Rockumentarnica: Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi (2013)

Kada je četvorodelni dokumentarac Slobodana Simojlovića o liku i delu Bore Đorđevića i istorijatu Riblje Čorbe najavljen uz dosta pompe, nisam se nadao nečemu višem od činjenica poznatih i vrapcima na grani kao osnovi za hvalospeve. No Uporno dozivanje anđela me je, priznajem, više nego prijatno iznenadilo.

Valja odmah reći: dokumentarna serija Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi, sačinjena od četiri pedesetpetominutne epizode, snimljena u produkciji Radio Televizije Srbije povodom 35 godina od osnivanja benda i objavljivanja „Lutke sa naslovne strane“, predstavlja verovatno najbolje dokumentarno ostvarenje kada je o Čorbi reč. Za to su detalji iz istorije benda ponajmanje zaslužni – priče o prvom sastanku u kafani „Šumatovac“ i odabiranju imena „Riblja Čorba“, Bajaginom dolasku u bend, legendarnom koncertu na Tašmajdanu, saradnji sa Johnom McCoyem, reakcijama koje su Borini stihovi izazivali u javnosti, pokušajima cenzure, pogibiji četrnaestogodišnje Željke Marković na koncertu u zagrebačkoj Ledenoj dvorani, veličanstvenim comebackom sa Istinom, gostovanjem Eddya Granta na „Amsterdamu“ dobro su poznate (mada možda ne i najširoj publici, kojoj je serija, samim tim što se emituje na nacionalnoj televiziji, i namenjena). Zato je druga epizoda, koja nosi naslov „Najlepše godine Riblje Čorbe“ i koja se bavi periodom od Bajaginog dolaska u bend do Muzičara koji piju, možda paradoksalno, najmanje zanimljiva (mada nije bez dosad nepoznatih činjenica i anegdota, u koje pre svega pruža uvid pre svega intervju sa Borinom nekadašnjom verenicom Majom Jovanović). Sa faktografske (no ne samo sa faktografske) strane znatno je zanimljivija epizoda, „Kad je bio samo Bora“ , koja se bavi Borinim muzičkim počecima u čačanskim Hermelinima, te prvim uspesima sa grupom Zajedno i karijerom u Suncokretu i Ranom Mrazu. Intervjui sa Pecom Popovićem i beskrajno simpatičnim nekadašnjim članovima Hermelina, Prvoslavom Savićem, Borkom Ilićem i Acom Dimitrijevićem, praćeni arhivskim snimcima Čačka iz šezdesetih godina prošlog veka i Gitarijade na Beogradskom sajmu, osvetljavaju prve Borine muzičke korake, ali ih i na vrlo živopisan način smeštaju u određeni kulturni i istorijski kontekst. Ovi minuti Upornog dozivanja anđela predstavljaju potencijalnu građu za istoriju početaka jugoslovenskog rokenrola i njegovog „doba nevinosti“ („To se dobro sećam, kad je Boro rek'o: 'Ima neko sranje, bre, u Češkoj, u Pragu, ovo-ono', ma ne, nas to uopšte nije interesovalo!“, kaže Savić, „Ma samo muzika, muzika je bila u prvom planu!“). Arhivski snimci grupe Zajedno i intervjui sa Marinom Nikolić i Ivanom Kačunković, nekadašnjim članicama grupe, te snimci sa proba za beogradsku postavku Isusa Hrista Superstara osvetljavaju dosad najmanje obrađivan period Borine karijere (ne računajući, naravno, početke u čačanskim srednjoškolskim bendovima), a naročito zanimljiv detalj predstavlja kratka izjava koju je Bora dao kao jedan od glumaca u mjuziklu; naime, snimak na kome mladi Bora pomalo stidljivo govori o želji za afirmacijom predstavlja njegov prvi video intervju.

Svakako, sve to ne znači da su minuti posvećeni karijeri Riblje Čorbe nezanimljivi. Dobar izbor sagovornika – uz Boru, Mišu, Vicka (koji je ovom prilikom dao jedan od njegovih najboljih intervjua), Džindžera, Bajagu, Čuturu i mladog Nikolu Zorića, te već pomenute članove Hermelina i grupe Zajedno i Pecu Popoviću, u seriji se pojavljuju i Jugoslav Vlahović, Snežana Jandrlić, Gorica Popović, Kornelije Kovač, Goran Bregović, Arsen Dedić, John McCoy (kome je ovo, ako se ne varam, prvi intervju u kameru o Ribljoj Čorbi), Ratko Adamović, Adam Puslojić – te prepliatnje priča o menjanju vetrova na jugoslovenskoj muzičkoj seni, cenzuri, turnejama sa hronologijom Riblje Čorbe izdvajaju Uporno dozivanje anđela od sličnih ostvarenja.  Lična nota koju je Simojlović dao seriji pričama o detinjstvu u socijalističkoj Jugoslaviji, prvim susretom sa pesmama Riblje Čorbe, vremenima kada je Riblju Čorbu vatreno voleo i kada je ljubav bledela, te ponovnom interesovanju za Riblju Čorbu koju je u njemu probudilo oduševljenje njegovih sinova pesmama grupe predstavlja naročit kvalitet serije. Podela uloge naratora vešto je izvedena: dok je Simojlović govorio o ličnim asocijacijama i emocijama, iznošenje biografskih i drugih podataka povereno je prepoznatljivom glasu Žarka Obračevića.

No najveći kvalitet ove serije predstavlja činjenica da ona nije sačinjena od pukih hvalospeva; Simojlović se, naime, hrabro uhvatio u koštac sa neprijatnim temama. Pad kvaliteta nakon Istine, problemi sa alkoholom (intervjui sa Borinim kafanskim prijateljima ulaze u najzanimljvije i najživopisnije delove serije), kontroverzni istupi u jeku rata – „Kada je krenuo silovito, to je bio jedan evropski duh, svetski duh protesta jednog Boba Dilena. E, čemu sad silaziti u ovaj provincijski kokošinjac koji nas sviju ponižava?“, pita se književnik Ratko Adamović – te Borina, kako kaže Arsen, „disidentska potreba“ da „i kada je bio enormno prihvaćen ima geslu odvojenosti“, potreba koja je Boru od pesnika i „glasnogovornika naroda“ pretvorila u komedijaša, nisu zaobiđeni. Činjenica da je Simojlić progovorio o temama koje su autori sličnih ostvarenja redovno zaobilazili ono je što stavlja Uporno dozivanje anđela daleko iznad drugih dokumentarnih, što pisanih što vizuelnih uradaka o Čorbi.

Pa ipak, Uporno dozivanje anđela nije bez nedostataka. Mogao je Jugoslav Vlahović, kao neko ko je oblikovanjem vizuelnih aspekata Čorbinlih albuma značajno uticao na njihovu umetničku koncepciju dobiti znatno više prostora; mogao je nešto prostora dobiti i Ivan Milosavljević Džule kao pesnik u čijem je delu uticaj Borinih stihova verovatno najizraženiji; mogao je o Čorbi govoriti i neko iz naraštaja muzičara koji su za njom došli (mada je pitanje ko bi se od njih, osim možda Neleta Karajlića, usudio da svoj status poljulja govoreći o bendu koji je popularno pljuvati); mogao se, naposletku, u seriji pojaviti neko od mlađih muzičkih kritičara, neko blizak epicentru dešavanja na rock sceni tokom poslednjih trinaest godina, neko ko bi rekao da je Riblja Čorba odavno izgubila uporište na srpskoj rock sceni zakoračivši „na glibave puteve srpske estrade“ (Nenad Pejović), da su Borini stihovi bar od Nojeve barke „banalna, do vulgarnosti trivijalizovana lirika“ (Uroš Smiljanić) i da mlada „vatrena publika“ o kojoj govori Gane Pecikoza nije sačinjena toliko od zaljubljenika u rokenrol koliko od klinaca kojima je Riblja Čorba prvi i najčešće i poslednji dodir sa rokenrolom, koji „Srbin je lud“ shvataju kao pohvalu ludosti a „Pogledaj dom svoj, anđele“ kao pesmu o „istorijskim nepravdama“ počinjenim nad srpskim narodom (kako je, uostalom, i sam Bora izgleda shvata pod stare dane), te lutkica koje ne bi imale ništa protiv da se nađu na naslovnim stranama, i da se „Lutka“, eto, peva baš njima, a koji će provod nakon Čorbinog koncerta nastaviti uz najnovije hitove Grand produkcije. Ipak, nedostatak ovakve persoektive Simojloviću nije zameriti – on, ako mu sve navedeno i jeste poznato (a vrlo je verovatno da nije, pošto, kako sam priznaje, od početka devedestih uglavnom nije pratio šta se dešava sa Čorbom) pripada generaciji koja je nedostatak kvaliteta u poslednjih petnaestak godina (najmanje) Čorbi sklona da oprosti. Uostalom, sam pokušaj da se fenomenu zvanom Riblja Čorba pristupi objektivno je, kako smo već rekli, za svaku pohvalu, a završetak poslednje epizode, iako naginje ka verovanju da je sve to narod odavno pozlatio, nije apsolutno pozitivno intoniran – misao da će konačni sud o Borinom liku i delu ipak dati vreme kao da ostaje da visi u vazduhu. Simojlović priču ne zatvara. Iz izjava Borinih saradnika i prijatelja moguće je kao zajedničku nit izdvojiti samo ono što je Dragan Ilić nedavno primetio, govoreći baš o Upornom dozivanju anđela: „Bora je proživeo i preživeo sve svoje zablude, kompromise, tragedije i veličanstvene trenutke. Nema foliranja. Zato, čak i kada se ne slažete sa njim – vi mu verujete da misli ono što govori, a to je danas retka osobina“.

Svakako nije slučajno što je završnu reč, koja se mirne duše mogla naći na početku prve epizode kao moto ove sjajne dokumentarne serije, dao baš Peca Popović, čovek koji je u suštinu vazda umeo pronikuti bolje i saopštiti je lepše no drugi: „Mi imamo problem što dolazimo iz ambijenta gde smo uvek mislili srcem a ne glavom. E, Bora je žrtva toga što je mnogo često u životu mislio srcem [...] Bora od toga nema ništa. Osim što ima ljubav jedne generacije, nerazumevanje druge generacije, jedni ga smatraju za izdajnika, jedni ga smatraju za onoga koji je rasprodao ideale Riblje Čorbe sa početka, neki ga smatraju za najgoru vrstu šoviniste, neki u njemu prepoznaju lepotu iskrenog nacionaliste, neki u njemu prepoznaju nepobeđenog pesnika, neki u njemu vide alkoholičara koji može još petnaest rundi da se takmiči sa svakim...“

Ocena: 4/5

Prvo prikazivanje: Oktobar 2013.

Scenario i režija: Slobodan Simojlović

Dužina trajanja: 55 min. (epizoda)

(Balkanrock.com, 6. decembar 2013)

Zele Lipovača (Divlje Jagode): „Pjesme moraju imati ‘nešto’ da bi pronašle put do publike“

Uoči objavljivanja jedanaestog studijskog ostvarenja Divljih Jagoda, razgovarali smo sa gitaristom i vođom benda, Zeletom Lipovačom, o novom albumu, počecima Divljih Jagoda, jugoslovenskoj hard i heavy sceni, saradnjom sa Mirzinim Jatom i Bombarderom…

BR: Izlazak novog studijskog albuma Divljih Jagoda, Biodinamička ljubav, očekuje se za koji dan. Šta možemo da očekujemo od predstojećeg albuma?

Zele: Kad malo bolje razmislim, ja u prošlosti od nijednog albuma nisam ništa posebno očekivao, a kako sad stoje stvari, mislim da se ništa promijenilo nije. Meni je uvijek bilo jako važno da dam svoj maksimum i da osim mene i publika bude zadovoljna. Logika stvari je da pjesme moraju imati „nešto“ da bi pronašle put do publike, jer bez toga sve skupa nema smisla. Svi dosadašnji albumi su imali manje ili više uspjeha i ako se računa da sam skoro na svakom uspio napraviti barem po jedan ili više hitova, onda nema razloga da to ne bude i sa Biodinamičkom ljubavi.

BR: Poslednje studijsko izdanje Divljih Jagoda, Od neba do neba, objavljeno je pre tačno jednu deceniju, 2003. godine. Bend je u međuvremenu dosta svirao, objavio nekoliko kompilacija, box set, ali ipak se nameće pitanje – zašto ovolika pauza?

Zele: Kako vjerujem da ništa nije slučajno, onda je sigurno da i ova duga pauza mora imati neko razumno objašnjenje i da je to prirodan slijed događaja u mom mikrosvijetu. Ja jednostavno nisam od onih koji snimaju samo zato što će im to donijeti neku korist, niti sam od onih koji snimaju samo zato što nakon svakog albuma slijedi novi, u što kraćem roku. Broj albuma nije toliko važan koliko je važno da su pjesme, koje se nalaze na tim albumima, ostavile traga i tjeraju nas da ih uvijek iznova slušamo, jer smo se, slušajući ih, osjećali dobro.

BR: Kakav je zvuk novog albuma? Singl „Ne, nisam ja“ je neke naveo na pomisao da će novi album predstavljati mekšu stranu Jagoda, da će podsećati na Labude, kad rata ne bude, a zatim je usledio ponovo snimljen „Đavolji grad“, pa opet nešto baladičnija „Kad te netko spomene“...

Zele: Singlovi „Ne, nisam ja“, „Samo da znaš“, „Đavolji grad“ i „Kad te netko spomene“ su redom, jedan za drugim, najavljivali novi album Biodinamička ljubav, koji će se ovih dana pojaviti u prodaji na prostorima zapadnog Balkana i šire, u izdanju Croatia Records. Nema nikakve potrebe da objašnjavam svoje „remek djelo“. Jednostavno, treba odvojiti 41 minutu i 23 sekunde i preslušati album. Nakon toga, nema razloga da bilo kome ne bude kristalno jasno šta je autor htio reći. Biodinamička ljubav, kao što sam naziv kaže, je album organskih ljubavnih pjesama u potpunom skladu sa prirodom i mislim da je to, u svakom smislu, ono što je publika od mene očekivala.

BR: Novi pevač Jagoda, Livio Berak, dolazi iz blues miljea. Da li je novi album Jagoda možda pomalo bluesiran?

Zele: Što se tiče Livia, on je to što se može čuti na novom albumu. Vjerujem da to nije njegov maksimum, jer je ovo prvi ozbiljan projekt u kojem je bio involviran. Nije sve išlo glatko kad je vokal u pitanju, ali smo zahvaljujući obostranom strpljenju i stvarno napornom radu, postigli sve ono što sam ja od Livia očekivao. Album je sve drugo samo ne, kako ti kažeš, „bluesiran“. Ipak, na albumu se nalazi jedan pravi blues, što je već dugo moja želja. Pjesma nosi naziv „Srce ne laže“ i kao gost na albumu pjeva je široj publici nepoznat Osječanin Vladimir Kmoniček.

BR: Mnogi Vam zameraju što još od Konja ne uspevate da održite kontinuitet kada je reč o pevačima...

Zele: Ima na desetine drugih bendova koji imaju taj kontinuitet, ali nemaju dva poštena takta jedne pjesme i takvo razmišljanje je čisti stereotip. Po toj logici Santana bi bio neuspješan, a Madonni bi mogli zamjerati to što nema duet sa jednim od Halida.

BR: Voleo bih da se malo vratimo u prošlost i popričamo o počecima Divljih Jagoda i istorijatu teškog zvuka na ovim postorima. Kada su se Divlje Jagode pojavile na sceni, bile su deo jedne generacije hard rock bendova – uz Atomsko Sklonište, Vatreni Poljubac, Riblju Čorbu – za koju mnogi smatraju da nije slučajno što su se pojavili u isto vreme (ili nešto ranije) kada i bendovi poput Motörheada, Saxona i Iron Maidena...

Zele: Moje odrastanje i sve što sam kao klinac upijao tih godina imalo je veze sa kulturom Zapada, a posebno kad je u pitanju gitara i bavljenje muzikom, tako da je bilo logično da sam malo kasnije napravio Jagode po uzoru na neke svjetske rock grupe i gitariste koji su me inspirisali. Vjerujem da je slična klima bila kod većine bendova sa Balkana koji su pokušavali sebe definirati kroz neki čvršći zvuk.

BR: Zvuk Divljih Jagoda bio je, kao i zvuk ostalih pomenutih bendova, uglavnom prečišćen od progresive koja je kod nas dominirala sve do kraja 70-ih, ali se u prvim radovima Divljih Jagoda oseća bliskost sa domaćom progresivom – tu je nešto simfoničniji zvuk, tu je obrada narodne „Moj dilbere“... Koliko su, ako su uopšte, jugoslovenski progressive rock bendovi sa kraja 60-ih i početka 70-ih uticali na Vas?

Zele: Svaki početak je pomalo lutanje i traženje onog po čemu ćeš biti prepoznat. S druge strane, koliko god sam ja bio inficiran bendovima i gitaristima sa Zapada, ne mogu reći da nije bilo dodirnih tačaka sa Balkanom i utjecaja na moje sviranje, ali i autorski rad kada su u pitanju prvi singlovi i donekle prvi album. Tu prvenstveno mislim na Dragi Jelića i YU Grupu. Jedini album koji sam ikada kupio, a da je imao veze sa Balkanom, bio je prvi album YU Grupe.

BR: Mnogo se tokom poslednjih desetak godina diskutovalo o počecima heavy metala na globalnom nivou, pa i mi možemo postaviti pitanje: Kada je, sa kojim izvođačem počeo heavy metal u Jugoslaviji?

Zele: Za nekog tko je vjerojatno bio najgori đak u srednjoj školi trebalo bi malo lakše pitanje. Iskreno nemam pojma. Ali jedno je sigurno, uspješnog benda u tom žanru nije bilo.

BR: Kao pioniri heavy metala u pravom smislu te reči mnogi u Srbiji označavaju grupu Gordi koju je predvodio Zlatko Manojlović. Sećate li se Gordih?

Zele: Naravno da se sjećam benda, a i Zlatka, sa kojim sam se u to vrijeme često viđao. Mislim da smo u više navrata nastupali na nekim zajedničkim koncertima. Ja sam se uvijek oduševljavao bendovima koji su svirali kao trio, a to su upravo bili Gordi. Iako je Zlatko bio i ostao izuzetan gitarista, po meni, neki veći uspjeh te grupe nije se desio, isključivo zbog nedostatka singlova, odnosno pjesama koje bi mogle dobiti etiketu hita.

BR: Kako danas ocenjujete jugoslovensku heavy metal scenu? Da li je ona uopšte postojala ili je samo bilo reči o izolovanim bendovima?

Zele: Pod uvjetom da je takva scena postojala i da je bilo dobrih bendova, bilo bi nerealno za očekivati da se desio neki veći uspjeh u agrarnoj zemlji kakva je bila Jugoslavija.

BR: Heavy metal je tokom osamdesetih godina u svetu doživeo veliku mejnstrim popularnost, ali su u prvu jugoslovensku rock ligu od heavy metal bendova dospele samo Divlje Jagode. Kako tumačite to što heavy metal na ovim prostorima tokom osamdesetih nije doživeo veliku mejnstrim popularnost?

Zele: Jedan od vodećih ljudi u EMI davno je izjavio da milijunski tiraži njihovih najvećih zvijezda kao i cijeli njihov biznis isključivo ovisi o malom broju velikih autora. Što znači, ako nema dobrih pjesama i ako nema singlova, nema ni prodaje, odnosno nema ni popularnosti. Nikada se nije desilo da jedan bend ili pjevač napravi značajniji uspjeh, a da nije bilo barem jedne hit pjesme. Mišljenja sam da ključ uspjeha, kako na Zapadu tako i na Balkanu, definitivno leži u autoru, odnosno u pjesmama. Međutim, kako je uspjeh kompleksna stvar, onda su naravno i svi drugi faktori važni. Ako se vratimo na ex-YU i realnoj činjenici da nije bilo „velikih pjesama“ i tome dodamo činjenicu da takva scena apsolutno nije bila kompatibilna sa prostorom na kojem je egzistirala, onda je potpuno jasno zašto su Divlje Јagode to što jesu.

BR: Moram da Vas pitam: šta mislite o radu grupe Kerber? Kako ih se sećate iz 80-ih, kada su Divlje Jagode i Kerber bili najpopurlariniji „teški“ bendovi u Jugoslaviji?

Zele: Postoje neki ljudi kojih se uvijek sjećate i kojima se iskreno veselite da ih vidite ponovo, a to je upravo Gale, vokal u grupi Kerber. Nekad davno bilo je druženja i zajedničkih koncerata, ali od tada iskreno ne znam puno o bendu niti znam šta se događalo svih ovih godina.

Da li ste ikada zažalili što niste prihvatili poziv da svirate u Whitesnakeu?

Zele: Jednostavno nisam htio biti seronja i ostaviti bend koji sam doveo do Londona. Vjerujem da ništa nije slučajno i da je moja odluka bila potpuno ispravna.

BR: Oduvek me je zanimalo: koliko je primeraka albuma Wild Strawberries prodato u inostranstvu? Raspolažete li nekim podacima?

Zele: To pitanje bi definitivno nekom drugom trebalo postaviti. (smeh)

BR: Malo je poznato da ste vi autor velikog hita „Apsolutno tvoj“ disco grupe Mirzino Јato...

Zele: Mene publika uglavnom doživljava kao gitaristu, a tek onda kao autora i to uglavnom vezano za Divlje Jagode i, što se mene tiče, ja sam više od zadovoljnog. Velika većina ipak ne zna da sam ja kao autor i producent, radeći za druge, snimio 15 albuma i prodao milijune kopija. Pjesma „Apsolutno tvoj“ spada u vjerojatno najprodavanije i najvrćenije singlove od osamdesetih do danas. Honorar od te pjesme bio je dovoljan da se kupi malo veći stan. (smeh)

BR: Malo je poznato i da ste pomogli kultnom thrash metal bendu Bombarder u njihovim prvim koracima...

Zele: Meni su u sjećanju ostala druženja iz Doma Mladih, gdje je, kao i većina svirača iz Sarajeva, dolazio i Nešo Bombarder. Beskrajno duhovit, drag i vjerojatno jedini koji se obogatio od thrash metala… (smeh) Ne mislim da sam nešto bitno pomogao, ali sam barem pokušao. Sjećam se jedne izjave u intervjuu neke davne godine – Pita voditelj Nešu gdje nalazi inspiraciju za svoje sotonističke tekstove, a Nešo odgovara: „U mesnici Majmunović!“ To je mesnica koja se prije rata nalazila na Grbavici.

BR: Koliko pratite aktuelnu regionalnu scenu i postoji li neki mladi bend koji Vam je privukao pažnju?

Zele: Definitivno Santos Brothers.

BR: Čini se da svi vole muzičke liste – kako bi izgledala Vaša lista petorice najboljih gitarista sa ovih prostora, kao lista jednog od jugoslovenskih „gitarskih heroja“?

Zele: Ako ne moram, ja ipak ne bih pravio takvu listu, to ću prepustiti drugima.

(Balkanrock.com, 16. decembar 2013)