Heaven Rain - Second Sun (2012)

Banjalučki prog-metalci Heaven Rain objavili su nedavno svoj drugi studijski album, Second Sun.

Ne dozvolite da vas ovo „prog“ uplaši. Heaven Rain ne spadaju u progresivu koja se svodi na, narodski rečeno, izdrkavanje na instrumentima i koja je jednom mogla doći glave rokenrolu. Muzika Heaven Raina je komunikativa, oni teže kvalitetnoj osnovi, a to je sama pesma, a ne virtuoznosti radi virtuoznosti – tako na Second Sun nema nijedne pesme duže od pet minuta. To, svakako, ne znači da članovi Heaven Raina nisu sjajni muzičari. Bubnjar Nebojša Lekić i basista Bojan Jokšić su snažna ritam sekcija, Igor Dragelj je tehnički izuzetno potkovan gitarista, no naročito valja pohvaliti klavijaturistu Gorana Baštinca, čiji talenat blista u punom sjaju u instrumentalima „Close To Dawn“ i „At The End Of Time (Letter Part II)“ (instrumetal pod nazivom „Letter“ objavljen je na prvencu Heaven Raina, Far And Forever). Ponegde je Drageljova gitara možda nepravedno potisnuta u drugi plan, no melodičnost, a ne sirovost, je karta na koju ovaj bend treba da igra i u budućnosti. A tu je i baršunasti glas Mione Graorac, čiji talenat u punoj meri dolazi do izražaja u veoma lepoj klavirskoj baladi „Nowhere“, u kome leže ogromne mogućnosti za eksperimentisanje sa različitim žanrovima, čega se, uostalom, članovi Heaven Raina ne libe. Ima na albumu Second Sun, pored teških komada i nešto mekšeg zvuka na tragu melodic rocka sa prelaza iz osamdesetih u devedesete godina prošlog veka: „My Only One“ (uz „Nowhere“ i „Letter Part II“ moj favorit), „Second Sun“ i „When Day Fades To Dark“. Štaviše, kada se ove pesme stave na vagu sa težim komadima poput „Face Of Misery“ ili power orijentisane „Raven In Heart“ stiče se utisak da je bend većeg uspeha imao sa mekšim formama. Da se bend slučajno odlučio za melodični hard rock zvuk, bio bi među najboljim domaćim bendovima ove orijentacije...

Heaven Rain pokazuju jasne tendencije ka konceptualizmu – to je, uostalom, često i bitna odrednica žanra za koji su se opredelili. Doduše, nema jasnog koncepta koji povezuje pesme sa Second Sun (na albumu je kao lajtmotiv prisutan zvuk presipanja neke tečnosti, no nisam sasvim shvatio šta su članovi benda time „hteli da kažu“); za tako nešto su, uostalom, potrebni nešto ozbiljniji tekstovi no što su oni sa ovog albuma. Ono što obično zameram domaćim metal bendovima, odluku da tekstove pišu na engleskom jeziku, Heaven Rainu neću zameriti, jer oni imaju realnih šansi da steknu poštovaoce van regije (sudeći po izvodima iz recenzija na njihovom zvaničnom sajtu, već su uspeli da privuku pažnju strane publike). Svakako, neće steći popularnost o kakvoj sanja većina naših metal bendova, ali mogu zadobiti fanove u krugovima ljubitelja progresive, koji su zahvalna, ali i veoma zahtevna publika. To, doduše, ne znači da ne bih više voleo da čujem Mionu kako peva na srpskom. Nadu da bi to moglo zvučati jako dobro daje mi bonus numera, obrada Zaninog hita „Vejte snegovi“. Doduše, jednoj pesmi ovakvog senzibiliteta možda ne odgovara metalno ruho, no sama činjenica da su je Heaven Rain obradili otkriva da se njihova muzička lektira ne svodi samo na težak zvuk (to možda još bolje otkriva činjenica da su na EP-u Evolution iz 2010. obradili pesmu „Galebovi“ nepravedno zaboravljenih pop rock velikana Bolero). Uostalom, tu vrstu svestranosti biste i očekivali od nekoga ko se bavi „progresivnom muzikom“, zar ne? Šteta što nije više metal bendova koji, poput Heaven Raina, znaju pravo značenje reči „progresivno“.

Ocena: 3/5

Datum izdavanja: 2012.

Žanr: Progressive metal, heavy metal

Dužina trajanja: 41:42

Izdavač: MusicBuyMail

Spisak pesama:

1. „Close To Dawn“ – 1:32
2. „Heaven Rain“ – 3:40
3. „Dreamless“ – 4:04
4. „My Only One“ – 3:59
5. „Second Sun“ – 3:35
6. „Face Of Misery“ – 4:16
7. „Nowhere“ – 4:45
8.  „Raven In Heart“ – 4:00
9. „When Day Fades To Dark“ – 3:55
10. „At the End Of Time (Letter Part II)“ – 3:46
11. „Vejte snegovi“ – 4:08

(Balkanrock.com, 30. jul 2012)

Šta muzičari slušaju: Dejan Pejović Peja (The Dibidus)

Dejan Pejović Peja, frontmen grupe The Dibidus, za Balkanrock govori o svojim omiljenim albumima, ali i o muzici koja se trenutno nalazi u njegovom plejeru:

„Nisam siguran da je moguće izmeriti koji je najbolji album svih vremena, ili najbolja pesma, mada se mnogi trude da to predstave kroz razne ankete. Muzika nije sportska disciplina pa da tako nešto bude moguće. Stvar ukusa. Ali ako moram da biram, onda bih svakako krenuo od početaka i bazičnog rock 'n' rolla i svih onih koji su pre svega posadili seme rock 'n' rolla: Elvis Presley, Jerry Lee Lewis, Chuck Berry, Ritchie Valens, Budy Holly, itd.

Sve što se u muzici kasnije dešavalo bilo je nadgradnja na bazični rock 'n' roll. Muziku slušam u zavisnosti od raspoloženja i pratim bukvalno sve, što ne znači da mi sve i prija.

The Beatles – The White Album (1968)

Prvi album koji je na mene ostavio utisak drugačiji od uobičajenog jeste „Beli album“ Beatlesa. Ovaj album zapravo nema ime. I u pitanju je dupli album, a zbog omota koji je u potpunosti beo svi ga znaju kao „Beli album“.

Slušajući danas pojedine svetske bendove, Beli album Beatlesa mi sve više dobija na značaju, jer mislim da je i za današnje vreme ispred vremena. Domaći zadatak za sve koji bi da „izmisle“ nešto novo. Savršen spoj raznih stilova. Album koji zvuči kao da je u pitanju kompilacija, ali kada se presluša od početka do kraja dobija se savršena celina. Fenomenalan spoj eksperimenata i klasičnog pop rocka. Album koji je višeslojan, ali ne preproduciran. Album na kome su jako vešto spojeni ironija, humor i iskrena osećanja.

Svakako ga preporučujem, ali uz sugestiju da se sluša pažljivo od prve do poslednje numere.   

Mano Negra – Casa Babylon (1994)

Mano Negra je svakako jedan od mojih omiljenih bendova. Ono što mi se kod njih dopada jeste mešavina raznih stilova. Punk rocka, kao posledica uticaja grupe Clash, zatim ska muzike, regea, latino ritmova, hip hopa... Ali i tradicionalnog narodnog melosa Pirinejskog poluostrva, Francuske i severne Afrike. Onima kojima je sve to nespojivo preporučujem da čuju ceo opus ovog multietničkog benda, ili makar njihov poslednji album Casa Babylon. Savršen spoj nespojivog.

Od muzike koju trenutno slušam,izdvojio bih Imeldu Mej (Imelda May) i Ričarda Havleja (Richard Hawley). Oba izvođača su prilično naslonjena na retro stil. To se pre svega odnosi na energičnu Imeldu koja gaji klasičan rockabilly stil. Richard Hawley je, međutim, potpuno druga vrsta energije, ali takođe prilično retro. Umeren je i letargičan. Ako je Imelda May vatra, Richard Hawley je voda. Svakako preporučujem oboje.“

(Balkanrock.com, 29. jul 2012.)

Pastir – Kameni pas (2012)

Subotička hard rock grupa Pastir objavila je pre nekoliko meseci svoj drugi album, Kameni pas.

Grupu Pastir, osnovanu 2008. godine, čine pevač, gitarista i kompletni autor celokupnog materijala Svetislav Rajšić (inače profesor na Teološkom fakultetu u Novom Sadu, karate instruktor i sudija i autor tridesetak knjiga, što onih iz oblasti istorije crkve i sportske pedagogije, što poezije i umetničke proze), mladi gitarista Stefan Rajšić (iako taj podatak nije naveden na zvaničnom sajtu benda, pretpostavljam da je Stefan Svetislavov sin), bubnjar Branko Beniš i basista Bogoljub Mataruga. Svoj prvenac, Boginja čednosti, (koji sam preslušao jer sam, priznajem, bio zaintrigiran omotom, koji je uradio Leonid Pilipović) objavili su 2010. godine. Njegov sledbenik, Kameni pas, može se besplatno preuzeti sa njihovog zvaničnog sajta (odakle je moguće preuzeti i Boginju čednosti), dok je fizičko izdanje dostupno novinarima i radio stanicama.

Branimir Lokner je Pastir okarakterisao kao Christian rock sastav, no ja se sa njim ne bih složio. Istina, veliki broj tekstova sa Kamenog psa (ne i sa Boginje čednosti) jeste religiozne tematike, ali je, barem koliko sam ja naučio slušajući Stryper, Whitecross i Holy Soldier, jedan od najbitnijih elemenata poetike hrišćanskog rocka misao koju i sam Rajšić iskazuje u jednom stihu pesme „Božije zapovesti“ – „Ne, nemoj sumnjati“, nemoj sumnjati u svemoć i milost Božju, dok u tekstovima pesama sa Kamenog psa ima dosta sumnje i mračnih misli. Uostalom, poetike hrišćanskog rocka teško da se može dosledno pridržavati bend nastao na prostorima gde ljudi znaju da, k'o što reče Bora, dobri Bog ima posla svog. Na kraju krajeva, termin „hrišćanski rock“ je kao žanrovska odrednica prilično diskutabilan. Pozabavimo se radije samim zvukom Pastira.

Zvuk Pastira oslanja se uglavnom na hard rock sedamdesetih (već čujem zle jezike kako prave dosetke dovodeći u vezu ime benda sa čuvenom kovanicom Dražena Vrdoljaka) – primetan je uticaj AC/DC-a – no prisutni su i uplivi nešto mekšeg i melodičnijeg srednjestrujaškog rocka („Ti nisi ta“, „Sam“, te moj favorit kada je reč o ovom albumu, „Kraj“), koji je glasu Svetislava Rajšića možda primereniji od čvršćeg zvuka. Stabilna ritam sekcija (Matarugu treba naročito pohvaliti), solaže koje su u funkciji pesme a ne tu da bi demonstrirale tehničku potkovanost gitarista, uglavnom konvencionalne hard rock forme – sve to čini Pastir prosečnim hard rock bendom. Čime je onda ovaj bend zadobio moje simpatije a Kameni pas zaslužio višu ocenu od drugih domaćih hard rock izdanja koje sam imao prilike da recenziram u poslednjih nekoliko meseci?

Na prvom mestu su tekstovi. Primetna je težnja Svetislava Rajšića da se pozabavi nešto ozbiljnijim temama i tekstovima da dublji smisao („Božije zapovesti“, „Kameni pas“, „Zlatni jubileji“, „Vrata raja“). Svakako, to mu nije svuda pošlo za rukom, ponegde je i baš omanuo (akustična balada „Vrata raja“, muzički veoma lepa), ali kada se većina vaših kolega vodi maksimom „Tekst čisto da ga ima“ i peva budalaštine poput „'odi, mala, da vidiš lizarda“, a vi imate šta da kažete, dobijate plus i ako ono što pevate nije baš vrhunska poezija. Potom, napravljen je izvestan pomak u produkciji i rešenjima u odnosu na Boginju čednosti, što nam daje pravo da se nadamo da će na budućim izdanjima Pastira detaljima biti posvećeno još više pažnje. Naposletku, ali i najvažnije, tu su nepretencioznost – što ne znači da članovi benda nisu težili stvaranju nečega vrednog – i iskrenost sa kojima se pristupilo radu na ovom albumu. Članovi Pastira su entuzijasti – jedini sa nešto pravog profesionalnog staža je Beniš, koji je svirao u hard rock bendu Bolid, boogie rock bendu Dingo Express i sa kantautorom Lonesome Bob Tillyem – koji nemaju želju da bilo kome podilaze, da se proslave, a kamoli da to što rade unovče (podsećamo: oba albuma Pastira objavljena su za besplatan download), već žele da sviraju rokenrol i da to što sviraju negde zabeleže. Iz svakog tona, iz svakog stiha Pastira isijava iskrena ljubav prema rokenrolu. Koja je, složićete se, najvažnija za bavljenje njime. Tamo gde je nema, rokenrol prestaje.

Ocena:3/5

Datum izdavanja: 2012.

Žanr: Hard rock, rock

Dužina trajanja: 49:51

Izdavač: Samostalno izdanje

Producent: Danijel Davčik

Spisak pesama:

1. „Božje zapovesti“ – 3:35
2. „Kameni pas“ – 3:43
3. „Zlatni jubileji“ – 3:56
4. „Ti nisi ta“ – 4:59
5. „Ne budi zla“ – 4:57
6. „Čudesna moć“ – 4:24
7. „Gde si“ – 3:37
8. „Sam“ – 4:12
9. „Vrata raja“ – 5:34
10. „Kojim putem“ – 4:31
11. „Kraj“ – 5:13

(Balkanrock.com, 27. jul 2012.)

Kiki Lesendrić & Piloti – Slučajno i zauvek (2012)

Drugi studijski album Kikija Lesendrića – ili osmi Pilota, kako vam drago – Slučajno i zauvek, objavljen je početkom aprila.

Na aktuelnom albumu Kiki – jasno je da se autor teksta, i pored letećih riba na (veoma zanimljivom) omotu, odlučio da Slučajno i zauvek posmatra kao Kikijev solo album – je, očekivano, ponovio uspešnu formulu sa Meseca na vratima: pop rock orijentisan materijal sa dosta hitičnog potencijala. Kiki je album snimio sa starim saradnicima: basistom Dejanom Ilićem Cvikom, bubnjarem Srđanom-Džonijem Dunkićem, klavijaturistom Vladimirom Preradovićem, gitaristima Vladanom Vučkovićem Pajom i Vladom Negovanovićem i vilolinistom Filipom Patom. Za aranžmane je bio zadužen Dinkić Mlađan, koji je i kompletni autor jedne i autor muzike za dve numere. Kao autor dva teksta ponovo je potpisan Đorđe Balašević, a na snimanju albuma je ponovo gostovao Harlem Gospel Choir. Kikija njegov prepoznatljivi promukli glas još uvek dobro služi, Pat je standardno dobar (na spotovima i živim nastupima će, verovatno, biti standardno iritanan), Vučković i Negovanović su standardno sjajni, a pesme su obojene, kako omot nagoveštava, sentimentalnim i nostalgičnim tonovima.

No rezultat je, usuđujem se reći, još bolji nego prošli put. Slučajno i zauvek je kvalitetan mejnstrim album, sa pregrštom zanimljivih pesama. Svakako, najjači utisak ostavlja veličanstvena „Queen in Wien (Prvi maj 1978)“, za koju je Balašević napisao tekst, nostalgična pesma o odlasku u Beč na koncert grupe Queen sa devojkom sa prahom prvih krinova u kosici, sa semplovanim Freddyjevim glasom (pre objavljivanja albuma najavljen je „duet“ Kikija i Freddyja, očekivao sam rođenje čudovišta, ali se sve, Bogu hvala, svelo na semplovanje jednog Freddyjevog „mama“) i Mayevim soloom. No ništa manje vredne pažnje nisu ni vragolasta „Mala plava“ (na kojoj je Dinkić Mlađan svirao hammond), nostalgična „Dve ili tri stvari koje znam o njoj“, pevljiva „Još jedna pijana noć“, gitarska „Kažu da ljubav je samo reč“ i seksi spoj elektronike i fanka „Niko nije kao ti“. No najširoj publici će najzanimljivije svakako biti balade, „Slučajno“ (iako pop balada sa elementima latina, ne ulazi u red bljutavih mediteransko-festivalskih pesmuljaka), i prekrasna „Budi tu kad padne sneg“, druga za koju je Balašević napisao tekst i, uz naslovnu numeru, moj favorit kada je reč o ovom albumu.

Svakako, Slučajno i zauvek ima slabijih momenata, no pre je reč o rešenjima nego o samim pesmama. Tako je stih „I love you more than I can say“ iz istoimene pesme bez dobrog razloga na engleskom jeziku – možda zato da bi se na njoj mogle naći (veoma lepe) R&B vokalne deonice? Nova verzija pesme „Dan koji prolazi zauvek“ snimljena je bez prave potrebe. Marko Artuković je bio u pravu kada je ovu pesmu opisao kao „raskošnu“ – nova verzija imala bi smisla samo ako bi bila sasvim ogoljena, odsvirana na akustičnim instruentima, dok verzija sa Slučajno i zauvek, nije ogoljena čak ni za gudačke deonice.

No sitni nedostaci nisu najveća nesreća ovog albuma – ona leži u okolnostima koje sa samim albumom zapravo i nemaju puno veze. Činjenica je da je Kikijev album mnogo više od prosečnog pop rock albuma – kao što su to, uostalom, bili postnovotalasni albumi Pilota – no to će malo ko primetiti, jer Kikijevu muziku konzumiraju uglavnom devojčice i dečaci kojima je muzika zabava, koji uz nju ne lete, ne sanjaju i ne dišu, koji možda i mogu ali se ne trude da proniknu u muzičke a kamo li poetske lepote onoga uz šta đipaju – to je, uostalom, slučaj sa radovima svih rock muzičara koji imaju tu (ne)sreću da budu pravi mejnstrim u Srbiji. Na stranu to što pesme o odlasku na koncert „Kvinova“ („čega?“), čija je svirka naterala „i točak Pratera ['čega?'] da se okreće celo proleće“ ili o momku koji je napravio bend sa kojim je svirao Stonese dok je reči skidao sa usana svoje najbolje drugarice teško da mogu razumeti i doživeti na pravi način... Zaljubljenici u rock muziku teško da će ovaj album slušati u slobodno vreme – nekima od njih biće premekan, drugima previše mejnstrim, nekima sam Kiki nije simpatičan jer mu je jedan od najbližih saradnika čovek koji ih je zavrnuo za hiljadu eura, a drugima opet zato što im se „Te noći kad smo se potukli zbog nje“ popela na glavu. I to je šteta. Jer Slučajno i zauvek ima šta da ponudi i mnogo zahtevnijim ljubiteljima rock zvuka. Pružite mu priliku. Makar da biste znali šta to sluša vaša mlađa sestra.

Ocena: 3,5/5

Datum izdavanja: April 2012.

Žanr: Rock, pop rock

Dužina trajanja: 40:05

Izdavač: City Records

Producent: Kiki Lesendrić

Spisak pesama:

1. „Queen In Wien (Prvi maj)“ – 4:10
2. „Mala plava“ – 3:51
3. „Slučajno“ – 4:20
4. „Dve ili tri stvari koje znam o njoj“ – 3:28
5. „Budi tu kad padne sneg“ – 3:40
6. „Još jedna pijana noć“ – 3:10
7. „Kažu da ljubav je samo reč“ – 2:52
8. „Bila si mi najbolji drug“ – 3:40
9. „Niko nije kao ti“ – 3:48
10. „I Love You More Than I Can Say“ – 3:20
11. „Dan koji prolazi zauvek“ – 3:45

(Balkanrock.com, 13. jul 2012)