Šta muzičari slušaju: Branko Požgajec (Drugi Način)

Odgovor na pitanje „Šta slušate?“ nam je od Branka Požgajeca, lidera legendarnog zagrebačkog progressive rock benda Drugi Način, stigao u danas već neuobičajenoj formi – u formi pisma pisanog rukom na papiru. Delić te magije delimo sa vama.

„Odmah na startu moram reći kako mi je, odabrati samo 3 najdraže ploče, bio izuzetno težak zadatak. Posao bi mi bio daleko lakši da sam trebao odabrati 30 najdražih albuma, pa čak ni 300 mi ne bi predstavljalo problem. Ovako sam mesec dana „prekopavao“ po starim pločama i CD-ima, i nastojao reducirati svoj izbor. U stvari, čekao sam da se iskristaliziraju jaki razlozi za svaki od 3 finalna albuma na koje je konačno pao moj izbor!

The Beatles – Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band (1967)

Počet ću sa Beatlesima, ne samo iz kronološkog razloga. Priznajem da su Beatlesi bili moja prva glazbena ljubav. Neki dan, tačnije prošlog petka (5. 08. 2012.), navršilo se 50 godina od izlaska njihovog prvog singla: „Love Me Do“. Beatlese slušam od 1965. god., a već 1968., moj prvi band izvodio je na plesnjacima njihove kompozicije. Objektivno gledano, nakon pojave Beatlesa više ništa u glazbi nije bilo isto. Iako su postojali svega 8 godina i objavili 14 albuma, svojim talentom i kvalitetom utemeljili su nove standarde u suvremenoj glazbi, te stvorili publiku i ogromno tržište za sve one koji će se poslije njih pojaviti u pop i rock glazbi. Nagovijestili su cijeli niz glazbenih pravaca i stilova i pokazali svoju progresivnost transformirajući se na svakom novom albumu. Kao snažan dokaz te transformacije izdvajam album Sgt. Pepper's.... Ako usporedimo Beatlese iz 1963. god. i njihov prvi album Please Please Me sa Sgt. Pepper's... albumom iz 1967. god., razlika je ogromna, kao da se ne radi o istom bandu, a opet, čim se pojavi vokal, svima nam postaje jasno da su to Beatlesi. Dok je album Please Please Me snimljen u jednom danu, za Sgt. Peppers... trebalo im je 4 mjeseca. Studio i najam svih gostujućih glazbenika, uključujući 4 orkestra, koštali su ih 100 000 $. No rezultat je doista impresivan. Sve u svemu, Sgt. Peppers... je bio prvi konceptualni rock album i pravo je remek djelo. Usudio bih se reći da je to simfo-rock ploča à la Beatles. Album sadrži kompozicije, stilski veoma različite, koje pak zajedno čine prekrasnu cijelinu. Harmonizacija pjesme „She's Leaving Home“ – u rangu je J.S. Bacha. U kompoziciji „Within You Without You“ autor George Harrison maestralno svira sitar. U naslovnoj pjesmi po kojoj je i sam album dobio ime, Beatlesi zvuče kao big-band. Sjajne brass-dionice!  Finale zadnje pjesme – „A Day In Life“, uz nevjerojatan crescendo simfonijskog orkestra, doista je impresivan. Mogao bih tako nabrajati superlative o ovom albumu u nedogled i vjerojatno nikada sve reći ali, zar to i nije glava odlika antologijskih ploča? Umjesto toga, stavit ću je još jednom na gramofon i prepustiti se čaroliji zvanoj – The Beatles!

The Jimi Hendrix Experience – Are You Experienced (1967)

Album prvijenac gitarističkog čuda koje se zove Jimi Hendrix, po godini objavljivanja (1967.), vršnjak je sa Sgt. Peppers... albumom Beatlesa. Zašto sam J. Hendrixa uvrstio u svoj izbor 3 naj-albuma? Zato što je upravo on „krivac“ što sam osnovao svoj prvi gimnazijski band 1968. godine. Sjećam se, naime, da sam kao gimnazijalac, u jednom juke-boxu sa ogromnim zvučnicima, koji je bio instaliran u gostujućem zabavnom parku nedaleko od moje kuće, čuo kompoziciju „Purple Haze“. Čuvši zvuk Hendrixove gitare, ostao sam preneražen! U prvom času nisam čak ni bio posve siguran da je to gitara. Naime, do Jimia Hendrixa elektirčne gitare zvučale su više kao tamburice ili u distorzijanoj verziji kao pokvarene dječje igračke – kao u pjesmi „Satisfaction“ Rolling Stonesa. Tek kod Jimi Hendrixa gitara dobiva onaj pravi distortion ne gubeći pri tome karakter gitare kao instrumenta. Što reći o legendi J. Hendrixu koji će nas iznenada napustiti 3 godine nakon objavljivanja svog prvog albuma – Are You Experienced, a da nije već rečeno? Možemo se samo ponavljati. Uglavnom, uz Hendrixa i Beatlese sam odrastao u glazbenom smislu. Cjelinu albuma čini 11 kompozicija ali je svaka od njih i mogući single. U pjesmi „Manic Depression“ Hendrix je utemeljio pojam gitarističkog riffa, po čijoj će paradigmi pisati pjesme mnogi, kao Led Zeppelin, Deep Purple, AC/DC i mnogi drugi. Spomenuo bih i to kako „Red House“ smatram najboljim bluesom, ikada napisanim! Nitko prije i nitko poslije nije učinio toliko za električnu gitaru i gitarističku glazbu uopće, kao Jimi Hendrix! Uz taj album sam godinama odlazio na spavanje i isto tako se ujutru budio. I dan-danas, slušanje tog albuma ispunjava me posebnim optimizmom. Živio Jimi Hendrix!

Pink Floyd – The Dark Side of the Moon (1973)

Čim je objavljen – u ožujku 1973. godine, album The Dark Side of the Moon napravio je pravi rusvaj u prodavnicama ploča. Što drugo reći za album koji je 741 tjedan, neprekidno, proveo na Billboardovoj rang-listi najprodavanijih albuma? To je period od 14 godina i 6 mjeseci! Ovakva situacija nije se dogodila nikada ranije i nikada poslije! Sam podatak čak je i prejak za Guinessovu knjigu rekorda! Uz briljantnu produkciju Alana Parsonsa, koji je i sam vrstan gitarista i sjajan glazbenik, Pink Floyd su napravili remek-djelo koje je postalo referentna ploča za testiranje vrhunskih hi-fi sistema od strane najvećih stručnjaka u akustici. The Dark Side of the Moon proglašen je „praznikom za uši“. Po mome mišljenju to je album teško dostižne perfekcije u autorskom, izvođačkom, produkcijskom i tonskom smislu. Sve ove konstatacije potvrdio sam gledajući DVD pod naslovom The Making of The Dark Side of the Moon! Pink Floyd je definitivno „letački“ band i kada želite nekud „otploviti“, to će vam najbolje uspjeti uz njihovu glazbu. Zaradivši veliki novac na tome albumu, Pink Floyd su došli u situaciju da mogu mnogo ulagati u produkciju svojih koncerata koji su postali „praznik za uši, ali i za oči“. Zadržavši takav status, pojavljuju se pred publikom rijetko kao Hallyeva kometa, ostavljajući nam ipak nadu da ćemo ih možda još jednom moći čuti i vidjeti uživo...“

(Balkanrock.com 16. decembar 2012)

Kraljevski Apartman – Igre bez pravila (2012)

Od Igara bez pravila, novog albuma Kraljevskog Apartmana, dobili smo uglavnom ono što smo očekivali – ni manje ni više.

Najveći srpski heavy metal bend (za šta Kraljevski Apartman još uvek slove; nisu baš Maideni, no, kako reče Nikola Pašić: „Kakvi ste vi Englezi, takav sam vam ja Gledston“) sa povratkom Zorana Lalića Lotketa vratio se onome što najbolje (ili jedino) ume: klasičnom metal zvuku sa povremenim okretanjima ka hard rocku, opredelivši se pritom (pametno) za melodičniji pristup uveđenjem klavijatura i ne ekperimentišući previše (sa izuzetkom trubača u petnaestak sekudni pesme „Šta ću sa tobom“; nije mi sasvim jasno šta su članovi Apartmana želeli da postignu ovim). Pesme „Zona sumraka“, „Igre bez pravila“, „Šta ću sa tobom“, „Pustiću glas i u tvoje ime“, „Kuda ideš“ i „Pandora“ sasvim su u duhu najupečatljivijih komada benda, ali su produkcijski znatno uspelije –  Lotke se, dakle, na Igrama bez pravila dosta uspešno okušao kao producent – dok balade „Nebeski sud“ i „Ti mi noćas trebaš“ imaju znatno više duše no ranije „lagane stvari“ Apartmana; takav je slučaj i sa novom, nešto mekšom verzijom „Dame iz kraljevskog apartmana“, koja u novom ruhu, sa veoma lepim klavirskim deonicama, zvuči znatno emotivnije. Lotketa glas, jedan od glavnih (ako ne i glavni) adut Apartmana, još uvek dobro služi, a solaže Zorana Zdravkovića su znatno inventivnije no na ranijim radovima benda, ostajući sasvim svrsishodne, uglavnom skladno uklopljene u celinu pesme.

Najveća mana ovog albuma su, naravno, tekstovi Zorana Zdravkovića, stara rak-rana benda. Spiritus movens Apartmana i dalje tvrdoglavo insistira na svojim tekstovima – kažem tvrdoglavo jer mi je jako teško da poverujem da mu niko nikada nije rekao: „Čoveče, ti naprosto ne umeš da napišeš dobar tekst“. Epična „Pandora“ ulazi u red muzički najuspelijih, no ujedno i tekstualno najlošijih komada benda (za šta bi, iako nije jedini uzrok, bio dovoljan stih „Pandora se otvorila“), a za njom puno ne zaostaje ni „Magija“, posvećena pokojnom Ronnieu Jamesu Diu – tekst ove pesme preplitanjem stihova na srpskom i engleskom jeziku neizbežno deluje komično. Zdravković je, na sreću, gotovo u potpunosti odustao od kvazimisticizma i okrenuo se „pričama iz života“, što njegovim tekstovima omogućuje smislenost, no novi tekstovi Apartmana nisu nimalo odmakli od neveštih i banalnih stihova sa početka karijere. Svakako, za svaku je pohvalu činjenica da su članovi Apartmana kompletni autori materijala na albumu (sa izuzetkom teksta za „Kreni“, koji potpisuju Lotke i Radina Lalović), no potražiti pomoć tekstopisca van benda, ako ćemo pravo, i nije tolika sramota (mada ne mora biti garancija uspeha – setimo se samo nesretnog Rok cirksusa Smaka ili Blood Avengera Death Sawa), naročito kada imamo na umu da su bar dva benda sa samog vrha jugoslovenske hard rock scene (Atomsko Sklonište, Kerber) dala svoje najbolje komade u saradnji sa profesonalnim tekstopiscima.

Ono najzanimljivije na Igrama bez pravila su komadi koji predstavljaju hard rock stranu Apartmana: pored balada, to je i hard rock himna „Kreni“ (muzički i tematski srodna komadu „Dodaj gas“, pesmi nepodnošljivog teksta o „kraljici moto-skupova“; nije teško pogoditi da će ova pesma imati ogromnog uspeha na istima), sa tekstom (inače jedinim koji nije potpisao Zdravković) na momente čak i vickastim, sa tradicionalnim ali ne i arhaičnim hard rock zvukom upotpunjenim hammondovskom bojom klavijatura. Ne verujem da „Kreni“ i „Dodaj gas“ najavljuju pravac u kom će se dalje kretati Apartman, ali verujem da bi u nešto mekšim, bolje rečeno: manje tvrdim vodama članovi Apartmana imali dosta uspeha (njihov zvuk se, uostalom, temelji na hard rock tradiciji scene na kojoj se heavy metal nikada nije valjano primio). No, ovakvu vrstu promene članovi benda, siguran sam, neće načiniti, verovatno i zato što je vide kao kompromis. I to je, ako ništa drugo, pošteno i srčano.

Ocena: 3/5

Datum izdavanja: Oktobar 2012.

Žanr: Heavy metal, hard rock

Dužina trajanja: 56:44

Izdavač: Power Music

Producent: Zoran Lalović, Marko Cvetković

Spisak pesama:

1. „Zona sumraka“ – 4:21
2. „Igre bez pravila“ – 4:58
3. „Nebeski sud“ – 4:54
4. „Magija“ – 5:23
5. „Šta ću sa tobom“ – 3:01
6. „Pustiću glas i u tvoje ime“ – 4:36
7. „Ti mi noćas trebaš“ – 4:39
8. „Kreni“ – 3:46
9. „Dodaj gas“ – 4:25
10. „Kuda ideš“ – 3:51
11. „Teško se sa tobom izlazi na kraj“ – 3:29
12. „Pandora“ – 4:54
13. „Dama iz kraljevskog apartmana“ – 4:27

(Balkanrock.com, 7. oktobar 2012)

Dušan Svilokos Đurić (Trigger): Obradu je često teže uraditi nego autorsku pesmu

Povodom izlaska poslednjeg dela albuma EX beogradskog metal sastava Trigger razgovarali smo sa Dušanom Svilokosom Đurićem, gitaristom i liderom Triggera, o aktuelnom, prošlom, ali i predstojećem studijskom izdanju benda, o jugoslovenskom Novom talasu, srpskoj rock sceni i izdavaštvu u Srbiji...

BR: Mediji su EX najavljivali uglavnom kao „album sa obradama pesama novotalasnih bendova“, no na albumu ima i bendova koji nisu pripadali Novom talasu (Jakarta, Beograd), ali i pesama novotalasnih bendova iz njihovih kasnijih perioda („Ena“). Po kom kriterijumu ste birali pesme koje će se naći na albumu?

Dušan: Kada se radi o Beogradu, iza tog muzičkog perioda stoji gradska ekipa koja se međusobno poznavala i družila. Iako su bili motor Novog talasa, mnogi od tih ljudi su kasnije otišli u malo drugačije vode, kao što je bio slučaj i na zapadu sa New Waveom. Ipak, u nekim kasnijim pesmama osamdesetih i dalje se jasno oseća novotalasni uticaj. To je slučaj i sa nekim pesmama koje smo obradili, kao što je recimo pesma grupe Jakarta. Nismo pokušavali da radimo album sa isključivo „čistim“ novotalasnim pesmama koliko smo zapravo želeli da izaberemo one koje reprezentuju duh tog vremena. Još smo manje obraćali pažnju na to da li je pesma bila u svoje vreme „hit“ i da li će ljudi želeti da slušaju našu obradu jer je pesma poznata od ranije, što mislim da se vidi i po izboru pesama. Drugi kriterijum je bio tehničke prirode, jer je dobar deo pesama koje pripadaju jugoslovenskoj rok muzici jako teško obraditi u našem fazonu, zbog harmonija, melodije, strukture pesme koja je nekompatibilna sa tvrđom muzikom. Konačno, birali smo pesme koje nude mogućnost da se kreativno poigra sa njima. Neke pesme su isuviše fiksirane u određeni žanr da bi obrada imala smisla ili su već same po sebi isuviše blizu hard roku.

BR: Ipak, pomalo je neobično što ste se vi, u suštini hard rok i hevi metal bend, odlučili za obradu pesama izvođača koji (izuzev možda Azre) nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa ovim žanrovima...

Dušan: Svi znamo da postoje mnoge uspešne obrade kod kojih je pesma originalno iz znatno drugačijeg žanra. Može se primetiti da u zapadnim medijima ne postoji toliko izražena zamišljena linija koja deli žanrove, a još manje se doživljava da određeni žanr automatski povlači i dozu (ne)kvaliteta. Nasuprot tome, na ovdašnjoj rok sceni već dugo vremena egzistira kult Novog talasa kao jedinog suštinski vrednog i plodnog perioda za rok muziku na ovim prostorima. Često se ideološki od strane nekoliko medija i pojedinaca rok bendovi dele na nepodobne i podobne, a to su naravno oni koji stilski crpe inspiraciju iz Novog talasa i nečega što srpski muzički komesari mutno definišu kao „art” i „urbano”. Mislim da je to upravo način kako se kroz opsednutost formom, umesto stvarne autentičnosti i kvaliteta, suzbija kreativnost. Priznajem da lično nalazim određenu dozu zadovoljstva u tome da smo upravo kroz ove obrade pokazali da je ono što čini ove pesme vanvremenski vrednim nešto potpuno nezavisno od muzičke forme tog vremena i novotalasnog zvuka. To su dobre pesme ne zato što su zvučale „novotalasno“ već zbog kreativnog songwritinga i inovativnog pristupa muzici, koji, naravno, nije vezan za muzički žanr. Upravo onaj ko stvara muziku neopterećen žanrovima i unapred definisanim idejama o „kvalitetnom“, onaj ko želi svom delu da da lični pečat, to je osoba koja hoda stopama ljudi koji su izneli Novi talas, a ne neke današnje jeftine, nametnute imitacije. Stvarna individualnost se ne može nadomestiti slepim praćenjem forme koju je neko označio da je sama po sebi „umetnost“. U svemu tome je žanr stvorene muzike najmanje bitan.

BR: U jednom ranijem razgovoru otkrio si mi da je razlog što ste ovoliko dugo radili na ovom albumu činjenica da ste od originalnih izvođača morali da tražite dozvolu za snimanje pesama...

Dušan: U nekim zemljama koje su uređenije postoje uhodani načini dobijanja takvih dozvola. Tako se skida teret sa pleća autora a omogućava onom ko radi obradu da uglavnom brzo i jednostavno, uz za njihove uslove skromnu nadoknadu, dobije prava za obradu pesme. Kod nas i naših suseda potrebno je dobiti pismenu dozvolu samog autora. Nekad je teško uopšte doći u kontakt sa autorom. Sokoj, koji kao organizacija zastupa prava autora, najčešće ima njihove kontakte, ali ih ne mogu ili ne žele ustupiti već jedino mogu u vaše ime stupiti u kontakt sa autorom pesme. Tako nam se dogodilo da su autori, jer nažalost nekad nemaju poverenja u tu organizaciju, u nekim slučajevima negativno reagovali samo zato što čuju da je sa druge strane žice neko iz Sokoja. Zato smo bili prisiljeni da pronađemo privatno kontakt, takoreći „vezu“ za skoro svakog od njih. Drugi problem je bio u tome što su neki od autora, čini se, doživljavali da je obrada sama po sebi atak na njihov lik i delo a ne priznanje. Sve je dodatno komplikovalo što autor u većini slučajeva želi da čuje pesmu da bi odlučio da li će dati dozvolu. To nas je dovodilo u situaciju da radimo na obradi, snimimo je, predamo na slušanje, nekad čekamo nedeljama pa i mesecima na odgovor, svesni da sav trud može biti uzaludan ako autor odbije da da dozvolu. Tako je, na žalost, snimljeno par pesama koje i dalje izvodimo uživo, ali neće biti objavljene jer nismo uspeli da dobijemo dozvolu ili je za nju tražena novčana nadoknada od autora, direktno ili „između redova“.

BR: Stekao sam utisak da su vam bolje „legle“ one pesme koje nisu bile mega-hitovi, pesme poput „Kurvinih sinova“ ili „Trenutnog leka“...

Dušan: Teško mi je da budem objektivan po tom pitanju, svakoj pesmi smo pristupili sa jednakom kreativnom energijom i dobrom voljom. Publika je najbolje prihvatila upravo pesmu „Ena“, koja je među najpopularnijim pesmama grupe Haustor. Neke obrade su možda manje zapažene jer dobar deo mlađih slušalaca ne pamti originalne pesme, ali, kao što rekoh, nismo imali ambicija da pomoću njih dižemo sopstveni rejting. Kao što svi znamo, popularnost koju neki bend stekne obradom ionako može da se lako istopi ako ne postoji kvalitetan autorski rad da to podrži kroz duže vreme. Bilo nam je bitno da na kraju mi sami budemo zadovoljni rezultatom.

BR: Pojedini kritičari su u odluci da vaše drugo studijsko izdanje bude cover album videli krizu ideja...

Dušan: Ne znam na koga tačno misliš, ali verujem da je kritičar koji ne čuje koliko je mnogo upravo kreativnog rada i naših autorskih ideja otišlo u ove obrade, ili im nije posvetio dovoljno pažnje ili ne poznaje dovoljno muziku i komponovanje. Obrada je zapravo, kada nije samo puko presviravanje originalne pesme, suštinski teža za uraditi nego nova autorska pesma. Suočeni ste sa ograničenjima originalne pesme u okvirima kojih je potrebno pronaći nešto potpuno novo i sveže a zatim transformisati muzičku suštinu dela u novi oblik. Kad pravite novu, svoju, autorsku pesmu, nemate niti jedno ograničenje, što je mnogo lakše i jednostavnije. Lično, da sam znao da će ove obrade odneti toliko vremena i truda, mislim da ih ne bi ni radili, mogli smo da snimimo dva albuma naših pesama za isto vreme. (smeh)

BR: Kada ste započeli rad na albumu najavili ste i fizičko izdanje. Da li ste u međuvremenu odustali od te ideje?

Dušan: Odustali smo, jer je postalo potpuno jasno da, bar kad se radi o Srbiji i alternativnijoj rok muzici, fizičko izdanje ima u većini slučajeva jako malo smisla. Takođe, te pesme nisu naš autorski rad, pa je besplatan album u skladu sa celom idejom odavanja počasti muzici jednog vremena. Autori čije smo pesme objavili nam nisu tražili novčanu nadoknadu, pa mislim da je logično da i mi ne naplaćujemo obrade tih pesama. Ne isključujem mogućnost da eventualno odštampamo mali tiraž koji bi ponudili fanovima i to praktično za cenu izrade samog diska, ako se ispostavi da ga dovoljno ljudi želi.

BR: Pored albuma EX, za besplatan download ponudili ste i mini live album Metropolis Live (2009. godine). Činjenica je da se u današnje vreme sve veći broj (afirmisanih) bendova okreće ovom vidu objavljivanja albuma. Da li po tebi ovakav vid izdavanja albuma ima više prednosti ili mana?

Dušan: Danas je najbitnije da muzika stigne do što više ljudi, a to je lakše kada je besplatno dostupna. Od prodaje CD-a autor uglavnom jako malo zarađuje, pa me često čudi kad neko insistira na tome da objavi klasično CD izdanje kad će od istog praktično zaraditi samo izdavač. Sa druge strane, zvanično izdan album, naročito prvenac, je i dalje za neke medije i deo publike znak određene ozbiljnosti benda, a primećujem i da se besplatno dostupna muzika često shvata kao manje vredna – samim tim što je okačena za download. Tu su naravno i fanovi nekog benda koji često žele posedovati fizički nosač zvuka. Doživeo sam da sam i lično više uživao u nekom albumu i bio u stanju da ga bolje doživim nakon sam imao u rukama CD ili ploču. Mislim da najbolja opcija zavisi od konkretne situacije u kojoj je neki bend.

BR: Vratimo se malo unazad, na album Ljubav. Otkud ideja za stvaranje konceptualnog albuma koji bi za glavnu temu imao mračnu stranu ljubavi?

Dušan: Sam koncept je bio neminovna slučajnost. (smeh) U vreme nastajanja pesama sa albuma Ljubav prolazio sam kroz težak životni period. Pokušao sam da o onome što je pod pritiskom spoljnih događanja izbijalo na površinu pišem bez autocenzure, pa ga i iskarikiram, dovedem u još ekstremniji oblik pristupajući kreativnom činu kao nekoj vrsti kreativnog egzorcizma izvedenog nad samim sobom. Pri tome sam imao ideju da pesme izvodi ženski vokal pa sam i pisao iz drugačijeg, ženskog ugla. Pevačica koja zaista poseduje moć projekcije svog unutrašnjeg sveta i umeće pripovedanja ima tu mogućnost da slobodno prenosi i one emocije i poruke koje možda nekom muškom pevaču ne bi pristajale, što joj može dati izuzetnu moć u izvođenju. U tom smislu bio sam istinski blagosloven time da se Milena i ja sretnemo, da upravo ona otpeva pesme i da im konačno lice. Što se tiče reči „ljubav“, za najveći deo ljudskog roda ona uglavnom opisuje stanja hormonalnog nereda koja doživljavamo kao zaljubljenost, razna stanja patnje, vezanosti za drugo biće, neurotičnog ponašanja i projekcije kao i pokušaje da nedostatke naše ličnosti i unutrašnju prazninu nadomestimo kroz stvari oko nas i kroz druge ljude. Neke od najužasnijih stvari su kroz istoriju počinjene u ime navodne ljubavi. U takvim raznolikim ljudskim „ljubavima“ ima jako malo istinske ljubavi. Ljubav je tako na albumu grupe Trigger prisutna kao ona tama i samoponištenje koje doživljavamo ili kao bol koji nanosimo drugima, bez ikakvog razumevanja sopstvene odgovornosti. Kad je album bio skoro završen i sve pesme se našle zajedno, postalo je očigledno da imaju zajednički koncept i psihološku nit. Bio im je potreban samo taj zajednički imenitelj, ime albuma, a zajedno sa Vladimirom Petrovićem, koji je dizajnirao omot, pobrinuli smo se da i vizuelno ispratimo istu ideju. Bilo mi je jasno da će, nažalost, mnogi imati pogrešnu asocijaciju kad čuju naziv Ljubav, ali on se  nametnuo kao najbolji mogući. Zapravo, možda bi se moglo reći da je album Ljubav najneljubavniji album ikada! (smeh)

BR: Jedan od razloga što je ovaj album doživeo ogroman uspeh kod kritike su i tvoji tekstovi. Čini mi se da su tvoji tekstovi, uz sve razlike, po senzibilitetu donekle slični sa poezijom Milana B. Popovića... Milena i ti ste se, pod imenom Disparador, pojavili na kompilaciji Vreme brutalnih dobronamernika sa pesmom „Pokrov iznad mene“...

Dušan: Mislim da je Milan kroz svoje pesme, kao i svako koga primarno vodi neodoljiv poriv da se kreativno izrazi, pokazao sposobnost da bude neustrašiv i pokaže svima svoj kompleksan, ranjiv unutrašnji svet. Mislim da nam je zajednička ta ogoljenost pred osobom koja nas sluša ili čita. Što se tiče pesme za album Vreme brutalnih dobronamernika, želeo sam da uradim nešto drugačije od muzike koja se vezuje uz Trigger, otud i drugačiji naziv za ovaj virtualni sastav, Disparador. Mislim da je težak i pipav zadatak uspešno uraditi pesmu na stihove koji nisu pisani namenski za muziku, tako da sam radije pokušao da kroz atmosferu i naraciju, više nego kroz uobičajeno pevanje, iznesem Milanove reči.

BR: Lično mislim da je vaša odluka da radite pesme na srpskom jeziku za svaku pohvalu. Iza ove odluke svakako stoji rešenost da se obratite prvenstveno našoj publici...

Dušan: Volim svoj jezik i na njemu se najlaše izražavam. Iako toga ovde možda nismo svesni, on je na mnogo načina zreliji i fleksibilniji od nekih raširenijih jezika, pa i od engleskog. Raditi na srpskom je i izazov za tekstopisca koji želi da izađe van okvira već recikliranih tema i upotrebe uobičajenih fraza, jer misli koje prolaze kod nekog slušaoca na engleskom jeziku mogu na srpskom lako ispasti nespretne, rogobatne. Sa druge strane, ovih dana završavamo, nakon dosta odlaganja, snimanje vokala na engleskom za neke naše pesme, tako da će publika moći i da ih čuje u toj varijanti. Mislim da se ponekad nepotrebno forsira ideja da je potrebno opredeliti se striktno za jednu jezičku varijantu. Bitnije je gde je publika, kome je određena muzika namenjena, pa prema tome ide i izbor najprimerenijeg jezika.

BR: Šta misliš o odluci ogromnog broja tvojih kolega da tekstove pišu na engleskom jeziku?

Dušan: Mislim da je to često dobra i jedina moguća odluka. Neki žanrovi i podžanrovi jednostavno nemaju dovoljno publike ovde i ako bend ili pojedinac želi da ima publiku, mora unapred da se orijentiše na globalno slušalačko telo, a njegov jezik je prvenstveno engleski. Ljudi su ovde opterećeni davno prohujalim vremenima kada je postojalo zajedničko muzičko tržište zemlje od dvadeset miliona ljudi. Sastavi iz malih evropskih zemalja uglavnom rade na engleskom jeziku ako žele ozbiljniju karijeru. Mi u Srbiji i inače imamo problema da shvatimo i ponašamo se u skladu sa činjenicom da smo mali narod, tako da i dalje egzistira ta ideja o „domaćem rok tržištu“, koje je zapravo za većinu sastava spisak od desetak rok klubova i publika od stotinak ljudi u najboljem slučaju. Tako da, kad se radi o Triggeru, nameravamo u budućnosti polako prebaciti težište na engleski, ali i dalje ponekad izbaciti koju pesmu na srpskom.

BR: Već ste najavili rad na novom studijskom izdanju. Možeš li da nam otkriješ neke detalje o predstojećem albumu? Hoće li ponovo u pitanju biti koncept-album?

Dušan: Upravo snimamo neke nove pesme i neće se dugo čekati na prvi singl. Još uvek razmišljamo o formatu izdanja. Najverovatnije će to biti EP sa nekoliko singlova pre toga. Mislim da raditi ceo album na srpskom, samim tim namenjen ovdašnjoj publici, ne bi imalo mnogo smisla. Ne mogu a da ne primetim kako neke kolege potroše mnogo vremena i novca, objave zatim album, da bi već nakon par nedelja to svi zaboravili. Potrebno je u ovom vremenu poplave informacija koje nas bombarduju sa svih strana vezati što više pažnju publike i podsećati ih na to da postojite, a godinu dana autorske tišine, a zatim album odjednom koji sledi par koncerata, pa opet tišina – to danas nikako nije dobar recept.

BR: Koliko pratiš aktuelnu srpsku rock scenu? Imaš li neke favorite među mladim bendovima?

Dušan: Pratim je umereno, pa je moguće da su mi neki interesantni sastavi prošli „ispod radara“. Nisam siguran koliko sam pozvan da pričam o muzici koje je isuviše daleko od onoga što mi radimo, pa ću radije pomenuti one koji se bave tvrđom muzikom kao i sastave sa kojima smo delili binu. Tu su Consecration, u svakom smislu izuzetan bend. Draconic, neshvatljivo zapostavljeni od metal publike. Azil 5 bi zaista trebalo da sluša više ljudi, a nikako mi nije jasno zašto grupa Etar danas nije ravnopravno deo ovdašnje mainstream scene nego se još bori za svoje mesto pod suncem. David Mićić je izvanredno talentovan i kvalitetan autor, izuzetna dva EP-a. Forever Storm su po mnogo čemu rame uz rame sa svetskim bendovima koji sviraju klasičan, čisti metal. Downstroy bi trebalo da sviraju svetske turneje kad ih već ovde niko ne ceni dovoljno. Naši drugari Hype mogu uraditi mnogo toga kad se konačno pojave sa izdanjem i krene cela priča. Mogao bih i dalje da navodim i opet bih nekoga nenamerno zaboravio jer zaista mnogo bendova radi od srca uprkos tome što im se to ne vraća na adekvatan način. Sa druge strane, daću sebi slobodu da kažem da, nažalost, ovdašnja rok i metal publika u nekim slučajevima pokazuje izuzetno pomanjkanje dobrog ukusa kada bira na koju svirku ili koncert će potrošiti pare. Čini se da je lako žigosati kič i površnost kada su prikazani transparentno, na primer kad treba pljuvati turbo folk i njegove derivate, ali je izgleda teško identifikovati namigivanje sa šundom ili nečiju sumnjivu motivaciju kada nešto formalno, po definiciji pripada rok muzici. Mislim da je poštenije i logičnije da, ako neko ima veoma jaku potrebu da bude popularan i finansijski uspešniji, radije počne da radi muziku koja će mu to pružiti umesto da pravi kompromise koji ionako na kraju ne mogu dati željeni rezultat.

BR: Kolumnista si muzičkog portala Time Machine Music. Kako je došlo do ove saradnje?

Dušan: Dragiša Radulović iz TMM-a i ja se znamo dugo vremena, on je sjajan momak, jedan od  nekoliko ljudi iz ovdašnjih online medija koji su uvek spremni da izađu u susret bendovima. U prošlosti sam umeo da patim od perioda forumske skribomanije, što je on očigledno primetio. Dopala su mu se neka moja razmišljanja pa mi je predložio da ih stavimo u formu kolumne. Mislim da nas ima još koji bi bili spremni ovako doprineti online medijima, ali kao da postoji neki problem u komunikaciji na liniji sa muzičarima. Prijatelj sa drugog sajta mi je, nakon što je izašla prva kolumna, rekao da mi nikad ne bi predložio da nešto napišem jer je imao utisak da retko ko želi da se bavi time bez novčane nadoknade. Dakle, TMM su se prvi setili da me pozovu. Šteta je, jer je na ovako maloj sceni jako bliska povezanost medija sa bendovima ionako neminovna. Kad se radi o toj etiketi „kolumnista“, ne doživljavam sebe po tom pitanju isuviše ozbiljno. Trudim se da doprinesem sceni na neki način i drago mi je ako se nekome dopadne ono što imam da kažem.

BR: Možemo li u budućnosti ipak očekivati Triggerov album sa obradama pesama domaćih hard rok i hevi metal izvođača?

Dušan: Mislim da to ne bi imalo mnogo smisla. Ne bi bilo dovoljno prostora da se poigramo sa originalnim muzičkim materijalom. Možda ako ikada osnujem fusion sastav pa odlučimo da obradimo neke tvrđe pesme sa ovih prostora u džezerskom maniru. (smeh) To bi već bilo interesantnije. Bitno je da se zabavljamo i uživamo u onome što radimo. U Srbistanu, gde se zločin isplati a umetnost ne isplati, jedino zadovoljstvo za stvaraoca je ono koje dobija kroz sam kreativni proces i deljenje njegovih plodova sa publikom. Ko ovde traži bilo šta drugo od svog bavljenja muzikom, neminovno će ili doživeti razočaranje i odustati ili će preći postepeno u vode muzike kojoj je isključiva svrha zabavljanje publike sa primitivnijim prohtevima.

(Balkanrock.com, 4. decembar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (5)

 

U poslednjem delu priče o glam metal albumima koji u godini koja je na izmaku slave dvadesetpeti rođendan, govorimo o najboljim glam izdanjima iz 1987. godine.

Dokken – Back For The Attack

Dokken su, zahvaljujući melodičnom vokalu Dona Dokkena i gitarskom umeću Georgea Lyncha, ali i moćnoj ritam sekciji, koju su od Tooth & Nail pa sve do Erase The Slate iz 1999. činili Jeff Pilson i Mick Brown (jedan od sastojaka formule uspeha Dokkena svakako je bila čvrsta postava) predstavljali jednu od najblistavijih pojava na američkoj hard rock sceni. Na albumu Back For The Attack Dokken su, kao i na njegovim prethodnicima, ponudili i žestoke heavy metal komade („Kiss Of Death“, „Mr. Scary“), i melodične pop metal himne zaraznih refrena („Prisoner“, „Night By Night“, „So Many Tears“, „Burning Like A Flame“ „Stop Fighting Love“) i emotivne, ali ne u potpunosti konvencionalne balade („Heaven Sent“, „Dream Warriors“), ne narušavajući heterogenošću kompaktnost. Don Dokkenov blagozvučan vokal, Lynchove bravure i Brownovi pršteći bubnjevi u nekima od najboljih komada u čitavoj karijeri benda – „Prisoner“, „Lost Behind The Walls“, „Cry Of The Gupsy“, „Stop Fighting Love“, i naročito „Heaven Sent“ i „Dream Warriors“ – čine Back For The Attack jednim od najboljih glam metal albuma izdatih u 1987.

Great White – Once Bitten…

Prava je šteta što će Great White zauvek ostati zapamćeni po obradi pesme Iana Huntera „Once Bitten, Twice Shy“ i po jednoj od najvećih koncertnih tragedija u istoriji rokenrola (20. februara 2003. godine, na koncertu benda u roudajlendskom klubu The Station, u požaru koji su izazvale pirotehničke naprave život je izgubilo više od stotinu ljudi, uključujući i gitaristu benda Ty Longleya). Jer ako neki glam metal bend, uz Cinderellu, može poneti titulu dostojnih naslednika Led Zeppelina i AC/DC-a, onda je to svakako Great White (koji su i eksplicitno, tribute albumom Great Zeppelin, otkrili kome najviše duguju). Sa žestokim, a ipak do finesa poliranim hard rock zvukom utemeljenom u bluesu, album Once Bitten... je, uz album koji mu je sledio, ...Twice Shy, svakako najbolje ostvarenje benda. Obeležene robertplantovskim vokalom Jacka Russella, AC/DC-evskim rifovima gitarskog tandema Mark Kendall – Michael Lardie, Kedallovim izvrsnim solažama i Lardievim klavijaturama umesno i ukusno upotrebljenim, sve pesme na ovom albumu – od koncertnih favorita „Lady Red Light“, „Gonna Getcha“, „All Over Now“, preko šoferske himne slobodi (mada kao album za slušanje tokom vožnje pre preporučujemo ...Twice Shy) „Fast Road“, nešto sporijih ali ništa manje žestokih „Mistreater“, „Never Change Heart“ i „On The Edge“, do emotivne balade „Save Your Love“ – prava su mala remek dela teškog rocka. No svakako najbolji komad na albumu je „Rock Me“, idealna kao soundtrack za vođenje ljubavi, bez bojazni da ćemo preterati možemo slobodno reći: jedna od najboljih hard rock pesama u istoriji ovog žanra.

Whitesnake – Whitesnake

Već sam omot albuma Whitesnake nagoveštavao je nešto pompezno i masivno, potpuno drugačije od Coverdaleovih ranijih boogie poskočica, pa čak i od blago glam orijentisanog Slide It In. Od rifa uvodnog, ledzeppelinskog metala „Still Of The Night“, preko glam metal himni „Bad Boys“, „Give Me All Your Love“ i „Children Of The Night“, nove, metalizirane verzije blues rocka „Crying In The Rain“, komada u duhu ranijih radova benda, „Straight To The Heart“ i „Don't Turn Away“, do ponovo snimljenog razarača „Here I Go Again“, sve teče nesmanjenom žestinom i energijom. Na albumu se našla i emotivna balada „Is This Love“ (koju su Coverdale i Sykes prvobitno napisali za Tinu Turner), a na britanskoj verziji albuma i „Looking For Love“, jedna od najlepših i najraskošnijih power balada onog vremena. Coverdale i John Sykes, obojica u to vreme u naponu snage, stvorili su metalnog monstruma koji prosto grize i drobi snagom Coverdaleovog glasa, Sykesovih rifova, žestokih udaraca Aunsleya Dunbara i teatralnih tonova Dona Aireya. Iako su Coverdaleovi pevački i artistički vrhunci („Sailing Ships“, „The Last Note Of Freedom“) sledili albumu iz 1987, Whitesnake je nesumnjivo njegov magnum opus.

Guns N' Roses – Appetite For Destruction

Naravno, zvuk prvenca  Guns N' Rosesa bio je drugačiji od svega što su u drugoj polovini osamdesetih radili ostali  losanđeleski hard rockeri, no jesu li Gunsi bili deo scene? – Svakako da jesu. U krajnjem slučaju, njihovi koreni su bili glamerski: Axl Rose i Izzy Stradlin bili su članovi Hollywood Rosea, a Tracii Guns, Ole Beich i Rob Gardner članovi L.A. Gunsa. Do juna 1985. Gunsa, Beicha i Gardnera zamenili su Slash, Duff McKagan i Steven Adler, nekadašnji članovi Road Crewa, i – ostalo je istorija. Appetite For Destruction, najprodavaniji debi album svih vremena, nabijen prljavštinom, bukom i besom kakve svet nije video još od Never Mind The Bollocks..., od dana objavljivanja do danas prisutan je na svim listama najvećih rock albuma svih vremena.

(Balkanrock.com, 27. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (4)

Da je glam metal krajem osamdesetih zapao u dekadenciju bilo je jasno vidljivo iz radova glam bendova drugog talasa, ali i iz radova pionira ovog žanra.

Bendovi prvog talasa, uz nekoliko časnih izuzetaka, već su od sredine osamdesetih, okruženi luksuzom i zarobljeni u carstvu poroka, zapali u krizu kreativnosti. Na oslabele i ispucale temelje uzalud je dolivana sveža krv. Već od 1987. mogao se nazreti kraj glam metal epohe

U četvrtom delu priče o glam metal albumima objavljenim u 1987. govorimo o radovima veterana žanra, pripadnika prvog talasa glam metal bendova.

Mötley Crüe – Girls, Girls, Girls

Članovi nesumnjivo najznačajnijeg glam metal benda teško da su se ikada mogli pohvaliti svojim muzičkim umećem (u tom pogledu Mötley Crüe su istinski naslednici Kissa), a u drugoj polovini osamdesetih ponestalo im je i onoga što je predstavljalo glavni kvalitet njihovih ranih radova – energije. Jasno, jedan od glavnih razloga bila je činjenica da već u vreme objavljivanja Theatre Of Pain Vince, Nikki, Tommy i Mick nisu više bili vucibatine sa ulica Grada anđela, već vlasnici kuća na Beverli Hilsu ogrezli u poroke koji prate slavu i bogatstvo – sedam meseci nakon što je Girls, Girls, Girls objavljen Nikki Sixx je umalo uzeo fatalnu dozu heroina. U novom okruženju Mötley Crüe su prekinuli mnoge veze sa svojim (heavy metal i klupskim) korenima, što se odrazilo i na zvuk albuma, kojim su se Mötley Crüe i definitivno okrenuli hard rocku. Daleko od toga da je Girls, Girls, Girls loš album – Crüe su na njemu uspeli da ponude sjajan blues rock komad „Bad Boy Boogie“, solidne glam metal himne „Girls, Girls, Girls“, „Dancing On Glass“ i „Sumthin' For Nuthin'“, zaimljivu minijaturu „Nona“ (posvećenu baki Nikkia Sixxa) i pristojnu obradu „Jailhouse Rocka“, da izvrsnom rokačinom „Wild Side“ pokažu da nisu zaboravili život na losanđeleskim ulicama i da tekstom balade „You're All I Need“ šokiraju javnost i parodiraju konvencionalne power balade. No Girls, Girls, Girls nema ni trunke one mladalačke energije i bezobrazluka koje su krasile Too Fast For Love i Shout At The Devil, ali ni one energije kojom je bio nabijen njihov naredni studijski album i njihovo najvrednije izdanje, snimljeno nakon teške borbe sa demonima alkohola i droge, Dr. Feelgood.

White Lion – Pride

Umnogome je neobjašnjivo kako je iz kuhinje gitarskog virtuoza Vita Bratte i sjajnog vokala Mikea Trampa izašao album ovako nepodnošljivo popast. Ovaj tandem je imao potencijala da, poput dvojaca Jack Rusell – Mark Kendall i Tom Keifer – Jeff LaBar, načini neke od najfinijih hard rock albuma druge polovine osamdesetih. Avaj, u trenutku najvećeg napona kreativne energije članovi White Liona odlučili su se da (umesto bluesom, poput gorepomenutih pevača i gitarista Great Whitea i Cinderellae) svoje radove oboje popom. U pesmama pop senzibilita, sa tekstovima banalnim čak i za žanr kome pripadaju, Brattine bravure zvuče nepotrebno i nefunkcionalno, a Trampov reski vokal plačljivo. Pride je doneo i jednu od najljigavijih power balada epohe: naivnu „When The Children Cry“, kojom su White Lion pokušali da postanu propovednici (razume se, nije bilo nemoguće – setimo se samo veličanstvene „Wind Of Change“ Scorpionsa – već samo malo verovatno da će jedan glam metal bend iznedriti himnu mira; White Lion su pokušali i – debelo omanuli). Sa samo par upečatljivih numera („Hungry“ i „Lady Of The Valley“), Pride ulazi u red najslabijih, a iz neobjašnjivih razloga i najhvaljenijih ostvarenja epohe.

Def Leppard – Hysteria

Rad na Hysterii bio je dug i mukotrpan. Nakon što je Mutt Lange odustao od produciranja, bend se obratio Jimu Steinmanu. Sasvim neočekivano, tvorac „vagnerijanskog rocka“ se odlučio za neposredniji pristup i siroviji zvuk, dok su članovi benda težili pompeznijem i ispeglanijem zvuku. (Steinman je izjavio da je prvi put posumnjao da saradnja sa britanskim pop metalcima neće biti laka kada je, našavši se sa članovima Def Lepparda u Irskoj, rekao: „Kako je lepo biti u domovini Džojsa i Šoa! Osećate li to u vazduhu, momci?“, na šta su mu članovi benda odgovorili: „Ne baš, nismo slušali puno irskih bendova“, a da mu je prekipelo kada je Joea Elliota, koji se vratio iz bioskopa, govoreći o filmu koji je upravo gledao kao o remek-delu, pitao „Šta si gledao, Joe?“, na šta mu je ovaj odgovorio: „Policijsku akademiju 3“.) Nakon što je Steinman odustao od saradnje sa bendom, Def Leppard su neuspešno pokušali da sami produciraju album. A onda je, u novogodišnjoj noći 1984. godine, Rick Allen doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio ruku. Uz divljenja vrednu podršku ostalih članova benda, Rick Allen se u narednih par godina izveštio u sviranju elektronskih bubnjeva, pa je bend rešio da, u saradnji sa Langeom, nastavi rad na albumu. Rad je prekidan u još par navrata – kada je i sam Lange doživeo saobraćajnu nesreću i kada je Elliot dobio zauške – da bi Hysteria konačno ugledala svetlost dana u avgustu 1987. godine. Mešavina hard rocka i popa Def Lepparda umnogome je drugačija od one White Liona – dok su White Lion težili komercijalizaciji zvuka uvođenjem pop harmonija, Def Leppard su težili stvaranju pravog pop proizvoda, sa pesmama ogromnog hitičnog potencijala. No i pored toga što je zvuk bio umekšan i umnogome sintetički (za šta su u ogromnoj meri zaslužni Allenovi elektronski bubnjevi), Def Leppard su uspeli da na Hysterii ponude nekoliko izvrsnih pop metal himni – „Women“, „Pour Some Sugar On Me“, „Armageddon It“, „Don't Shoot Shotgun“, „Excitable“ – te sjajnu power baladu „Love Bites“. Hysteria je odličan album, ako ga posmatrate iz prave perspektive – kao pop rock album sa hard rock elementima, umesto kao hard rock album sa pop elementima. Na snimanje takvog albuma su Def Leppard, nekadašnje perjanice novog talasa britanskog heavy metala, ali i glavne arhitekte glam metal zvuka, imali apsolutno pravo, ma šta o tome mislili zadrti ljubitelji njihovih ranih radova (koji su, uostalom, odisali i glam rock senzibilitetom). Članovima Def Lepparda treba odati priznanje – uspešno su spojili dva dijametralno  suprotna žanra, što su nakon njih mnogi pokušavali, ali je malo kome pošlo za rukom. Hysteria je nešto poput eksperimenta koji je uspešno obavljen, ali koji ne treba ponavljati jer posledice mogu biti (kao što često i jesu bile) katastrofalne.

(Balkanrock.com, 20. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (3)

Do 1987. godine glam metal je dobrano zagazio u dekadenciju, što je bilo više nego jasno uočljivo iz muzike novooformljenih sastava.

Glam bendovima druge generacije uglavnom je manjkalo talenta, energije, ideja, ali i ljubavi prema muzici koju su imali pioniri žanra (mada je časnih izuzetaka bilo dosta; među njima svakako najistaknutija mesta zauzimaju Tesla, Cinderella, Great White, Skid Row, Extreme, Badlands, Zodiac Mindwarp & The Love Reaction i, naravno, Guns N' Roses). Proslaviti se, zaraditi brdo novca i biti okružen lepim devojkama – o tome su maštali mladi bendovi koji su hrlili u Los Anđeles, nadajući se da će tamo doći do bogatstva i slave makar i po cenu kompromisa sa izdavačkim kućama, publikom i samima sobom. Jasno, to više nije bio rokenrol, i bendovi poput Dangerous Toysa i Love/Hate došli su na scenu previše kasno da bi išta mogli da spasu.

U trećem delu priče o glam metal albumima objavljenim 1987. godine govorimo o albumima-prvencima.

Kane Roberts – Kane Roberts

Brojni su razlozi iz kojih je Kane Roberts izuzetno zanimljiva pojava (ili je to u ono vreme bio). Poznat po svom mišićavom torzu i električnoj gitari u obliku mitraljeza, koji su i mogli delovati funkcionalno u sklopu burlesknih koncertnih predstava Alicea Coopera, Kane Roberts se na Cooperovim albumima Constrictor, Raise Your Fist And Yell i, naročito, Trash pokazao kao dobar gitarista, ali i autor, no treba imati u vidu da je Cooper bio taj koji je na snimanjima ovih albuma držao konce u svojim rukama. Kada je dobio igralište samo za sebe, Roberts kao da se uplašio, pa je rezultat bio album koji je mogao snimiti bilo koji drugorazredni glam metal bend. Šablonski fabrikovane pesme o odmetnicima („Outlaw“, „Out For Blood“) i fatalnim ženama („Rock Doll“, „Women On The Edge Of Love“, „If This Is Heaven“, „Too Much For Anyone To Touch“) još su i podnošljive u poređenju sa baladama „Triple X“ i „Tears If Fire“, od kojih biste, na osnovu početnih tonova, očekivali trunku pravih emocija, ali koje ipak govore o – seksualnim iskustvima (bez emocija razume se), Robertsovim tapovanjem u minijaturi „Gorilla“, te finalnom pesmom, „A Strong Arm Needs A Stronger Heart“, koja kao da je napisana za neki film sa Stevenom Seagalom ili Jean-Clode Vann Dammeom u glavnoj ulozi – uopšte, čitav album podseća na soundtrack za neki loš akcioni film; ako ste se ikada zapitali ko je pisao pesme koje se pojavljuju u takvim filmovima, evo vam odgovora: pisali su ih ljudi poput Kanea Robertsa. Ako je na albumu i bilo pesama koje u osnovi nešto valjaju („Full Pull“ recimo), upropašćene su nefunkcionalnom upotrebom klavijatura i Robertsovim paulstanleyevskim vokalom. Sudbina ovog albuma je, čini se, da bude zapamćen više po svom omotu no po sadržaju – Kane Roberts se kao jedan od likova u animiranom spotu za pesmu „Nothing's Gonna Stop Us“ The Darknessa pojavio upravo onako kako izgleda na omotu svog solo prvenca.

Faster Pussycat – Faster Pussycat

Faster Pussycat bili su najizrazitiji predstavnici grupe bendova (nemoguće je govoriti o pokretu) koji su više dugovali glam rocku i punku no heavy metalu, pa su valjda otuda od strane fanova često označavani kao „sleaze rock“. Ovaj termin (ma koliko bio diskutabilan) odlično priliči debi-albumu Faster Pussycata – sa pesmama prljavih rifova (prečišćenim od klavijatura, razume se), sa mjaukavim vokalima Taime Downea, sa izrazitim punkerskim senzibilitetom ali i glamerskom lascivnošću, prvenac Faster Pussycata odista odiše atmosferom slatkasto-lepljivom. Losanđeleske barabe su verno uhvatile duh i prenele slike tog novog Vavilona u vrcavom boogieu „Cathouse“, beastieboysovskoj „Babylon“ i bendovom najvećem hitu, „Bathroom Wall“, te u pesmama „Smash Alley“, „City Has No Heart“, „Ship Rolls In“ i „Bottle In Front Of Me“. Zaista, Faster Pussycat mogli bi biti proglašeni istinskim naslednicima Hanoi Rocksa, čak možda i New York Dollsa. No dok slušate njihov prvenac ne možete se oteti utisku da albumu nedostaje – iskrenosti, pri čemu ne mislimo samo na Downeovo upinjanje da zvuči više poput Stevea Tylera nego što je zaista zvučao. Faster Pussycat jesu prikazali mračne strane života u gradu koji je u drugoj polovini osamdesetih predstavljao Meku hard rocka, no čineći to odviše bezbrižno, slaveći ih preko uobičajene mere glorifikacije seksa, droge i rokenrola. Možda Faster Pussycat zaista nisu bili u stanju da izdignu glavu iznad površine mora dekadencije, reći će neki, no treba imati na umu da je prelepa blues balada „House Of Pain“ sa njihovog drugog albuma, Wake Me When It's Over, umnogome demantovala manifest njihovog prvenca, „No Room For Emotions“.

EZO – EZO

EZO praktično nije prvi album japanskih metalaca – pod imenom Flatbacker objavili su dva albuma u Japanu pre nego što su se odlučili za selidbu u sjedinjene države. Promenivši ime u EZO, koje je trebalo da asocira na Eizo, drevno ime za japansko ostrvo Hokaido, Japanci su pod producentskom palicom Gennea Simmonsa snimili jedan od najupečatljivijih glam metal albuma druge polovine osamdesetih. Članovima EZO-a je tradicionalni heavy metal bio znatno bliži no njihovim američkim kolegama, pa su pesme, obeležene grlenim vokalom sjajnog Masakia Yamade i žestokim rifovima Shoyo Iide, odisale znatno mračnijim senzibilitetom nego što je to bio slučaj sa radovima njihovih savremenika. Komadi „House Of 1,000 Pleasures“, „Destroyer“ i „Desiree“, umnogome zahvaljujući Yamadinoj interpretaciji, odisale su perverzno-erotskim – to bismo i očekivali od glam metal benda iz Zemlje izlazećeg sunca, reći će neki – i anticipirale radove EZO-vih mnogo poznatijih sunarodnika, X Japana. Sa žestokim metal komadima poput „Mr. Midnight“ i „Desiree“ i klasičnim, ali nadprosečno dobrim, glam metal himnama poput „Flashback Heart Attack“ i „Big Changes“, te na momente neobjašnjivo (podsećamo: album je producirao Genne Simons) moderno (za ono vreme) produciranim gitarama, bubnjevima i vokalima („Here It Comes“, „Kiss Of Fire“), EZO je pravo malo hard rock remek-delo druge polovine osamdesetih.

(Balkanrock.com, 13. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (2)

Do 1987. veliki broj hard rock i heavy metal veterana uskočio je u glam metal voz.

Veliki broj njih, poput Scorpionsa, Whitesnakea, Alicea Coopera, Aerosmitha, je snimio albume koji, pomalo paradoksalno, ulaze u red najboljih ostvarenja poniklih u okvirima žanra na čiji nastanak su oni sami u ogromnoj meri uticali. Drugi, poput Judas Priesta, nisu se snašli u glam vodama (iako nisu svi, poput Priesta, to brzo shvatili). U drugom delu priče o albumima koji su obeležili glam metal scenu 1987. godine govorimo o albumima hard rock veterana.

Kiss – Crazy Nights

Kiss su verovatno najbolji primer za tvrrdnju da se u rokenrolu može uspeti sa vrlo malo talenta. Razume se, tu pre svega mislimo na dvojac Paul Stanley-Gene Simmons, koji je na volšeban način uspevao da se okruži talentovanim (Ace Frehley, Vinnie Vincent) ili šarmantnim (Peter Criss) ljudima. Način na koji su Kiss stekli ogromnu popularnost mnogo je manje tajanstven: članovi grupe imali su oduvek dobar komercijalni njuh, megalomanske ambicije, hrabrost (manjak dostojanstva, reći će neki) da odobre stavljanje svojih likova (odnosno maski) na raznovrsne proizvode, od igračaka i kutija za ručak do kondoma i mrtvačkih sanduka, i, naravno, sposobnost da se okreću u smeru duvanja muzičkih vetrova. Uz to, ponekad im se omakla i pokoja artistički zaista vredna pesma („Black Diamond“, „Detroit Rock City“, „God Of Thunder“, „Beth“). Na Crazy Nights takvih pesama nema. Ovaj album je papazjanija načinjena po principu „za svakog po nešto“. Za zaljubljenike u Kissove albume iz sedamdesetih tu je rock himna „Crazy, Crazy Nights“, za zaljubljenike u „pravi“ heavy metal tu je heavy metal u pokušaju „I'll Fight Hell To Hold You“, za klince koji su obožavali mlade, drčne bendove bile su tu „Thief In The Night“ (sjajna stvar, no treba imati na umu da je napisama 1984. za Wendy O. Williams) i „When Your Walls Come Down“, za devojčice zaljubljene u Jon Bon Jovija bile su tu „Turn On The Night“, „My Way“ i melodic rock balada „Reason To Live“, uz „Thief In The Night“ jedini komad na albumu koji zavređuje pažnju, a za dečake zaljubljene u Eddiea Van Halena bila je tu vanhalenovska „No, No, No“. Sve u svemu, gomila slabašnih komada umotana u sjajnu foliju, među kojima se našao i „Bang Bang You“, uz „Let's Put The X In Sex“ svakako najogavnija pesma benda. Džaba je Ron Nevison (koji je prethodno producirao albume Thin Lizzya, Davea Masona, UFO-a, Jefferson Starshipa, Michael Schenker Groupa, Survivora, Grace Slick, Hearta i Ozzya Osbournea) odradio dobar posao – od đubreta nije uspeo da napravi pitu. Nakon turneje koja je pratila Crazy Nights nijedna od pesama sa albuma nije ostala na bendovoj set listi na narednim turnejama. Crazy Nights je album koga možda ni sami Simmons i Stanley ne žele da se sećaju. Pitanje je, doduše, koliko će i mnogo bolji albumi Kissa biti upamćeni. U istoriju rokenrola Kiss se jesu upisali zlatnim slovima, ali ne zahvaljujući svojoj muzici.

Alice Cooper – Raise Your Fist And Yell

Albumu Raise Your Fist And Yell (za koji je omot uradio čuveni nadrealistički slikar Jim Warren; više godina kasnije Warren će priznati da lice na pesnici nije Cooperovo, već – njegovo sopstveno), prvom nakon Cooperovog povratničkog Constrictor i snimljenom sa Kaneom Robertsom na gitari (izuzetno zanimljivom pojavom na američkoj metal sceni; više o njemu u nekom od narednih nastavaka kolumne) i Kip Wingerom na basu (koji će iste godine osnovati sopstveni bend), može se zameriti na onome na čemu zameramo i gorepomenutom Kissovom albumu: reč je o papazjaniji, no, za razliku od Crazy Nights, više na tematskom no na muzičkom planu, iako Raise Your Fist And Yell nije bez kolebanja između tradicionalnijeg („Prince Of Darkness“, „Roses On White Lace“) i glam metal zvuka („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Not That Kind Of Love“). Bunt („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Time To Kill“), glorifikovanje sopstvenog muzičkog izraza („Step On You“), seks („Not That Kind Of Love“), horor („Chop, Chop, Chop“, „Roses On White Lace“) i okultno („Prince Of Darkness“) svi zajedno jesu osnovni elementi metal poetike, ali retko deluju funkcionalno nabacani na gomilu – u ovom slučaju zamerka je duplo teža jer je upućena muzičaru koji je u ranijim periodima karijere pokazao ogroman dar za konceptualno osmišljavanje. U pesmama sa Raise Your Fist And Yell tada već sredovečni Cooper, jedan od retkih istinskih pesnika među metalcima, čovek koji se družio sa Morrisonom, Lennonom i Zappom i čijem su se talentu divili Salvador Dali i Groucho Marx, obratio se tinejdžerima (zli jezici će reći da je danas heavy metal upravo to – starci ili, u najmanju ruku, sredovečni ljudi koji se obraćaju tinejdžerima), naivno napadajući PMRC (za koji mnogi metalci i dan danas veruju da je mogao ozbiljno zapretiti izvođačima pod zaštitom moćnih izdavačkih kuća) u „Freedom“, izrugujući se i preteći izvođačima neke drugačije muzike (nije sasvim jasno kome su pogrdne reči upućene, ali je baš zato mladim metalcima pružena prilika da u kontekst pesme smeste svakog ko im se ne dopada) u „Step On You“ i predstavljajući sebe kao zlikovca koga se odrasli, „ozbiljni“ ljudi gnušaju (u vreme kada je na Cooperovom tronu odavno sedeo Blackie Lawless) u „Lock Me Up“. Pesme sa horor tematikom u takvom okruženju (no ne samo iz tog razloga, niti zato što u njima ima tračka humora – Cooper uostalom nikada nije želeo da se njegovo poigravanje sa ovakvom tematikom uzima za ozbiljno) deluju znatno manje ubedljivo. Raise Your Fist And Yell ipak nije sasvim bez upečatljivih komada: vredne pažnje svakako jesu barokno-makabristična balada „Gail“ i „Not That Kind Of Love“, pesma koja će umnogome nagovestiti Cooperovo sledeće studijsko izdanje. Albumom Trash, sa pesmama stilski i tematski ujednačenim, na kome su kao autori bili potpisani Desmond Child, Joan Jett, Diane Warren, Jon Bon Jovi i Richie Sambora i na kome su se kao gosti pojavili već pomenuti Jon Bon Jovi i Sambora, te Steve Lukather, Michael Anthony, Kip Winger i članovi Aerosmitha, Cooper je svim glamerima održao lekciju iz pravljenja dobrog hard rock albuma i postigao najveći komercijalni uspeh u karijeri. Razume se, ni Raise Your Fist And Yell, ni Trash, ni ijedan potonji Cooperov nisu uspeli da dostignu umetničke domete albuma Killer, Billion Dollar Babies i Welcome To My Nightmare...

Aerosmith – Permanent Vacation

Kada su se Aerosmith, zahvaljujući vizionarstvu Ricka Rubina i dobroj volji Run D.M.C.-a, vratili iz opskurnosti, bio im je potreban album koji će ponuditi bar jedan, ako ne dva (po poznatoj šemi: prvo brza stvar, potom balada) hita, pa su se članovi Aerosmitha odlučili da potraže pomoć autora van benda. Saradnja sa Desmondom Childom, Jimom Vallanceom i Holly Knight rezultirala je pregrštom hitova: „Dude (Looks Like A Lady)“ (navodno inspirisana poznanstvom sa članovima Mötley Crüea, no autoru ovog teksta će prva asocijacija na ovu pesmu večito ostati sjajni Robin Williams u ulozi Daniela Hillarda, odnosno gospođe Doubtfire), raspojasanom „Rag Doll“ i baladom „Angel“, ali i ništa manje sjajnim „Hearts Done Time“, „Magic Touch“ i „Hangman Jury“ (svakako jednim od najboljih blues komada Aerosmitha), te vrednim pažnje instrumentalom „The Movie“, i obradom pesme „I'm Down“ Beatlesa. Stilski bliži glam metalu nego tradicionalnom hard rocku, Permanent Vacation je ipak daleko od konvencionalnog glam metal albuma. Intrigantnim aranžerskim i produkcijskim rešenjima (dočaravanje ambijenta njuorleanskih močvara na „Hangman's Jury“ i karipskih plaža na naslovnoj numeri), kojima će se još više koristiti na svom sledećem studijskom izdanju, Pump, Aerosmith su pokazali da su ponešto naučili iz saradnje sa Rubinom, a pesmama „St. John“, „Girl Keeps Comin' Apart“, „Hangman' Jury“ i „I'm Down“ da u glam vode nisu uplovili zaboravljajući odakle su krenuli. No ovaj album je iznad svega značajan što je ponovo uspostavio protok energije na relaciji Tyler – Perry, one energije koja često teče samom granicom između ljubavi i mržnje a koja je tako karakteristična za gotovo sve parove sačinjene od velikog frontmena i gitarskog heroja. Otuda je Permanent Vacation mnogo više no Done With Mirrors comeback album američkih hard rock velikana.

(Balkanrock.com, 6. novembar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (1)

Godina 1987. bila je značajna godina u istoriji heavy metala (ima li ijedne godine iz te decenije koja to nije bila?). Te 1987. godine osnovani su bendovi Danzig, U.D.O., Therion i Burzum. Black Sabbath su objavili The Eternal Idol, prvi sa Tonyem Martinom kao pevačem. Metallica je objavila cover EP The $5.98 E.P.: Garage Days Re-Revisited, prvo svoje izdanje sa Jasonom Newstedom na basu. Motörhead su objavili prvi album kao četvorka, Rock 'n' Roll. Ozzy Osbourne je u sećanje na Randya Rhoadsa objavio živi album Tribute. Anthrax su objavili Among The Living, posvećujući ga Cliffu Burtonu.  Helloween su objavili Keeper Of The Seven Keys, Pt. 1, prvi album sa Michaelom Kiskeom kao pevačem. King Diamond objavio je svoj prvi koncept-album, Abigail. Celtic Frost su se okrenuli avangardi sa Into The Pandemonium, a Savatage progresivi sa Hall Of The Mountain King. Manowar su objavili Fighting The World, prvi metal album u potpunosti snimljen na digitalnoj opremi. Svoje prvence objavili su Death, Napalm Death, Death Angel, te Testament, Mayheym, Cacophony, Sanctuary, Heathen i Coroner, a svoja poslednja izdanja objavili su Grim Reaper i Carnivore. Na MTV-ju je po prvi put emitovan Headbanger's Ball, u teške vode su uplovili The Cult, a Alice Cooper umalo da nastrada na bini kada je jedan od njegovih rekvizita zakazao.

No, te, 1987. godine veliki broj navedenih podataka bila je na stranicama muzičkih časopisa ispisana sitnim slovima. Za najširu javnost prva asocijacija na pomen heavy metala bili su glameri (istini za volju, većina grupa iz „drugog talasa glam metal bendova“ nije svirala metal, već hard rock; u to vreme hard rocku su se okrenuli i oni koji su se početkom decenije afirmisali kao metalci – Def Leppard, Mötley Crüe, Dokken, Europe), koji su u drugoj polovini decenije zavladali top listama. Teški rock doživljavao je svoje drugo zlatno doba – godinu dana ranije Bon Joviev Slippery When Wet, Van Halenov 5150, Poisonov Look What The Cat Dragged In, Stryperov To Hell With The Devil i Europeov The Final Countdown dostigli su vrtoglave tiraže. No i u 1987. objavljeni su neki od najznačajnijih albuma u istoriji žanra. U godini kada se navršava 25 godina od njihovog pojavljivanja, nije zgoreg osvrnuti se na 1987. u glam metalu i videti da li je išta preživelo sud najpouzdanijeg kritičara: vremena.

Twisted Sister – Love Is For Suckers

Peti studijski album Twisted Sistera je bez sumnje njihovo najslabije izdanje (ne računajući njihov božićni album A Twisted Christmas). Albumom Love Is For Sukers Twisted Sister su se utopili u moru bezličnih glam bendova druge genracije. Produkcija je, istina, bila znatno bolja nego na prvim izdanjima benda, zvuk je bio ispoliraniji, čvršći i puniji, ali je manjkalo energije i ideja, te je Love Is For Suckers doneo tek nekoliko upečatljivih komada: „Wake Up (The Sleeping Giant)“, „Yeah Right!“, te naslovnu numeru. Kada je reč o ostatku materijala, blede hard rock himne „Tonight“, „Me And The Boys“ i kissovksa „One Bad Habbit“ – očigledno je da je Snider pokušavao da napiše novu „I Wanna Rock“ ili „We're Not Gonna Take It“, što mu, naravno, nije pošlo za rukom – deluju čak i blistavo u poređenju sa pop-obojenim numerama „Hot Love“ i „I Want This Night To Last Forever“ i ljigavom power baladom „You're All I Need“. Već dva meseca nakon objavljivanja albuma bend se raspao. Love Is For Suckers bio je neslavan kraj karijere koja je iznedrila jedan od najboljih albuma u istoriji heavy metala (Stay Hungry). Kažemo kraj, jer je sve što je bend radio nakon ponovnog okupljanja 1997. godine spada više u domen šou-biznisa nego rokenrola. Scena iz VH1-ovog dokumentarca Heavy: The Story Of Metal u kojoj se Jay Jay French priprema za nastup ponovo okupljenih Twisted Sister stavljajući periku bila bi smešna, da nije tužna.

Lee Aaron – Lee Aaron

Samo tri godine pre objavljivanja albuma Lee Aaron kanadska pevačica je, obučena u krzno i gvožđe, vitlala mačem i pevala o „metalnoj kraljici“. No, u drugoj polovini decenije Aaronova se okrenula glamu, i to njegovoj blažoj varijanti, onoj koja se može okarakterisati kao „pop metal“, i koja je u drugoj polovini osamdesetih bila, osim za bendove kao što su Def Leppard, Bon Jovi i Europe, umnogome karakteristčna upravo za pevačice i bendove sa ženskim vokalima. Album Lee Aaron (na kome su, pored Aaronove i članova njenog benda, kao autori bili potpisani i Joe Lynn Turner i – Carl Wilson), sa pop pesmama prerušenim u hard rock i klavijaturama koje su gotovo u potpunosti potisnule gitare u drugi plan i neretko sasvim nefunkcionalno upotrebljenim, morao je i u ono vreme za mnoge ljubitelje hard rocka predstavljati više pop rock no hard rock proizvod – dodajte tome i činjenicu da album, uprkos refrenima namenjenim horskom pevanju, nije uspeo da ponudi rock himnu i/ili power baladu koju bi publika pevala u horu. No, Lee Aaron ipak nije sasvim bezvredan proizvod. Činjenica jeste da se, kada je o klavijaturama reč, težilo oneobičavanju, činjenica je da je cilj uglavnom promašen, ali je činjenica i da su ponegde rezultati bili veoma zanimljivi („Don't Rain On My Parade“, „Goin' Off The Deep End“, „Dream With Me“); činjenica je da su „Hands Are Tied“ i „Eye For An Eye“ više nego dobri hard rock komadi, i da je na njima Aaronova vriskovima i režanjem pokazala da nije izgubila sve od žestine koju je imala na svojim ranim radovima; činjenica je da je pesmama poput „Powerline“ i „Number One“ anticiparala radove Vixena i Saraye; činjenica je da balade „Only Human“, „If This Is Love“ i „Heartbeat Of The World“, iako bez velikog emotivnog naboja, nisu bez iskrenosti i topline, te da, u neku ruku, predstavljaju anticipaciju poznih, blues radova Aaronove; činjenica je, naposletku, da je Lee Aaron sjajan vokal, i da producent Peter Coleman nije uspeo toliko da upropasti koliko je Aaronova uspela da popravi.

Warlock – Triumph And Agony

Poslednji album Warlocka bio je njihov najveći komercijalni uspeh i artistički domet – nomen est omen dakle. Tri studijska albuma Warlocka objavljena pre Triumph And Agony bila su solidna heavy metal ostvarenja, koja su donela nekoliko izvrsnih metal himni („Hellbound“, „Burning The Witches“, „Eartshaker Rock“, „True As Steel“), no bend je tek na Triumph And Agony zablistao u punom sjaju. Doduše, u vreme objavljivanja ovog albuma Warlock praktično nije bio isti bend: na Triumph And Agony su se iz originalne postave Warlocka pojavili samo Doro Pesch i bubnjar Michael Eurich, a dve petine benda činili su Amerikanci. Otud se True As Steel našao na razmeđi između nemačke metal škole i američkog glam zvuka, čemu je umnogome doprineo i producent Joey Balin polirajući zvuk, ali i dajući pesmama epičnost uvođenjem reverba. Bend je zadržao čvrstinu u „Three Minute Warning“, „I Rule The Ruins“, „Touch Of Evil“, „Cold Cold World“, ali i u komercijalnijim „Kiss Of Death“, „East Meets West“, „Metal Tango“, te power baladi „Make Time For Love“ i svom najvećem hitu, hard rock himni „All We Are“, hrabro ostajući tematski više u okvirima tradicionalnog nego glam metala. Završna pesma na albumu, balada „Für Immer“, sa marširajućim ritmom i gudačkim deonicama, ulazi u red najemotivnijih i najlepših ostvarenja Peschove. Godinu dana nakon objavljivanja albuma, Doro je ostala jedini originalni član Warlocka, u kome su sada svirali samo Amerikanci. Svoj naredni album, Force Majure, objavila je pod sopstvenim imenom. Njen solo prvenac bio je i njen lični magnum opus, no i pored toga što njena naredna izdanja nisu ponovila kvalitet albuma True As Steel i Force Majure, pažnja publike nije izostala, i Doro je u dvadeset i prvi vek ušla sloveći za Kraljicu Metala.

(Balkanrock.com, 30. oktobar 2012)