25 godina grešnih zadovoljstava (1)

Godina 1987. bila je značajna godina u istoriji heavy metala (ima li ijedne godine iz te decenije koja to nije bila?). Te 1987. godine osnovani su bendovi Danzig, U.D.O., Therion i Burzum. Black Sabbath su objavili The Eternal Idol, prvi sa Tonyem Martinom kao pevačem. Metallica je objavila cover EP The $5.98 E.P.: Garage Days Re-Revisited, prvo svoje izdanje sa Jasonom Newstedom na basu. Motörhead su objavili prvi album kao četvorka, Rock 'n' Roll. Ozzy Osbourne je u sećanje na Randya Rhoadsa objavio živi album Tribute. Anthrax su objavili Among The Living, posvećujući ga Cliffu Burtonu.  Helloween su objavili Keeper Of The Seven Keys, Pt. 1, prvi album sa Michaelom Kiskeom kao pevačem. King Diamond objavio je svoj prvi koncept-album, Abigail. Celtic Frost su se okrenuli avangardi sa Into The Pandemonium, a Savatage progresivi sa Hall Of The Mountain King. Manowar su objavili Fighting The World, prvi metal album u potpunosti snimljen na digitalnoj opremi. Svoje prvence objavili su Death, Napalm Death, Death Angel, te Testament, Mayheym, Cacophony, Sanctuary, Heathen i Coroner, a svoja poslednja izdanja objavili su Grim Reaper i Carnivore. Na MTV-ju je po prvi put emitovan Headbanger's Ball, u teške vode su uplovili The Cult, a Alice Cooper umalo da nastrada na bini kada je jedan od njegovih rekvizita zakazao.

No, te, 1987. godine veliki broj navedenih podataka bila je na stranicama muzičkih časopisa ispisana sitnim slovima. Za najširu javnost prva asocijacija na pomen heavy metala bili su glameri (istini za volju, većina grupa iz „drugog talasa glam metal bendova“ nije svirala metal, već hard rock; u to vreme hard rocku su se okrenuli i oni koji su se početkom decenije afirmisali kao metalci – Def Leppard, Mötley Crüe, Dokken, Europe), koji su u drugoj polovini decenije zavladali top listama. Teški rock doživljavao je svoje drugo zlatno doba – godinu dana ranije Bon Joviev Slippery When Wet, Van Halenov 5150, Poisonov Look What The Cat Dragged In, Stryperov To Hell With The Devil i Europeov The Final Countdown dostigli su vrtoglave tiraže. No i u 1987. objavljeni su neki od najznačajnijih albuma u istoriji žanra. U godini kada se navršava 25 godina od njihovog pojavljivanja, nije zgoreg osvrnuti se na 1987. u glam metalu i videti da li je išta preživelo sud najpouzdanijeg kritičara: vremena.

Twisted Sister – Love Is For Suckers

Peti studijski album Twisted Sistera je bez sumnje njihovo najslabije izdanje (ne računajući njihov božićni album A Twisted Christmas). Albumom Love Is For Sukers Twisted Sister su se utopili u moru bezličnih glam bendova druge genracije. Produkcija je, istina, bila znatno bolja nego na prvim izdanjima benda, zvuk je bio ispoliraniji, čvršći i puniji, ali je manjkalo energije i ideja, te je Love Is For Suckers doneo tek nekoliko upečatljivih komada: „Wake Up (The Sleeping Giant)“, „Yeah Right!“, te naslovnu numeru. Kada je reč o ostatku materijala, blede hard rock himne „Tonight“, „Me And The Boys“ i kissovksa „One Bad Habbit“ – očigledno je da je Snider pokušavao da napiše novu „I Wanna Rock“ ili „We're Not Gonna Take It“, što mu, naravno, nije pošlo za rukom – deluju čak i blistavo u poređenju sa pop-obojenim numerama „Hot Love“ i „I Want This Night To Last Forever“ i ljigavom power baladom „You're All I Need“. Već dva meseca nakon objavljivanja albuma bend se raspao. Love Is For Suckers bio je neslavan kraj karijere koja je iznedrila jedan od najboljih albuma u istoriji heavy metala (Stay Hungry). Kažemo kraj, jer je sve što je bend radio nakon ponovnog okupljanja 1997. godine spada više u domen šou-biznisa nego rokenrola. Scena iz VH1-ovog dokumentarca Heavy: The Story Of Metal u kojoj se Jay Jay French priprema za nastup ponovo okupljenih Twisted Sister stavljajući periku bila bi smešna, da nije tužna.

Lee Aaron – Lee Aaron

Samo tri godine pre objavljivanja albuma Lee Aaron kanadska pevačica je, obučena u krzno i gvožđe, vitlala mačem i pevala o „metalnoj kraljici“. No, u drugoj polovini decenije Aaronova se okrenula glamu, i to njegovoj blažoj varijanti, onoj koja se može okarakterisati kao „pop metal“, i koja je u drugoj polovini osamdesetih bila, osim za bendove kao što su Def Leppard, Bon Jovi i Europe, umnogome karakteristčna upravo za pevačice i bendove sa ženskim vokalima. Album Lee Aaron (na kome su, pored Aaronove i članova njenog benda, kao autori bili potpisani i Joe Lynn Turner i – Carl Wilson), sa pop pesmama prerušenim u hard rock i klavijaturama koje su gotovo u potpunosti potisnule gitare u drugi plan i neretko sasvim nefunkcionalno upotrebljenim, morao je i u ono vreme za mnoge ljubitelje hard rocka predstavljati više pop rock no hard rock proizvod – dodajte tome i činjenicu da album, uprkos refrenima namenjenim horskom pevanju, nije uspeo da ponudi rock himnu i/ili power baladu koju bi publika pevala u horu. No, Lee Aaron ipak nije sasvim bezvredan proizvod. Činjenica jeste da se, kada je o klavijaturama reč, težilo oneobičavanju, činjenica je da je cilj uglavnom promašen, ali je činjenica i da su ponegde rezultati bili veoma zanimljivi („Don't Rain On My Parade“, „Goin' Off The Deep End“, „Dream With Me“); činjenica je da su „Hands Are Tied“ i „Eye For An Eye“ više nego dobri hard rock komadi, i da je na njima Aaronova vriskovima i režanjem pokazala da nije izgubila sve od žestine koju je imala na svojim ranim radovima; činjenica je da je pesmama poput „Powerline“ i „Number One“ anticiparala radove Vixena i Saraye; činjenica je da balade „Only Human“, „If This Is Love“ i „Heartbeat Of The World“, iako bez velikog emotivnog naboja, nisu bez iskrenosti i topline, te da, u neku ruku, predstavljaju anticipaciju poznih, blues radova Aaronove; činjenica je, naposletku, da je Lee Aaron sjajan vokal, i da producent Peter Coleman nije uspeo toliko da upropasti koliko je Aaronova uspela da popravi.

Warlock – Triumph And Agony

Poslednji album Warlocka bio je njihov najveći komercijalni uspeh i artistički domet – nomen est omen dakle. Tri studijska albuma Warlocka objavljena pre Triumph And Agony bila su solidna heavy metal ostvarenja, koja su donela nekoliko izvrsnih metal himni („Hellbound“, „Burning The Witches“, „Eartshaker Rock“, „True As Steel“), no bend je tek na Triumph And Agony zablistao u punom sjaju. Doduše, u vreme objavljivanja ovog albuma Warlock praktično nije bio isti bend: na Triumph And Agony su se iz originalne postave Warlocka pojavili samo Doro Pesch i bubnjar Michael Eurich, a dve petine benda činili su Amerikanci. Otud se True As Steel našao na razmeđi između nemačke metal škole i američkog glam zvuka, čemu je umnogome doprineo i producent Joey Balin polirajući zvuk, ali i dajući pesmama epičnost uvođenjem reverba. Bend je zadržao čvrstinu u „Three Minute Warning“, „I Rule The Ruins“, „Touch Of Evil“, „Cold Cold World“, ali i u komercijalnijim „Kiss Of Death“, „East Meets West“, „Metal Tango“, te power baladi „Make Time For Love“ i svom najvećem hitu, hard rock himni „All We Are“, hrabro ostajući tematski više u okvirima tradicionalnog nego glam metala. Završna pesma na albumu, balada „Für Immer“, sa marširajućim ritmom i gudačkim deonicama, ulazi u red najemotivnijih i najlepših ostvarenja Peschove. Godinu dana nakon objavljivanja albuma, Doro je ostala jedini originalni član Warlocka, u kome su sada svirali samo Amerikanci. Svoj naredni album, Force Majure, objavila je pod sopstvenim imenom. Njen solo prvenac bio je i njen lični magnum opus, no i pored toga što njena naredna izdanja nisu ponovila kvalitet albuma True As Steel i Force Majure, pažnja publike nije izostala, i Doro je u dvadeset i prvi vek ušla sloveći za Kraljicu Metala.

(Balkanrock.com, 30. oktobar 2012)

Aca Celtic (Orthodox Celts): Spremamo album nabijen emocijama

Frontmen Orthodox Celtsa, Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Celtic, za Balkanrock govori o koncertima u inostranstvu, poštovaocima koje su Celtsi stekli među stranim muzičarima, bendu Irish Stew Of Sindidun, novom studijskom albumu, Konstantinovom raskršću...

BR: Ove godine ste dosta svirali u inostranstvu: u Italiji, Rumuniji, Švedskoj... Da li bi rekao da su Celtsi konačno postali evropska marka? Na kakav prijem nailazite u inostranstvu?

Aca Celtic: Pa, moglo bi se reći i tako. Nije to nešto ovogodišnje, samo smo ove godine konačno počeli da više koncertiramo izvan Srbije. U prilog tome ide i činjenica da smo doživeli da nas drugi bendovi obrađuju i naše pesme stavljaju na svoje albume. I to ne jednu pesmu, pa ’ajd’ svi isto, nego se dogodilo da, recimo, samo u toku 2012. nemačka grupa Sons Of Ember obradi „Drinking Song“, Folk Abroad, takođe Nemci, obrade „Green Roses“ i Willy’s Pegleg, Šveđani, „Far Away“. Sa Willy-jevcima smo se čak i upoznali u Švedskoj i čuli uživo kako zvuči „Far Away“ u njihovoj verziji. A što se tiče atmosfere na našim koncertima, ona je ista svuda u svetu gde smo svirali do sada i svuda publika urla na „The Celts Strike Again“ i peva „Far Away“, bilo to u Rumuniji, Švedskoj, Italiji ili negde drugde.

BR: Da li ti je poznato šta je bilo sa peticijom koju je produkcijska kuća Bounce the Cat Productions pokrenula kako bi vi nastupili u SAD?

Aca Celtic: Ta peticija je dala određene rezultate i skrenula pažnju tamošnje javnosti na potrebu da se Orthodox Celts dovedu u Ameriku. Ono što se ispostavilo kao otežavajuća okolnost je potreba da se organizuje turneja sa što više koncerata, prosto da bi sve bilo isplativije i organizatorima i nama samima, te se samo zbog toga odlazak u Ameriku prolongira. U svakom slučaju, agenti rade na ovome i onog momenta kada se napakuje turneja koja po svim osnovama zadovoljava postavljene standarde svih koji su angažovani u ovom procesu, eto nas preko Atlantika.

BR: Čini se da se Bojan sjajno snašao u Celtsima, s obzirom na to da se njegov matični bend, Irish Stew Of Sindidun, po senzibilitetu donekle razlikuje od Celtsa...

Aca Celtic: Boki se snašao i više nego sjajno, što je bilo i očekivano. On ni sam nikada nije krio da su Orthodox Celts neposredan uzrok i povod njegovog bavljenja irskom muzikom, pa je samim tim ovo nekakav logičan sled događaja. Što se tiče Irish Stew-a, naravno da se razlikuju, prvenstveno ako uzmemo u obzir da su to dve, možda ne potpuno, ali dovoljno različite generacije, sa različitim shvatanjima i različitim uslovima odrastanja i egzistencije, iz čega i proističe ta razlika u senzibilitetu, pa i odnosu prema životu i njegovim postulatima.

BR: Šta ti lično misliš o njihovim radovima?

Aca Celtic: Prvenstveno, mislim da je izvanredno što su uspeli da pronađu svoj sopstveni muzički izraz, nezavisan od drugih uticaja kojima su bili izloženi. To je svakako njihov najveći uspeh. Drugo, svojom egzistencijom, posredno i neposredno, ukazuju na svo bogatstvo irskog zvuka u najširem mogućem smislu potvrđujući ono što sam odavno rekao, da je irska muzika ogromno polje u kome se jedna fraza ili linija mogu odsvirati na beskonačno mnogo načina a da svaki put budu jedinstvene na svoj način, a da ne pominjemo vrednost njihovog autorskog rada koji je dobrim delom proizašao iz odlične „naslušanosti“ drugih prvaka ovog žanra. Tako i postojanje više bendova koji pripadaju istoj bazičnoj kategoriji a razvijaju se u različitim pravcima samo dodatno obogaćuju ionako prebogatu riznicu koju zovemo irska ili keltska muzika. I treće, sve su bolji.

BR: Jeste li razmišljali o zajedičkoj turneji sa Irish Stew-om?

Aca Celtic: Nismo, mada su nam sporadična gostovanja jednih drugima bila praksa svojevremeno.

BR: Jesi li imao prilike da slušaš još jedan naš „irski“ bend, Tir na n'Og? Oni su se, doduše, nakon samo jednog „keltskog“ albuma okrenuli power popu...

Aca Celtic: Jesam, ali sam si sve rekao. Prosto nisu izdržali. Odvukla ih je jaka želja za uspehom po svaku cenu. I to je ogromna razlika između Orthodox Celts i Irish Stew sa jedne strane i Tir na n'Og sa druge. Mi smo se uvek bavili ovim iz čiste ljubavi i entuzijazma i najsrećniji sam na svetu što se time bavimo i dan danas prvenstveno iz tog jednog razloga.

BR: Poslednjih godina se pojavilo još nekoliko mladih bendova koji sviraju keltsku muziku. Kakav je osećaj znati da ste vi oni koji su najviše doprineli njihovom interesovanju za keltsku muziku i kulturu?

Aca Celtic: Uh... Nezahvalno pitanje koje iziskuje pre svega iskren odgovor. Znaš, ovde se mešaju osećaj stida koji se javlja kad te neko hvali i osećaj ponosa što si doprineo tome da se drugi ljudi pronađu i što si im pružio mogućnost da se iskažu na kreativan i dobar način. U krajnjoj liniji, mislim da je najveća vrednost u tome što smo pokazali da se ne mora povlađivati trendovima, padati u besmisao bez prava na izbor i biti uniformisan po svaku cenu, odnosno što smo dokazali da možeš biti uspešan, srećan i zadovoljan prateći samog „unutrašnjeg“ sebe.

BR: Kako napreduje rad na dugoočekivanom šestom studijskom albumu? Možeš li da nam otkriješ neke detalje o albumu?

Aca Celtic: Sada smo već prilično daleko odmakli i ući ćemo u studio vrlo brzo, možda već za par dana. Detalji? Pa, mogu vam reći da ima nekoliko zanimljivih zaokreta, ne tako drastičnih ali svakako više nego interesantnih. Meni lično je najzanimljivija činjenica da je Vlada ušao u igru kao autor i da svakim danom iskazuje sve više uspeha na tom planu, u stvari, neverovatno je koliko je dobar u tome i prosto se pitam šta je radio do sada i šta je čekao, a Gruja je uobičajeno na svom visokom autorskom nivou. Što se tiče tekstova, tu je nekoliko izrazito lirskih ali i nekoliko za koje bih se usudio da tvrdim da su baš, baš „klešovski“, puni besa i revolta, ali i nade i jako sam ponosan na svoj rad do sada. Ovo će biti izrazito emotivno jak album, mada su naši albumi uvek i bili emotivno jaki i nabijeni. Tekstualno gledano, ovo će biti revolucionarno-ljubavni album, u stvari, pre svega, realan. Ali, kao i uvek, biće tu još iznenađenja od kojih je jedno veeeliko, a radi se o jednoj kolaboraciji. Detalje za sada zadržavam za sebe. Kakvo bi to bilo iznenađenje ako vam sada sve kažem?

BR: Hoće li album biti objavljen za inostrano tržište?

Aca Celtic: To je večito pitanje. Pitanje je i da li će biti objavljen kao fizički nosač zvuka i za domaće. Lično bih, kao kolekcionar fonografskih zapisa, bio jako nesrećan da ne bude CD-a ili vinila (dobro, to je moja intimna želja, taj vinil) ali vreme je takvo da uslovi diktiraju razmišljanje na jedan drugačiji način u odnosu na ono što se u izdavačkoj delatnosti smatralo aksiomom do pre samo nekoliko godina.

BR: Jedan ste od najboljih live bendova u Srbiji, a vaše jedino live izdanje je album Muzičke paralele, koji ste snimili zajedno sa Pachamamom. Jeste li razmišljali o objavljivanju live albuma ili DVD-a?

Aca Celtic: Verujte mi, stalno razmišljam o tome, ali, za sada, to je „mission impossible“. Ne zato što mi to nećemo da uradimo, nego zato što je potrebna gomila sredstava i suviše raznoraznih sitnih i krupnih uslova da bi se to uradilo na nama prihvatljiv i zadovoljavajući način. Znam da zvučim kao perfekcionista kad ovo kažem, ali zato smo i stigli do ovde gde smo sada. Izdavanje live albuma nije svrha sama po sebi, mada bih bio više nego srećan da i to uradimo.

BR: Otkud na albumu One, Two... Five za vas pomalo neuobičajena obrada, pesme „Sarah“ grupe Thin Lizzy?

Aca Celtic: Nije to ništa neuobičajeno ako se zna da sva sedmorica volimo Thin Lizzy, samo je bilo pitanje ko koju pesmu više voli. Ovo je Grujin izbor i njegova davnašnja želja i fiks ideja da obradi baš tu pesmu, a njegova ideja se pokazala najboljom i najoriginalnijom u datom trenutku.

BR: Šta je bilo sa Despotom, metal projektom na kojem si radio sa braćom Branković iz Alogie?

Aca Celtic: Album bi trebalo da se pojavi u februaru 2013. godine. Ili, da budemo precizniji, u prvom kvartalu 2013. godine. Toliko o tome. Uh, jedva čekam!

BR: Koliko pratiš srpsku rock scenu? Postoji li neki mladi bend koji ti je privukao pažnju?

Aca Celtic: Moram priznati da sam ove godine imao jako malo vremena da ispratim sve kako treba, pa ću se uzdržati od komentara, ali ću pomenuti dva momenta koja su me prilično obradovala. Video sam neki kratki snimak benda Amok, srpskog Sentenced tribute benda, kako izvodi „Killing You Killing Me“ na nekoj terasi u Pirotu, na svirci očigledno priređenoj za sebe i drugare, i stvarno me je izuzetno obradovao entuzijazam klinaca na snimku. To je ono zbog čega je rock ’n’ roll (u najširem smislu, odnosno, heavy metal ili Irish u užem) to što jeste. Drugi momenat se odnosi na jedan nov bend sastavljen od prekaljenih „rokača“ Mengelea (ex-Eyesburn), Neše (ex-Deep End i Queen i još poneki tribute band), Miće (ex-357) i ostalih, koji se zove kao i album prvenac, Blackbox.

BR: Govorio si na promocijama bestselera Konstantinovo raskršće Dejana Stojiljkovića (napisao si i pogovor za drugo izdanje njegove zbirke pripovedaka Leva strana druma). Jesi li imao prilike da čitaš nedavno objavljen strip urađen po Konstantinovom raskršću?

Aca Celtic: Tim stripom smo dobili više nego što sam očekivao, jer je pokazao da je umetnost, najblaže rečeno multidisciplinarna kategorija, sastavljena od brojnih načina da se ista ideja izrazi. U ovom slučaju imamo knjigu koja je dovela do stripa, a po svemu sudeći će i do filma. Sam strip je nešto što bih pročitao i sačuvao izdanje pa sve i da nije bilo knjige pre toga. Bilo je i obrnutih slučajeva, ali ono što je važno je da svi izrazi iste ideje budu na istom, visokom, umetničkom nivou, kako bi opravdali svoje stvaranje i postojanje.

(Balkanrock.com, 26. oktobar 2012)

Šta muzičari slušaju: Gos'n Bandar (Piknik)

Gos’n Bandar, lider Piknika, za Balkanrock govori o nekima od svojih omiljenih albuma, kako ih je zavoleo i kako su oni uticali na njegov muzički izraz:

„Kod nas muzičara je stvar prilično specifična. Hoće li neki album uticati na način razmišljanja zavisi i od toga da li mu je u život ušao u pravo vreme tokom muzičkog odrastanja! Ljudi koji su posvećeni muzici prepoznaju vrednosti i onih muzičkih dela sa kojima nisu imali prilike da se sretnu u pravo vreme ili okolnosti nisu bile takve da se stvori prilika za to. Svi smo na neki način uskraćeni bili za neke dobre albume koji su u našem odrastanju prohujali mimo nas i ostavili nas uskraćene za dobro iskustvo! Kasnije se možemo truditi da nadoknadimo to, ali može biti kasno jer je naše muzičko razmišljanje već prilično izgrađeno! Evo par čudnih i spontanih okolnosti i iskustava iz mog života:

Kraftwerk – Electric Café (1986)

Roboti su bili u modi i hi-tech, koji je tada bio u pionirskim danima. Prolazeći pored prodavnice „Muzički magazin“ spazio sam ploču sa futurističkim omotom robotizovanih glava izvođača. Radoznalost me je navela da u sledećem momentu istu ploču puštam kod kuće, na svom malom, od tetke nasleđenom gramofonu. Uplivao sam u svet hladnoće, okeanske dubine prostora i zvukova koje nikada nisam čuo u životu. Ništa mi nije bilo jasno, sve je bilo mimo prirode, sve je delovalo kao da nije sa ovog sveta, plašio sam se, ali me je opet nešto teralo da puštam iznova! Bio sam klinac i svoje halucinacije od slušanja tog albuma sam prepričavao svom mlađem bratu koji se toliko uplašio da je bežao iz sobe svaki put kad bih se ponovo latio ploče! Jedan prilično čudan period mog muzičkog odrastanja, dan danas imam tu ploču koja me vezuje za jako čudne i specifične emocije! I dalje mi ništa nije jasno u vezi tog vanvremenskog i vanprostornog albuma mog života! Poslušajte replike tih emocija kroz moje radove Piknika „Pakao“ i „Elektronski čovek“.

Slayer – Reign In Blood (1986)

Metal me je kupio za sva vremena! Nema više nazad. Kako to sviraju? Da l’ je moguće? Zamišljam ljude sa kojih lije znoj u potocima dok udaraju po svojim instrumentima! Klinac sam, osmi razred osnovne škole, ne mogu mislima da ispratim brzinu onoga što oni rukama rade! Sasvim slučajno sam došao u posed albuma na kaseti i nikada ga nisam vratio vlasniku, sva sreća pa ovaj nije ni tražio, nije mu se svidelo, kaže: „Neki divljaci“, a ovi samo udaraju i udaraju, na momenat zastanu, pa onda jos jače i brže i brže! ‘Oću da pocepam zavesu u sobi, ‘oću zubima da ugrizem zid, ‘oću da šutnem i razvalim vrata! Previše sam pojačao, otac dolazi da me opomene i govori da nisam normalan! Želim i ja da imam takav bend i da naučim tako da sviram! Šta bih mogao? Gitaru, bas ili bubnjeve? ‘Oću sve da naučim tako da sviram! Počeo sam da puštam kosu, gotovo je, postajem jedan od onih neurednih i zapuštenih i vičem „METAL, SLAYER“! Godinama sam intenzivno slušao metal, ali kada malo bolje razmislim, sve što sam radio je to da sam tražio nešto slično kao Reign In Blood, i dalje najbolji metal album svih vremena. Srećan sam da mi je došao u život u pravom trenutku i promenio život u korenu! Poslušajte moje replike tih emocija kroz Horror Piknik!

Faith No More – Angel Dust (1992)

Te godine kada se pojavio ovaj, u svetskoj muzikografiji jedan od najbitnijih albuma, imao sam već svoj bend i prilično izgrađen muzički stav! Definitivno pomeranje granica i približavanje „tvrdog“ zvuka mainstream publici, uz jedinstvenu atmosferičnost u sjajnom kombinovanju heavy gitara, klavijatura i semplova, glavne su odlike ovog istorijskog albuma! Ponovo sam bio zarobljen muzikom u besomučnom, danonoćnom preslušavanju. Svaki put kada bih okrenuo traku na drugu stranu pitao sam se sta ću to novo opet otkriti u pozadini slike mojih vizija ove muzike u hiljaditom preslušavanju! Bio sam vidno fasciniran vokalnim sposobnostima Mike Pattona i načinu kako glas prilagođava u različitim aranžmanskim formama. Ceo album je kao jedna bajka sa neočekivanim uplivima nekih deonica kao iz druge dimenzije, i sve to savršeno upakovano! Ponovo sam želeo da imam takav bend i da pravim takvu muziku gde nema ograničenja i gde je sve moguće. Obavezna lektira za sve! Poslušajte moje replike tih emocija kroz najveći broj pesama Piknika!“

(Balkanrock.com, 21. oktobar 2012)