25 godina grešnih zadovoljstava (2)

Do 1987. veliki broj hard rock i heavy metal veterana uskočio je u glam metal voz.

Veliki broj njih, poput Scorpionsa, Whitesnakea, Alicea Coopera, Aerosmitha, je snimio albume koji, pomalo paradoksalno, ulaze u red najboljih ostvarenja poniklih u okvirima žanra na čiji nastanak su oni sami u ogromnoj meri uticali. Drugi, poput Judas Priesta, nisu se snašli u glam vodama (iako nisu svi, poput Priesta, to brzo shvatili). U drugom delu priče o albumima koji su obeležili glam metal scenu 1987. godine govorimo o albumima hard rock veterana.

Kiss – Crazy Nights

Kiss su verovatno najbolji primer za tvrrdnju da se u rokenrolu može uspeti sa vrlo malo talenta. Razume se, tu pre svega mislimo na dvojac Paul Stanley-Gene Simmons, koji je na volšeban način uspevao da se okruži talentovanim (Ace Frehley, Vinnie Vincent) ili šarmantnim (Peter Criss) ljudima. Način na koji su Kiss stekli ogromnu popularnost mnogo je manje tajanstven: članovi grupe imali su oduvek dobar komercijalni njuh, megalomanske ambicije, hrabrost (manjak dostojanstva, reći će neki) da odobre stavljanje svojih likova (odnosno maski) na raznovrsne proizvode, od igračaka i kutija za ručak do kondoma i mrtvačkih sanduka, i, naravno, sposobnost da se okreću u smeru duvanja muzičkih vetrova. Uz to, ponekad im se omakla i pokoja artistički zaista vredna pesma („Black Diamond“, „Detroit Rock City“, „God Of Thunder“, „Beth“). Na Crazy Nights takvih pesama nema. Ovaj album je papazjanija načinjena po principu „za svakog po nešto“. Za zaljubljenike u Kissove albume iz sedamdesetih tu je rock himna „Crazy, Crazy Nights“, za zaljubljenike u „pravi“ heavy metal tu je heavy metal u pokušaju „I'll Fight Hell To Hold You“, za klince koji su obožavali mlade, drčne bendove bile su tu „Thief In The Night“ (sjajna stvar, no treba imati na umu da je napisama 1984. za Wendy O. Williams) i „When Your Walls Come Down“, za devojčice zaljubljene u Jon Bon Jovija bile su tu „Turn On The Night“, „My Way“ i melodic rock balada „Reason To Live“, uz „Thief In The Night“ jedini komad na albumu koji zavređuje pažnju, a za dečake zaljubljene u Eddiea Van Halena bila je tu vanhalenovska „No, No, No“. Sve u svemu, gomila slabašnih komada umotana u sjajnu foliju, među kojima se našao i „Bang Bang You“, uz „Let's Put The X In Sex“ svakako najogavnija pesma benda. Džaba je Ron Nevison (koji je prethodno producirao albume Thin Lizzya, Davea Masona, UFO-a, Jefferson Starshipa, Michael Schenker Groupa, Survivora, Grace Slick, Hearta i Ozzya Osbournea) odradio dobar posao – od đubreta nije uspeo da napravi pitu. Nakon turneje koja je pratila Crazy Nights nijedna od pesama sa albuma nije ostala na bendovoj set listi na narednim turnejama. Crazy Nights je album koga možda ni sami Simmons i Stanley ne žele da se sećaju. Pitanje je, doduše, koliko će i mnogo bolji albumi Kissa biti upamćeni. U istoriju rokenrola Kiss se jesu upisali zlatnim slovima, ali ne zahvaljujući svojoj muzici.

Alice Cooper – Raise Your Fist And Yell

Albumu Raise Your Fist And Yell (za koji je omot uradio čuveni nadrealistički slikar Jim Warren; više godina kasnije Warren će priznati da lice na pesnici nije Cooperovo, već – njegovo sopstveno), prvom nakon Cooperovog povratničkog Constrictor i snimljenom sa Kaneom Robertsom na gitari (izuzetno zanimljivom pojavom na američkoj metal sceni; više o njemu u nekom od narednih nastavaka kolumne) i Kip Wingerom na basu (koji će iste godine osnovati sopstveni bend), može se zameriti na onome na čemu zameramo i gorepomenutom Kissovom albumu: reč je o papazjaniji, no, za razliku od Crazy Nights, više na tematskom no na muzičkom planu, iako Raise Your Fist And Yell nije bez kolebanja između tradicionalnijeg („Prince Of Darkness“, „Roses On White Lace“) i glam metal zvuka („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Not That Kind Of Love“). Bunt („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Time To Kill“), glorifikovanje sopstvenog muzičkog izraza („Step On You“), seks („Not That Kind Of Love“), horor („Chop, Chop, Chop“, „Roses On White Lace“) i okultno („Prince Of Darkness“) svi zajedno jesu osnovni elementi metal poetike, ali retko deluju funkcionalno nabacani na gomilu – u ovom slučaju zamerka je duplo teža jer je upućena muzičaru koji je u ranijim periodima karijere pokazao ogroman dar za konceptualno osmišljavanje. U pesmama sa Raise Your Fist And Yell tada već sredovečni Cooper, jedan od retkih istinskih pesnika među metalcima, čovek koji se družio sa Morrisonom, Lennonom i Zappom i čijem su se talentu divili Salvador Dali i Groucho Marx, obratio se tinejdžerima (zli jezici će reći da je danas heavy metal upravo to – starci ili, u najmanju ruku, sredovečni ljudi koji se obraćaju tinejdžerima), naivno napadajući PMRC (za koji mnogi metalci i dan danas veruju da je mogao ozbiljno zapretiti izvođačima pod zaštitom moćnih izdavačkih kuća) u „Freedom“, izrugujući se i preteći izvođačima neke drugačije muzike (nije sasvim jasno kome su pogrdne reči upućene, ali je baš zato mladim metalcima pružena prilika da u kontekst pesme smeste svakog ko im se ne dopada) u „Step On You“ i predstavljajući sebe kao zlikovca koga se odrasli, „ozbiljni“ ljudi gnušaju (u vreme kada je na Cooperovom tronu odavno sedeo Blackie Lawless) u „Lock Me Up“. Pesme sa horor tematikom u takvom okruženju (no ne samo iz tog razloga, niti zato što u njima ima tračka humora – Cooper uostalom nikada nije želeo da se njegovo poigravanje sa ovakvom tematikom uzima za ozbiljno) deluju znatno manje ubedljivo. Raise Your Fist And Yell ipak nije sasvim bez upečatljivih komada: vredne pažnje svakako jesu barokno-makabristična balada „Gail“ i „Not That Kind Of Love“, pesma koja će umnogome nagovestiti Cooperovo sledeće studijsko izdanje. Albumom Trash, sa pesmama stilski i tematski ujednačenim, na kome su kao autori bili potpisani Desmond Child, Joan Jett, Diane Warren, Jon Bon Jovi i Richie Sambora i na kome su se kao gosti pojavili već pomenuti Jon Bon Jovi i Sambora, te Steve Lukather, Michael Anthony, Kip Winger i članovi Aerosmitha, Cooper je svim glamerima održao lekciju iz pravljenja dobrog hard rock albuma i postigao najveći komercijalni uspeh u karijeri. Razume se, ni Raise Your Fist And Yell, ni Trash, ni ijedan potonji Cooperov nisu uspeli da dostignu umetničke domete albuma Killer, Billion Dollar Babies i Welcome To My Nightmare...

Aerosmith – Permanent Vacation

Kada su se Aerosmith, zahvaljujući vizionarstvu Ricka Rubina i dobroj volji Run D.M.C.-a, vratili iz opskurnosti, bio im je potreban album koji će ponuditi bar jedan, ako ne dva (po poznatoj šemi: prvo brza stvar, potom balada) hita, pa su se članovi Aerosmitha odlučili da potraže pomoć autora van benda. Saradnja sa Desmondom Childom, Jimom Vallanceom i Holly Knight rezultirala je pregrštom hitova: „Dude (Looks Like A Lady)“ (navodno inspirisana poznanstvom sa članovima Mötley Crüea, no autoru ovog teksta će prva asocijacija na ovu pesmu večito ostati sjajni Robin Williams u ulozi Daniela Hillarda, odnosno gospođe Doubtfire), raspojasanom „Rag Doll“ i baladom „Angel“, ali i ništa manje sjajnim „Hearts Done Time“, „Magic Touch“ i „Hangman Jury“ (svakako jednim od najboljih blues komada Aerosmitha), te vrednim pažnje instrumentalom „The Movie“, i obradom pesme „I'm Down“ Beatlesa. Stilski bliži glam metalu nego tradicionalnom hard rocku, Permanent Vacation je ipak daleko od konvencionalnog glam metal albuma. Intrigantnim aranžerskim i produkcijskim rešenjima (dočaravanje ambijenta njuorleanskih močvara na „Hangman's Jury“ i karipskih plaža na naslovnoj numeri), kojima će se još više koristiti na svom sledećem studijskom izdanju, Pump, Aerosmith su pokazali da su ponešto naučili iz saradnje sa Rubinom, a pesmama „St. John“, „Girl Keeps Comin' Apart“, „Hangman' Jury“ i „I'm Down“ da u glam vode nisu uplovili zaboravljajući odakle su krenuli. No ovaj album je iznad svega značajan što je ponovo uspostavio protok energije na relaciji Tyler – Perry, one energije koja često teče samom granicom između ljubavi i mržnje a koja je tako karakteristična za gotovo sve parove sačinjene od velikog frontmena i gitarskog heroja. Otuda je Permanent Vacation mnogo više no Done With Mirrors comeback album američkih hard rock velikana.

(Balkanrock.com, 6. novembar 2012)