Dejan Pejović Peja (The Dibidus): Ljubav i dalje pobeđuje sve

Sa Dejanom Pejovićem Pejom, frontmenom sastava The Dibidus, razgovarali smo o aktuelnom izdanju benda, živom albumu Uživo iz kluba „Fest“, o njegovim danima u Vampirima i Familiji, stanju na srpskoj rock sceni...

BR: Početkom godine pojavilo se treće izdanje The Dibidusa, live album Uživo iz kluba „Fest“. Mislim da je odluka da vaš treći album bude živi, pogotovu zato što je sniman tek nekoliko meseci nakon što ste se vratili na scenu Trenerkom i sakoom, veoma hrabra...

Peja: Hrabrost je relativna stvar, kao i procena iste. Često je bliska sa ludošću. Međutim, mi se nismo odlučili na takav korak da bi dobili orden za hrabrost, već da bi nastavili kontinuitet, koji je u današnje vreme i u novonastalim uslovima gde važe neka druga pravila, neophodan. Osim toga, taj album je presek mog 25-ogodišnjeg rada u muzici, ali i neka vrsta vizit-karte mog sadašnjeg benda.

BR: Album Trenerka i sako je prvobitno objavljen na CD-u od strane Long Playa, a kasnije ste ga poklonili za besplatan download sa vašeg zvaničnog sajta. Da li će i Uživo iz kluba „Fest“ u jednom trenutku postati dostupan za besplatan download?

Peja: Da li će živo izdanje biti dostupno za free download, pitanje je za našeg izdavača. Kako sada stvari stoje,neće biti dostupan na taj način.

BR: Šta ti misliš o ovom vidu izdavanja albuma, kojem su se masovno okrenuli i afirmisani bendovi?

Peja: Free download je nužno zlo. Već sam više puta pričao na tu temu. Od izdanja nema nikakve zarade jer piraterija čini svoje. Onda si samim tim maltene prinuđen da sam sebe piraterišeš. Muzička industrija u svetu ima isti problem, ali stanje nije tako haotično kao kod nas. Tretman muzičara kod nas je katastrofalan, alarmantan. Situacija je krajnje urgentna. Ja zaista ne pamtim da je neko ministarsvo kulture ikada nešto uložilo u pop-rock kulturu. Tu ne računam koncertna dešavanja. Da se razumemo, stanje u kulturi je generalno loše. Ali kako sad da se boriš za neke stvari koje su marginalne u odnosu na činjenicu da neki nemaju ni za hleb. Muzika se može skinuti sa interneta, ali ja još nisam pronašao način da besplatno downloadujem hleb.

BR: Jova (Jović, gitarista) se nije pojavio na albumu Uživo iz kluba „Fest“. Kada ste vas dvojica 2007. godine ponovo pokrenuli The Dibidus, rečeno je da on neće uživo svirati sa bendom, ali da će biti zvanični član. Da li je njegov status još uvek takav?

Peja: Joca se nije pojavio na živom izdanju upravo iz razloga koji je naveden. S obzirom da nije bio na stejdžu, odgovor se sam nameće. On je izuzetan muzičar koji ima svoje mesto u domaćoj muzici. Ali i živi primer kako zbog tog istog haotičnog stanja i lošeg tretmana muzičara ti isti muzičari bivaju primorani da rade neke druge stvari ne bi li preživeli. To je velika šteta i nepravda. To je kao kada bi vrhunski hirurg vozio taksi, jer od nečeg mora da živi. Potpuno razumem situaciju, ali se pitam dokle.

BR: Na albumu je kao bonus objavljena pesma „Draga“, duet sa Nenom Belanom. Kako je došlo do ove saradnje? Pretpostavljam da tvoje i njegovo poznanstvo seže još iz vremena kada su Vampiri i Đavoli imali zajedničku publiku...

Peja: Duet sa Belanom nema veze sa prijateljstvom iz prošlosti. Davno sam napravio tu pesmu. Tada smo baš komentarisali da ima nešto što pomalo liči na Belanov fazon dok je radio sa Đavolima. Tu i leži deo odgovora, zašto baš Neno. Ali pre svega zato što je to jedan izuzetan čovek i muzičar. Koristim i ovu priliku da mu se javno zahvalim na saradnji.

BR: Meni je oduvek bila simpatična činjenica da su ta dva benda koja su svirala doo-wop, ili neo doo-wop, znači „muziku za zaljubljene“, imala tako strašna imena, „Vampiri“ i „Đavoli“...

Peja: Za Đavole ne znam. Ali, kada sam sa Vampirima snimao prvi spot, svi smo spontano nosili naočare za sunce. Ako se ne varam, odatle je krenula ideja da se zovemo Vampiri. Davno je bilo.

BR: Kad pominjemo Vampire, neizbežno se pojavljuje tema Erinog prošlogodišnjeg ponovnog formiranja Vampira i povratničkih koncerata na kojima tebe, ali i Saše [Petrova, gitariste Dibidusa, nekada Vampira], nije bilo...

Peja: Nije bilo još nekih vrlo zaslužnih ljudi za taj bend. Osim toga, da bi se negde pojavio, neko treba da te pozove. Ja nisam dobio nikakav poziv. Takođe želim da demantujem da je nekolicina nas odbila da nastupi kao Vampiri. Dakle, nismo pozvani. Želim takođe da pojasnim još jednu stvar. Deksi, Gedža i ja nikada nismo svojevoljno otišli iz  benda. Mogao bih još mnogo toga da kažem u vezi svega toga, ali ne želim da se bavim time. Sve je to jako tužno i ružno... Idemo dalje.

BR: Vratimo se malo unazad, na početke The Dibidusa... Čini mi se da publika nikad nije saznala ko je kumovao bendu?

Peja: Ja sam kumovao. Meni je sama reč „dibidus“ totalno dibidus. Učinilo mi se da ide uz šarenolik stil koji se čuje u našoj muzici.

BR: Rekao bih da se na ono što si nekada radio sa Familijom mnogo više nego prvi album Dibidusa oslanja Trenerka i sako...

Peja: Apsolutno bih se složio da je drugi album puno bliži onome što sam radio sa Familijom. Nemam šta da dodam.

BR: Na oba studijska albuma Dibidusa prisutna je ta, meni jako zanimljiva, latino-šansonjerska crta...

Peja: Latino-šansonjerska crta jeste prisutna. Volim to, šta drugo da kažem. Sve je dobro dok ima ritma i dok guza radi.

BR: Mislim da The Dibidus sa puno uspeha spaja plesnu muziku i društveno kritičke tekstove. Malo kome na našoj sceni to zaista polazi za rukom, iako mnogi pokušavaju...

Peja: Ja volim kontraste, i ako su mi teme same po sebi često mračne i teške, ali istinite, ja volim da ih pakujem u muziku uz koju može da se igra. Pa gde još i muzikom da mračim ljude. Bilo bi previše, Jedva i ovo gutaju. Ali, mi smo takav narod. Najviše se zajebavamo kad nam je najteže. Ginemo k'o partizani, sa pesmom na usnama.

BR: Meni lično najbolja stvar sa Trenerke i sakoa je pesma „Iz dupeta u glavu“ u kojoj su brojne reference na pesme Familije...

Peja: „Iz dupeta u glavu“ jeste pesma koja je negde autobiografsaka priča. Otuda i citati onoga o čemu sam pisao i u Familiji. Neke stvari se očito nisu promenile.

BR: Familija je jedini bend svoje generacije koji je uspeo da iznedri toliki broj hitova, i to na samo dva albuma, čije su pesme u toj meri uspele da „uđu u narod“, što se, mislim, vidi i po reakcijama publike kada The Dibidus izvodi ove pesme...

Peja: Familija je funkcionisala u vreme kada su uslovi za igru bili skroz drugačiji od današnjih. I tada je bilo suludo vreme. Rat, sankcije... Svašta ružno. Ali je postojala scena, kao i sistem koji je kako tako funkcionisao. Postoji  i sada scena, ali je krajnje haotična i selektivna. Osim toga, faktor sreće nas je poslužio, kao i priča o slaganju kockica. Jake individue su činile taj bend. Podržavali smo jedan drugog... Maltene živeli zajedno. Živeli smo isključivo od benda i maksimalno smo bili posvećeni bendu. Onda rezultati dođu sami po sebi. Ja tek sad postajem svestan značaja tog benda i svih tih pesama,i drago mi je zbog toga. Znači da nije bilo uzalud.

BR: Sa Gedžom još uvek sarađuješ na neki način, Deksi je pevao prateće vokale na The Dibidusu... Da li je Familija definitivno završena priča?

Peja: Kako stvari sada stoje, ta priča je završena.

BR: Koliko pratiš domaću rok scenu? Postoji li neki mladi bend koji ti je privukao pažnju?

Peja: Stignem da pratim koliko mogu. Ima jako puno mladih bendova i to svakako raduje ,ali onima koji vrede treba dati šansu kakvu zaslužuju. E, to je hrabrost. Kad u 21. veku u Srbiji odlučiš da se baviš rock 'n' rollom. Ne bih nikoga posebno izdvajao. Cenim i poštujem svačiji trud. Nešto mi prija više, nešto manje... Ali, trud se mora poštovati.

BR: Na albumu Trenerka i sako našla se nova verzija pesme „Pokloniću joj nebo“ koju si ti napisao a Vampiri snimili za film Mi nismo anđeli. Ja mislim da je scena u kojoj se „Pokloniću joj nebo“ pojavljuje, velikim delom zahvaljujući upravo toj pesmi, jedna od najkultnijih kada je reč o našoj filmskoj umetnosti. Na Uživo iz kluba „Fest“ ovu pesmu si najavio rečenicom: „Da li ste ikada vodili ljubav na podijumu za igru?“...

Peja: Malo ko zna da je u tom filmu trebala da se koristi originalna muzika iz 50-ih i 60-ih godina. Međutim, zbog mogućeg problema sa autorskim pravima od toga se odustalo. Tako je pao izbor na Vampire, kao bend koji je negovao taj retro stil. Scena u kojoj se čuje „Pokloniću joj nebo“ trebala je da bude pokrivena sa pesmom „Stand by Me“ od Ben E. Kinga. E sad, sve ostalo je istorija. Meni je drago što je ta pesma postala velika, ali ton ne ide bez slike, tako da nije to samo moja zasluga. Tako se poklopilo. Ja nikad ne znam šta će biti sa pesmom koju pišem. Nisam ja taj koji određuje šta će biti hit. Tu se publika pita.

BR: Na svim vašim albumima ispisan je moto „Budite dobri ljudi, i volite se, jer ljubav pobeđuje sve“. Misliš li da i u ovakvom vremenu ljubav ima tu snagu?

Peja: Naravno da ljubav ima tu snagu, samo je pitanje da li ima ljubavi. Za početak, neka svako pokuša da je pronađe. Zato ću i ovom prilikom poručiti svima: BUDITE DOBRI LJUDI I VOLITE SE, JER LJUBAV POBEĐUJE SVE.

(Balkanrock.com, 18. jul 2013, ZliHadzo.com, 24. avgust 2013)

Yubilej: Aleksandar Makedonski – Za heroje i princeze (25 godina kasnije)

Skopski bend Aleksandar Makedonski osnovao je 1986. godine gitarista Vladimir Petrovski Karter, nekadašnji član punk grupa Fol Jazik, Saraceni i Badmintons. Ovaj pop rock sastav sa primetnim uticajima alternativnog rocka prvi album, pod nazivom Za heroje i princeze, objavio je 1988. godine za beogradski Jugodisk.

Dvadesetpet godina nakon objavljivanja albuma, Petrovski, danas vlasnik filmske kuće Karterfilm, za Balkanrock govori o počecima grupe i o njenom prvom album.

„Pesme sa albuma Za heroje i princeze nisam preslušao zadnjih dvadeset i kusur godina. Gramofon mi je neispravan a nisam mogao ni LP da pronađem. Nakon iscrpne pretrage kroz studio uspeo sam da lociram LP u jednoj kutiji ispod mikspulta. Kad sam konačno uspeo da preslušam album, osećao sam se kao da prvi put slušam pesme, ali polako slušajući numeru za numerom počele su da se pojavljuju slike divnih, ludih, naivnih 80-ih godina kada je najvažnije bila dobra svirka, žurke, žene, pijana jutra i odlazak u krevet, spavanje do popodneva, spremanje i opet isto, jea! Nije da sam se ja nešto mnogo promenio, ali ta vremena su imala poseban šarm.

OK, da se vratim na pesme sa albuma. Moram da priznam da se pesme i stihovi kompletno razlikuju od onoga što sam radio pre Aleksandra, ali u svakom slučaju oduvek sam u stihovima hteo da opišem ono što se dešava oko mene, kao i ljude i situaciju u kojoj se nalazim. Sound pesama je tipičan za 80-e. Splet okolnosti je uticao da ovaj album zvuči onako kako zvuči. Dugih godina bend je bio trio, i to: bubnjevi Boris Georgiev But, klavijature Dejan Škartov Deko, i ja – gitara i vokal. Imao sam potrebu da nešto promenim, pa se bendu pridružio i bas gitarista Zoran Janković Bajo, moj dugogodišnji saradnik i prijatelj, koji je, nažalost, preminuo prošle godine od srčanog udara, Verica Janković, prateći vokal, i Melita Stefanovska, isto prateći vokal. Pet-šest meseci pred snimanje albuma But je napustio bend i otišao da svira sa grupom Mizar, sa kojom je i snimio nihov prvi album. Mi smo, jednostavno, sa promenom bubnjara izgubili stari sound, i, nakon nekoliko neuspelih audicija, bendu se priključio Vlado Domovski Čavče na bubjevima. Pesme su nastale nakon što smo nekih dve-tri nedelje bili izolovani u jednoj vikendici izvan Skoplja, gde smo se non-stop zezali, svirali i snimali demo materijal. Konačno smo kasnije ušli u studio M2 i za četiri dana smo snimili ceo materijal za album, snimatelj je bio Bratislav Zafirovski Braco.

Moram da potenciram da, iako stihovi u nekim pesmama izgledaju dosta naivno i jednostavno, u stvari svi imaju dvostruko značenje, puni su sarkazma i kritike ali ni u kom slučaju ne bih hteo da zalazim dublje u značenje stihova, jer i tada i sada ostavljam da svako percepira i prima stihove kako njemu odgovara.

(A strana)

„Da, da, da“

Ne sećam se kako je nastala.

„Neću da plačem“

Blanko, isto, ne sećam se kako je nastala.

„Celu noć i ceo dan“

Raduje me činjenica da pesma ima i danas svoje poklonike, i da je jedni obožavaju dok je drugi mrze.

„Kucao sam na tvoja vrata“

Tekst je, koliko se sećam, nastao dok sam se vraćao kući oko tri ujutru pijan, dok je ceo grad i država spavala, a imao sam neodoljivu potrebu da sve probudim i da nastane jedna velika žurka.

„Rum & Coca-Cola“

Pesma je uglavnom zezanje, na naš tadašnji mentalitet. Najvažnije je da je ovu pesmu obožavao Minimaks i redovno puštao u njegovoj radio emisiji.

                                                     

B strana

„Za heroje i princeze“

Bila je zamišljena da bude noseća stvar albuma, dopada mi se i dan danas.   

„Bezabi babi“

Dobra stvar.

„Kraj“

Sigurno jedna od najboljih numera koju sam napisao u karijeri. Kad je slušam danas liči mi na epitaf na sve što nam se desilo kasnije, čitava ona papazjanija sa glupim ratom i kraj jednog života i načina razmišljanja.

„Dođi, jutro“

Nastala je u studiju negde u 4-5 ujutru dok smo završavali sa snimanjem.“

(Balkanrock.com, 17.7.2013)

Deep Purple - Now What?! (2013)

Izdavač: earMUSIC

Datum izdavanja: 26. 4. 2013.

Producent: Bob Ezrin

Dužina trajanja: 60:04

Žanr: Hard rock, heavy metal, progressive rock, blues rock

U jednoj od svojih dogodovština Billy the Pljuc biva osuđen na smrt i kao poslednju želju zahteva da čuje čuveni „Mark II“ Deep Purplea kako izvodi „Child In Time“. Poslednja želja Kerčevog junaka na slikovit način ilustruje zašto je svaki novi (studijski, razume se) album Deep Purplea ozbiljna tema.

Teško je suditi o radovima jednog od najvoljenijih (Dragan Kremer bi rekao: najprecenjenijih) bendova na ovim prostorima, naročito ako ste i sami među njihovim poštovaocima – autora ovog teksta duboko je rastužila vest o smrti Jona Lorda, a potom i spoznaja da Deep Purple nikada više neće zasvirati u „klasičnoj“ postavi (ali ni kao „Mark III“, o čijem su mogućem okupljanju govorili i Glenn Hughes i David Coverdale). No suditi je, svakako, znatno lakše no što je bilo članovima benda ući u studio. Deep Purple danas nije Deep Purple sa početka sedamdesetih godina prošlog veka najmanje onoliko koliko se Morseova melodičnost razlikuje od Blackmoreove razbarušene viruoznosti, te koliko se u Aireyevim deonicama oseća rokerski štih, nasuprot Lordovom klasičarskom. Uz to, članovi benda su svakako svesni (za razliku od dobrog dela njihovih fanova) da je vreme u kojima su nastali albumi In Rock, Fireball, Machine Head i Made In Japan nosilo posve drugačiju boju, a valjda su im i titule „pionira heavy metala“ i „(nekada) najglasnijeg benda na svetu“ poprilično dosadile. Otud naslov Now What?! verovatno na dobar način oslikava dilemu pred kojom se bend nalazio pred početak snimanja albuma. „Za naš uticaj na razvoj rock muzike odaju nam priznanja svuda osim u Americi (što možda i nije velika šteta, pošto se Amerikanci i dalje bezuspešno trude da Grand Funk Railroad, Rush i Kiss proglase pionirima heavy metala), ponosni smo vlasnici najpoznatijeg gitarskog rifa na svetu (koji je se smučio i nama samima), prodali smo milione ploča, a nismo više tako mladi, i šta sad?!“

Zato autoru ovog teksta, kada je čuo prvi singl sa albuma, prekrasnu bluesiranu baladu „All The Time In The World“, sa stihovima poput „There's still a long way to go / And the nights are closing in, / But if I travelled any faster, babe, / Lord knows where I might have been“ i „And so I watch the world / Go racing by tearing up the street, / I lay back in the long grass, / Take it easy and rest my feet“, nije delovalo neverovatno da će ovaj album Deep Purplea biti nešto smireniji i okrenut tradicionalnom, bluesiranom hard rock zvuku, što bi možda u ovom trenutku za Deep Purple bilo najbolje. No drugi singl sa albuma, makabristična „Vincent Price“, koja ulazi u red pesama koje navode slušaoca da se zapita „Šta li su, dođavola, hteli da postignu ovim?“, razvejala je takve iluzije. Na prvo slušanje, Now What?! zvuči neobično nekompaktno, kao da su na ovom albumu članovi benda pokušali da zahvate u sve etape svoje karijere. Ima na Now What?! konvencionalnog hard rocka („Hell To Pay“), progresive („Above And Beyond“, „Après Vous“, te „Uncommon Man“, sa jasnom aluzijom na Koplandove „Fanfare za običnog čoveka“), metaliziranog hard rocka („A Simple Song“, „Out Of Hand“, „Vincent Price“), bluesa („Blood From A Stone“, „All The Time In The World“, te obrada „It'll Be Me“ Jerry Lee Lewisa), funka („Bodyline“ – mada valja reći da je ovaj komad znatno više aerosmithovski no deeppurpleovski à la Stormbringer funk), pa čak i trunke psihodeličnosti („Weirdistan“ – zaista, dokle će nesretne države Srednje Azije predstavljati simbol za sve što je iščašeno?). Pa ipak, Now What?! se sa svakim narednim slušanjem pokazuje sve kompaktnijim i prijatnijim za uho, sa jedinom nepravilnošću u tkanju u vidu alicecooperovski jezovite „Vincent Price“, koja je, mogao bih se zakleti, maslo Boba Ezrina, sasvim nepotrebna u opusu Deep Purplea i, avaj, jedina na Now What?! u kojoj je moguće čuti Gillanov vrisak. Pažnju naročito privlače uvodna „A Simple Song“ sa baladičnim uvodom i flautom (sintetičkom, doduše) u završetku, himnična „Hell To Pay“, zavodljiva „Bodyline“, simfonična „Above And Beyond“, ali iznad svega blues rock komadi „Blood From A Stone“, „All The Time Of The World“ i „It'll Be Me“. To, svakako, govori u prilog tezi da bi bilo najbolje i, uzmemo li u obzir kretanja na globalnoj rock sceni, najprirodnije da su se Deep Purple okrenuli sirovijem, bazičnijem hard rock zvuku.

Sa druge strane, činjenica da su na Now What?! klavijature izražene, te da je Aireyu dato znatno više prostora za soliranje no Morseu (uzrok ovome može biti činjenica da je album posvećen preminulom Lordu) unekoliko predstavlja osveženje od sirovosti koja dominira u savremenom teškom rocku. Sintetičke boje Airey upotrebljava svrsishodno, a uspeti u tome u okvirima žanra danas ogroman je uspeh. Uz to, zvuk Morseove gitare (osim, razume se, u njegovim melodičnim i standardno dobrim soloima) sasvim je u skladu sa aktuelnim trendovima u produkciji – i tu je Ezrin uradio dobar posao. Za Morseom i Ayriem ne zaostaje mnogo ni kičma benda: Roger Glover je precizan, a u bubnjanju Iana Paicea i dalje ima nečeg od teškometalne energije sa početka sedamdesetih. Gillana glas još uvek dobro služi, hvala na pitanju (odsustvo vrisaka mu, razume se, odavno ne možemo zameriti), kao što je još uvek u stanju da isporuči vredne i intrigantne stihove.

Snimiti devetnaesti studijski album, ako ćemo pravo, i nije neki uspeh, no snimiti pažnje vredan devetnaesti studijski album priličan je podvig, naročito ako pritom morate meandrirati između zadrtih fanova koji od vas očekuju nešto što niti možete, niti želite, niti bi, naposletku, bilo mudro da uopšte pokušate, i kritičara čiji miljenici niste još od vremena kada je to prestao biti žanr kojim se bavite. Da, svetla se gase, ali putu se ne nazire kraj. A Deep Purple niz put, ako više i ne jure silovito, hode dostojanstveno.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „A Simple Song“ – 4:39

2. „Weirdistan“ – 4:14

3. „Out Of Hand“ – 6:09

4. „Hell To Pay“ – 5:10

5. „Bodyline“ – 4:26

6. „Above And Beyond“ – 5:30

7. „Blood From A Stone“ – 5:18

8. „Uncommon Man“ – 7:02

9. „Après Vous“ – 5:24

10. „All The Time In The World“ – 4:21

11. „Vincent Price“ – 4:46

12. „It'll Be Me“ (Bonus) – 3:02

(Balkanrock.com, 13. jul 2013)