su one pesme koje, pored antologijskih stihova, briljantne kompozicije, vrhunske izvedbe i ingeniozne produkcije, poseduju još nešto, teško opisivo, a počesto savim neuhvatljivo. Beatlesi takvih pesama imaju bar tuce; pa onda „All Along The Watctower“ u Hendrixovom izvođenju; Lennonova „Imagine“; „Dust In The Wind“ Kansasa; „Brothers In Arms“ Dire Straitsa, Cohenova „Hallelujah“, „Who Wants To Live Forever“ Queena, naravno, „Stairway To Heaven“. O, razume se, ima u istoriji popularne muzike pesama značajnijih, pesama većih, ali malo je onih koje odišu takvim i tolikim emotivnim nabojem, takvom i tolikom poetskom i muzičkom snagom, takvom i tolikom katarzičnošću.

Zavidan je broj takvih pesama u domaćoj rok muzici. Potpisnik ovih redova mora priznati da broj pesama inostranih izvođača koje on oseća takvima (jer one se takvima mogu samo osećati) nije veliki; sa druge strane, „Ima neka tajna veza“ Bijelog Dugmeta, „Nedelja kad je otiš'o Hase“ prvog Zabranjenog Pušenja, Balaševićeva „Ne lomite mi bagrenje“, „Sejmeni“ Haustora, „Par godina za nas“ Ekatarine Velike, „Trube“ Galije, Stublićeva „E, moj druže beogradski“, Bajagina „Moji drugovi“, „Zaboravljeni“ Pilota, „Hoću da znam“ Partibrejkersa, „Zemlja“ Dobrovoljnog Pevačkog Društva, „Yugo 45“ drugog Zabranjenog Pušenja i „Ljubav udara tamo gdje ne treba“ trećeg Zabranjenog Pušenja, „Na ovim prostorima“ Hladnog Piva samo su one koje mu prve dolaze u misli. Ima u njima onog nečeg što je rečima teško izraziti i onima, kao što je autor ovog teksta, koji bi to nekako morali umeti, a onda, još nečeg, nekog čudnovatog križanja i prepleta zanesenosti i jeze, ushićenja i melanholije. To je široka, nepokorna balkanska duša, reći će mnogi. Svakako, nama te pesme govore o ljubavi i ratu, radosti i boli, životu i smrti onako kako ne može nijedna pesma ponikla van granica onoga što se danas eufemistički naziva Regionom. Navedene pesme, ovako, hronološki poređane, mogle bi se čitati kao mala poetska istorija ovih prostora. Među takvim pesmama najistaknutije mesto morala bi zauzimati pesma koja je u ovoj godini proslavila svoj trideseti rođendan ovenčana slavom, izglasavana Najboljom pesmom jugoslovenskog roka, Pesmom decenije i Pesmom veka, proglašavana pesmom koja „ulazi u najstroži, najelitniji izbor onoga što je ovde komponovano“ (Ratko Adamović), „jednom od retkih univerzalno subverzivnih pesama domaće popularne muzike“ (Aleksandar Žikić), „najvećim dometom ovdašnjeg roka“ i pesmom koja „u srpskom pesništvu ulazi u red najznačajnijih“ (Peca Popović), pesmom koja je dovela do „višeslojnog potresa u rok-muzici, poeziji i politici“ (Zoran Hristić), ali i ujedno i od mlađih naraštaja zaljubljenika u rok žigosana kao  „precenjena“, „izlizana“ i „bogu i ljudima dosadila“ – pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ Riblje Čorbe.

A samo godinu dana pre njenog pojavljivanja činilo se da Čorba nikada više neće uspeti da dostigne domete svoja prva četiri albuma. Peti studijski album grupe, Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju – za koji je svakako važilo nomen est omen – sniman je u mučnoj atmosferi. Dok su se Bora Đorđević i Miša Aleksić nekako još i nosili sa svojim alkoholnim demonima, Rajko Kojić je tonuo sve dublje u ponor zavisnosti od heroina – dešavaće se tih godina da Kojić zaspi na bini, ne pojavi se na televizijskom gostovanjima, doživi saobraćajni udes iz koga nekim čudom izvuče živu glavu. Vicko Milatović je bio u vojsci; bubnjarske palice privremeno je preuzeo Vlajko Golubović, muzičar potpuno drugačijeg pedigrea i profila. „Vlajko je bio odličan bubnjar, ali smo privatno bili dva sveta, što se konačno potvrdilo na snimcima albuma“, piše Aleksić u svojoj autobiografiji. Đorđević je bio u veoma mračnom raspoloženju; Momčilo Bajagić svedoči: „Boki je bio na svim naslovnim novinama, na svim koncertima, na svim televizorima, za sve su ga živo pitali, on je imao gomilu nekih problema, nervirale su ga gluposti, nervirali su ga razni neki ljudi...“ Razume se da se to moralo odraziti na kvalitet pesama na albumu. Istina, bilo je na albumu i izuzetno dobrih pesama, kakve su protestne „Besni psi“ (koja će izazvati i omanji međunarodni skandal stihovima „Grčki šverceri, arapski studenti, / negativni elementi, maloletni delikvetni / i besni psi“) i „Džukele će me dokusuriti“, Bajagićeva duhovita minijatura „Muzičari koji piju“, fina balada „Gluposti“, te gorka „Ravnodušan prema plaču“, koja ulazi u red Đorđevićevih pesničkih vrhunaca. Međutim, našle su se na njemu i „Nemoj da kažeš mome dečku“ i „Minut ćutanja“, u kojima je Đorđević sasvim zašao u manirizam, idejno dobra ali pesnički malo uspela „Mangupi vam kvare dete“, te „Kazablanka“ i „Priča o Žiki Živcu“, humoreske koje su same sebi cilj (i kakvih će od druge polovine osamdesetih biti sve više na Čorbinim albumima). Muzičari koji piju bili bi, možda, dobar album, da u pitanju nije bio album grupe koja je izdanjima koja su mu prethodila postavila standarde i sebi i drugima.

A najuspeliji komad na albumu, jedna od najlepših balada i najemotivnijih pesama domaće popularne muzike, „Kad hodaš“, nije izišla iz pera vođe grupe, već njenog drugog gitariste, koji je, sa svojim solo prvencem, nizao uspehe tamo gde je njegov matični bend beležio neuspeh za neuspehom: kritika je osula paljbu po Muzičarima koji piju, ali je bila puna hvale za Pozitivnu geografiju; dok su koncerti Riblje Čorbe otkazivani zbog nedovoljnog interesovanja publike, Bajagić je za koncerte sa svojim Instruktorima Pozitivne Geografije – za koje je verovao da će raditi samo jednu sezonu – dobijao sve više ponuda. Nesporazum oko tezge u Grčkoj morao je biti samo povod onome što se valjalo iza brda: Kojić i Bajagić prestali su biti članovi Čorbe. Uspešna zamena dvojca Kojić – Bajagić, esencije Čorbinog zvuka, mogla bi se uporediti samo sa transplantacijom koštane srži; u mogućnosti novog gitarskog tandema, Vidoja Božinović – Nikola Čuturilo, nije mnogo ljudi verovalo.

Sve je to, kako je par godina kasnije pisao Vladimir Stakić, „davalo osnova za ideju da je baš kolega Đorđević kolega u krizi [...] kad se stvari već ovako poređaju, sasvim je jasno da je 'Istina' morala izaći kao besna (gotovo do histerije), agresivna ploča, sa bar jednom izuzetnom pesmom – 'Pogledaj dom svoj, anđele'. Ta je ploča odlično viknula svoju poruku: Riblja čorba je živa i ja sam živ i hoćemo još da budemo živi. Ili: [...] bez inata nema zanata.“ Istina je bila nalik komadu usijanog železa: umešno producirana – bend je sa Istinom obnovio saradnju sa Johnom McCoyem, koji je iz Čorbinog zvuka u datom trenutku uvek uspevao da izvuče maksimum – furiozno odsvirana, žestokog teškometalnog zvuka – Čuturilo je ispravno primetio da je reč o možda i najčvrćem Čorbinom albumu, a o tome se veoma retko govorilo kada se govorilo o Istini – sa stihovima oštrim poput žileta – „'Ajde beži“, „Dvorska budala“, „Hleba i igara“, „Verno pseto“ ulaze u red Đorđevićevih pesničkih vrhunaca; kao integralni deo albuma svakako treba posmatrati i pesmu „Snage opozicije“, leksički najoriginalniju Đorđevićevu pesmu, čije je objavljivanje svaka muzička kuća onog vremena morala smatrati visokorizičnim potezom, i koja će se na nosaču zvuka pojaviti tek dvanaest godina nakon što je snimljena za Istinu. Pesme „Snage opozicije“, „'Alo“, „Dvorska budala“ i „Pogledaj dom svoj, anđele“ zagrebački Jugoton, sa kojim je grupa u vreme snimanja Istine imala ugovor, smatrao je odviše problematičnim i odbio da ih uvrsti na ploču, pa se grupa vratila pod okrilje beogradskog PGP-RTB-a. Istina će se tako još po nečemu upisati u istoriju jugoslovenskog roka: biće to, valjda, jedini domaći rok album koji će biti manje problematičan za PGP-RTB no za Jugoton, tradicionalno otvoreniji za avangardnije i provokativnije projekte (mada je prilično verovatno da je Jugoton samo želeo da se nekako ratosilja Čorbe).

Silovitosti kojom je delovao album svakako su doprineli naziv, izuzetno efektan u svojoj jednostavnosti, te izvrstan omot Jugoslava Vlahovića, sasvim u skladu sa oštrinom albuma. Korišćenjem jednog prepoznatljivog simbola, ali takvog da je najprepoznatljiviji i da najviše značenja nosi za stanovnike ovih prostora, ugrađivanjem glava članova benda u zid Ćele kule, Vlahović je načinio jedan od retkih domaćih omota – takvi su još i omoti albuma Bijelo Dugme Bijelog Dugmeta, Teško meni sa tobom... a još teže bez tebe Merlina i Između krajnosti Azre – koji su upotrebom potentnih istorijsko-kulturnih simbola sami postali veliki istorijsko-kulturni simboli jednog prostora i vremena.

A onda, tu je bila „Pogledaj dom svoj, anđele“. Ta pesma nije bila nalik ni na šta što je do tada Čorba snimila. Niti na išta poniklo na jugoslovenskoj sceni do tog trenutka. Hevimetalskog senzibiliteta, „Pogledaj dom svoj, anđele“ bila je sasvim oslobođena ironije karakteristične za Đorđevićeve stihove. Đorđević ovde nije bio onaj do tog trenutka dobro poznati Đorđević, cinični realističar sa izraženom bolderovskom crtom, hroničar života na beogradskom asfaltu, slikar naličja erotske ljubavi i ljubavnik ćopićevski „surovog“ srca. Za razliku od njegovih ranijih radova, koji su slikali prizore iz života velegradskog (polu)sveta i obilovali slengom, stihovi pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, iako u njima nije bilo arhaizama, zvučali su drevno. Stado, bogalji i prosjaci, bagra koja je sebi sagradila hramove, krstaški ratovi – sve je to jasno asociralo na srednji vek. Jezive, gotovo apokaliptične slike asocirale su na našu srednjevekovnu crkvenu i dvorsku književnost, a osirotelo, slepo stado upregnuto u amove na našu epsku poeziju. Ta je pesma, kako je zapisao Peca Popović, „izrasla iz mulja asfalta, besa, ali i pamćenja sa srednjevekovne freske, i nema smisla ako je drugačija. S ushićenjem deteta čiste emocije Bora, posedujući onu retku visprenost i optiku koja ga čini svenarodnim bardom, u tri minuta iscedi celu dušu.“

Da je, na užem planu, „stado“ iz Đorđevićevih stihova predstavljalo narod (narode) Jugoslavije – u to vreme uglavnom nesvestan da ekonomski sunovrat države nije ono najgore što se može desiti – a „bagra“ državne glavešine – jedan deo nesposoban da iznađe način za skretanje sa puta za haos kojim je zemlja jurila, a drugi nepogrešivo je vodeći tim putem –  u to nema sumnje. (Razume se da je i „Pogledaj dom svoj, anđele“ morala izazvati kontroverze u javnosti socijalističke Jugoslavije; na sednici Komisije za informativno-propagandno delovanje Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, pukovnik Stevan Stanojević je rekao: „Pesma Bore Đorđevića 'Skini s očiju paučinu, anđele' izabrana je za  hit godine. Sa svim onim porukama koje su u pesmi, pitam se je li to naš jugoslovenski hit [...] je li to kritika našeg stanja i odgovara li nam to?“) „Ne bez patetike, uz salve pravednog gneva, Bora se tu obrušio na sve podmukle 'vođe naroda' i 'očeve nacije' krvavih ruku, raskrinkavajući ih sa nemilosrdnom doslednošću, nimalo ne birajući reči.“ (Žikić). Da li je tu bilo još nečeg, ili nečeg drugog? Popović piše: „U kratkom periodu od devet meseci sredinom osamdesetih još dve izuzetne autorske ličnosti oglasile su se pesmama koje otvaraju sličnu tematiku. Balašević je na albumu Bezdan imao 'Ne lomite mi bagrenje', a Bajaga je 'Rimljanima' zaključio Jahače magle. Mislim da ta koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada se o tome retko pisalo.“ Prihvatimo li ovakvo čitanje „Anđela“ (kada je reč o tematici pesama „Ne lomite mi bagrenje“ i „Rimljani“ dileme nema) – čitanje kakvo Đorđević poslednjih godina i sam potencira na koncertima Riblje Čorbe – taj period od godinu dana mogao bi se uzeti za trenutak kada je srpsko rokenrol pesništvo, zagrabivši u epski narativ, i sebi i drugima konačno obelodanilo da se nastavlja na srpsku pesničku tradiciju od Branka Radičevića do Branka Miljkovića.

Na širem planu, „Pogledaj dom svoj, anđele“ predstavlja pesmu svih poniženih i uvređenih, svih porobljenih i ugnjetenih (takvom čitanju, uostalom, sasvim odgovara video spot, koji je režirao Miša Vukobratović). Biblijski ton samo podcrtava večitu aktuelnost pesme: postojanje gladnih, zavedenih i zaplašenih pod jarmom moćnika koji stado izrabljuju, sprečavajući ga da spozna istinu (Đorđević je veoma efektno upotrebio „amove“ kao dvostruki simbol), uživajući u bogatstvu i slaveći laži koje su im to bogatstvo omogućile („hramovi“ kao još jedan dvostruki simbol). Pozivanje anđela da se seti krstaških ratova i preklanih vratova nije poziv na sećanje na postradale u sudaru religija, već na one koji su živote položili za pravdu, kao što ni želja da dušmani pocrkaju, ili bar da na svojoj koži osete šta znači beda, strah i bol nije želja za osvetom, već želja da padnu silnici i tlačitelji. Apostrofiranje anđela nije zazivanje neke više sile koja će doneti spas – i anđeo će, kao i smrtnici, doći Bogu na istinu – već zazivanje čovečnosti koja je sama sebe izrazila u liku anđela. Đorđević je u ovoj pesmi načinio uspeo spoj naturalističkog i patosa – naspram paučine, krvi, nesrećnih i bolesnih, bogalja i prosjaka, preklanih vratova, čemera, smrti i jada, bede, straha i bola stoji anđeo, kao simbol svega čistog i lepog. „Pogledaj dom svoj, anđele“ krik je za istinom, pravdom i slobodom, nikako samo u kontekstu nacionalne istorije. Taj urlik besa predstavlja najglasniji Đorđevićev poklič za slobodom. „Pred strahom od sutrašnjice [Đorđević] diže pesmu milosrđa, i što je još vaćnije vraća nas ka prostorima ljubavi, nade i vere [...] Ta pesma, nastala u jeku 'vunenih vremena', pokazuje da usred nasilja, straha i neizvesnosti umetnost ima čudo da ponudi odgovor.“ (Popović)

Usud pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ bio je da, kako se Đorđević često vajkao, zaseni sve ostale pesme na albumu. I da, na albumu onako savršeno otpevana, odsvirana i producirana, nikada ne zvuči dovoljno dobro na kocertima Čorbe. Njen usud je bio i da postane jedna od himni „Trećeg srpskog ustanka“. I da je mnogi (pogrešno) čitaju isključivo u nacionalnom ključu. Njen usud je bio i da se za njom godinama poteže u nepriličnim trenucima, onako kako se, ponajčešće od strane neznalica i budala,  poteže za Zmajevim „Svetlim grobovima“, Jakšićevom „Otadžbinom“ ili Rakićevom „Na Gazimstanu“. Njen je usud, naposletku, da (ma koliko je bezočno trošili) nikada ne izgubi na snazi i aktuelnosti. Aleksandar Žikić je, krajem prošlog veka, zapisao da će „Pogledaj dom svoj, anđele“ „tokom sledećih petnaest godina funkcionisati nesmanjenim intenzitetom. Trenutak kad se njena aktuelnost na ovim prostorima iscrpi, ako se ikada dogodi, poklopiće se sa konačnim ulaskom svetlosti na mesto na kome neoprostivo dugo, da se poslužim još jednim Borinim citatom, 'nema Boga, nema pravde'.“

Šta se posle Istine i „Anđela“ događalo dobro nam je poznato – olako uljuljkivanje u poziciji „neprikosnovenog populističkog tribuna SFRJ rokenrola, rock-mamuta kojem su svi skidali kapu, idola radnih i studentskih (pri)gradskih masa“ (Teofil Pančić), u lovorikama i velikim brojkama, potom saradnja sa štokakvim mutnim likovima srpske estrade, nepovratno udaljavanje od mlađih naraštaja rok publike i medijska brljotina za brljotinom. Tu je sve ono – a u svemu tome je više štete no koristi – što je Đorđeviću donela „pozicija gubitničkog glasnogovornika, od koga je vremenom počelo da se očekuje da kaže sve ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić). Popović kaže: „Lajanje u svim pravcima od Bore buntovnika načinilo je dežurnog tumača nacionalnih interesa“, i pita se: „Kako neko ko po prirodi radi svetsku stvar sve na kraju svede na nacionalnu liniju?“

„Anđeo“ se, međutim, od svog autora – kako i sam Đorđević kaže – nepovratno odvojio i započeo sopstveni život. Pesma nije, kako je to slučaj sa pesmama-međašima na zapadu, doživela mnogobrojne obrade; valjda zato što je većini mlađih sastava bilo jasno da bi nova verzija „Anđela“ delovala kao niskokvalitetna crno-bela fotokopija Velikog talasa nad Kanagavom. (U izvođenju onih kojima to nije bilo jasno „Anđeo“ neizbežno zvuči kao otužni pokušaj imitacije i/ili profanizacija jednog remek-dela.) „Pogledaj dom svoj, anđele“ je, pored toga što je srpske kultur-elitiste konačno uverila da rokenrol može biti poezija i da poezija može biti rokenrol, i što će u narednim godinama predstavljati prvi teg koji se stavlja na terazije za merenje domaćeg rok izraza, ostala najznačajnija protestna pesma na ovim prostorima, krik i bes u kome ima nečeg – je li to samo stih, rima i leksika, tematika i neprolazna vrednost, ili je posredi još nešto – što ga je, iako je reč o pesmi svevremenoj i sveprostornoj, zauvek obeležilo kao pesmu našu. Kao Šantić kad peva: „U meni cvile duše miliona... / Moj svaki uzdah, svaka suza bona, / Njihovim bolom vapije i ište“, kao Veljko Petrović kad veli: „Ovo je zemlja otrovana krvi, / korenje gdeno krepkog duba trune, / orlovi ginu a blaguju crvi, / gde il' se kadi il' pakleno kune“, kao Miloš Crnjanski kad viče: „Moj narod nije steg carski što se vije, / nego majka obeščašćena. / Znoj i sirotinja i mržnja što tinja / u stidu zgarišta i sena“, tako je i Bora Đorđević ispevao, natopivši je krvlju, znojem i suzama, pesmu onog (jugoslovenskog, da ne bude zabune) naroda koji peva o ljubavi i ratu, smejući se i plačući u isto vreme, čemu se ona oficirka KFOR-a na Borinom koncertu u Štrpcu nije mogla načuditi. Pre par godina sam, na jednoj od stranica hrvatskih veterana u onom što se u Hrvatskoj naziva Domovinskim ratom a u Srbiji građanskim ratom na prostoru Hrvatske, naišao na otvoreno pismo bivših vojnika hrvatskoj vladi. Tu su veterani, grdeći nesposobnost državnog rukovodstva, nepotizam i lopovluk, citirali stihove pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, potpisujući kao autora „četničkog vojvodu Boru Đorđevića“.

Možda će Đorđević jednog dana ostati upamćen po „Anđelu“ više no po ičem drugom što je napisao? Možda će činjenica da je od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih „nenašminkan, znojav, autentičan, drsko ispevao rok tragediju socijalističko-samoupravne svakodnevnice“ (Petar Luković) biti zasenjena činjenicom da je on autor tog velikog poziva na nepokoravnje nepravdi, nasilju i strahu? Jer „Pogledaj dom svoj, anđele“ jeste podsećanje na sve ovozemaljske nesreće i patnju, na svet u kome nikad nema ničeg novog pod suncem i u kojem je čovek čoveku vuk, ali je u nju urezano i uverenje da se protiv tih i takvih zala treba boriti. Naposletku, i uverenje da naspram svog tog zla mora postojati neko dobro. Popović piše:

„Kažu da je Lutka sa naslovne strane tetka-baba. Za ideale su opet poginule budale.

Jedino taj Anđeo blešti u mrklom mraku.“

(Balkanrock.com, 28. decembar 2015)