Rockumentarnica: Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi (2013)

Kada je četvorodelni dokumentarac Slobodana Simojlovića o liku i delu Bore Đorđevića i istorijatu Riblje Čorbe najavljen uz dosta pompe, nisam se nadao nečemu višem od činjenica poznatih i vrapcima na grani kao osnovi za hvalospeve. No Uporno dozivanje anđela me je, priznajem, više nego prijatno iznenadilo.

Valja odmah reći: dokumentarna serija Uporno dozivanje anđela: Priče o Bori i Ribljoj Čorbi, sačinjena od četiri pedesetpetominutne epizode, snimljena u produkciji Radio Televizije Srbije povodom 35 godina od osnivanja benda i objavljivanja „Lutke sa naslovne strane“, predstavlja verovatno najbolje dokumentarno ostvarenje kada je o Čorbi reč. Za to su detalji iz istorije benda ponajmanje zaslužni – priče o prvom sastanku u kafani „Šumatovac“ i odabiranju imena „Riblja Čorba“, Bajaginom dolasku u bend, legendarnom koncertu na Tašmajdanu, saradnji sa Johnom McCoyem, reakcijama koje su Borini stihovi izazivali u javnosti, pokušajima cenzure, pogibiji četrnaestogodišnje Željke Marković na koncertu u zagrebačkoj Ledenoj dvorani, veličanstvenim comebackom sa Istinom, gostovanjem Eddya Granta na „Amsterdamu“ dobro su poznate (mada možda ne i najširoj publici, kojoj je serija, samim tim što se emituje na nacionalnoj televiziji, i namenjena). Zato je druga epizoda, koja nosi naslov „Najlepše godine Riblje Čorbe“ i koja se bavi periodom od Bajaginog dolaska u bend do Muzičara koji piju, možda paradoksalno, najmanje zanimljiva (mada nije bez dosad nepoznatih činjenica i anegdota, u koje pre svega pruža uvid pre svega intervju sa Borinom nekadašnjom verenicom Majom Jovanović). Sa faktografske (no ne samo sa faktografske) strane znatno je zanimljivija epizoda, „Kad je bio samo Bora“ , koja se bavi Borinim muzičkim počecima u čačanskim Hermelinima, te prvim uspesima sa grupom Zajedno i karijerom u Suncokretu i Ranom Mrazu. Intervjui sa Pecom Popovićem i beskrajno simpatičnim nekadašnjim članovima Hermelina, Prvoslavom Savićem, Borkom Ilićem i Acom Dimitrijevićem, praćeni arhivskim snimcima Čačka iz šezdesetih godina prošlog veka i Gitarijade na Beogradskom sajmu, osvetljavaju prve Borine muzičke korake, ali ih i na vrlo živopisan način smeštaju u određeni kulturni i istorijski kontekst. Ovi minuti Upornog dozivanja anđela predstavljaju potencijalnu građu za istoriju početaka jugoslovenskog rokenrola i njegovog „doba nevinosti“ („To se dobro sećam, kad je Boro rek'o: 'Ima neko sranje, bre, u Češkoj, u Pragu, ovo-ono', ma ne, nas to uopšte nije interesovalo!“, kaže Savić, „Ma samo muzika, muzika je bila u prvom planu!“). Arhivski snimci grupe Zajedno i intervjui sa Marinom Nikolić i Ivanom Kačunković, nekadašnjim članicama grupe, te snimci sa proba za beogradsku postavku Isusa Hrista Superstara osvetljavaju dosad najmanje obrađivan period Borine karijere (ne računajući, naravno, početke u čačanskim srednjoškolskim bendovima), a naročito zanimljiv detalj predstavlja kratka izjava koju je Bora dao kao jedan od glumaca u mjuziklu; naime, snimak na kome mladi Bora pomalo stidljivo govori o želji za afirmacijom predstavlja njegov prvi video intervju.

Svakako, sve to ne znači da su minuti posvećeni karijeri Riblje Čorbe nezanimljivi. Dobar izbor sagovornika – uz Boru, Mišu, Vicka (koji je ovom prilikom dao jedan od njegovih najboljih intervjua), Džindžera, Bajagu, Čuturu i mladog Nikolu Zorića, te već pomenute članove Hermelina i grupe Zajedno i Pecu Popoviću, u seriji se pojavljuju i Jugoslav Vlahović, Snežana Jandrlić, Gorica Popović, Kornelije Kovač, Goran Bregović, Arsen Dedić, John McCoy (kome je ovo, ako se ne varam, prvi intervju u kameru o Ribljoj Čorbi), Ratko Adamović, Adam Puslojić – te prepliatnje priča o menjanju vetrova na jugoslovenskoj muzičkoj seni, cenzuri, turnejama sa hronologijom Riblje Čorbe izdvajaju Uporno dozivanje anđela od sličnih ostvarenja.  Lična nota koju je Simojlović dao seriji pričama o detinjstvu u socijalističkoj Jugoslaviji, prvim susretom sa pesmama Riblje Čorbe, vremenima kada je Riblju Čorbu vatreno voleo i kada je ljubav bledela, te ponovnom interesovanju za Riblju Čorbu koju je u njemu probudilo oduševljenje njegovih sinova pesmama grupe predstavlja naročit kvalitet serije. Podela uloge naratora vešto je izvedena: dok je Simojlović govorio o ličnim asocijacijama i emocijama, iznošenje biografskih i drugih podataka povereno je prepoznatljivom glasu Žarka Obračevića.

No najveći kvalitet ove serije predstavlja činjenica da ona nije sačinjena od pukih hvalospeva; Simojlović se, naime, hrabro uhvatio u koštac sa neprijatnim temama. Pad kvaliteta nakon Istine, problemi sa alkoholom (intervjui sa Borinim kafanskim prijateljima ulaze u najzanimljvije i najživopisnije delove serije), kontroverzni istupi u jeku rata – „Kada je krenuo silovito, to je bio jedan evropski duh, svetski duh protesta jednog Boba Dilena. E, čemu sad silaziti u ovaj provincijski kokošinjac koji nas sviju ponižava?“, pita se književnik Ratko Adamović – te Borina, kako kaže Arsen, „disidentska potreba“ da „i kada je bio enormno prihvaćen ima geslu odvojenosti“, potreba koja je Boru od pesnika i „glasnogovornika naroda“ pretvorila u komedijaša, nisu zaobiđeni. Činjenica da je Simojlić progovorio o temama koje su autori sličnih ostvarenja redovno zaobilazili ono je što stavlja Uporno dozivanje anđela daleko iznad drugih dokumentarnih, što pisanih što vizuelnih uradaka o Čorbi.

Pa ipak, Uporno dozivanje anđela nije bez nedostataka. Mogao je Jugoslav Vlahović, kao neko ko je oblikovanjem vizuelnih aspekata Čorbinlih albuma značajno uticao na njihovu umetničku koncepciju dobiti znatno više prostora; mogao je nešto prostora dobiti i Ivan Milosavljević Džule kao pesnik u čijem je delu uticaj Borinih stihova verovatno najizraženiji; mogao je o Čorbi govoriti i neko iz naraštaja muzičara koji su za njom došli (mada je pitanje ko bi se od njih, osim možda Neleta Karajlića, usudio da svoj status poljulja govoreći o bendu koji je popularno pljuvati); mogao se, naposletku, u seriji pojaviti neko od mlađih muzičkih kritičara, neko blizak epicentru dešavanja na rock sceni tokom poslednjih trinaest godina, neko ko bi rekao da je Riblja Čorba odavno izgubila uporište na srpskoj rock sceni zakoračivši „na glibave puteve srpske estrade“ (Nenad Pejović), da su Borini stihovi bar od Nojeve barke „banalna, do vulgarnosti trivijalizovana lirika“ (Uroš Smiljanić) i da mlada „vatrena publika“ o kojoj govori Gane Pecikoza nije sačinjena toliko od zaljubljenika u rokenrol koliko od klinaca kojima je Riblja Čorba prvi i najčešće i poslednji dodir sa rokenrolom, koji „Srbin je lud“ shvataju kao pohvalu ludosti a „Pogledaj dom svoj, anđele“ kao pesmu o „istorijskim nepravdama“ počinjenim nad srpskim narodom (kako je, uostalom, i sam Bora izgleda shvata pod stare dane), te lutkica koje ne bi imale ništa protiv da se nađu na naslovnim stranama, i da se „Lutka“, eto, peva baš njima, a koji će provod nakon Čorbinog koncerta nastaviti uz najnovije hitove Grand produkcije. Ipak, nedostatak ovakve persoektive Simojloviću nije zameriti – on, ako mu sve navedeno i jeste poznato (a vrlo je verovatno da nije, pošto, kako sam priznaje, od početka devedestih uglavnom nije pratio šta se dešava sa Čorbom) pripada generaciji koja je nedostatak kvaliteta u poslednjih petnaestak godina (najmanje) Čorbi sklona da oprosti. Uostalom, sam pokušaj da se fenomenu zvanom Riblja Čorba pristupi objektivno je, kako smo već rekli, za svaku pohvalu, a završetak poslednje epizode, iako naginje ka verovanju da je sve to narod odavno pozlatio, nije apsolutno pozitivno intoniran – misao da će konačni sud o Borinom liku i delu ipak dati vreme kao da ostaje da visi u vazduhu. Simojlović priču ne zatvara. Iz izjava Borinih saradnika i prijatelja moguće je kao zajedničku nit izdvojiti samo ono što je Dragan Ilić nedavno primetio, govoreći baš o Upornom dozivanju anđela: „Bora je proživeo i preživeo sve svoje zablude, kompromise, tragedije i veličanstvene trenutke. Nema foliranja. Zato, čak i kada se ne slažete sa njim – vi mu verujete da misli ono što govori, a to je danas retka osobina“.

Svakako nije slučajno što je završnu reč, koja se mirne duše mogla naći na početku prve epizode kao moto ove sjajne dokumentarne serije, dao baš Peca Popović, čovek koji je u suštinu vazda umeo pronikuti bolje i saopštiti je lepše no drugi: „Mi imamo problem što dolazimo iz ambijenta gde smo uvek mislili srcem a ne glavom. E, Bora je žrtva toga što je mnogo često u životu mislio srcem [...] Bora od toga nema ništa. Osim što ima ljubav jedne generacije, nerazumevanje druge generacije, jedni ga smatraju za izdajnika, jedni ga smatraju za onoga koji je rasprodao ideale Riblje Čorbe sa početka, neki ga smatraju za najgoru vrstu šoviniste, neki u njemu prepoznaju lepotu iskrenog nacionaliste, neki u njemu prepoznaju nepobeđenog pesnika, neki u njemu vide alkoholičara koji može još petnaest rundi da se takmiči sa svakim...“

Ocena: 4/5

Prvo prikazivanje: Oktobar 2013.

Scenario i režija: Slobodan Simojlović

Dužina trajanja: 55 min. (epizoda)

(Balkanrock.com, 6. decembar 2013)

Zele Lipovača (Divlje Jagode): „Pjesme moraju imati ‘nešto’ da bi pronašle put do publike“

Uoči objavljivanja jedanaestog studijskog ostvarenja Divljih Jagoda, razgovarali smo sa gitaristom i vođom benda, Zeletom Lipovačom, o novom albumu, počecima Divljih Jagoda, jugoslovenskoj hard i heavy sceni, saradnjom sa Mirzinim Jatom i Bombarderom…

BR: Izlazak novog studijskog albuma Divljih Jagoda, Biodinamička ljubav, očekuje se za koji dan. Šta možemo da očekujemo od predstojećeg albuma?

Zele: Kad malo bolje razmislim, ja u prošlosti od nijednog albuma nisam ništa posebno očekivao, a kako sad stoje stvari, mislim da se ništa promijenilo nije. Meni je uvijek bilo jako važno da dam svoj maksimum i da osim mene i publika bude zadovoljna. Logika stvari je da pjesme moraju imati „nešto“ da bi pronašle put do publike, jer bez toga sve skupa nema smisla. Svi dosadašnji albumi su imali manje ili više uspjeha i ako se računa da sam skoro na svakom uspio napraviti barem po jedan ili više hitova, onda nema razloga da to ne bude i sa Biodinamičkom ljubavi.

BR: Poslednje studijsko izdanje Divljih Jagoda, Od neba do neba, objavljeno je pre tačno jednu deceniju, 2003. godine. Bend je u međuvremenu dosta svirao, objavio nekoliko kompilacija, box set, ali ipak se nameće pitanje – zašto ovolika pauza?

Zele: Kako vjerujem da ništa nije slučajno, onda je sigurno da i ova duga pauza mora imati neko razumno objašnjenje i da je to prirodan slijed događaja u mom mikrosvijetu. Ja jednostavno nisam od onih koji snimaju samo zato što će im to donijeti neku korist, niti sam od onih koji snimaju samo zato što nakon svakog albuma slijedi novi, u što kraćem roku. Broj albuma nije toliko važan koliko je važno da su pjesme, koje se nalaze na tim albumima, ostavile traga i tjeraju nas da ih uvijek iznova slušamo, jer smo se, slušajući ih, osjećali dobro.

BR: Kakav je zvuk novog albuma? Singl „Ne, nisam ja“ je neke naveo na pomisao da će novi album predstavljati mekšu stranu Jagoda, da će podsećati na Labude, kad rata ne bude, a zatim je usledio ponovo snimljen „Đavolji grad“, pa opet nešto baladičnija „Kad te netko spomene“...

Zele: Singlovi „Ne, nisam ja“, „Samo da znaš“, „Đavolji grad“ i „Kad te netko spomene“ su redom, jedan za drugim, najavljivali novi album Biodinamička ljubav, koji će se ovih dana pojaviti u prodaji na prostorima zapadnog Balkana i šire, u izdanju Croatia Records. Nema nikakve potrebe da objašnjavam svoje „remek djelo“. Jednostavno, treba odvojiti 41 minutu i 23 sekunde i preslušati album. Nakon toga, nema razloga da bilo kome ne bude kristalno jasno šta je autor htio reći. Biodinamička ljubav, kao što sam naziv kaže, je album organskih ljubavnih pjesama u potpunom skladu sa prirodom i mislim da je to, u svakom smislu, ono što je publika od mene očekivala.

BR: Novi pevač Jagoda, Livio Berak, dolazi iz blues miljea. Da li je novi album Jagoda možda pomalo bluesiran?

Zele: Što se tiče Livia, on je to što se može čuti na novom albumu. Vjerujem da to nije njegov maksimum, jer je ovo prvi ozbiljan projekt u kojem je bio involviran. Nije sve išlo glatko kad je vokal u pitanju, ali smo zahvaljujući obostranom strpljenju i stvarno napornom radu, postigli sve ono što sam ja od Livia očekivao. Album je sve drugo samo ne, kako ti kažeš, „bluesiran“. Ipak, na albumu se nalazi jedan pravi blues, što je već dugo moja želja. Pjesma nosi naziv „Srce ne laže“ i kao gost na albumu pjeva je široj publici nepoznat Osječanin Vladimir Kmoniček.

BR: Mnogi Vam zameraju što još od Konja ne uspevate da održite kontinuitet kada je reč o pevačima...

Zele: Ima na desetine drugih bendova koji imaju taj kontinuitet, ali nemaju dva poštena takta jedne pjesme i takvo razmišljanje je čisti stereotip. Po toj logici Santana bi bio neuspješan, a Madonni bi mogli zamjerati to što nema duet sa jednim od Halida.

BR: Voleo bih da se malo vratimo u prošlost i popričamo o počecima Divljih Jagoda i istorijatu teškog zvuka na ovim postorima. Kada su se Divlje Jagode pojavile na sceni, bile su deo jedne generacije hard rock bendova – uz Atomsko Sklonište, Vatreni Poljubac, Riblju Čorbu – za koju mnogi smatraju da nije slučajno što su se pojavili u isto vreme (ili nešto ranije) kada i bendovi poput Motörheada, Saxona i Iron Maidena...

Zele: Moje odrastanje i sve što sam kao klinac upijao tih godina imalo je veze sa kulturom Zapada, a posebno kad je u pitanju gitara i bavljenje muzikom, tako da je bilo logično da sam malo kasnije napravio Jagode po uzoru na neke svjetske rock grupe i gitariste koji su me inspirisali. Vjerujem da je slična klima bila kod većine bendova sa Balkana koji su pokušavali sebe definirati kroz neki čvršći zvuk.

BR: Zvuk Divljih Jagoda bio je, kao i zvuk ostalih pomenutih bendova, uglavnom prečišćen od progresive koja je kod nas dominirala sve do kraja 70-ih, ali se u prvim radovima Divljih Jagoda oseća bliskost sa domaćom progresivom – tu je nešto simfoničniji zvuk, tu je obrada narodne „Moj dilbere“... Koliko su, ako su uopšte, jugoslovenski progressive rock bendovi sa kraja 60-ih i početka 70-ih uticali na Vas?

Zele: Svaki početak je pomalo lutanje i traženje onog po čemu ćeš biti prepoznat. S druge strane, koliko god sam ja bio inficiran bendovima i gitaristima sa Zapada, ne mogu reći da nije bilo dodirnih tačaka sa Balkanom i utjecaja na moje sviranje, ali i autorski rad kada su u pitanju prvi singlovi i donekle prvi album. Tu prvenstveno mislim na Dragi Jelića i YU Grupu. Jedini album koji sam ikada kupio, a da je imao veze sa Balkanom, bio je prvi album YU Grupe.

BR: Mnogo se tokom poslednjih desetak godina diskutovalo o počecima heavy metala na globalnom nivou, pa i mi možemo postaviti pitanje: Kada je, sa kojim izvođačem počeo heavy metal u Jugoslaviji?

Zele: Za nekog tko je vjerojatno bio najgori đak u srednjoj školi trebalo bi malo lakše pitanje. Iskreno nemam pojma. Ali jedno je sigurno, uspješnog benda u tom žanru nije bilo.

BR: Kao pioniri heavy metala u pravom smislu te reči mnogi u Srbiji označavaju grupu Gordi koju je predvodio Zlatko Manojlović. Sećate li se Gordih?

Zele: Naravno da se sjećam benda, a i Zlatka, sa kojim sam se u to vrijeme često viđao. Mislim da smo u više navrata nastupali na nekim zajedničkim koncertima. Ja sam se uvijek oduševljavao bendovima koji su svirali kao trio, a to su upravo bili Gordi. Iako je Zlatko bio i ostao izuzetan gitarista, po meni, neki veći uspjeh te grupe nije se desio, isključivo zbog nedostatka singlova, odnosno pjesama koje bi mogle dobiti etiketu hita.

BR: Kako danas ocenjujete jugoslovensku heavy metal scenu? Da li je ona uopšte postojala ili je samo bilo reči o izolovanim bendovima?

Zele: Pod uvjetom da je takva scena postojala i da je bilo dobrih bendova, bilo bi nerealno za očekivati da se desio neki veći uspjeh u agrarnoj zemlji kakva je bila Jugoslavija.

BR: Heavy metal je tokom osamdesetih godina u svetu doživeo veliku mejnstrim popularnost, ali su u prvu jugoslovensku rock ligu od heavy metal bendova dospele samo Divlje Jagode. Kako tumačite to što heavy metal na ovim prostorima tokom osamdesetih nije doživeo veliku mejnstrim popularnost?

Zele: Jedan od vodećih ljudi u EMI davno je izjavio da milijunski tiraži njihovih najvećih zvijezda kao i cijeli njihov biznis isključivo ovisi o malom broju velikih autora. Što znači, ako nema dobrih pjesama i ako nema singlova, nema ni prodaje, odnosno nema ni popularnosti. Nikada se nije desilo da jedan bend ili pjevač napravi značajniji uspjeh, a da nije bilo barem jedne hit pjesme. Mišljenja sam da ključ uspjeha, kako na Zapadu tako i na Balkanu, definitivno leži u autoru, odnosno u pjesmama. Međutim, kako je uspjeh kompleksna stvar, onda su naravno i svi drugi faktori važni. Ako se vratimo na ex-YU i realnoj činjenici da nije bilo „velikih pjesama“ i tome dodamo činjenicu da takva scena apsolutno nije bila kompatibilna sa prostorom na kojem je egzistirala, onda je potpuno jasno zašto su Divlje Јagode to što jesu.

BR: Moram da Vas pitam: šta mislite o radu grupe Kerber? Kako ih se sećate iz 80-ih, kada su Divlje Jagode i Kerber bili najpopurlariniji „teški“ bendovi u Jugoslaviji?

Zele: Postoje neki ljudi kojih se uvijek sjećate i kojima se iskreno veselite da ih vidite ponovo, a to je upravo Gale, vokal u grupi Kerber. Nekad davno bilo je druženja i zajedničkih koncerata, ali od tada iskreno ne znam puno o bendu niti znam šta se događalo svih ovih godina.

Da li ste ikada zažalili što niste prihvatili poziv da svirate u Whitesnakeu?

Zele: Jednostavno nisam htio biti seronja i ostaviti bend koji sam doveo do Londona. Vjerujem da ništa nije slučajno i da je moja odluka bila potpuno ispravna.

BR: Oduvek me je zanimalo: koliko je primeraka albuma Wild Strawberries prodato u inostranstvu? Raspolažete li nekim podacima?

Zele: To pitanje bi definitivno nekom drugom trebalo postaviti. (smeh)

BR: Malo je poznato da ste vi autor velikog hita „Apsolutno tvoj“ disco grupe Mirzino Јato...

Zele: Mene publika uglavnom doživljava kao gitaristu, a tek onda kao autora i to uglavnom vezano za Divlje Jagode i, što se mene tiče, ja sam više od zadovoljnog. Velika većina ipak ne zna da sam ja kao autor i producent, radeći za druge, snimio 15 albuma i prodao milijune kopija. Pjesma „Apsolutno tvoj“ spada u vjerojatno najprodavanije i najvrćenije singlove od osamdesetih do danas. Honorar od te pjesme bio je dovoljan da se kupi malo veći stan. (smeh)

BR: Malo je poznato i da ste pomogli kultnom thrash metal bendu Bombarder u njihovim prvim koracima...

Zele: Meni su u sjećanju ostala druženja iz Doma Mladih, gdje je, kao i većina svirača iz Sarajeva, dolazio i Nešo Bombarder. Beskrajno duhovit, drag i vjerojatno jedini koji se obogatio od thrash metala… (smeh) Ne mislim da sam nešto bitno pomogao, ali sam barem pokušao. Sjećam se jedne izjave u intervjuu neke davne godine – Pita voditelj Nešu gdje nalazi inspiraciju za svoje sotonističke tekstove, a Nešo odgovara: „U mesnici Majmunović!“ To je mesnica koja se prije rata nalazila na Grbavici.

BR: Koliko pratite aktuelnu regionalnu scenu i postoji li neki mladi bend koji Vam je privukao pažnju?

Zele: Definitivno Santos Brothers.

BR: Čini se da svi vole muzičke liste – kako bi izgledala Vaša lista petorice najboljih gitarista sa ovih prostora, kao lista jednog od jugoslovenskih „gitarskih heroja“?

Zele: Ako ne moram, ja ipak ne bih pravio takvu listu, to ću prepustiti drugima.

(Balkanrock.com, 16. decembar 2013)

Tom Keifer – The Way Life Goes (2013)

Izdavač: Merovee Records

Datum izdavanja: 30.4.2013.

Producent: Chuck Turner, Tom Keifer, Savannah Keifer

Dužina trajanja: 51:32

Žanr: Rock, blues rock, hard rock

Grupa Cinderella predstavljala je jednu od najzanimljivijih (i najznačajnijih) pojava na američkoj glam metal sceni: za razliku od pionira scene – Quiet Riota, Dokkena, Mötley Crüea, Twisted Sistera i Ratta – na koje se prelilo dosta energije i kreativnosti njihovih NWOBHM kolega, i koji su tokom inicijalnih godina svoje karijere doista svirali heavy metal, Cinderella je pripadala drugom talasu glamera, znatno više inspirisanom radovima Kissa i Aerosmitha no Black Sabbatha i Judas Priesta.

No članovi Cinderelle svoje su uzore pronašli na trećoj strani – albume Night Songs i Long Cold Winter obeležio je ledzeppelinski i AC/DC-evski bluesirani hard rock nabijen teškometalnom energijom. Sa albumom Heartbreak Station postalo je jasno da su na članove benda ogroman uticaj imali i Rolling Stonesi, no ovaj album nije mogao spasti Cinderellu od sudbine njihove glam metal sabraće. Vreme od objavljivanja njihovog poslednjeg albuma, Still Climbing, do danas Cinderella, u začuđujuće stabilnoj postavi, provela je svirajući više u Americi a manje u ostatku sveta, redovno objavljujući žive albume (od nečega se mora živeti) i ne dajući naznaka da će snimiti novo studijsko izdanje. Zato je vest o solo prvencu frontmena benda, Toma Keifera, izazavala iznenađenje među Cinderellinim fanovima: od poslednjeg studijskog izdanja benda prošlo je gotovo dve decenije, a logo Cinderelle na omotu znatno lakše bi prodao album no ime Toma Keifera na istom mestu – ako imamo na umu i da je Keifer bio glavni autor u Cinderelli, jasno nam je da su se pesme sa The Way Life Goes komotno mogle naći na petom studijskom izdanju benda. Novac, dakle, nije odigrao presudnu ulogu, i Keiferova odluka da objavi solo album umesto novog albuma Cinderelle zavređuje poštovanje.

A jedan od razloga što ovaj album nije snimljen i objavljen pod firmom „Cinderella“ mogao bi biti i taj što dobar broj fanova benda čine tvrdoglavi nostalgičari koji očekuju novi Night Songs ili Long Cold Winter, dok Keifera zanimaju (i) nešto mekši zvuk i ozbiljnije teme – na stranu činjenica da pevanje njegovim karakterističnim vrišteće-hrapavim glasom za Keifera, koji je tokom dobrog dela devedsetih bolovao od pareze glasnih žica, danas svakako predstavlja veliki napor. Tako je nešto od vokalnog stila koje je negovao u vreme najveće slave Cinderelle moguće čuti tek u refrenima bržih pesama sa The Way Life Goes, koje, opet, ne čine ni polovinu materijala na albumu. Keiferov vrisak na početku uvodne „Solid Ground“, dakle, daje lažan nagoveštaj, no sama pesma umnogome otkriva šta možete očekivati od bržih pesama sa albuma: energičan, nebrušeni hard rock prošaran bluesom – na albumu nema sintetičkih boja, umnogome karakterističnih za žanr u kome je Keifer stekao slavu (mada ne i za radove njegovog benda); instrumenti poput usne harmonike i orgulja, karakterističniji za rane faze hard rocka, jasno otkrivaju da Keiferovo srce kuca znatno više u ritmu šezdesetih i sedamdesetih no osamdesetih. To nikako ne znači da The Way Life Goes možemo nazvati anahronim, naprotiv – upravo brži komadi, „Solid Ground“, „It's Not Enough“, „Mood Elevator“, te „Cold Day In Hell“, uz „Ain't That A Bitch“ glavni favorit autora teksta kada je o ovom albumu reč, nose uspešan spoj tradicionalnog i modernog, kako u aranžmanima i produkciji, tako i u melodiji. Jedina pesma koja unekoliko podseća (pre svega napevom „na-na-na-na-na“) na rane radove Keiferovog matičnog benda je završna „Babylon“, no ako imamo u vidu tematiku pesme postaje nam jasno da je ovakva forma proračuta sa ciljem stvaranja određene atmosfere, dok uvođenjem saksofona u pesmu postaje oneobičena.

Ni balade sa The Way Life Goes – „A Different Light“, „Thick & Thin“, „You Showed Me“, te prekrasne „Ask Me Yesterday“ i vedri folk rock „The Flower Song“ – ne podsećaju odviše na Keiferove stare radove. Nema u njima pompeznosti Cinderellinih power balada; balade sa ovog albuma su, iako se gdegde mogu čuti gudači, umnogome svedene – u njima dominiraju akustična gitara i klavir – i intimne. I upravo balade, uz naslovnu numeru i pomalo makabristični komad „Welcome To My Mind“, ostavljaju utisak da je The Way Life Goes album duboko iskren i ličan. Još od Heartbreak Station bilo je jasno da Keifer nije tek običan blazirani „kosoš“, no The Way Life Goes ostavlja utisak i da je to što svetla velikih reflektora više nisu uperena u njega možda probudilo ono najkreativnije u njegovom biću. Jasno, lepo je biti na vrhu, no tu još niko nije proveo čitav vek, „Aint that the way life goes?“, pita se Keifer u naslovnoj numeri. „Svakako da jeste, i sad, šta je tu je, i ovim sam sasvim zadovoljan“, kao da veli Keifer, koji se odlično snalazi u ulozi kantautora.

Ocena: 4,1/5

Spisak pesama:

1. „Solid Ground“ – 4:06

2. „A Different Light“ – 3:55

3. „It's Not Enough“ – 3:03

4. „Cold Day In Hell“ – 3:40

5. „Thick And Thin“ – 3:42

6. „Ask Me Yesterday“ – 3:54

7. „Fools Paradise“ – 3:23

8. „The Flower Song“ – 4:09

9. „Mood Elevator“ – 3:34

10. „Welcome To My Mind“ – 3:23

11. „You Showed Me“ – 4:19

12. „Ain't That A Bitch“ – 3:07

13. „The Way Life Goes“ – 3:43

14. „Babylon“ – 3:34

(Balkanrock.com, 23. novembar 2013)

Zabranjeno Pušenje - Radovi na cesti (2013)

Izdavač: Samostalno izdanje

Datum izdavanja: 10. 10. 2013.

Producent: Toni Lović, Sejo Sexon

Dužina trajanja: 45:00

Žanr: Rock, world music

Da je izdavaštvo kakvim smo ga do pre desetak godina poznavali umrlo govori i činjenica da se na postavljanje albuma za besplatan download odlučio i jedan sastav sa vrha rock scene rahmetli Jugoslavije. Jubilarni deseti studijski album Zabranjenog Pušenja („šesti studijski album Sejovog Pušenja!“, reći će neki, doduše sve malobrojniji) postao je dostupan za besplatno preuzimanje sa zvaničnog sajta benda (www.zabranjeno-pusenje.com) 10. oktobra u 10 časova.

Trademark zvuk Pušenja – srednjestrujaški gitarski rock sa etno i world music (izvrsna manuchaovska „Tri kile, tri godine“, te orijentalnim zvucima bojena „Egzotične ljepotice istoka“) elementima (za koje je ponajviše zaslužna violina sjajnog Roberta Boldižara), na momente garažne žestine – dominira albumom. Satirično pero Seja Sexona nije nimalo otupelo, on je i dalje majstor priče o malom čoveku u mutnim vremenima („Tri kile, tri godine“, „Lav“, „Egzotične ljepotice istoka“), a u energičnim pesmama „U tvoje ime“ i „Neprijatelj“ na maestralan način se pozabavio temom jedne sorte budala – za budale, štono se kaže, kao ni za pečurke, nema semena, no za ovu naročitu sortu je ovaj deo sveta posebno plodan – koje je, poslednjih godina, sve više na ovim prostorima:

„Forsiramo diktatore, napadamo vojne baze

Citiramo svete knjige, treniramo kamikaze

Rado ćemo izdajice razapeti na stub strama

Progutaće crna zemlja svakoga ko nije s nama

Ponajviše od vremena ja prosjedim ispred kuće

U gradu je gej parada i vehabije i tuče

Vani šeta lijepi đavo, al' mu niko ne zna ime

Djeca šute i ja šutim i svi bojimo se zime“

(„U tvoje ime“)

„Kratak je put, braćo

Od sunčanih dana do otvorenih rana

Kratak je put, braćo

Od ruke na ramenu do grada u plamenu

Kratak je put, braćo

Od oca nacije do mobilizacije

Kratak je put od čuvara rodne grude

Do 'Cijenjeni haaški sude... '“

(„Neprijatelj“)

Sejo više vidi no oni pod brdom – mlađi izvođači, koji svoje pero nisu vežbali u vremenima kada je satira mogla biti opasna rabota i koji se nisu nagledali svega čega on jeste – te je u stanju da napravi odmak od opštih mesta – lopova iz fotelje, pedofila u mantijama, kriminalaca i starleta, turbo folka i rijaliti programa – i sa puno uspeha ukaže na zlo koje čeka tu, iza ugla. Razume se, to ne znači da na novom albumu Pušenja nema i tih opštih tema, ali su one obrađene sa puno duha – „Teško je reći vlastitoj djeci / kad pitaju gdje su Gormiti i keksi“ („Tri kile, tri godine“); „Perfektna tetovaža, džepovi puni šarenih laža / Zgužvana kravata i iPhoni od  zlata“ („Mafija“) – i duhovitosti, u kojoj je ostalo dosta novoprimitivističkog. Ukratko, Sejo na Radovima na cesti potvrđuje status jednog od najvećih rock liričara ovih prostora.

Uprkos mračnim temama, Radovi na cesti su, ne možemo se oteti tom utisku, poprilično optimističniji od njihovih prethodnika, kako muzički, tako i tematski – „Ti voliš sapunice“, „Kafana kod Keke“, „Klasa optimist“, te duhovita balada „Reci 'da' svemu“.  Činjenica da je „Klasa optimist“ finalna na zvaničnom delu albuma (poslednja pesma na albumu, „Neprijatelj“, označena je kao bonus numera), čitavi Radovi na cesti dobijaju izrazito vedar ton. (Razume se, percepcija bi mogla biti znatno drugačija ako kao početak i kraj celine posmatramo uvodnu „U tvoje ime“ i „Neprijatelja“.) Svojevrsnom vedrinom odiše i emotivna balada „Boško i Admira“, koja počinje ritmom marša i stihovima o zemlji u kojoj je „nešto prekrilo vrijeme“ pa „nešto ljudi zaboraviše“, a završava se prekrasnim prepletima gitare i violine, vedrinom koja dolazi od podsećanja da su srca dva „stavila ljubav ispred zastava“. Ova balada muzički, te tihom setom i pričom o ljubavi uništenoj ratom umnogome posdeća na „Lijepu Almu“, no poređenje koje se nameće je ono između „Boška i Admire“ i pesme o ljubavi između Milana i Fazile, poređenje koje baš i nije red praviti, ne samo zato što je je priča o Milanu i Fazili izmišljena. No ako pesmu „Boško i Admira“ ipak rešimo da uporedimo sa pesmom „Ljubav udari često tamo gdje ne treba“, biće jasno da pva nema poetske lepote, ali ni, što je mnogo važnije, emotivnog naboja kao potonja. I upravo je taj emotivni naboj ono po čemu se albumi (sad već valja naglasiti:) Sexonovog Pušenja – uključujući i Radove na cesti – ne mogu meriti sa albumom Ja nisam odavle – mada bi se ne samo mogla meriti, veći bi ga i prestigla kompilacija na kojoj bi se našle „Fildžan viška“, „Možeš imat' moje tijelo“, „Yugo 45“, „Lijepa Alma“, „Počasna salva“, „Nema više“, „Dobro dvorište“, „Domovina“, „U gradu gdje nisam rođen“ i ine pesme slične tematike, te potresna „Kad procvatu behari“ snimljena sa Arabeskama.

A pominjanje albuma Ja nisam odavde nas navodi da se setimo onoga što odavno priželjkujemo. Eto, u narednoj godini Das Ist Walter proslaviće trideseti rođendan, a takvi su jubileji, kao što znamo, dobre prilike za pomirenja. Tjah, pusi snovi. Sejo Sexon je danas legitimni naslednik Waltera, Sabaha sa šejtanom, Zemlje Safari i Malih priča o velikoj ljubavi ne samo zbog prava na ime – Sejo je , ako i nije imao Neletove scenske energije ni vokalnih sposobnosti, sve ove godine radio pošteno, srčano i – uspešno, taktizirao nije, ali mu je taktika bila dobra, za raju nije igrao, ali je igrao kako je raja želela da Zabranjeno Pušenje igra. (Neki će reći da je posredi nedostatk sklonosti ka artizmu, ali će drugi na to uzvarititi da je reč o istinskoj ljubavi prema rokenrolu.) Proizvod talenta talenta, srčanosti i beskompromisnosti mora biti kvalitet – kakav je slučaj i sa Radovima na cesti. Fakat.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „U tvoje ime“ – 2:51
2. „Tri kile, tri godine“ – 4:01
3. „Ti voliš sapunice“ – 3:16
4. „Kafana kod Keke“ – 3:53
5. „Boško i Admira“ – 5:34
6. „Reci 'da' svemu“ – 4:27
7. „Mafija“ – 3:27
8. „Lav“ – 4:35
9. „Egzotične ljepotice istoka“ – 4:39
10. „Klasa optimist“ – 3:51
11. „Neprijatelj“ (Bonus) – 4:26

(Balkanrock.com, 18. novembar 2013.)

Alexandria – Pro Bono (2013)

Izdavač: MP RTRS

Datum izdavanja: 3.7.2013.

Producent: Vladimir Negovanović

Dužina trajanja: 34:39

Žanr: Pop rock, power pop, hard rock

Mlada Muzička produkcija Radio Televizije Republike Srpske se zahukatava: nakon Boja zvuka Jadranke Stojaković i Grobovlasnika Nikole Pejakovića, MP RTRS nam donosi novi album grupe Alexandria, Pro Bono.

I dok su dva gorepomenuta albuma objavljena kao fizička izdanja, Pro Bono je objavljen za besplatan download sa zvaničnog sajta RTRS-a. „Šta li, dođavola, RTRS ima od toga?“, nisam mogao da prestanem da se pitam, dok nisam shvatio da MP RTRS olako poredim sa PGP RTS-om, posrnulim gigantom koji, tvrdoglavo odbijajući da se okuša u izdavanju albuma u digitalnom formatu, te sve ređe objavljujući a ostavljajući objavljeno nepromovisanim, sigurnim korakom ide ka svojoj propasti. MP RTRS, sa druge strane, pokazuje spremnost da pruži prostor i pomoć u promociji albuma jednom (relativno) mladom bendu, ne očekujući finansijsku niti kakvu sličnu dobit, i ovaj postupak je, razume se, za svaku pohvalu.

Sa druge strane, način na koji je Pro Bono objavljen zaslužuje kritike: umesto materijala (pesama i omota) spakovanog u arhivu, pesme sa albuma se sa sajta MP RTRS-a mogu preuzeti samo pojedinačno. Jedan rock album od svoje kompaktnosti ne sme gubiti ni kada je objavljen u digitalnom formatu, koji ne zahteva štednju na bukletu i drugim vizuelnim aspektima, koji su, kao što znamo, često od podjednake važnosti kao i same pesme.

A kada je o pesmama na albumu reč, one svakako zaslužuju pažnju. Energični hard rock komadi „Ljubav“ i „Nemam snage“ naterali su me da počnem sa povlačenjen paralele između Pro Bona i radova Alexandriinih sugrađana, Neura, no sa daljim slušanjem postalo mi je jasno da je teški zvuk Alexandrie stilsko rešenje, a ne žanrovsko opredeljenje. Članovi Alexandrie su svoj hardrockerski pedigre sa puno uspeha uneli u gitarski pop rock kojim se bave, te je Pro Bono vešto izveden preplet čvrstine i melodičnosti, za šta je, svakako, umnogome zaslužan Vlada Negovanović, standardno sjajan u ulozi producenta. Melodija je jedan od glavnih kvaliteta Alexandrie – „Vatra“, „Ruke“, „N.P.I.“, „Revolucija 22“ – no izvedba ne zaostaje za kvalitetom kompozicija – naročito valja pohvaliti upečatljive interpretacije frontmena Tibora Tišme („Ljubav“, „Nemam snage“ „Ruke“, „Šri Lanka“). A tu su, naposletku, i Tišmini intrigantni stihovi, koji odišu vedrinom i optimizmom; pesma „Dar“, na gojoj gostuje Zvonimir Đukić Đule, sa stihovima „Svijet je oko nas i pun je ljubavi, / Učini nešto dobro, od nekog mora početi, / Zašto ne bi to bio i ti? / Zašto ne bi to bila i ti?“, mogla bi se uzeti za programsku kada je o Pro Bono reč. No „Dar“ je možda i najmanje uspela pesma na albumu – kao da joj nedostaje one finoće i iskrenosti kakvu imaju „Vatra“, „Ruke“, „Heroji ulice“ i „N.P.I.“, te balade „Revolucija 22“ i akustična uspavanka „Šri Lanka“ sa prekrasnim gudačkim deonicama.

Nesreća ovog albuma je, bojim se, u tome što ulazi u red kvalitetnih srednjestrujaških izdanja koja su u „srećna vremena“ bila osnova rokenrol piramide, a danas su odviše mekana/mejstrimaška za rokenrol publiku, a odviše nerazumljiva za široke narodne mase. Želim da verujem da će Pro Bono dopreti do publike, jer je reč o jednom zdravom izdanju, doista snimljenom na „opšte dobro“.

 

Ocena: 3,3/5

Spisak pesama:

1. „Ljubav“ – 4:11
2. „Vatra“ – 3:33
3. „Nemam snage“ – 4:04
4. „Ruke“ – 4:31
5. „Heroji ulica“ – 2:57
6. „N.P.I“ – 3:52
7. „Dar“ – 2:46
8. „Revolucija 22“ – 4:47
9. „Šri Lanka“ – 3:58

(Balkanrock.com, 27. septembar 2013)

Neuro – Zvuci ćutanja (2013)

Izdavač: Demofest Music

Datum izdavanja: 23.7.2013.

Producent: Dejan Vučković, Neuro

Dužina trajanja: 39:48

Žanr: Hard rock, alternative rock

Mladi banjalučki sastav Neuro nedavno je objavio svoj prvenac pod nazivom Zvuci ćutanja.

Bend Neuro, osnovan 2009. godine, čine pevač Dražen Pozderović, gitaristi Nikola Galić i Boris Golić, basista Ninoslav Dobrijević i bubnjar Nenad Dobrijević. Pobeda na prošlogodišnjem banjalučkom Jelen Demofestu donela je grupi i priliku da se njihov prvenac pojavi u izdanju Demofesta. Zvuci ćutanja dostupni su i kao fizičko izdanje, koje možete naručiti šaljući poruku na zvanični Fejsbuk profil benda (https://www.facebook.com/neuro.bend/info), i za beslatan download (http://goo.gl/P7uY7j). Kada je o fizičkom izdanju reč, album dolazi u veoma maštovito dizajniranom pakovanju: disk se nalazi unutar bloka koji nalikuje na rokovnik lekara u duševnoj bolnici. Biografije članova benda prerušene su u istorije bolesti, a tekstovi pesama u terapije. I iako mrlje, žvrljotine, tragovi presavijanja papira i pomalo jezovite fotografije članova benda bude asociajcije na „bolničke“ horore, materijal na albumu znatno je manje mračan.

Neurov hard rock zvuk u dobroj meri je hitičan. Na prvo slušanje, nameće se poređenje sa Night Shiftom, no na svako naredno slušanje postaje sve jasnije da su razlike znatno dublje od onih koje postoje na stilskom planu. Naime, i pored moderne produkcije, na Zvucima ćutanja znatno je primetniji uticaj domaćeg srednjestrujaškog gitarskog rocka no američko-kanadske post-grunge škole. Samo po sebi, razume se, to nije loše, no nesaglasje između mračnjaštva prisutnog u vizuelnom identitetu benda (dizajnu omota i unutrašnjosti pakovanja albuma, spotu za naslovnu numeru, performansu koji su na nastupu Neura na ovogodišnjem Demofestu izveli glumci Banjalučkog studentskog pozorišta, te, naposletku, samom imidžu članova benda) i očigledno intencionalne radiofoničnosti pesama sa Zvukova ćutanja, koju ne uspevaju da prikriju ni Pozderovićevi pomalo mračni introspektivni stihovi, ostavlja utisak pokušaja balansiranja na tananoj žici razapetoj između ljubitelja teškog zvuka i širokih narodnih masa, što se na ovim prostorima u toku poslednjih godina uglavnom pokazalo kao kontraproduktivno, ako ni po šta drugo, ono po kvalitet radova i kredibiltet izvođača kod dela publike.

A Neuro, ako ćemo pravo, uopšte ne treba da stoji na toj žici, niti na njenoj sredini, niti bliže nekom od krajeva. Hard rock Neura je, iako, kako rekosmo, nešto bliži domaćem, tradicionalnijem poimanju ovog žanra, zdrav – što će reći umnogome sirov, moderno produciran i, što je najvažnije, nije puristički – zvuk Neura umesno je prošaran alternativnim elementima, u pesmi „Bože, da l' si živ“ moguće je čuti sitar (koji svira Golić), a završnu „Odlazim“ karakteriše upotreba talk boxa i sintetičkih ritmova, što ne znači da njoj nedostaje energije kojom je nabijen ostatak albuma. U deonicama dvojice Dobrijevića i gitarskog dvojca Galić-Golić prisutna je gotovo teškometalna eksplozivnost. Pozderović je kvalitetan vokal, no očigledno je da bi mu melodičnost više ležala no grleno pevanje. To, doduše, ne znači da su njegove deonice loše otpevane, već da se na trenutke osećaju izveštačenim. No, njegovi stihovi, koji predstavljaju prijatan odmak od banalnosti koja je u miljeu iz koga Neuro dolazi tradicionalna, na drugi način nisu mogli biti interpretirani.

Zvuci ćutanja zanimljivi su kao prvi korak benda koji ponegde briljira, ponegde greši, možda i nije sasvim siguran u kom pravcu bi trebalo ići, ali puno obećava, te verujem da ćemo pravu sliku Neura videti tek nakon njihovog narednog studijskog izdanja. A da Neuro štošta kriju u rukavu, nagoveštava moj favorit kada je o Zvucima ćutanja reč, pesma koja unekoliko odudara od ostatka materijala, veoma lepa „teška“ balada „Putnik“.

Ocena: 3,1/5

Spisak pesama:

1. „Udahni me“ – 4:22
2. „Bože, da l' si živ“ – 5:00
3. „Nema ljubavi“ – 4:50
4. „Čuvaj me“ – 5:34
5. „Zvuci ćutanja“ – 4:22
6. „Putnik“ – 4:00
7. „Pustinja“ – 4:21
8. „Igra zla“ – 4:40
9. „Odlazim“ – 3:18

(Balkanrock.com, 31. avgust 2013)

Yubilej: YU 100: najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike (15 godina kasnije)

Kada sam pre par godina, na buvljoj pijaci u Nišu, među gomilom raskupusanih knjiga ugledao korice knjige YU 100: najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike, učinio sam ono što nijedan iskusan lovac na polovne knjige (što sam i u to vreme bio) ne sme učiniti: ciknuo sam od uzbuđenja.

Polovni primerci knjige, razume se, mogli su se (kao što se mogu i sada) naći u online prodavnicama, no ovo je bila prilika da jedan odlično očuvan kupim po bagatelnoj ceni. No čovek koji ju je prodavao je, ako i nije dobro poznavao svoju robu, bio iskusan prodavac; moja reakcija mu nije promakla – toliko i toliko, kume.

„E! Da je nisi malo precenio?“

„A, kume, to je mnogo lepa knjiga, ja sam je triput čitao.“

Taj primerak knjige leži na mom radnom stolu dok pišem ovaj tekst. Petnaest godina prošlo je otkako je ova knjiga izašla iz štampe, a svakako znatno više otkako su Duško Antonić i Danilo Štrbac odlučili da na osnovu mišljenja krema naše rok kritike i novinarstva – Pece Popovića, Nikole Karaklajića, Petra Janjatovića, Slobe Konjvovića, Ivana Ivačkovića, Aleksandra Žikića, Petra Lukovića, Dubravke Marković, Marka Jankovića, Dušana Vesića, Jadranke Janković, Baneta Loknera i drugih – ali i drugih kulturnih poslenika sačine listu od 100 najboljih albuma u istoriji jugoslovenske (zaključno sa 1992. godinom) popularne muzike. Rezultat je bila lista koju vam, podsećanja radi, predočavamo:

1. Odbrana i poslednji dani – Idoli (1982)
2. Paket aranžman – Idoli, Šarlo Akrobata, Električni Orgazam (1981)
3. Time – Time (1972)
4. Korni Grupa – Korni Grupa (1972)
5. Azra – Azra (1980)
6. Sunčana strana ulice – Azra (1981)
7. Pljuni istini u oči – Buldožer (1975)
8. Filigranski pločnici – Azra (1982)
9. Dnevnik jedne ljubavi – Josipa Lisac (1973)
10. Bitanga i princeza – Bijelo Dugme (1979)
11. Bistriji ili tuplji čovek biva kad... – Šarlo Akrobata (1981)
12. Indexi – Indexi (1974)
13. Sa druge strane jastuka – Bajaga i Instruktori (1985)
14. Kad bi bio bijelo dugme – Bijelo Dugme (1974)
15. Probaj me – Oliver Mandić (1981)
16. Kost u grlu – Riblja Čorba (1979)
17. Šta bi dao da si na mom mjestu – Bijelo Dugme (1975)
18. Partibrejkers I – Partibrejkers (1985)
19. Mrtva priroda – Riblja Čorba (1981)
20. Treći svijet – Haustor (1984)
21. Leb i Sol – Leb i Sol (1978)
22. Još jučer samo na filmu a sada i u vašoj glavi – Film (1981)
23. Pokvarena mašta i prljave strasti – Riblja Čorba (1981)
24. Distorzija – Električni Orgazam (1986)
25. Bezdan – Đorđe Balašević (1986)
26. S' vetrom uz lice – Ekatarina Velika (1986)
27. Sviđa mi se da ti ne bude prijatno – Disciplina Kičme (1983)
28. Bijelo Dugme – Bijelo Dugme (1984)
29. Haustor – Haustor (1981)
30. S Vremena Na Vreme – S Vremena Na Vreme (1975)
31. Eto! Baš hoću! – Bijelo Dugme (1976)
32. Zeleni Zub na Planeti dosade – Disciplina Kičme (1989)
33. Kao kakao – Leb i Sol (1987)
34. Malinkonija – Oliver Dragojević (1977)
35. Doživjeti stotu – Bijelo Dugme (1980)
36. Crno-bijeli svijet – Prljavo Kazalište (1980)
37. Pozitivna geografija – Momčilo Bajagić Bajaga (1984)
38. Ako priđeš bliže – Zdravko Čolić (1977)
39. Bolero – Haustor (1985)
40. Crna dama – Smak (1977)
41. Leb i Sol II – Leb i Sol (1978)
42. Čovjek kao ja – Arsen Dedić (1969)
43. Istina – Riblja Čorba (1985)
44. Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu – Rani Mraz (1978)
45. Tajni grad – Haustor (1988)
46. Čokolada – Idoli (1988)
47. Ne cvikaj, generacijo – Atomsko Sklonište (1978)
48. Hoćemo gusle! – Rambo Amadeus (1989)
49. Spavaćeš sam – Viktorija (1988)
50. Modra rijeka – Indexi (1978)
51. Sve najbolje – Oliver Mandić (1987)
52. Time II – Time (1975)
53. Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo – Bijelo Dugme (1986)
54. Pruži mi ruku, ljubavi – Pro Arte (1970)
55. Izlog jeftinih slatkiša – Buldožer (1980)
56. Ručni rad – Leb i Sol (1979)
57. YU zlato – YU Grupa (1976)
58. Jahači magle – Bajaga i Instruktori (1986)
59. Najjači ostaju – Neca Falk (1980)
60. Kiselina – Pop Mašina (1973)
61. Prljavo Kazalište – Prljavo Kazalište (1979)
62. YU Grupa – YU Grupa (1973)
63. Smak – Smak (1975)
64. Buvlja pijaca – Riblja Čorba (1982)
65. Svi za mnom! – Disciplina Kičme (1986)
66. Pub – Đorđe Balašević (1982)
67. Signali u noći – Film (1986)
68. Katarina II – Katarina II (1984)
69. Sva čuda svijeta – Film (1983)
70. Film u Kulušiću – Live – Film (1981)
71. VIS Idoli – Idoli (1981)
72. Nasvojistrani – Lačni Franz (1986)
73. Kako bubanj kaže – Električni Orgazam (1984)
74. Koncert kod Hajdučke česme – Bijelo Dugme (1977)
75. Prisluškivanja – Eva Braun (1992)
76. Ravno do dna – Azra (1982)
77. Plitka poezija – Pekinška Patka (1980)
78. Moje bube – Suncokret (1977)
79. Prodavnica tajni – Bajaga i Instruktori (1988)
80. Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju – Riblja Čorba (1984)
81. Adijo pamet – Lačni Franz (1982)
82. Anđeli se dosađuju? – Parni Valjak (1987)
83. Osmi nervni slom – Riblja Čorba (1986)
84. Samo za zaljubljene – Drago Diklić (1973)
85. U ime naroda – Riblja Čorba (1982)
86. LP-60993 – Kamen Na Kamen (1973)
87. Das Ist Walter – Zabranjeno Pušenje (1984)
88. Drugi Način – Drugi Način (1977)
89. Kad nedjelja prođe – Xenia (1983)
90. Od šanka do šanka – Andrej Šifrer (1979)
91. Mitovi i legende o kralju Elvisu – Elvis J. Kurtović & His Meteors (1984)
92. Pod sjajem zvezda – Vokalni kvartet Predraga Ivanovića (1978)
93. Naši dani – Grupa 220 (1968)
94. 1941. – Korni Grupa
95. Teška Industrija – Teška Industrija (1976)
96. Kad fazani lete – Azra (1983)
97. Napokon ploča – Poslednja Igra Leptira (1982)
98. Kozmetika – Kozmetika (1983)
99. 9 lakih komada – Nikola Čuturilo Čutura & Laki Band (1988)
100. 100. Ventilator 202: Demo Top 10 – Razni izvođači (1983)

Razume se, lista k'o lista, njome niko nije zadovoljan. (Iz Utrehta, u tekstu „Smijurijada: Mada sam svoju pamet mogao i na nečem značajnijem pokazati“, objavljenom u Vremenu krajem prošle godine, stigao je komentar: „Mnogo smešno, tih prvih deset albuma Ju–roka (od njih stotinu), naime, primeni li se ključ vrednovanja kod takvih lista uspešnosti (prvom deset glasova, drugom devet, trećem osam, desetom jedan), ispada da je Azra prva [kada se saberu svi glasovi, Azra je, zapravo, na trećem mestu; na prvom su Idoli, a na drugom Bijelo Dugme], (kao što i jeste, premda to nije bila namera pokretača toga glasanja, inače ograničenog na domaću beogradsku čaršiju), što niko ne bi pomislio, budući su, naravski, Idoli prvi, pa beogradski trojac, pa onda svi ostali, dok je među sto albuma Dugme zastupljeno s najviše naslova, za njim Čorba, pa tek onda ja (ne, ne žalim ja). Dakle, još jedan dokaz kako ni Tesla ni ja ne spadamo u to društvo (što je razvidno iz naslovnice izdanja, na kojoj je izmešano skoro četrdeset svetlopisa čimbenika značajnih za tâ postignuća).“) Obožavaoci izvođača koji su se našli na listi veruju da su njihovi favoriti mogli proći bolje, a šta će tek reči fanovi Galije, Laibacha, Pankrta, Divljih Jagoda, Plavog Orkestra, KUD Idijota, Vatrenog Poljupca, Crvene Jabuke, Škripca, Zane, Pilota, Denis & Denis, Laboratorije Zvuka, Parafa, Psihomodo Popa, Dina Dvornika, Kerbera, Leta 3, Videosexa, Igre Staklenih Perli, Fita, Doriana Graya, Lune, Mizara, Majki, Del Arno Banda, Boya, Beograda ili Van Gogha? Ja lično smatram da se Čuvaj se!, Seobe i bilo koji album iz Galijine trilogije mirne duše mogu smestiti među 100 najboljih jugoslovenskih albuma, no oni bi se, naposletku, nakon nekog novog glasanja na takvoj listi možda i našli. Ova lista je, na kraju krajeva, umnogome rezultat i ličnih osećanja glasača, i zanimljivo bi bilo videti kako bi na zahtev „Navedite deset najboljih jugoslovenskih albuma“ odgovorili mlađi naraštaji muzičkih poslenika. Da li bi i u tom slučaju Dugme i Čorba dominirali listom sa po 8 albuma, a Partibrejkersi i Ekatarina Velika imali samo jedan, odnosno – ah, svetogrđa! – samo dva albuma na listi? Bi vraga.

Ovakvo glasanje bi danas, kada su kulturne veze među bivšim jugoslovenskim republikama ponovo uspostavljene, svakako podrazumevalo i učešće kritičara i novinara iz čitavog regiona, pa bi rezultat, shodno tome, bio znatno drugačiji; u tekstu „Otkud je odjednom 'novi val' postao gnjavaža?“, objavljenom početkom godine u Večernjem listu, Arsen Oremović je prevideo akustičare, progresivu i hard rok sedamdesetih kao most između „električara“ i „novovalaca“ – ovaj tekst je dobra ilustracija činjenice da su kritičari i novinari iz Hrvatske znatno skloniji previđanju muzičkih vrednosti sedamdesetih (da li zato što hrvatska progresiva nije iznedrila bendove kalibra kakvog su bili srpski i slovenački progresiv rok i makedonski džez rok sastavi? – svakako, ne želim da umanjujem značaj Timea, Tihomira-Popa Asanovića, Hoboa i Drugog Načina). A potom, teško da bi se nakon ovakvog glasanja Odbrana i poslednji dani našli na prvom mestu; valja se setiti reči Igora Mirkovića: „Čitav taj koncept oslanjanja na pravoslavnu mistiku, mi, jednostavni rock konzumenti rođeni u podneblju koje s takvom tradicijom nije imalo puno veze, teško smo iščitavali. Iz Beograda su stizali glasovi da je riječ o ploči koju smatraju remek-djelom, ali njezin uticaj je u našim životima uvijek bio nemjerljivo slabiji – jednostavno, bazirala se na nama slabo poznatom kulturnom kodu, i rekao bih da su se u mom okruženju, osim s nekoliko zaraznih melodija, rijteki oduševljavali ovom pločom, barem ne u onoj mjeri u kojoj je to njezina reputacija sugerirala. [...] Zdenko Kolar poslije će reći da se gotovo cjelokupna naklada prodala uglavnom u Srbiji, izvan njenih granica znatno manje ('to se onda uglavnom ovde prodalo, tamo mislim da skoro niko nije ukapirao', formulirao je Kolar) – rekao bih da to jasno odražava nesrazmer koji je ploča imala u različitim krajevima zemlje.“ (Sretno dijete)

Svakako je mnogo bolje ovu listu posmatrati kao podsetnik na jednu snažnu i raznovrsnu rok scenu, jednu od najsnažnijih, ako ne, vele mnogi, i drugu po snazi u Evropi. „Rockovnik je priča o vremenima“, rekla mi je Sandra Rančić kada smo razgovarali o ovoj dokumentarnoj seriji; takav je slučaj i sa YU 100, u prilog čemu rečito govori à la Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band kolaž na koricama, na kome su se, uz ikone jugoslovenske rok scene, našle i pop-kulturne ikone popun Petra Čelika, Emira Kusturice, Dragana Džajića, Vlada Divca, Šabana Bajramovića, Tome Zdravkovića, Dragana Nikolića i Milene Dravić, Zorana Radmilovića, Nikole Tesle, Josipa Broza Tita, Svetog Save i Belog anđela. I to je, svakako, mač sa dve oštrice. Podsećanje na vreme kada je jugoslovenska rok scena bila jedna od najsnažnijih u Evropi može čak i one koji nisu bili svedoci priče povući u opasne vode nostalgije. „Naše društvo je društvo nostalgije“, rekao je nedavno frontmen Repetitora, Boris Vlastelica, u intervjuu za Vreme, „Tako se i na rokenrol gleda kao na deo zlatne prošlosti, nečega što je bilo, a ne nečega što je sad. Međutim, to je još jedna iluzija. Jer novih bednova ima zaista mnogo.“ Rokenrol je živ i zdrav, hvala na pitanju, iako Radio S, voditelj Ivan Ivanović i drugi  zdušno hrane mit o raspadu Jugoslavije kao smrti rokenrola ili barem smrti „dobrog“ rokenrola. Podrška medija je, svakako, to što nedostaje, no jeste li sigurni da bi ona koristila rokenrolu? Nesretnim muzičarima – da (mada bi i u tom slučaju najuspešniji među njima četvorocifrene tiraže smatrali ogromnim uspehom), no da li bi koristila njihovim radovima? Jer spremnost muzičara na kompromise bi se u tom slučaju svakako povećala. A potom, jeste li sigurni da biste muziku svojih heroja mogli da delite sa svima? Jer, ako ćemo pravo, nekih tri četvrtine publike su i u ta „srećna vremena“ činili ljudi kojima je muzika predstavljala – zabavu. Pa ipak, teško je, kada živite u vremenu obistinjenog Vorholovog proročanstva, oteti se utisku da ono jesu bili zlatni dani. Dok pišem ovaj tekst, na mom stolu leži i roman Nikole Miloševića Nit miholjskog leta; „Fuimus Troes“ je mantra oca glavnog junaka. „Fuimus Troes“, ne mogu da ne kažem listajući YU 100.

Najzdravije je, svakako, ovu listu posmatrati kao osnovnu muzičku lektiru na koju bismo mogli uputiti nekoga ko bi želeo da sazna više o jugoslovenskoj popularnoj muzici, o jugoslovenskoj kulturi, ili, naposletku, o samoj Jugoslaviji, ali i lektiru namenjenu nama samima. Ova knjiga može predstavljati, kako rekoše sami autori „uputstvo da obratite pažnju na neke albume koje ste u svojoj karijeri diskofila nepravedno zaobišli“. Predlažem vam da načinite jedan test: prebrojte albume sa liste koje ste preslušali. Pa, šta kažete? Tako malo? Da je ovaj tekst objavljen na sajtu B92, autor bi vas svakako pozvao da u komentarima navedete vama omiljene albume jugoslovenske popularne muzike; ja vas, dragi čitaoci, pozivam da na tren zaboravite na svoj pankerski/metalski/alternativski elitizam i poslušate one albume sa liste koje do danas niste.

Šta o listi za Balkanrock kažu oni čiji su se radovi našli na njoj:

Zdenko Kolar (Idoli)

„S jedne strane bilo mi je drago. Lepo je kada te se neko seti, kad čuješ da neko ceni tvoj rad, što bi se reklo: 'Nije bilo 'zalud'. A s druge strane, mišljenja sam da top-liste i slična „vrednovanja“ nisu realna. Ovo jeste veliki broj mišljenja relevantnih ljudi – ali da su to nekih drugih sto, ili da je anketa urađena neku godinu ranije, pitanje je da li bi bio isti rezultat. Ne znači mi baš nešto [činjenica da je Odbrana i poslednji dani na prvom, a Paket aranžman na drugom mestu]. Ipak je to bilo davno, a život teče dalje i donosi nove, aktuelnije stvari koje mi se iz ovog ugla čine važnijim i mišljenja sam da su me više ispunjavale. Kao čovek koji se bavi muzikom 40 godina, mogu reći da mi je poslednji album koji sam uradio nešto najbolje što sam odsvirao. I zaista tako mislim jer je ta svirka rezultanta svih predhodnih, pa i onih sa Paketa i Odbrane. [...] Interesantno je da je mesto albuma [Idola] na listi obrnuto proporcionalno njihovim tiražima. Zaista ne znam da li je fer, i da li je neki album izostavljen, precenjen ili potcenjen. Ipak je to samo stvar ukusa, a o ukusima se...“

Nikola Čuturilo Čutura (Riblja Čorba, solo):

„Nikada nisam listama bilo kog tipa pridavao preveliki značaj, jer ipak na kraju to uvek bude zbir individualnih doživljaja. Naravno, kad su mi javili da sam u knjizi, bio sam pomalo iznenađen i nije da mi nije bilo drago zbog toga. Slično razmišljam i danas, neke stvari su definitivno izostavljene, a dosta toga je precenjeno. Uostalom, dovoljno je prelistati listu pa se na svakom albumu zadržati po nekoliko trenutaka i razmisliti da li bar jedna pesma ima neki svoj 'život' i danas. To objašnjava puno toga.... Mesto 98. je, što se moje malenkosti tiče, fenomenalno, mada mi se više dopadaju brojevi 99. i 100. Na albumu Istina se nalazi pesma 'Pogledaj dom svoj, anđele' i to je na 43. poziciji... Sad ste me baš nasmejali...“

Vedad Hadžiavdić (Teška Industrija):

„Na žalost, knjigu a ujedno i listu albuma nisam imao priliku vidjet' 1998. godine. Po meni je tu obuhvaćeno sve ono što je bitno bilo na ju rok prostoru. Da li je 'fer', odnosno pravedno... (smeh) Nikad nije. Gledajući iz ove perspektive, mislim da je grupa Teška Industrija 'mogla' kotirat' i nešto više. U svakom slučaju, drago mi je da smo među 100 najznačajnijih albuma.“

Branko Požgajec (Drugi Način)

„Odmah na početku moram reći da nisam imao prilike upoznati se sa knjigom 1998. godine, pa jedino što mogu je dati svoj komentar iz današnje perspektive. Kada sam već pozvan na komentar, bit ću slobodan ukazati na stanovite nedostatke koje sam uočio.

Već letimičan pogled na rang listu YU 100 govori mi da nešto ne štima. Naime, albumi svega 7 izođača zauzimaju ukupno 37 mjesta na listi od 100! Takva situacija nije dobra niti za jednu rang listu, pa niti za ovu, a pogotovu nije dobra za yu rock i pop glazbu u cjelini. Ovime je, naime, drastično smanjena mogućnost da na listi budu zastupljeni i neki drugi izvođači za koje, ovako, jednostavno nije bilo mjesta među prvih 100, a koji po svojoj relevantnosti, zaslužuju da budu uvršteni. Nije li pomalo apsurdno da većina albuma Bijelog Dugmeta, Riblje Čorbe, Azre, Bajage, Haustora, Filma... budu najbolji?! Mislim da se sa takvim kriterijima ni sami pomenuti izvođači ne bi složili.

Čini mi se da problem relevantnosti ove rang liste leži u premalom broju anketiranih osoba tj. u premalom statističkom uzorku. 66 ljudi sastavlja listu od 100. I onda dobijemo to što smo dobili! Umjesto da je glasačko tijelo brojilo 660 ili 6600 ljudi! Mislim da je primedba na mjestu ako uzmemo u obzir činjenicu da je rezultat u statistici tim relevantniji čim je veći statistički uzorak. Na ovaj način dobili smo situaciju, između ostalog, da su neki albumi zalutali na ovu listu, na primer Samo za zaljubljene Drage Diklića, koji niti je rok, niti je pop izvođač. Sličnih primera moglo bi se naći još.

Čini mi se, također, da glasačko tijelo baš i ne pokriva u značajnoj mjeri teritorij bivše države, što bi svakako trebao biti jedan od kriterija kada se sastavlja lista koja se zove „jugoslavenska rok i pop“. Kada bi zastupljenost glasača odgovarala ravnomjernom balansu svih glazbenih sredina po tadašnjim republikama, uvjeren sam da bismo dobili listu daleko veće kvalitativne težine i relevantnosti! Mislim da je jedna od posljedica navedenog problema i činjenica da na ovoj listi od 100 albuma jednostavno nema nekih značajnih imena i njihovih albuma koji bi tu naprosto morali biti! Kako zbog svoje originalnosti i kvalitete, tako i zbog svoje značajnosti u smislu glazbenog žanra koji predstavljaju i vremena kad su objavljeni. U tom slučaju, vjerodostojnije bi se prikazalo svo bogatstvo i raznolikost ukupne glazbene scene u Jugoslaviji.

O pozicioniranju samih albuma na spomenutoj listi također bi se moglo ponešto reći. Čini mi se da su neki albumi nepravedno nisko, a neki, opet, nepravedno visoko na listi, čak i kada se radi o albumima jednog te istog izvođača. No, recimo da je to stvar glazbenog ukusa samih glasača, a znamo da se o ukusima ne raspravlja!

Što se pak tiče prvog albuma Drugog Načina, mislim da je zaslužio dobiti bolju poziciju nego što je to 88. mjesto na listi, ako zbog ičega, onda zbog toga što je odavno od najeminentijih poznavalaca struke proglašen, uz Dnevnik jedne ljubavi Josipe Lisac i Život u čizmama sa visokom petom grupe Time, najboljim konceptualnim albumom uopće! No, glasačko tijelo od 66 ljudi namenilo mu je 88. mjesto, pa uzmimo da je to rezultat njihovog ukusa. A kao što rekosmo, o ukusima se ne raspravlja.“

(Balkanrock.com, 27. avgust 2013)