Momčilo Bajagić Bajaga – Vodič kroz snove (2012)

Kompanija Večernje novosti rešila je da nas, nakon autobiografske proze Šta je pesnik hteo da kaže Bore Đorđevića, obraduje još jednom knjigom koju potpisuje jedna od živih legendi jugoslovenskog i srpskog rokenrola. Ovoga puta u pitanju je zbirka poezije Vodič kroz snove Momčila Bajagića Bajage.

Vodič kroz snove se prodaje u kompletu sa novim albumom Bajage i Instruktora, Daljina, dim i prašina, po popularnoj ceni od 450 dinara. Opremljena veoma lepim fotografijama Zorice Bajin Đukanović, Nebojše Babića, Dunje Dopsaj, Aleksanda Zeca i (naravno) Goranke Matić, sa propratnim tesktovima Dušana Kovačevića, Aleksandra Jerkova i Pece Popovića, Vodič kroz snove predstavlja izbor iz tekstova koje je Bajaga napisao tokom više od trideset godina karijere. No, ova knjiga nije samo skup tekstova najvećih hitova Bajage i Instruktora – Bajaga je izjavio kako je, odabirući pesme koje će se naći u ovoj knjizi, vodio računa o tome kako pesma „stoji na papiru“. Naravno, većinu pesama u ovoj knjizi čine hitovi (no veći deo opusa Bajage i Instruktora je postao hit; takođe, za očekivati je da hitovi zauzimaju posebno mesto u Bajaginom srcu – tako su se u ovoj knjizi sa albuma Zmaj od Noćaja našle samo „Lepa Janja, ribareva kći“ i naslovna numera), no, ukoliko vam uspe da ovu knjigu čitate kao zbirku poezije, ne prateći tekst melodijom u glavi, shvatićete da su neki od Bajaginih pesničkih vrhunaca skriveni u pesmama koje za publiku nisu bile prijemčive poput nekih drugih. Tako pesme poput „Strah od vozova“, „Fanki taksi“ i „Šou počinje u ponoć“ na papiru, oslobođene okvira melodije, dobijaju sasvim novu snagu. U odeljku „Bajaga i prijatelji“ našle su se četiri pesme: „Kad hodaš“, dve pesme koje je Bajaga napisao za Zdravka Čolića, „Tvoje oči“ i  „Moja draga“, te pesma „A ti se nećeš vratiti“, na koju je muziku komponovao Saša Lošić Loša, a koju su on i Bajaga zajedno snimili. Dok pomenute dve pesme koje je Bajaga napisao za Čolu ne spadaju u Bajagine pesničke vrhunce, u ovom odeljku se komotno mogla naći „Afrika“, jedna od najmanje poznatih i najzanimljivijih pesama koje je Čola snimio, kao i „Baby Baby I Don't Wanna Cry“, „Muzičari koji piju“, „Nestašni dečaci“ ili „Kako te želim“. (Još nekoliko Bajaginih pesničkih uspeha, poput „Marlene“, „U koži krokodila“ ili „Još te volim“, moglo se naći u knjizi, no jasno je da su u pitanju samo moji favoriti.) Naposletku, tu su tekstovi svih pesama sa novog albuma.

Pesma „Grad“ postavljena je za centralnu pesmu ove zbirke (i bukvalno: jedina štampana belim slovima na crnoj pozadini, nalazi se u samoj sredini knige). Svakako, Dušan Kovačević je, ma koliko iritantno bilo njegovo insistiranje na Bajagi kao „braniocu Beograda“ „od naleta konjanika na mazgama sa vrištećim instrumentima u rukama uz zavijanje zavičajnih pesama koje uništavaju [...] sve što ne liči na krš odakle su dojahali“ (jer se, dobro je poznato, prostakluk i nekultura nikada ne rađaju na asfaltu, pogotovu ne beogradskom), u pravu kada kaže da je Bajaga „isprepletao svoje ime sa imenom grada, sa rekama, obalama, ulicama, kapijama, nebeskim lampionima iznad Kalemegdana“, no srce i dušu Beograda (možda Beograda kakvog više nema?) istinski je uhvatio Bora Đorđević, koji je u našu rok poeziju uveo svet sa periferija „velikog prljavog grada“. Bajagine najviše pesničke domete predstavljaju pesme egzotičnih i fantastičnih slika. U slikama Cigana koji pevaju uz svetlost baklji, srebrnih riba koje lete oko Meseca, maglovitih hodnika sećanja, ljudi koji u tami pevaju kroz zube, ruže vetrova nad Ratnim ostrvom, voza koji u cik zore polazi u Oz, puta svile koji vodi na kraj sveta, dobrim vilama, carstva koje se prostire od planina sa istoka do oštrih morskih hridina, Vrata naroda kroz koja duvaju promaje, jata belih ždralova koja plove beskrajem, čitavog sveta koji se sklapa u cvet lotosa ima nečega bajkovito-sumatraističkog. Bajaga je mnogo više no pesnik Beograda pesnik sveta – „on je u svoju poeziju uveo Markesa, Kastanedu, Lenjina, Žilbera Bekoa, Majlsa Dejvisa, Koltrejna, Betovena, ceo Ermitaž, Nepal, Indiju, Berlin, Bitlse, Mesec, Harkov, Rusiju, Oz, Čajkovskog, Hegela, Kanta, Džonija Bi Guda, Aljasku, Australiju, Madžik Bus, Kastra, Adolfa, Merilin Monro“ (Peca Popović) – no on neprestano hoda granicom između našeg i nekog izmaštanog. šarenijeg, čudesnijeg sveta. Njegova poezija je vedra i nasmejana – čak i kada su ljubavi o kojima peva tužne, „to nisu ljubavne patnje koje bi čovek voleo da nema ili da zaboravi, naprotiv“ (Aleksandar Jerkov) – kakav je, uostalom i sam Bajaga, „dobri, nasmejani dečko s gitarom“ (Jovan Ristić), onaj koga vole i tate i mame i deca (a koji je, bogami, simpatičan i bakama i dekama) – u prilog tome govori i podatak da je (ako je verovati izdavaču) dosad već prodato oko 20.000 primeraka knjige i albuma – i kao takav je, imamo li u vidu da grobari Srbije na duže staze nisu ni političari, ni tajkuni, ni kriminalci, već oni koji, kako neko reče, prodaju ružičastu šećernu vunu, među onima koji su Srbiju lečili i leče oblogama. U pravu je Kovačević i kada kaže da su se Bajagine pesme „'odmetnule' u narod“ da su „ugrađene u kulturu ove zemlje kao jedna od onih ugaonih stena u tvrđavi“.

Ukoliko smo skloni – a skloni smo – da verujemo da je najlepša i najznačajnija poezija našeg doba ona uglazbljena, Bajaga je jedan od najećih srpskih pesnika druge polovine prošlog i početka ovog veka. Naravno, džabe što u to verujemo mi, što veruju Kovačević, Popović i Jerkov, proći će još dosta vremena dok velika trojka srpske rok poezije – Bora, Balašević, Bajaga – a potom i ostali, dobije svoje mesto u istorijama književnosti i čitankama. Dotad nam ostaje Vodič kroz snove kao svedočanstvo o jednoj upečatljivoj pesničkoj ličnosti, snažne mašte i neizmernog dara.

Balkanrock.com (28. jun 2012)

Šta muzičari slušaju: Ana Milanović (Irish Stew of Sindidun)

Ana Milanović, violinistkinja beogradskog Celtic rock benda Irish Stew of Sindidun, za Balkanrock govori o albumima koji se trenutno nalaze u njenom plejeru.

„Jedna sam od onih osoba koje uvek tragaju za novim zvukom, nikad nisam mogla da se posvetim samo jednom muzičkom pravcu. Muziku slušam u zavisnosti od toga kako se osećam u datom trenutku, i uvek pokušavam da se pronađem u tekstovima. Sviram violinu od svoje sedme godine, i uz klasičnu muziku sam odrasla, a rok muziku sam zavolela još kao mala dok sam krala tatine kasete i igrala se sa omotima njegovih ploča. Verujem da osobu vrlo lako možeš oceniti ako upoznaš muziku koju voli, zato je na ovo pitanje vrlo teško i odgovoriti, ali potrudiću se! Ovom logikom, moj iPod me najbolje zna. Rešila sam da podelim sa vama tri albuma koje u poslednje vreme najviše slušam, smanjiti izbor na samo ova tri bilo je pakao. Nadam se da će vam se svideti.

Flogging Molly - Drunken Lullabies (2002)

Ne pomenuti ovaj album bilo bi greh. Obožavam način na koji oni donose punk zvuk u irsku muziku. Uz neke pesme mogu i da zaplačem a uz neke mogu da skačem do neba, i to mi se sviđa kod njih, svaku emociju mogu da prikažu preko svoje muzike, ali uvek sa nekom optimističnom crtom. „If I ever leave this world alive, I'll take on all the sadness that I left behind“. Rečenica koja me je kupila za ceo život. Obavezno preslušati!

Arctic Monkeys – Whatever People Say I Am, That's What I'm Not (2006)

Ovi momci i njihov rad me već godinama oduševljavaju i zaslužuju da budu pomenuti. Njihov prvi album zvuči bolje i genijalnije je odradjen nego peti ili deseti album nekih velikih bendova. Imaju neku svoju priču i uspeli su da u moru novih bendova pronađu neki svoj individualni način stvaranja. Ako vas ovaj album ne natera da skačete dok ga slušate, onda nešto nije uredu sa vama.

The Smiths – Meat Is Murder (1986)

O njima nema potrebe preterano pričati. Kod ovog albuma volim sarkastičnu notu koja se oseća u svim pesmama, Morrisseyev akcenat, neobičnu boju glasa, funky bas u „Barbarism Begins At Home“, predobar tekst. Morrissey zna da prikaže neke moje najdublje misli na jedinstven način. Definitivno jedan album koji će se slušati zauvek. Obožavam da učim i radim uz njihove peme, preporučujem da probate i sami.“

(Balkanrock.com, 24. jun 2012)

Šta muzičari slušaju: Vladan Vučković Paja

Vladan Vučković Paja, jedan od najvrsnijih gitarista domaće scene, poznat po saradnji sa Zdravkom Čolićem i Kikijem Lesendrićem, kao i po svojim solo radovima (nedavno je objavio svoj novi, peti po redu studijski album, JAZZiJA), za Balkanrock govori o svojim omiljenim albumima, ali i o albumu koji se trenutno nalazi u njegovom plejeru

„Queen – A Night At The Opera (1975)

Četvrti album legendarne britanske grupe Queen.

Na novom CD-u Kikija Lesendrića (Slučajno i zauvek, prim. nov.) imao sam priliku i zadovoljstvo da u numeri „Prvi maj - Queen in Wien“ odsviram tematske gitarske deonice u stilu Briana Maya, gitariste grupe Queen. Pripremajući ovaj omaž mom omiljenom gitaristi, podsetio sam se veličanstvene Queenove muzike preslušavajući njihov verovatno najbolji album.

Na albumu A Night At The Opera nalazi se jedno od najvećih čuda pop-rock ere: „Bohemian Rhapsody“ vanserijskog pevača i kompozitora Freddiea Mercurya. Ceo album odiše istovremeno i nedostižnom glamuroznošću, ali i toplinom, koja kao da je nastala tu negde, jako blizu svih nas. Album otvara pesma „Death On Two Legs“, koja govori o prekidu saradnje benda sa njihovim pohlepnim menadžerom. Da je taj nesrećni menadžer mogao da pretpostavi o kakvoj se nadolazećoj karijeri radi, verujem da bi bio mnogo pravičniji u raspodeli profita i isplati honorara... Nakon ove kompozicije slede opuštena „Lazing On A Sunday Afternoon“, i interesantan hvalospev Rogera Taylora, bubnjara benda, svom automobilu, „I'm In Love With My Car“. Nakon toga, album se nastavlja sjajnom pesmom u country stilu koja nosi naslov „39“. U njoj kompozitor i gitarista benda, Brian May govori o putovanju u budućnost, istraživanju nepoznatog i posledicama istog... Jako je neobično da je jedno, u osnovi, futurističko razmišljanje uklopljeno u formu country sounda!? „Sweet Lady“ nas vodi dalje kroz naše putovanje lavirintom čuvenog albuma sa belim koricama i Queenovim simbolom u sredini. Pesma je jake rock orijentacije sa korenima u radu grupe Led Zeppelin. Prvu stranu (to je ipak bio LP) privodi kraju pesma „Seaside Randezvouz“ u kabare stilu. Na kraju prve strane albuma je „You Are My Best Friend“, kompozicija basiste grupe, Johna Deacona. Prema nekim tvrdnjama ovaj svetski hit autor je napisao dok je učio da svira električni klavir! Talenat…

Druga strana albuma počinje fenomenalnom Mayevom „The Prophets Song“ sa sjajnom vokalnom razradom koju ima Freddie u srednjem delu pesme. Razrada je bazirana na indijanskom folkloru i  ova a capella deonica zvuči potpuno nestvarno kada se ima u vidu da su u to vreme za snimanje bili na raspolaganju: višekanalni magnetofon, 24-kanalana mikseta i… “no editing”. Poslušajte! Nakon ove sjajne kompozicije, Freddie lirskim tretmanom klavira uvodi u igru jednu od najdivnijih balada njihovog opusa – „Love Of My Life“. Interesantno je da je bend koncertno izvođenje ove pesme prilagodio akustičnoj gitari i glasu, bez zvuka koncertnog klavira. Ali, i to je bilo dovoljno da publika na stadionima peva ove besmrtne muzičke fraze, svi u jedan glas. Nakon ove pesme sledi duhovita Mayeva „Good Company“, gde je Brian pokazao veliki talenat u aranžiranju za dixieland bend... A onda čuveni „blockbuster“, filmskim žargonom rečeno, „Bohemian Rhapsody“. Postoji anegdota o tome da je Freddie objašnjavajući ostalim članovima benda kakvu ideju ima u vezi sa ovom pesmom, u vezi sa zvučnim promenama koje ona nosi, iste ostavio potpuno zbunjene i zanemele u stolicama u kojima su sedeli u studiju. Nisu bili načisto šta je pevač tačno želeo. Srećom, vremenom su shvatili...

Album zatvara Queenova verzija britanske himne „God Save The Queen”. I zaista,  GOD SAVE THE QUEEN!

Sting – Ten Summoner's Tales (1993)

Iako  je Sting uz bend The Police krajem sedamdesetih napravio jednu od najvećih karijera u istoriji rock muzike, svojom solo karijerom potvrdio je svoj sjajan talenat. Jedan od albuma koji je dokazao njegovu moć usvajanja mnogih stilova, a zatim stvaranja muzike iz sopstvene prizme je i njegov četvrti solo album, Ten Summoners Tales iz 1993. godine. Album je prepun divne atmosfere, sjajnih tekstova i originalnih pogleda: i na političku stvarnost i na ljubavne teme, ali i na doživljavanje sopstvene ličnosti (koju posmatra samoironično).

Album otvara pesma „If I Ever Loose My Faith In You“, koju nosi sjajna bas linija, sa vrlo enigmatičnim harmonskim razvojem koji dovodi do prvog stiha: „You could say I lost my faith in science and progress...“, samo u refrenu on kaže: „If I ever lose my faith in you, there'd be nothing left for me to do...“. U vremenu opšteg gubljenja vere u mnoge stvari, čovek mora da pronađe nešto u šta će verovati. Čini mi se da je to važna poruka koju ova pesma nosi.

Na albumu je i izvanredna balada  „Fields Of Gold“, sa dirljivim tekstom i divno složenim harmonijama. Jedan od bisera ovog albuma je i pesma „Seven Days“. Govori o borbi Davida i Golijata za ljubav jedne žene... Harmonski i ritmički vrlo zahtevna kompozicija, ali joj to nije smetalo da postane svetski hit. U tome je i najveća vrednost Stingovog autorskog rada.

Tu je i jedna od verzija pesme „It’s Probably Me“, harmonski bogatija nego verzija sa Ericom Claptonom, i u atmosferi bosa nove... I naravno, pred kraj albuma dolazi divna balada „Shape Of My Heart“, sa zavodljivim uvodom na klasičnoj gitari... Zanimljivo je da je kao koautor naveden gitarista i dugogodišnji Stingov saradnik Dominic Miller. Verujem da je samo od ove pesme, po osnovu autorskih prava, rešio svoju egzistenciju...

Album zatvara pesma „Epilogue (Nothing ‘Bout Me)“, u kojoj Sting govori o sebi i o tome kako ga drugi ljudi doživljavaju.

Iz mog ugla, čista desetka za Ten Summoners Tales.

Bajaga i Instruktori – Daljina, dim i prašina (2012)

Za novi, aktuelni Bajagin album Daljina, dim i prašina mislim da se s pravom može reći da je „svetski, a naš“. Bajagini novi pesnički dometi potvrđuje da je on poetični glasnogovornik ovog vremena. Najteže je biti pesnik. Dobar pesnik. Kada uz to dobijete i  dar za komponovanje, onda slika postaje kompletna. Uvodna pesma po kojoj i sam album nosi ime zaista zvuči sjajno. Akustične gitare u visokom registru počinju temu koja će sigurno dugo odzvanjati radio stanicama, a i u našim dušama... Naravno, tekst nosi dubok smisao, ali izrečen na duhovit način: „Mislio sam čekam tramvaj, kad odnekud stiže brzi voz...“ Često sam bio u životnim situacijama koje se ovako mogu opisati, baš kroz ovaj jedan jedini stih. Zatim, sledi sjajna soul balada „Suza“, gde moj prijatelj i kolega Voja Aralica pokazuje raskošan talenat za aranžiranje i produkciju. Njegova uloga na celom albumu čini mi se presudnom. Aranžmani su maštoviti i slojeviti. Posebno je upečatljiv aranžman Bate Kovača za gudače u naslovnoj numeri. Onda na red dolazi „Mala uska haljina“, još jedan pesnički omaž muško-ženskim odnosima, i njihovom popravljanju na bolje... „Ako treba da je kraj“ je pesma koja je najavila izdanje... Izašla je izvesno vreme pre albuma i otprilike pokazala pravac u kojem se kreću Bajaga i Instruktori. Nakon toga dolazi bluz na zemunski način „Stari put za Novi Sad“. „S jednim momkom iz Banata menjao sam Gibsona za Strata s koferom... “, kaže Bajaga. Svi mi koji smo dugo u profesionalnim muzičkim vodama znamo šta znače rituali vezani za trampe instrumenata „Od sumraka do svitanja„ je još jedna jako dobra pop pesma koja će se dugo slušati... Na albumu su i još dve bonus pesme, „Još jednom“ i „Bežiš od mene od ljubavi“ koje upotpunjuju dobar utisak o celom albumu.

Verujem da će mi ovaj CD još dugo biti u playeru, a sledeći koncert u Beogradu, siguran sam, neću propustiti.“

(Balkanrock.com, 17. jun 2012)

Europe - Bag Of Bones (2012)

Švedski hard rockeri Europe su proveli gotovo deceniju, od reuniona 2004. godine do objavljivanja aktuelnog albuma Bag Of Bones, tragajući za adekvatnim muzičkim izrazom.

„Kuda krenuti?“, mora da su se pitali članovi benda pre osam godina. Glam metal se odavno upokojio (a Europe su, za razliku od svojih zemljaka Crashdiet, Vains Of Jenna i H.E.A.T., svesni da ga ne treba vaskrsavati) a kompas za plovljenje heavy metal vodama Europe su odavno izgubili. Najpametnije bi, dakle, bilo okrenuti se tradicionalnijem hard rock zvuku – time bi se, uostalom, rad benda nastavio na Prisoners In Paradise, a ne na Europe i Wings Of Tomorrow ili The Final Countdown i Out Of This World – no Europe to, reklo bi se, nisu odmah shvatili. Tako su se na svom povratničkom albumu, Start From The Dark, kretali između srednjestrujaškog rocka i tvrdog zvuka, na Secret Society su pokušali da se okrenu modernom hard rocku a na Last Look At Eden da se vrate melodičnom zvuku po kome su bili poznati. Svakako, upravo im je žig jednog od najmelodičnijih glam metal bendova smetao da naprave oštar rez i okrenu se jednostavnijem zvuku, i Europe se dugo nisu odlučivali na takav rizik.

No kada je rizik preuzet, isplatio se: Europe su, čini se, tek sa Bag Of Bones (veoma zanimljivog omota – primetićete da je naslov svake pesme ispisan i ilustrovan jednim detaljem na omotu) pronašli svoj zvuk: moderno produciran sirovi hard rock sa dosta bluesa. U tom smislu bi se pesma „Not Supposed To Sing The Blues“ mogla uzeti kao programska kada je Bag Of Bones u pitanju: „Mi smo Šveđani koji će u istoriji rock muzike ostati upisani kao autori pop metal himne 'The Final Countdown', ne očekujete od nas da sviramo blues, ali mi to ipak radimo, i to prokleto dobro“. Štrokavih rifova Johna Noruma ne bi se postideo nijedan hard rock gitarista sa juga Sjedninjenih Država, a ka sirovijem i jednostavnijem zvuku išlo se čak i kada su u pitanju klavijature Mica Michaelia, zaštitni znak zvuka Europea tokom druge polovine osamdesetih, pa je, pored toga što su stavljene u drugi plan, dato prvenstvo zvuku klavira i orgulja nad sintetičkim bojama (po čemu me Bag Of Bones pomalo podseća na For Unlawful Carnal Knowledge Van Halena). Pomislili biste da se melodični vokal Joeya Tempesta neće uklopiti u ovakvo okruženje, ali se Tempest uglavnom fino snašao, pružajući čak i imitaciju Roberta Planta u akustičnoj „Drink And A Smile“. No i pored težnje ka jednostavnosti bend se nije bojao zdrave doze eksperimentisanja: album otvara funky rokačina „Riches To Rags“, u pesmi „Firebox“ prisutni su istočnjački motivi i zvuk sitara, a tu je i već pomenuti zeppelinski folk rock „Drink And A Smile“.

Rezultat je, dakle, više nego dobar: heavy blues komadi „Not Supposed To Sing The Blues“, „My Woman My Friend“ i „Doghouse“ kao da su nastali na vrelom američkom jugu a ne na hladnom severu Evrope, rokačine „Riches To Rags“, „Firebox“, i „Mercy You Mercy Me“ su, i pored sve čvrstine, melodičnih, pevljivih refrena, što ih čini budućim live favortima, no vrhunac ovog albuma svakako je naslovna numera, rokačina sa akustičnim uvodom, mračne atmosfere (mada nije inspirisana istoimenim romanom Stephena Kinga) i ozbiljne tematike. I uopšte, dok se njihovi nekadašnji glam saborci iz osamdesetih i danas mahom vrte u trouglu seks – droga – rock 'n' roll, Europe su se na Bag Of Bones uhvatili u koštac sa nešto ozbiljnijim temama, i to, usuđujem se reći, sa dosta uspeha, naročito ako imamo u vidu da im engleski jezik nije maternji.

Europe su, dakle, konačno pronašli svoj novi zvuk, i nadajmo se da će nastaviti u smeru u kom su krenuli ovim albumom. Svakako, za očekivati je da će se njihov zvuk u budućnosti menjati u zavisnosti od aktuelnih trendova, naročito na polju produkcije, no nadajmo se da Europe neće popustiti pred željama velikog dela njihovih poštovalaca koji još uvek očekuje neki novi The Final Countdown. Uglavnom, kada je o Bag Of Bones reč, ovi fanovi će morati da se zadovolje baladom „Bring It All Home“.

Ocena: 4/5

Datum izdavanja: 18. april 2012.

Žanr: Hard rock, blues rock

Dužina trajanja: 40:55

Izdavač: earMUSIC/Edel (Evropa)

Producent: Kevin Shirley

Spisak pesama:

1. „Riches To Rags“ – 3:05
2. „Not Supposed To Sing The Blues“ – 5:13
3. „Firebox“ – 3:46
4. „Bag Of Bones“ – 5:31
5. „Requiem“ – 0:28
6. „My Woman My Friend“ – 4:25
7. „Demon Head“ – 3:58
8. „Drink And A Smile“ – 2:21
9. „Doghouse“ – 3;58
10. „Mercy You Mercy Me“ – 4:31
11. „Bring It All Home“ – 3:39

Nikola Čuturilo Čutura - Tu i sad (2012)

Pre par dana sam na RTS-u video reklamu čija se poenta svodi na sledeće (parafraziram): „Uželeli ste se dobrog domaćeg rokenrola? Novi album Nikole Čuturila Čuture – Tu i sad, u izdanju PGP-RTS-a! Upozorenje roditeljima: ovaj proizvod može imati lekovito dejstvo na vašu decu!“ I ma koliko malo verovao rečima izdavačke kuće koja na televiziji čiji je ogranak najviše mesta za reklamu poklanja Draganu Bajiću Baji, ne mogu tvrditi da je u ovom slučaju reč o lažnom reklamiranju.

Čuturin novi, šesti po redu studijski album, (koji je Čutura posvetio svojoj sestri, Marini Čuturilo Helman, čuvenom scenografu, koja je preminula krajem prošle godine), objavljen na CD-u ali dostupan i za besplatno preuzimanje sa stranica portala timemachinemusic.org, Tu i sad zaista jeste jedan zdrav rock album. Nepretenciozan ali svirački i produksijski sasvim dobar – album je producirao sam Čutura, zajedno sa Davidom Micićem – u tradiciji najfinijeg domaćeg srednjestrujaškog rocka (tradiciji u čijem je stvaranju i sam Čutura igrao ulogu), sa pristojnim tekstovima – Čutura je, iako ne ulazi u red naših velikih rock pesnika, u svojoj karijeri imao nekih zaista blistavih pesničkih momenata; takav je slučaj i sa ovim albumom – Tu i sad je ono što srpskoj rock sceni nedostaje u većoj meri: kvalitetan mainstream album namenjen najširoj publici.

Na Tu i sad, koji je Čutura snimio uz pomoć već pomenutog Davida Micića, zaduženog za gitare, klavijature i programing – Čuturina odluka da se na ovom albumu posluži „kucanim“ bubnjevima možda nije bila najbolja; u nekoliko pesama („Budi se“, „I ovaj dan“, „Sanjam da je bolje“) nedostatak „živog“ bubnja je očigledan – i Dejana Grujića (člana Orthodox Celtsa, nekadašnjeg člana Čuturinih Oblaka), zaduženog za bas gitaru, te brojnih gostiju, našlo se devet komada gitarskog rocka sa povremenim uplivima hard rocka i bluesa. Uvodna „Beograde“, na kojoj gostuju Čuturini stari prijatelji, braća Jelić, Žika na vokalima a Dragi na vokalima i gitari, te Instruktor Miroslav Cvetković Cvele i pop pevačica Aleksandra Radosavljević na backing vokalima, diskretnom upotrebom etno motiva i produkcijom umnogome podseća na radove YU Grupe – uostalom, kao autor muzike je, pored Čuture, potpisan Dragi. Blues „Zabadava“ je duhovita pesma o pristojnim ljudima u nepristojno vreme. „Voli me (Po drugi put)“ je nova, čvršća verzija Čuturinog hita sa kraja osamdesetih; iako snimljena možda bez prave potrebe – originalna, pop rock verzija pesme bila je savršena, a i balada „Budi se“, u kojoj Čutura aludira na „Voli me“ („Spuštaj roletne, gasi sve, gasi sve / Nekad sam pevao / da li još pamtiš reči te“), bila bi znatno efektnija bez nove verzije pesme „Voli me“ na istom albumu – „Voli me (Po drugi put)“ nas podseća na to koliko je Ćuturin hit o ljubavi u vremenu bez ljubavi aktuelan i danas. Na sjajnoj obradi pesme „Sećanja“ Pop Mašine (zanimljivo, u bukletu tekst svake pesme prati jedna Čuturina fotografija, osim teksta pesme „Sećanja“, koju prati fotografija nepoznatog starijeg gospodina) gostuje Vidoja Božinović – dvojac Džindžer-Čutura na ovoj pesmi zvuči tako dobro, da sam morao da se zapitam: „Šta bi bilo da/kad bi...“ Blues rock komad „Čekamo jutro (Gde si sad)“ svakako predstavlja Čuturin svirački i poetski vrhunac kada je o Tu i sad reč. „I ovaj dan“ je balada koja odiše toplinom, za šta je u velikoj meri zaslužan Bora Đorđević, koji gostuje na njoj. Na posletku, tu su sasvim solidna rokačina „Ja dugo ne znam“ i nešto manje uspeo komad „Sanjam da je bolje“.

Valja, doduše, naglasiti da je Čutura na ovom albumu ostao čudno nedorečen. Da li je Čuturu smrt sestre naterala da album završi pre vremena (samo devet pesama, od kojih su praktično dve obrade, što u vreme kada je između dva studijska izdanja razmak najčešće znatno veći no što je bio u vreme kada je Čutura započeo solo karijeru deluje ispod standarda, govori u prilog tome) ili je zaista sav bes i rezignaciju odavno spakovao na I.D., tek ne mogu se oteti utisku da Čutura na temu „Tu i sad“ nije rekao sve što je mogao i imao. Mada bi, da je Čutura bio verni hroničar vremena u kome živimo, Tu i sad bio znatno teži za slušanje i manje lekovit za vaša čeda.

Ocena: 3/5

Datum izdavanja: 2012.

Žanr: Rock, hard rock

Dužina trajanja: 33:58

Izdavač: PGP-RTS

Producent: Nikola Čuturilo, David Micić

Spisak pesama:

1. „Beograde“ – 4:22
2. „Zabadava“ – 3:39
3. „Voli me (Po drugi put)“ – 2:51
4. „Budi se“ – 4:50
5. „Sećanja“ – 2:56
6. „Čekamo jutro (Gde si sad?)“ – 3:33
7. „I ovaj dan“ – 3:48
8. „Ja dugo ne znam“ – 3:05
9. „Sanjam da je bolje“ – 4:49

(Balkanrock.com, 7. jun 2012)

Šta muzičari slušaju: Milena Branković (Trigger)

Milena Branković, pevačica hard rock/heavy metal sastava Trigger, za Balkanrock govori o albumima koji se trenutno nalaze u njenom plejeru.

„Uh… Za mene je ovo pitanje jako teško, i kada mi ga neko postavi potpuno se izblokiram. Ne mogu i ne želim da razvrstavam muziku po žanrovima. Posmatram je i slušam kao muziku i doživljavam je kao jednu od najlepših i najiskrenijih stvari koju je čovek stvorio. Rasla sam uz rokenrol i jako kvalitetnu lepezu žanrova koju su slušali moji roditelji – tata mi je bio gitarista i pevač u jednom od prvih rok bendova u Beogradu, VIS Neki. ’96. godine dobijam kanal Viva Zwei, koji je do njegovog gašenja 2002. godine bio uključen bukvalno 24 časa mojoj sestri i meni. Jedna od najbitnijih stavki u mom životu po pitanju obrazovanja i formiranja mog muzičkog ukusa! Najkvalitetniji muzički kanal svih vremena sa apsolutno svim žanrovima gitarske muzike koji postoje. Savršeno... U međuvremenu, od 2000. godine počinjem da zlostavljam internet, tako da dostupnost informacija i muzike prestaje da bude problem. Još jedan jako bitan momenat u mom odrastanju – prvi vokmen sam dobila za šesti rodjendan i u njemu Rokenrol bukvar Vlade i Gileta, i slušalice nikada posle toga nisam izvadila iz ušiju… S obzirom na to kojom se muzikom bavim, jasno je da najviše volim tvrđi zvuk. Evo problema – što više pričam o muzici, sve mi je teže da se odlučim koje albume da pomenem! Sada bih pričala sedam dana, ali barem blokade više nema. Najviše na svetu volim da čujem dobru pesmu, pa se nadam da ću i ja nekoga da obradujem ako nešto od ovoga do sada nije čuo:

Dave Matthews Band - Big Whiskey and the GrooGrux King (2009)

Kompletna diskografija ovog benda je savršena i ja je celu preporučujem pod obavezno. Ovo mi je jedan od najomiljenijih bendova i mislim da je nemoguće da može dosaditi vremenom. Svako ko je slušao zna o čemu govorim, ko ne zna – shvatiće. Sjani muzičari, Dave Matthews, savršen pevač i autor, a svi zajedno ljudi sa perfektnim osećajem šta je to muzika. Ovaj album je poslednji koji su izbacili, meni možda i najbolji. Album i naziv albuma posvećeni su njihovom saksofonisti LeRoi Mooreu, koji je preminuo pre izdavanja albuma. U mp3 plejeru mi stoji od momenta kada je izašao.

Fair to Midland - Arrows & Anchors (2011)

Ovo je poslednji bend koji sam čula i koji me je potpuno oborio s nogu! Odlični aranžmani i odličan bend sa fenomenalnim vokalom Darroh Sudderthom kao frontmenom. Pesma „Musical Chairs“ sa ovog albuma je po mom mišljenju malo remek delo, zaista. Mislim da je na YouTubeu minimum hiljadu pregleda mojih. Ovaj singl ih je proslavio, kao i prethodna saradnja sa Serj Tankianom, koji im je jako pomogao i praktično i probio. Koliko god pesme bile psihodelične na momente, zapravo je album jako relaksirajući na neki čudan način.

Iron Maiden – Seventh Son of the Seventh Son (1988)

Stara ljubav zaborava nema! Ako počnem bilo šta da pričam o Maidenima ljudi će pomisliti da sam totalno luda, zato bolje ne. Elem, moj ubedljivo najomiljeniji album ovog benda, i ovu kasetu sam bukvalno uništila od slušanja. Ono što me svaki put oduševi kod ovog albuma je što svaka pesma na svom mestu i zajedno čine konceptualni album koji je savršeno muzički izbalansiran. Jednostavno ih obožavam.“

(Balkanrock.com, 3. maj 2012)