Kada neki muzički pravac uđe u tokove mejnstrima i postane masovno
prihvaćen pojavi se masa onih koji će se o taj pravac očešati i preuzeti od
njega nešto – češće imidž, ređe nešto od zvuka. Tako su tokom druge polovine
osamdesetih u modi bili čupava kosa do dupeta i glasan zvuk distorzirane
gitare. Hard rock i heavy metal su, zahvaljujući
njihovoj najkomercijalnijol inkarnaciji, glam metalu, bili na vrhuncu
popularnosti – činjenica je da je i „tradicionalni“ heavy metal dobijao svoje
parče kolača – no renesansa teškog zvuka se završila već u prvoj polovini
decenije, erupcija energije i ideja se utišala, a zavladala je hiperprodukcija
kopija. Albumi su se radili šablonski – preko jednostavnih rifova, prštećih
bubnjeva i pevljivih refrena nabaciti tekst čija se tematika smeštena negde u
magičnom trouglu seks – droga – rock 'n' roll, i uspeh bi trebalo da bude zagarantovan
– trebalo, jer nije uvek bio. Hard rock i heavy metal su osamdesetih, dakle,
bili proizvodi masovne potrošnje i prirodno je što je upliva teškog zvuka bilo
čak i na albumima pop izvođača – setimo se samo saradnje Michaela Jacksona sa
gitarskim herojima poput Eddiea Van Halena i Stevea Stevensa – o imidžu da i ne
govorimo – 1987. godine zaista nije bilo puno razlike u stajlingu već pomenutog
Kralja Popa i Alicea Coopera. Težak zvuk i lake note su mogli ne samo mirno
koegzistirati, već se i vrlo uspešno (ako ne u artističkom, svakako u
komercijalnom smislu) preplesti – treba samo poslušati albume The Final Countdown Europea, Blind Before I Stop Meat Loafa, Slippery When Wet Bon Jovia, Hysteria Def Lepparda, ili soundtrack
album za film Top Gun. U grupi onih koji
su svoju muziku obojili teškim bojama posebno mesto zauzimaju ženski vokali,
poput Fione Flanagan, Robin Beck, Lise Dominique ili Alannahe Myles, čiji
albumi nisu imali čvrstinu radova Lite Ford, benda Femme Fatale, često čak ni benda
Vixen, delimično zato što su bili namenjeni još široj publici no što je armija
headbangera, ali su predstavljali zanimljivu fuziju popa i hard rocka, često sa
uplivima bluesa, soula, funka i drugih žanrova. Među pevačicama pop rock/hard
rock provenijencije istaknuto mesto zauzima Sandi Saraya, koja je, sa svojim
bendom Saraya, krajem osamdesetih predstavljala jednu od najzanimljivijih pojava
na američkoj hard rock sceni.
Bend Saraya, koji je prvobitno delovao pod originalnim imenom Alsace
Lorraine (francuski regioni Alzas i Lorena su od 1871. do 1918. godine bili
objedninjeni pod imenom Alzas-Lorena), osnovali su 1987. godine pevačica Sandi
Saraya i klavijaturista Gregg Munier. Iako osnovan u Nju Džersiju, bend
se ubrzo preselio u tanašnju Meku hard rocka, Los Anđeles. Boravak u Gradu
anđela grupi nije doneo očekivani uspeh i ona se ubrzo vratila u Nju Džersi.
Sandi i Munieru će se tu pridružiti
gitarista Tony Rey Bruno (nekadašnji član benda Danger Danger), basista Gary
Talyor i bubnjar Chuck Bonfante. Ova postava je 1989. godine objavila album Saraya, koji je doživeo manji uspeh (dva
manja hita i 79. mesto na Billboardovoj Top 200 listi). Godinu dana kasnije
Munier i Taylor su napustili bend. Na Taylorovo mesto došao je Barry Dunaway (nekadašnji
basista Yngwiea Malmsteena i Joe Lynn Turnera). Dve godine kasnije bend je
objavio svoj drugi i poslednji album, When
The Blackbird Sings.... Album nije ponovio uspeh svog prethodnika, i nakon
turneje koja ga je pratila, a za koju je upražnjeno mesto klavijaturiste zauzeo
John Riggio, bend je prestao sa radom.
Saraya (1989)
Debi album grupe Saraya poseduje sve bitne odrednice glam metal žanra:
rock himne sa pevljivim refrenima („Love Has Taken Its Toll“, „One Night Away“,
„Runnin' Out Of Time“, „Fire To Burn“), emotivne balade („Gypsy Child“, „St.
Chistopher Medal“) i pop obojene pesme sa izraženim klavijaturama („Healing
Touch“, „Back To The Bullet“). No albumu Saraya
se ipak ne može prilepiti etiketa tipičnog glam metal albuma. Činjenica da se
bend nije dosledno držao „sex, drugs & rock 'n' roll“ poetike samo je jedan
od razloga – ako mislite da je to zbog činjenice što je Saraya bio bend sa
ženskim vokalom, poslušajte album Femme
Fatale istoimene grupe ili album Stilleto
Lite Ford – takve poetike se, uostalom, nisu držali ni W.A.S.P. ni Stryper,
pa se njihovi albumi smatraju reprezentativnim primercima glam albuma. To,
naravno, ne znači ni da su se Saraya od glam metal poetike u potpunosti odmakli
– činjenica da se ona ovde javlja u svojoj blažoj varijanti „love, love, rock
'n' roll“ posledica je ambicija da se album dopadne i hard rock i pop publici. Uzrok
autentičnosti albuma više leži u božanstvenom glasu Sandi Saraye i njenom umeću
interpretacije, sposobnosti da u pesmu unese potrebnu toplinu („St. Christopher
Medal“), ali i oštrinu („Runnin' Out Of Time“), da zazvuči šeretno (funky stvar
„Get U Ready“), ali i istinski setno („Back To The Bullet“). Upravo
zahvaljujući Sandi čitav album zvuči neobično iskreno, i iako se nikako ne bih
složio sa mišljenjima da je sama sintagma „iskren glam metal album“ pleonazam, ne
mogu poreći da se baš po svojoj iskrenosti ovaj album razlikuje od većine
svojih savremenika. Autentičnost albumu daje i nešto što bi se teško moglo
nazvati konceptom, ali se svakako može nazvati idejom. Na albumu je, naime,
prisutan, iako slabo uočljiv, motiv putovanja: „Gypsy Child“ (u kojoj se, kako
sam naslov otkriva, Saraya bave jednim od omiljenih rock mitova), „St.
Christopher Medal“ (u mnogim kulturama medaljon sa likom svetog Kristofera je
omiljena amajlija putnika), te pesme „One Night Away“ i „Runnin' Out Of Time“. Pomenute
pesme ujedno predstavljaju i najvrednije na albumu: „St. Christopher Medal“ je
emotivna balada koja odskače od ljiga kojima je put utrla „Home Sweet Home“ Mötley
Crüea, „Runnin' Out Of Time“ je rokačina kakve se ne bi postideli ni
Whitesnake, a lepotu pesme „Gypsy Child“ možete istinski doživeti samo ako je slušate
tokom noćne vožnje dok posmatrate svetla duž autopouta. Teži komadi „Fire To
Burn“ i „Drop The Bomb“ sasvim fino kontrastiraju sa pop-obojenim „Healing
Touch“ i „Back To The Bullet“, no najfiniji kontrast grade „Runnin' Out Of
Time“ i njen intro, ljupka klavirska minijatura „Alsace Lorraine“. Prvenac
Saraye je definitivno više nego pristojan album, pa razloge njegovog slabog
uspeha treba tražiti na drugoj strani. Naime, u vreme objavljivanja albuma Sandi
je negovala je imidž mnogo manje upadljiv no što je bio imidž njenih koleginica
(čitaj: bila je znatno manje razgolićena) i sa uspehom se opirala težnjama
menadžera i izdavača da od nje načine novu Litu Ford. U vreme kada je seksepil
bio karta na koju su igrali i muškarci koji su se bavili teškim zvukom, bend
predvođen pevačicom pomalo muškobanjastog imidža morao je ostati slabo zapažen.
When The Blackbird Sings... (1992)
Mötley Crüe su 1989. pevali da je „došlo vreme promene“ ali je prosto
neverovatno koliko je bendova početkom devete decenije prošlog veka još uvek
stvaralo albume po oprobanom receptu. Početkom devedesetih samo su malobronjni
glameri, poput Skid Rowa (albumom Slave
To The Grind), W.A.S.P.-a (albumom The
Crimson Idol) ili Bon Jovia (albumom Keep
The Faith), odbacili šablone. Pomenutim velikanima su se pridružili i
članovi Saraye svojim drugim albumom. Sa pesmama nešto sporijeg ritma,
klavijaturama potisnutim u drugi plan i toolovskim bas linijama, ovaj album
umnogome odiše duhom devedesetih. Naravno, When
The Blackbird Sings... je suštinski glam metal album, ali je atmosfera ovog
albuma, kako naslov nagoveštava, mnogo mračnija no atmosfera tipičnog glam
metal albuma. Takvom atmosferom odišu čak i pesme koje su mogle biti napisane i
tri godine ranije – „Hitchin' A Ride“, „Lion's Den“ – a naročito one znatno
ozbiljnije tematike. Naime, u nekoliko pesama na When The Blackbird Sings... pojavljuje se motiv narkotika – „White
Highway“ i dvosmislena „Seducer“ sa zanimljivim govornim introm, a moguće je
nazreti ga u još nekoliko numera, uključujući i naslovnu, ali teško da u
slučaju ovog albuma možemo govoriti o ideji. Jer ako zavirite ispod naslova „Queen
Of Sheeba“, „Bring Back The Light“, „Tear Down The Wall“ i već pomenutih
„Hitchin' A Ride“ i „Lion's Den“, videćete da se iza njih kriju ljubavne
pesmame koje se, iako obučene u nešto mračnije ruho, malo razlikuju od pesama
sa prvog albuma grupe. U poslednjoj pesmi na albumu, baladi „New World“, Saraya
pevaju o novom, boljem svetu, ali na samo za nijasnu manje naivan način no
White Lion u „When The Children Cry“, te ni njome ne izlaze iz okvira glam
poetike. No kada se When The Blackbord
Sings... pojavio, njegov zvuk je verovatno
bio odviše moderan za preostale ljubitelje glam metala. Sa druge strane, uprkos
čvršćem zvuku i nešto ozbiljnijem pristupu pojedinim temama, album verovatno nije
bio dovoljno žestok da bi pokupio simpatije ljubitelja „težeg“ metala kao što
je to uspelo albumima Slave To The Grind
i The Crimson Idol. U svakom slučaju,
album je bio odviše tvrd da bi se imalo dopao pop rock publici. When The Blackbird Sings... je podelio
sudbinu dva gorepomenuta albuma, koji nisu uspeli ni da održe popularnost svojih
autora, a kamoli da glam metal sceni ubrizgaju preko potrebnu injekciju novih
ideja. Ali dok su imena Skid Row i W.A.S.P. mogla da prežive potrese na sceni,
pa čak i potrese sa epicentrom unutar samog benda, bend Saraya je nakon
objavljivanja drugog albuma došao do neumitnog kraja. No, imajući u vidu da albumi
Slave To The Grind, The Crimson Idol i Keep The Faith u artističkom smislu predstavljaju vrhunac delovanja
njihovih autora, možemo pretpostaviti da bi nakon albuma When The Blackbird Sings... svaki naredni korak grupe Saraya bio
načinjen po silaznoj putanji. Kako je Saraya bio bend sa neskrivenim
komercijalnim ambicijama, a teško je zamisliti da bi se nakon albuma kakav je When The Blackbird Sings... mogli
okrenuti popu (mada Sandinim koleginicama ovakav radikalizam nije bio nepoznat
– Alannah Myles se početkom devedesetih okrenula znanto mekšem zvuku albumima Rockinghorse i, naročito, A-lan-nah, Lee Aaron se krajem iste
decenije okrenula bluesu), možemo predpostaviti da bi kompas usmerili ka
modernom hard rocku grupa Stone Temple Pilots, Alice In Chains i Soundgarden, a
slični pokušaji glam metal bendova su, kao po pravilu, zvučali tragikomično (izuzeci,
poput Saigon Kicka, vrlo su retki). No činjenica da su albumom When The Blackbird Sings... ostvarili
mnogo značajniji poduhvat no što je Saraya
teško da može biti ikakva uteha članovima benda koji je mogao biti mnogo
uspešniji da se klima na globalnoj rock sceni nije počela menjati uporedo sa
njihovim prvim uspesima.
Epilog
Sandi Saraya se nakon razvoda od Briana Wheata, basiste Tesle, udala za malo
poznatog glumca Brendana Kellya i povukla sa scene. Bruno je nakon odlaska iz
benda sarađivao sa Joe Lynn Turnerom, Enriqueom Iglesiasom, Anastaciom i svojim
nekadašnjim bendom, Danger Danger, a Dunaway sa Malmsteenom i Patom Traversom. Munier
je preminuo 2006. godine od komplikacija izazvanih upalom pluća. Iako se 2010.
godine bend ponovo okupio da bi na notingemskom Firefestu podelio binu sa
bendovima Bonfire, Lynch Mob, Nelson, Pretty Maids, Beggars & Thieves,
Bangalore Choir i drugima, nesuglasice između Sandi i organizatora festivala su
dovele do otkazivanja nastupa grupe.
(Balkanrock.com, 15. februar 2012)
