Album po album: Meat Loaf

„Postoje likovi na koje se ugledam kada sam na sceni – King, Kong, Godzila, Hulk. Uvek sam govorio da bi ta osoba, ako je pustim van bine, mogla da ubije nekoga!“

Meat Loaf

„Nisam siguran ni da on sam zna ko je Meat Loaf. On definitivno postaje osoba iz pesme.“

Jim Steinman

Nisam siguran kada sam se tačno susreo sa muzikom korpulentnog rokera, ali znam da je to bilo u Vreme Pre Interneta, vreme od pre samo nekoliko godina, ali vreme koje se čini beskrajno daleko. U sredini u kojoj američki stadionski hard rock uživa vrlo malo popularnosti šanse da se sretnem sa Loafovom muzikom bile su veoma male: njegovih albuma, naravno, nije bilo među pločama mojih roditelja i roditelja mojih drugova i ne sećam se da ga je ijedan stariji roker ikada pomenuo. O Loafu sam znao vrlo malo: da je više nego „elegantno popunjen“ (otud, valjda, i nadimak), da je njegov Bat Out Of Hell jedan od najprodavanijih albuma svih vremena – omotom, koji sam imao prilike da vidim, sam, kao strastveni ljubitnik fatastike i stripa, bio oduševljen – i da je autor pesama na album izvesni Jim Steinman. Samo toliko. Moguće je, doduše, i da sam na radiju čuo „I’d Do Anything For Love“. Jednom prilikom mi je do ruku došla nemačka kompilacija pod imenom Rock Busters (čini mi se), na kojoj se nalazila i numera „Bat Out Of Hell“. Ono što sam osetio nakon samo dvadesetak sekundi slušanja ravno je onome što sam osetio kada sam prvi put čuo „Rock You Like A Hurricane“ ili „Still Of The Night“.

Kasnije sam saznao da je Meat Loaf (rođen kao Marvin Lee Aday) nakon nastupanja na Brodveju, saradnje sa pevačicom Shaun Murphy i pojavljivanja u filmu The Rocky Horror Picture Show, upoznao Jima Steinmana , kompozitora fasciniranog delom Phila Spectora, Jima Morrisona, Bruce Sprinsteena i Richarda Wagnera, brodvejskim mjuziklima i pričom o Petru Panu, za koga je Loaf postao idealna muza. Rezultat njihove saradnje bio je Bat Out Of Hell, prvi „Wagnerian rock“ albuma u istoriji (termin je skovao sam Steinman), zlatnim slovima upisan u stranice Istorije Rocka. Nastavak je bio pun blistavih i mračnih trenutaka, uspona, padova i ponovnih uspona, kao i u svakoj drugoj velikoj rock ’n’ roll priči.

Stoney & Meatloaf (1971)

Meat Loaf je svoj malo poznati prvenac snimio još 1971. godine sa pevačicom Shaun Murphy. Njih dvoje su se upoznali kada su počeli da glume u mjuziklu Kosa u Detroitu, i nedugo potom počeli da nastupaju zajedno pod imenom Stoney and Meatloaf. Duo je uspeo da privuče pažnju diskografske kuće Motown, godinama vodeće na polju „crne muzike“, snimivši album, koji, iako solidan komad soula – odsvirali su ga The Funk Brothers, bend koji je svirao na snimcima brojnih zvezda Motowna – kvalitetom vrlo malo odudara od sličnih izdanja iz tog perioda. Sa albuma se ipak izdvajaju „(I’d Love To Be) As Heavy As Jesus“, koja u Loafovom izvođenju dobija izvesni autokarikaturalni prizvuk, „Game Of Love“, u originalu pesma bračnog para Turner, ovde u sjajnom izvođenju Murphyjeve, i jedini hit sa albuma, „živahna „What You See Is What You Get“, koja se našla i na Loafovom live albumu Live Around The World iz 1996, što je jasno otkrilo da se Loaf nije odrekao svojih soul početaka.

Bat Out Of Hell (1977)

O Loafovom znamenitom solo prvencu je na ovom sajtu pre nekoliko godina već pisao moj kolega Aleksandar Urošević. Da ne bih ponavljao već rečeno, preporučujem vam da pročitate njegov tekst  ovde.

Dead Ringer (1981)

Steinman je rad na onome što je trebalo da predstavlja nastavak albuma Bat Out Of Hell počeo već 1978, ali je život zvezde iscrpeo Loafa toliko da nije bio sposoban za ikakav ozbiljniji poduhvat. Steinman je pesme koje je napisao objavio na albumu Bad For Good (deo tih pesama naći će se na kasnijim Loafovim izdanjima) i prihvatio se pisanja novog albuma za Loafa. Rezultat je bio Dead Ringer, snimljen tek četiri godine nakon Loafovog solo prvenca, na kome je dvojac, da li zato što nije želeo ili nije umeo drugačije, ponovio formulu sa predthodnog albuma: trunčica hard rocka („Peel Out“, „I'll Kill You If You Don't Come Back“), klavirske balade („More Than You Deserve“, čiji refren, sudeći po onome što je Loaf nagovestio na albumu VH1 Storytellers, aludira na grupni seks, „Read 'Em And Weep“, „Everything Is Permitted“), Steinmanov monolog (ovde u vidu zasebne numere „Nocturnal Pleasure“) i duet sa ženskim vokalom (ovoga puta Cher, u naslovnoj numeri, koja, uprkos tome što je sjajna rock ’n’ roll pesma, zvuči kao nešto što se pušta u poluvremenu utakmice američkog fudbala, pa je stoga pomalo odbojna), ne odstupajući mnogo ni od prateće ikonografije: na omotu se nalazi dugokosi motociklista, uvodnu „Peel Out“ otvara zvuk motora, a i Steinmanov monolog „Nocturnal Pleasure“ se poigrava sa sličnom tematikom. No, iako se koncepcija albuma malo razlikuje od koncepcije prethodnog, Dead Ringer spada u red boljih Loafovih izdanja. I uopšte, dvojac Steinman-Loaf tokom godina pokazao vrlo malo sklon eksperimentsianju – formule koju su njih dvojica postavili na Bat Out Of Hell Loaf je, kada je shvatio da ona kod publike najbolje prolazi, počeo da se drži i na albumima na kojima nije sarađivao sa Steinmanom – upravo je ta više puta rabljena formula postala Loafov zaštitni znak.

Midnight At The Lost And Found (1983)

Već sam omot albuma originalnog naziva Midnight At The Lost And Found na kome se nalazi samo Loafova fotografija (ali ne i njegov logo) nagoveštava da je reč o nešto drugačijem albumu nego što su prethodna dva. U svađi sa Steinmanom, a pritisnut zahtevima izdavačke kuće, Loaf je bio prinuđen da traži usluge drugih autora, pa i da se sam oproba kao autor, snimivši album koji je bio u potpunosti lišen Steinmanove operske pompeznosti i gotovo u poptunosti lišen hard rock prizvuka (iako je gitaru odsvirao čuveni blues rock/hard rock gitarista Rick Derringer). No ne može se reći da je rezultat razočaravajući – album sadrži pregršt pesama vrednih pažnje: naslovna numera zanimljivog ritma ostaće u Loafovom repertoaru dugo nakon objavljivanja albuma, sjajna obrada pesme „Promised Land“ Chucka Berryja je pomalo na tragu naslovne numere sa prethodnog albuma, „Fallen Angel“ spada u najlepše Loafove balade, a uvodna „Razor’s Edge“ predstavlja jedan od njegovih vokalnih vrhunaca; i pop-obojena „Priscilla“, duhovita „You Can Never Be Too Sure About The Girl“ i balada „Don’t You Look At Me Like That“, duet sa Dale Krantz-Rossington (nekadašnjom članicom The Rossington-Collins Banda i suprugom Garyja Rossingtona, gitariste benda Lynyrd Skynyrd) imaju svog šarma. Midnight At The Lost And Found je, ako ništa drugo, pitak album koji zavređuje pažnju kao jedan od retkih Meat Loafovih nemeatloafovskih albuma.

Bad Attitude (1984)

Bad Attitude predstavlja Loafov povratak onome u čemu je najbolji: hard rock himnama, baladama i duetima sa pevačicama božanstvenog glasa (Clare Torry u „Bad Attitude“ i Zee Carling u „Jumpin’ The Gun“), uz prateću ikonografiju – omot je urađen u stilu omota za Bat Out Of Hell i Dead Ringer. Čak se i Steinman pojavio na albumu kao autor, potpisujući, doduše, samo dve pesme: „Nowhere Fast“, koju je prethodno, u nešto drugačijoj verziji, snimila grupa Fire Inc. za mjuzikl Vatrene ulice – iako je verzija grupe Fire Inc. poznatija, Loafova, „rokerskija“, je svakako upečtaljivija – i baladu „Surf’s Up“. Naslovna numera, duet sa pevačem grupe The Who, Rogerom Daltreyjem, u kome Loaf i Daltrey, u ulogama mladića i zrelog čoveka, optužuju jedan drugog da imaju „lošu narav“, jedan je od najblistavijih bisera Loafove karijere, ali za njom ne zaostaje puno ni najveći hit sa albuma, „Modern Girl“, u kojoj se pojavljuje pevačica Clare Torry (poznata po pojavljivanju u pesmi „The Great Gig In The Sky“ Pink Floyda). Balade „Piece Of the Action“ i „Cheatin' In Your Dreams“ malo odstupaju od šablona koji je Steinman postavio na Bat Out Of Hell, ali balada „Sailor To A Siren“ predstavlja jednu od „moćnijih“ power balada osamdesetih. Iako se sa Bad Attitude Loaf našao na ivici da napravi potpuni zaokret ka hard rocku – gitaru na albumu je svirao Bob Kulick, koji je pre toga sarađivao sa grupom Kiss (njegov brat Bruce kasnije će postati član Kissa) i Paulom Stanleyjem – on to ipak nije učinio; „Nowhere Fast“, „Don’t Leave Your Mark On Me“ i „Sailor To A Siren“ će svojim zvukom donekle najaviti Loafov sledeći album.

Blind Before I Stop (1986)

Druga polovina osamdesetih predstavljala je drugo zlatno doba hard rocka, a Meat Loaf je imao materijal za hit album. Avaj, produkcija je poverena Franku Farianu, nemačkom autoru i producentu izrazito pop senzibilteta (poznatom po saradnji sa grupama Boney M i Milli Vanilli, između ostalih). Rezultat je bila mešavina synthpopa i hard rocka, stilski veoma nalik soundtrack albumu (objavljenom iste, 1986. godine) za film Top Gun. Album je ipak imao da ponudi nekoliko dobrih pesama: uvodnu „Execution Day“, (u snimanju ove i još dve pesme učestvovao je čuveni saksofonista Mel Collins), „Rock ’n’ Roll Mercaneries“, duet sa pevačem Johnom Parrom sličnog pop rock/hard rock profila, te duhovito dvosmislenu hard rock himnu „Blind Before I Stop“ („Oslepećeš ako ne prestaneš“ je ekvivalent upozorenju „Od toga se suši kičma“); „Masculine“, koja svojim govornim uvodom dobija itvestan ironični prizvuk i svakako dobija na šarmu, jedan je od bisera Loafove karijere, a sjajna „Rock ’n’ Roll Hero“ je mudro odabrana za poslednju na albumu. Sa druge strane, pesme „A Man And A Woman“ i „Special Girl“ previše odišu duhom popa osamdesetih da bi se dopale i najzagriženijim Loafovim fanovima. Sve u svemu, Loaf je priliku da snimi album koji bi, i u ogromnoj konkurenciji glam metal albuma, postao jedan od boljih hard rock albuma druge polovine osamdesetih, nažalost, propustio.

Live At Wembley (1987)

Nakon niza studijskih albuma koji ni po kvalitetu ni po uspehu nisu uspeli da se približe Slepom mišu iz Pakla, Loaf se fokusirao na žive nastupe, uspevši da, nakon iscprljujućih turneja, stvori (ili ponovo oformi) ogromnu bazu fanova u Britaniji. Live At Wembley (koji nije snimljen na čuvenom hramu fudbala, već u Wembley Areni, višestruko manjeg kapaciteta) predstavlja Loafov live prvenac i Loafov live vrhunac. Pesme sa Blind Befor I Stop zvuče upravo onako kako je trebalo da zvuče na samom albumu, ali je i ostatak pesama prilagođen duhu vremena u kome je album nastao – tako „Two Out Of Three Ain’t Bad“, sa dugačkim gitarskim soloom, postaje tipična ’80s power balada; sa druge strane, „You Took The Words Right Out Of My Mouth“ i „Paradise By The Dashboard Light“ nisu nepotrebno razvučene (kakve su neretko na ostalim Loafovim live izdanjima). Album zatvaraju najbolja live verzija pesme „Bat Out Of Hell“ (savršene za otvaranje koncerta, ali zauvek obeležene žigom „pesme koja se čuva za kraj“) i medley sačinjen od rock ’n’ roll klasika – praksu uvršćivanja obrada na live albume Loaf će nastaviti i na kasnijim izdanjima.

Bat Out Of Hell II: Back Into Hell (1993)

Drugi deo Bat Out Of Hell trilogije predstavlja jedan od najvećih comebacka u istoriji rock muzike – po rečima samog Steinmana „još heroičniji, epskiji, operskiji i strastveniji“ od prvog dela, Bat Out Of Hell II predstavlja dostojan nastavak albuma Bat Out Of Hell i, kada je o Meat Loafovim albumima reč, favorit autora teksta. Iako je Steinman želeo da sa Loafom snimi nastavak albuma Bat Out Of Hell još krajem sedamdesetih, zbog Loafovih problema sa glasom i nesuglasica sa izdavačkom kućom rad na drugom delu je obustavljen. I iako će dvojac tokom osamdesetih sarađivati i razilaziti se u još par navrata, biće potrebno da Loaf svojim live nastupima povrati deo nekadašnje popularnosti da bi pevač i kompozitor 1990. počeli rad na novom albumu. Iako je Steinman već imao spremnih pesama u rukavu – u pitanju su pesme prethodno objavljene na njegovom solo albumu Bad For Good i albumu Original Sin njegove grupe Pandora’s Box (o kojoj u ovoj rubrici nekom drugom prilikom) – rad na albumu je trajao gotovo tri godine. Deo ekipe sa prvog dela je učestvovao i u radu na drugom: Todd Rundgren je, zajedno sa Loafom i Steinmanom, radio na aranžmanima, a većinu klavirskih deonica odsvirao je Roy Bittan. Na nekim pesmama klavir je svirao Bill Payne (poznat kao član benda Little Feat), a gitaru je na većini pesama odsvirao Pat Thrall (nekadašnji član Pat Travers Banda i Asiae). Nije potrebno naglasiti da se album drži poznatog šablona: rokačine, balade u kojima dominira klavir, dueti, Steinmanov monolog – novina je samo instrumentalni intermezzo, koji će od ovog albuma postati sastavni deo šablona. No, to ne znači da je Bat Out Of Hell II: Back Into Hell samo tipičan Loafov album koji je naslovljen Bat Out Of Hell II i ukrašen omotom sa dugokosim bajkerom i čudovišnim šišmišem. Iako, kao što je to slučaj i sa Bat Out Of Hell, ne postoji jasna priča koja pesme povezuje u celinu, neizbežno se nameće utisak da je drugi deo trilogije priča o tinejdžeru koji se nakon neuspešnog bekstva iz „kaljuge“ vraća u tu „staru rupu punu truleži“, vraća u Pakao; da je tinejdžer sada mlad čovek, na momente setan a na momente pun besa, ali još uvek spreman na pobunu; da je svet drugog dela zapravo svet prvog dela trilogije naslikan za nijansu mračnijim bojama. Tako uvodna „I’d Do Anything For Love (But I Won’t Do That)“ (duet sa malo poznatom Lorraine Crosby), koju otvaraju zvukovi gitare koja reži poput motora i klavira deluje baš kao nastavak pesme „Bat Out Of Hell“. „Life Is A Lemon And I Want My Money Back“ je himna besa i rezignacije, nasuprot koje se ističe nežna „molitva rock ’n’ rollu“ „Rock & Roll Dreams Come Through“ (u spotu za ovu pesmu pojavila se mlađana Angelina Jolie), koja odiše optimizmom. „Out Of The Frying Pan (And Into The Fire)“ je tipična Loafovska rokačina, ali je „Everything Louder Than Everything Else“, kojoj prethodi Steinmanov monolog „Wasted Youth“, u kome je uticaj Jima Morrissona očigledniji nego ikad, predstavlja hard rock himnu u rangu „Bat Out Of Hell“. „Good Girls Go To Heaven (Bad Girls Go Everywhere)“ otvara „seksi“ zvuk saksofona, na koji se nadovezuje rif koji se pojavljuje i na trećem delu trilogije i koji je mogao postati izvrstan lajtmotiv da ga se Steinman ranije setio. „Objects In The Rear View Mirror May Appear Closer Than They Are“, u kojoj se Steinman pozabavio nešto ozbiljnijim temama nego što su tinejdžerske melodrame, jedna je od najlepših Loafovih balada, ali za njom puno ne zaostaju ni „It Just Won’t Quit“ i „Lost Boys And Golden Girls“ (od svih Steinmanovih dela verovatno najviše inspirisana pričom o Petru Panu, što se može naslutiti i iz samog naslova). Album upotpunjuje klasičnom muzikom inspirisan intermezzo „Back Into Hell“, koji se, možda na nesreću, našao na kraju umesto na početku albuma. Loafovo i Steinmanovo drugo remek-delo je zasluženo postiglo ogroman komercijalni uspeh: dospelo je na prvo mesto top lista u Americi, Britaniji i Australiji, a „I’d Do Anything For Love“ se popela na prvo mesto top lista u dvadeset osam zemalja; u vreme kada je grunge uveliko zbacio sa trona šljokičavi hard rock ovo je svakako bilo iznenađujuće.

Welcome To The Neighbourhood (1995)

Meat Loaf je objavljivanjem Welcome To The Neighbourhood očigledno želeo da iskoristi popularnost koju je uspeo da povrati sa Bat Out Of Hell II, ali možda i da spreči sebe da se uljuljka u uspehu prethodnog albuma. Loaf je i na ovom albumu sledio stazu koju su on i Steinman odavno utabali (sam Steinman je potpisan kao autor dve numere na albumu, „Original Sin“ i „Left In The Dark“, ali su obe bile prethodno već objavljene, prva na istoimenom albumu grupe Pandora’s Box, a druga na Steinmanovom solo albumu Bad For Good). Na albumu, međutim, dominiraju balade – svakako je Meat Loaf bio u nedoumici: kako da svoj bombastični hard rock prilagodi tendencijama koje su u hard rocku vladale devedesetih? Pa ipak, rokačine, „Where The Rubber Meets The Road“ (jedan od najboljih Loafovih hard rock komada), „Original Sin“, „Runnin' For The Red Light (I Gotta Life)“, i „Amnesty Is Granted“ (koju je napisao i sa Loafom otpevao Sammy Hagar, nekadašnji frontmen hard rock velikana Van Halen), imaju nešto od sirovosti kojoj se hard rock vratio devedesetih. Balade, sa druge strane, malo odskaču od balada sa ostalih Loafovih izdanja, kao, uostalom, i jedna od druge. Valja ipak izdvojiti „I’d Lie For You (And That’s The Truth)“, duet sa pevačicom Patti Ruso (sa kojom će Loaf nastaviti saradnju i na narednim izdanjima), koja je u maniru najboljih Loafovih balada, te pesmu „Martha“, jednu od najlepših i najemotivnijih pesama u istoriji rock muzike, u originalu u izvođenju velikog rock pesnika Toma Waitsa; Loafova verzija se naslanja pomalo na verziju Tima Buckleya, prevazilazeći, međutim, i Buckleyevu i Waitsovu; Loaf, čiji su najveći hitovi pesme inspirisane tinejdžerskim limunadama, ovde je savršeno odigrao ulogu starca, a pesma je prekrasno aranžirana, sa gudačkim instrumentima i harmonikom, koji pesmu boje nostalgičnim tonovima. Waits je priču namerno ostavio nedovrešenom, a Loaf je pesmom „Where Angels Sing“, koja se nadovezuje na pesmu „Martha“, dopisao kraj. I iako autor teksta veruje da kraj ove priče mora biti drugačiji (čitaj: tužan), ne može se poreći da ovakav završetak priče uliva malo neophodne vere u snagu ljubavi. Naposletku, tu su dva itermezza, „45 Seconds Of Ectasy“ u izvođenju pevačice Susan Wood (fascinanto je kako Woodova peva i u isto vreme zvuči kao da je usred ljubavne ekstaze), i malo čime motivisan, ali svakako zanimljiv Latino instrumental „Fiesta De Las Almas Perdidas“. Welcome To The Neighbourhood, dakle, ne spada u najblistavije trenutke Loafove karijere, ali svakako nije ni razočaravajući.

Couldn’t Have Said It Better (2003)

Loaf je nakon objavljivanja Welcome To The Neighboruhood po drugi put napravio veliku pauzu između dva studijska albuma, ali je, ispunivši je objavljivanjem live albuma Live Around The World (1996) i VH1: Storytellers (1999) i kompilacije The Very Best Of (1998), u dvehiljadite ušao visoko se kotirajući na polju „classic rocka“ (VH1 ga je 2000. godine proglasio 96-im na listi najvećih imena hard rocka). Sa Couldn’t Have Said It Better – tek trećim Loafovim album bez Steinmanovog autorskog poptisa; kao autori na ovom albumu su, između ostalih, poptisani Nikki Sixx, basista glam metalaca Mötley Crüe, čuvena autorka Diane Warren, te Billy Rankin, nekadašnji gitarista škotskih hard rockera Nazareth – Loaf je verovatno želeo da potvrdi svoje pozicije na sceni, ali mu to nije pošlo za rukom. Pokazavši se, sasvim očekivano, malo sklon eksperimentisanju kada je o koncepciji albuma reč, Loaf je ipak uspeo da svoj zvuk unekoliko prilagodi duhu vremena, ali dok rokačine zvuče neobično sirovo za Loafa – što je svakako osveženje od, za Loafa karakterističnog, ispoliranog zvuka – veliki broj pesama sadrži potpuno nepotrebne electro elemente. Čvršće pesme ipak predstavljaju bolji deo albuma: naslovna numera, duet sa Patti Russo, je pesma u maniru „I’d Do Anything For Love“, na pola puta između power balade i stadionskog hard rocka, „Tear Me Down“ je klasična loafovska hard rock himna, „Testify“ se poigrava blues nasleđem („You sold your soul / Hellhound’s on your trail“), a ni „Love You Out Loud“ i „Do It!“ nisu ništa manje nabijene energijom. Balade su, naravno, sasvim nalik jedna na drugu, i malo se ističe tek „Man of Steel“, Loafov duet sa njegovom ćerkom Pearl Aday (inače suprugom Scotta Iana, gitariste thrash metalaca Anthrax). Tu su naposletku i instrumental „Intermezzo“ koji priziva slike zelenih proplanka Irske, božanstvena obrada pesme „Forever Young“ Boba Dylana, te obrada blues klasika „Mercury Blues“ kao skrivena pesma. No, i pored blistavih momenata, ukupan utisak je slabašan; može se, možda, reći da je Couldn’t Have Said It Better pogrešan album koji se pojavio u pravo vreme.

Bat Out Of Hell III: Back Into Hell (2006)

Kada se pojavio Bat Out Of Hell II, bilo je jasno da će se pojaviti i Bat Out Of Hell III, pa i Bat Out Of Hell IV i V, ako to bude potrebno – ako Steinman i naginje ka tome da svoje pesme pomatra kao umetnička dela, Loaf o njima verovatno misli: „It’s only rock ’n’ roll“. I iako su pevač i kompozitar rad na albumu počeli oko 2001. godine, došlo je do brojnih nesporazuma između pevača i kompozitora, što je kulminiralo Loafovom tužbom protiv Steinmana – Steinman je, naime, zaštitio prava na korišćenje imena Bat Out Of Hell, što znači da Loaf bez Steinamana kao autora ne bi mogao da objavi album koji ima „Bat Out Of Hell“ u svome nazivu. Na kraju se, ipak, sve srećno završilo – ili nije, kada znate da je Steinman potpisao samo polovinu pesama na albumu, od toga pet prethodno već objavljenih na njegovim ranijim projektima. Steinman nije imao nikakvog udela ni u produkciji – ona je poverena Desmondu Childu, koji je prethodno sarađivao sa hard rock velikanima kao što su Kiss, Bon Jovi, Aerosmith, Joan Jett & The Blackhearts, Alice Cooper, Robin Beck i Ratt. Rezultat je bio Loafov najčvršći album – gosti na albumu bili su, između ostalih, Steve Vai i John 5, poznat kao gitarista Marylina Mensona i Rob Zombiea – kojim se Loaf obratio i metal publici, mračniji i introspektivniji, ali na momente i emotivniji od prethodna dva dela trilogije. I ako je Bat Out Of Hell priča o tinejdžeru a Bat Out Of Hell II o mladiću, Bat Out Of Hell III je priča o zrelom čoveku – činjenica da je album koji govori o zrelom dobu u životu čoveka najmračniji implicira da je život prilično depresivan, što nije neistina, ali albumu svakako nedostaje više Steinmanovog pogleda na svet sa malo šećera. Album otvara jezovita „The Monster Is Loose“, za kojom sledi „Blind As A Bat“, jedna od najemotivnijih Loafovih pesama. Steinmanovska balada „It’s All Coming Back To Me“ je duet sa norveškom rock pevačicom Marion Raven, čiji glas savršeno kontrastira sa Loafovim. „Bad For Good“, na kojoj je gitaru odsvirao Brian May, je u maniru Loafovih ranijih buntovničkih rokačina. „Cry Over Me“ je nešto modernija varijanta tipične loafovske balade. „In The Land Of The Pig (The Butcher Is King)“ je na tragu „Life Is A Lemon“, ali je znanto mračnija – najbolje čitanje pesme je možda dao nepoznati Loafov obožavalac koji je načinio fan video za pesmu koristeći snimke iz filmova Životinjska farma i Metropolis. „Monstro“ je intermezzo kome hor daje gothic prizvuk, na koji se savrešno nadovezuje „Alive“, koja zvuči neobično strastveno čak i za Loafa – to što reči pesme umnogome podsećaju na Loafovu životnu priču je nesumnjivo jedan od razloga. „If God Could Talk“ je jedna od najlepših Loafovih balada, umnogome drugačija od svih ostalih, sa fantastičnim klimaksom i krajem. „If It Ain’t Broke“, u kojoj se smenjuju žestoke distorzije i duvački instrumenti, predstavlja mračniju varijantu loafovske rokačine, a „What About Love“, duet sa Patti Russo, moderniju varijantu a-la-„I’d Do Anything For Love“ balade. „Seize The Neight“ (na kojoj se pojavljuje rif sa „Good Girls Go To Heaven“) je steinmanovski bombastična rokačina – ako se neko Steinmanovo delo može opisati izrazom „Wagnerian rock“, to je ova pesma. Album zatvaraju balade „The Future Just Ain’t What It Used To Be“ (duet sa tamnoputom R&B pevačicom Jennifer Hudson) i nežna „Cry To Heaven“, koja nakon putovanja kroz Childovu košmarnu sliku Steinmanovog bajkovitog sveta deluje neobićno umirujuće. No, i pored toga što kvalitetom malo zaostaje za drugim delom trilogije, na Bat Out Of Hell III je na momente bilo nemoguće prikriti nedostatak Steinmanovog autorskog pečata i producentske palice. Požurivši da objavi album bez Steinmanoce pomoći Loaf je načinio grešku, ali je prošao mnogo bolje no što je mogao. Sa Bat Out Of Hell III priča o „Slepom mišu iz pakla“ je, nadajmo se, završena.

Hang Cool Teddy Bear (2010)

Ne dozvolite da vas pomalo „tupav“ naslov zavara: Hang Cool Teddy Bear jedan je od najboljih albuma u Loafovoj karijeri. Da se stvaranju albuma pristupilo ambiciozno jasno je već pri pogledu na spisak autora - Rob Cavallo, Justin Hawkins, Desmond Child i Jon Bon Jovi, među ostalima – i gostiju – Hawkins, Steve Vai, Brian May, Hugh Laurie i Jack Black. Hang Cool Teddy Bear je tipičan Loafov album: steinmanovska pompeznost (uvodna „Peace On Earth“), buntovne hard rock himne („Living On The Outside“), heavy rock momenti („Like A Rose“, „Song Of Madness“), i balade („Did You Ever Love Somebody“, „Let’s Be In Love“). No, iako je u pitanju album koji po mnogo čemu ne izlazi iz šablona Meat Loafovog albuma, on, kao što to omot duhovito nagoveštava, predstavlja izvesno odmicanje od ikonografije tinejdžerske sapunice. Naime, Hang Cool Teddy Bear je Loafov prvi pravi koncept-album, iako je sam koncept prilično labav: album je priča o vojniku koji smrtno ranjen leži na bojnom polju, a pred očima mu preleće, ne njegov život, već mogući scenariji po kojima bi se njegov život mogao odvijati ako preživi – da je ovo priča koja leži u pozadini može se naslutiti samo iz uvodne „Peace On Earth“ i spota za „Los Angeloser“. No, ovakav koncept, ma kako bio nategnut, svakako predstavlja veliki pomak od tinejdžerske melodrame ka nešto ozbiljnijim temama („I don’t want peace on Earth / I just wanna go home“). Zatim, tu su, po prvi put u Loafovoj karijeri (ako ne računamo „You can shove it up your ass“ iz „Life Is A Lemon“), vulgarizmi. I iako „shit“ u „Los Angeloser“ ne deluje previše šokantno, Loaf je svakako zapanjio mnoge svoje fanove sa „fuck“ na „Like A Rose“, i naročito refrenom pesme „California Isn't Big Enough (Hey There Girl)“: „I can barely fit my dick in my pants / California isn’t big enough for me“. Pomenute pesme ujedno predstavljaju i najbolje komade sa albuma: „Los Angeloser“ spada u red retkih pesama rock veterana u kojima skrečovanje deluje funkcionalno; „Like A Rose“, sa Jack Blackom kao pratećim vokalom (Loaf se prethodno pojavio u ulozi Blackovog oca u filmu Tenacious D: Pick Of Destiny), koja uvodom na akustičnoj gitari pomalo i podseća na radove Blackovog benda Tenacious D, ulazi u red najboljih Loafovih rokačina; „California Isn’t Big Enough“, izašla iz pera Justina Hawkinsa, odiše kempom, koji je, uostalom, bio zaštitni znak Hawkinsovih The Darkness. Za njima puno ne zaostaju ni steinmanovska „Peace On Earth“, „If I Can’t Have You“, sa klavirskim uvodom koji je odsvirao Hugh Laurie (u narodu poznatiji kao dr Haus), „Love Is Not Real / Next Time You Stab Me In The Back“ sa Vaijem i Mayom na gitarama, metal balada „Song Of Madness“ na kojoj je gitaru odsvirao Vai, optimistična „If It Rains“, te tipična meatloafovska balada „Did You Ever Love Somebody“ obučena u moderno pop ruho. Završna „Elivis In Vegas“ (paralela sa „Rock ’n’ Roll Hero“ se neizbežno nameće) zvuči neobično iskreno, pa ste skloni da poverujete da je reč o nečemu što je Loaf zaista doživeo kao petnaestogoidišnjak. Tri (iTunes, free download, B-side i štatijaznam još kakve) bonus pesme, blues-rock komadi „Don’t Get Me Going“ i makabristični „Boneyard“, i mnogo manje zanimljiva „Prize Fighter Lover“, se nisu našle na originalnom izdanju, što je, bar kada je o prve dve pesme reč,  šteta – Loaf se retko okretao sirovijem bluesy hard rocku, u čemu je svakako mogao imati uspeha.

Uz deluxe izdanje albuma objavljen je i live CD sa snimcima sa Loafovih koncerata iz 2008. Izbor pesama je potpuno očekivan: pesme sa trilogije, sa izuzetkom „Amnesty Is Granted“ i čak tri obrade, čime je Loaf nastavio praksu uključivanja obrada na svoja live izdanja. Tako drugi disk Hang Cool Teddy Bear otvara „I Want You So Bad (Boy’s Bad News)“, u originalu u izvođenju garage rock sastava Eagles Of Death Metal, čime je Loaf ušao među „stare“ koji su obradili „mlade“, što po pravilu, bez obzira na kvalitet, mora zvučati zanimljivo, a zatvaraju ga „Roadhouse Blues“ Doorsa i hard rock verzija pesme „Why Don’t We Do It In The Road“ Beatlesa. Obrade ujedno predstavljaju i najsjajnije momente izdanja – ostatak pesama jasno otkriva ono što je, uostalom, postalo jasno još sa albumom 3 Bats Live: Loafov nekada moćni glas je prilično propao.

Kratki rezovi: live albumi

Drugi Loafov live album, Live Around The World (1996), snimljen na live nastupima u periodu 1987 – 1996, ni po čemu nije naročito vredan pažnje, osim što se na njemu nalaze „What You See Is What You Get“ (sa Loafovog prvenca Stoney & Meatloaf) i „Hot Patootie (Whatever Happened To Saturday Night?)“, koju je Loaf izveo u kultnom mjuziklu The Rocky Horror Picture Show iz 1974, čime je Loaf podsetio da je postojao i pre Bat Out Of Hell, te duhovitog dijaloga između Loafa i Russoove na „Paradise By The Dashboard Ligth“, koji baca novo svetlo na priču o gubljenju nevinosti „pod svetlima kontrolne table“. VH1: Storytellers (1999) je interesantan uglavnom samo zbog Loafovih zaniljivih priča između pesama i obrade „Lawyers, Guns and Money“ Warrena Zevona, dok pesme, snimljene u malenom studiju, zvuče neobično isprazno. Sa druge strane, očekivali biste da Steinmanove pompezne pesme zvuče fantastično u izvođenju velikog orkestra, ali je Bat Out Of Hell: Live With The Melbourne Symphony Orchestra (2004), na kome je  Loaf uz pratnju svog The Neverland Expressa i Melnburškog simfonijskog orkestra izveo ceo Bat Out Of Hell, uglavnom dokazao suprotno – ako Steinmanove pop balade i mogu zvučati sjajno u izvođenju simfonijskog orkestra, sa njegovim rock’ n’ roll numerama to nije slučaj. Naposletku, 3 Bats Live (2008), koji sadrži zanimljivu obradu pesme „Black Betty“, koju je proslavila i koja je proslavila grupu Ram Jam, trebalo je da predstavlja opomenu Loafu – pri slušanju albuma postaje bolno očigledno da je Loafov glas u vreme snimanja albuma bio u prilično lošem stanju. Loaf, na žaslot, ili na sreću, nije sklon tome da sluša opomene.

(Balkanrock.com, 19. avgust 2011. (I deo), 26. deo, 2011. (II deo))