Странице

среда, 17. август 2016.

Na godišnjicu Arsenove smrti, grupi Bamper Iscelitelj

MOJI PRIJATELJI PJEVAJU PREKO RADIJA

Moji prijatelji pjevaju preko radija
u gluhe noćne sate
satjerani u posebne programe
u svoje tamne rezervate

Moji prijatelji pjevaju preko radija
svoje sudbine, bećari, antikonformisti
njih slušaju noćni brodolomci
ljubavnici, kurve i taksisti

Moji prijatelji pjevaju preko radija
pod finim pokrovom tame
kada više nemaju što reći
spikeri, hit pjevači i reklame

Moji prijatelji pjevaju preko radija
- kada pjevaju Paoli i Ferre?
kad je potrošen šećer dana
i pije se kava gorka – otrovana

Moji prijatelji pjevaju preko radija
kad to narodu ne smeta
jer strogo se pazi da ne naruše
prekrasnu sliku svijeta


Metessi i Zvijezde – Ljudi od slame (2016)

Izdavač: Dallas Records
Datum izdavanja: 31. 3. 2016.
Producent: Vladimir Sokačić
Dužina trajanja: 43:40
Žanr: Rock

Na istočnoj strani Zvijezde nisu velika marka. U tome nikako nisu usamljeni među zagrebačkim srednjestrujašima supesrednje kategorije (Stijene, Animatori, ITD Band), mada su drugi uspeli da se bar po jednim hitom ustale na talasima Radija S i inih naših radio stanica na kojima je – bar što se rok muzike tiče – vreme stalo negde devedesetpete, a ne mogu se setiti da sam ikada na nekoj od tih stanica čuo Zvijezde. Istina, Renato Metessi nije uvek bio majstor rime i metrike, zbog čega su pesme Zvijezda pomalo gubile na pevljivosti, ama su komadi poput „Koji film sada vrtiš u glavi“, „Zaboravi“, „Slane usne“, „Mjesto pod suncem“, „Snaga ljubavi“ i, naročito, „Narodna“ imali dovoljno potencijala da se nađu među nekoliko stotina pesama odlično poznatih i dragih širokim masama.

Sa druge strane, za najširu publiku prijemčiv zvuk ranih radova Zvijezda – jer Imitacija života, Mjesto pod suncem, Pravovjerni plesači i Licem prema nebu predstavljaju ono najznačanjnije, a, bogami, i najvrednije iz opusa grupe – i pored Metessijevih poetskih aspiracija (pa i uspeha), svakako mora pomalo odbijati mlade muzičke arheologe, pretežno naklonjene ili panku, ili metalu, ili rok avangardi. A onda, svaka generacija mladih rokera uglavnom zahteva svoju rokenrol poetiku, pesme koje će pevati o njihovim mislima, željama i mukama. Koliko mladom srpskom rokeru iz devedesetineke mogu značiti pesme grupe koja, zvukom, poetikom i sentimentom, uz Film i ITD Band, ulazi u red bendova najzagrebačkijih?

No mnogi mladi roker – i onaj koji iz opusa Zvijezda ne zna ni jednu pesmu, i onaj ko bi ih, sudeći o njima po njihovim albumima iz osamdesetih, odbacio kao postnovotalasni srednjestrujaški sastav – mogao bi biti prijatno iznenađen novim album Zvijezda; sa punim pravom možemo govoriti o novom albumu Zvijezda, ne albumu Renata Metessija objavljenom pod firmom Metessi & Zvijezde, jer je ovo izdanje snimila originalna postava grupe: uz Metessija tu su gitarista Branko Kužnar, basista Željko Đeverlija i bubnjar Branko Badanjak. Unekoliko svedenih, ali izuzetno efektnih aranžmana i izvrsno produciran – za aranžmane i produkciju bio je zadužen Vladimir Sokačić – album Ljudi od slame predstavlja uspeo spoj tradicionalnog gitarskog zvuka i savremenih alternativnih stremljenja, tradicionalne novotalasne i savremene pauer pop plesnosti, radiofoničnog i čvrstog zvuka, angažovanosti i liričnosti. Komadi „Plešem i pjevam“, „Francesca“, „Shotgun Blues“, „Mi – Avioni od papira“,  „Slobodni“ i „Ljudi od slame“ ulaze u red najuspelijih pesama iz opusa grupe. Pauer pop „Plešem i pjevam“ predstavlja istinskog naslednika plesnih himni iz prve faze karijere Zvijezda; balada „Francesca“ je na tragu ranih folk motivima obojenih balada „Narodna“ i „Jednom“ (kojima je, čini se, grupa sredinom osamdesetih – pesmom „Narodna“ sa uspehom, a pesmom „Jednom“ bez uspeha – pokušala da uskoči na zahuktali sarajevski folk-pop rok voz), ali je sentimenta sofisticiranijeg, unekoliko čak rundekovskog; energični, na trenutke gotovo metalizirani zvuk „Shotgun Bluesa“, sa izvrsnim deonicama Kužnara, sasvim je u skladu sa mračnim tekstom; prekrasna „Mi – Avioni od papira“ postupnim uvođenjem gudača, bubnjeva i hora iz tanane, nežne balade prerasta u pauer baladu osobitog, balkanskog sentimenta.

Svakako najuspelije komade na albumu predstavljaju protestne pesme „Slobodni“ i „Ljudi od slame“. „Slobodni“, pesma o slobodi između želja i mogućnosti, na tragu je najfinije tradicije domaćeg protestnog roka, teški rok sa trunkom lokalnog kolorita, a „Ljudi od slame“, pesma o ljudima koji troše naše dane a nisu ništa drugo do strašila za ptice, ulazi u red najboljih protestnih pesama objavljenih na ovim prostorima poslednjih godina. Briljatno producirani bubnjevi, koji pesmi daju epski prizvuk, izvrsno se prepliću sa gudačkim i klavirskim deonicama, koje potenciraju ispovedni ton i potcrtavaju Metessijevu emotivnu interpretaciju.

Ima na Ljudima od slame i slabih trenutaka, poglavito u tekstovima. Ni na Ljudima od slame Metessijeva rima nije uvek pravilna niti je metrika precizna – svakako, to znači da Metessi nije rob zanata, mada pojedine pesme zbog toga gube na upečatljivosti; a onda, Metessijeve pesničke slike nisu uvek sasvim uspele. (Uopšte, ako je Metessi-rok pesnik na istočnoj strani sasvim potcenjen, na zapadnoj strani je pomalo precenjen.) No ovaj teg nikako ne može pretegnuti nad tasom na koje stavljamo kvalitet kompozicija i poetski vredne tekstove, izvedbu i produkciju, koji svi zajedno čine Ljude od slame verovatno najboljim albumom Zvijezda/Metessija & Zvijezda od povratničkog Sjaja i bijede Hollywooda.

Ocena: 3,9/5

Spisak pesama:

  1. „Jučer, danas, sutra“ – 4:14
  2. „Plešem i pjevam“ – 4:16
  3. „Meksiko“ – 3:16
  4. „Slobodni“ – 3:38
  5. „Amsterdam“ – 3:45
  6. „Ljudi od slame“ – 4:28
  7. „Francesca“ – 4:43
  8. „Shotgun Blues“ – 5:12
  9. „Mi – Avioni od papira“ – 3:16
  10. „Atmosfera“ – 3:18
(Balkanrock.com, 18, jun 2016)

Rambo Amadeus – Vrh dna (2015)

Izdavač: Mascom Records
Datum izdavanja: 4. 12. 2015.
Producent: Vojno Dizdar, Rambo Amadeus
Dužina trajanja: 35:32
Žanr: Alternative rock, funk, jazz

Nije zameriti generaciji naših roditelja kad vele: „Svi su oni ista govna“. Jer naši roditelji su, kao i njihovi dedovi, doživeli vreme u kome, štono reče Branko Ćopić, „pođe nevolja za nevoljom, vrag za đavolom, đavo za nečastivim, uhvati se čitava vujaljka, vuk za vukom u mrklo vučarno doba“. Zarati se, dojučerašnja braća pripucaše jedni na druge, neke oteraše na front a neki pobegoše u svet. I dok su stotine kilometara daleko il' prostim jezikom sa one strane reke gorele duše, planine i kuće (Momčilo Bajagić), naši roditelji su sa ove strane po prvi put otkrivali do koje se mere zapravo dupe može krpiti odsečenim ušima. Preživeli su inflaciju, sankcije, bombardovanje, privatizacije, kanda im ni osiromašeni uranijum nije mogao ništa, i sada se – naročito ako pripadaju onom „naraštaju 'suvišnih ljudi' koji su iza socijalizma i iza cele te masovno-industrijske paradigme ostali: ljudi koji su onomad imali ne samo posao, nego i nešto nalik na smisao i svrhu, na stabilan status i suvislu samopercepciju, na manje-više kontrolabilnu projekciju sopstvenog života i budućnosti, lične i kolektivne“ (Teofil Pančić) – malo čemu nadaju i čude.

Zabrinjavajuće je kada „svi su oni isti“ kaže mlad čovek, uglavnom informisaniji no što su njegovi roditelji. (U idealnom svetu taj bi mlad čovek stajao na jednoj prečagi civilzacijskih lestvica više u odnosu na svoje roditelje; u Srbiji je, međutim, slučaj počesto obrnut). A ako nas novija srpska istorija uči nečemu, onda je to da su neki, da parafraziram Orvela, malo istiji od drugih. Da se razumemo, uopšte nisam pobornik ideje biranja manjeg od dva zla, ali verujem da se, kao u onom vicu o deci koja prave maketu škole, mora znati koga predstavljaju brabonjci, koga konjska balega, a ko se na maketi nije mogao naći jer tolikog govna nigde nema. Činjenica da postoji ogroman broj milenijalsa koje „politka ne zanima“ i koji nemaju ama baš nikakvih, pa ni krivih političkih ideala užasava me. Na drugoj strani su internet cinici, koji pucaju u svim pravcima, i, naravno, oni koji misle da se sa trake kojom svi putujemo u mlin za meso možemo spasiti ako se uhvatimo za boga, domovinu, naciju. Da parafraziram Marksa: svaka mladost ima protestnu pesmu kakvu zaslužuje; tako su protestne pesme moje generacije – uz nekoliko svetlih izuzetaka među autorima – ponajčešće sasvim uopštene i ispražnjene od svakog ozbiljnijeg sadržaja, one su, kako skoro reče Teofil Pančić (divno pišući o novom hitu Beogradskog Sindikata), „apstraktizacija bunta na nivo nekakvog Sistema (najbolje – globalnog; tako je bezopasna sterilizujuća opasnost dovedena do vrhunca). Ono protiv čega su jeste takoreći sve, a ko gađa sve ne pogađa ništa“; ako neki među njima za nešto i jesu, onda je to „pretpolitičko tribalno krvno bratstvo, rudimentalna vizija zaštitničke topline u zajedništvu istih“.

Zato ima nečega pomalo tužnog u činjenici da je jedan veteran, Rambo Amadeus, pesmom „Vrh dna“, koja je najavila istoimeni album, morao podsetiti da ne treba biti ni mnogo pametan ni hrabar – „Jednoga dana biće nas sramota koliko je malo bilo potrebno da se bude hrabar“, kaže glavni junak Knjige žalbi Moma Kapora – da se kaže popu pop a bobu bob. (Svako tobožnje domišljanje i pokušaj duhovitog okolišanja oko toga na koga li je to Rambo mislio odvratno mi je; verujem da je, u trenutku kada se pesma pojavila, manje-više svima bilo jasno da se odnosi na premijera Srbije, Aleksandra Vučića.) „Vrh dna“ predstavlja jedan lak, ali precizan rez skalpelom, izuzetno efektan u svom minimalizmu. „Pa dobro, što onda lepo nije rekao 'Vučiću, ti si vrh dna'?“, upitaće neki pametnjaković koji ne uspeva da uoči koliko uspešno je Rambo poentirao stihovima „Rek'o sam ti sve / A pomenuo te ne / Ipak sada znaju svi / Da si to ti“.

Uopšte, album Vrh dna predstavlja dobar primer artikulizacije kritike nametnute istorijskim trenutkom. Može se učiniti da komadi „O'ruk, sad ga lomi“ i „Partija“ predstavljaju varijacije na odavno prežvakane teme turbo folka – muzičkog mutanta, koji se, eto, mogao javiti samo na našim prostorima (ju, ju!) i koji je a priori gori od uradaka najnetalentovanijih metalaca i pankera – i politike – kurve, dabome, jer „baš bi bilo dobro da kao Norvežani ne moramo da znamo ništa o politici“. Međutim, u „O'ruk, sad ga lomi“ Rambo ostaje dosledan svojoj definiciji turbo folka kao svakom gorenju i pospešivanju sagorevanja naroda („Zidaćemo spratove / Nosit' skupe satove / Vodićemo ratove / Bolje nego paktove / Jer mi znamo tačno precizno maksimalno spoposto majkemi šta radimo“), a tekst „Partije“, prošaran izvrsnim kalamburima, sasvim bi odgovarao uopštenoj slici političara koji se, nakon obilnog ručka u skupštinskom restoranu, vozi službenim audijem sa mladom asistenicom sve slušajući Šabana, da nije stihova o poslušnim mladićima, preuzimanju svih resora i autokratskim snovima, koji bi se mogli čitati (i) kao direktna aluzija, te refrena koji jezgrovito i duhovito opisuje naše prilike u zadnjih četvrt veka: „Demokratizacija – skupa zajebancija“. Pesma „Privatizova'“ jedan je od Rambovih pesničkih vrhunaca; ona je izvrsna kritika našeg skakanja naglavce u neoliberalni model koji se u svetu kome težimo upravo dubinski preispituje, ali i zombifikacije kakva taj sistem mora pratiti: „Džabe može samo pokoja misao / Ali skupo naplaćivati smisao / Sva slova privatizovat' / Džabe dat' samo dva / Da može svak' da kaže 'mi' / Ali ako neko slučajno kaže 'ja' / Mora da plati puta tri / Neznanje svima džabe / Manger, s'il vous plaît / Duplu porciju / s'il vous plaît, répètez“. No najuspeliju među angažovanim pesmama svakako predstavlja „Radio stanica“, ujedno izvrstan primer ponovnog promišljanja već upotrebljenih motiva u drugačijem istorijskom trenutku; na Hoćemo gusle ili Psihološko propagandnom kompletu M-91, ovaj kolaž delovao bi kao posprdna i gorka humoreska, no na Vrhu dna on predstavlja poziv na nepokoravanje i akciju.

Nasuprot angažovanih komada stoje autoironijske „E, moj Rambo“, „Duge donje gaće (Unterciger)“, duhovita „Karakter“ te balada „Samo balade (Juče, danas, sutra)“ (pre šest godina objavljena kao singl pod nazivom „Rano za početak, prekasno za kraj“), muzički izvrsna, na granici pastiša i parodije; Rambo, dakle, ostaje dosledan svojoj poetici. Svojevrsni odmak od nje (mada ne i na leksičkom planu – uopšte, Rambo, čovek koji je legitimizirao vulgarno onako kako nije ni Bora Đorđević, i dalje se umešno služi vulgarizmima, dovoljno da ostane provokativan a ne zađe u suvi prostakluk) predstavlja ispovedna „Muzika“, izvanredan džez komad finih klavirskih i duvačkih deonica. Vrh dna, kao i njegovi prethodnici, građen je vrhunskim kombinovanjem autentičnosti, mimikrije i parodije, kolaž virtuozno odsviranih gitarskih deonica, poigravanja sa džezom, bluzom, fankom, regeom i elektronikom te citata iz opusa Riharda Vagnera, Josifa Marinkovića i Antonija Karlosa Žobima.

Razume se, za one koji (kao i auor ovog teksta, uostalom) Rambovim najvrednijim radovima smatraju njegove rane radove, koji najznačajnijim smatraju onaj period Rambove karijere kada je on, kao enfant terrible jugoslovenske rok scene, zauvek pomerio granice rok izraza, muzičke bravure na Vrhu dna verovatno će biti pomalo hermetične, možda čak i manirističke. Pa ipak, Rambo Amadeus Vrhom dna dokazuje da je bio i ostao prvi postmodernista (nipošto u ključu savremene, samozaljubljene popularne kulture) među domaćim rokerima, svojevrsni rokenrol Borhes koji nam istovremeno nudi muzičke lavirinte i zakrivljena ogledala, gradeći biografiju svog dvojnika, Ramba-junaka pesama. No, što je možda još važnije, Rambo ostaje jedan od retkih veterana iz doba jugoslovenske scene čije kritičko pero nije nimalo otupelo. A pritom dobro zna gde treba ciljati. Danas je potpuno jasno da je Rambo-virtuoz predugo stajao u senci Ramba-zajebanta, no čini se da Rambu-protestnom pesniku i dalje ne odajemo zasluženo priznanje.

Ocena: 4,2/5

Spisak pesama:

  1. „Vrh dna“ – 2:22
  2. „O'ruk, sad ga lomi“ – 3:13
  3. „Privatizova'“ – 3:34
  4. „E, moj Rambo“ – 2:50
  5. „Radio stanica“ – 2:49
  6. „Partija“ – 3:43
  7. „Karakter“ – 4:53
  8. „Duge donje gaće (Unterciger)“ – 4:14
  9. „Muzika“ – 3:41
  10. „Samo balade (Juče, danas, sutra)“ – 4:13
(Balkanrock.com, 25. maj 2016)

Ničim Izazvan – Odlaziš? (2015)

Izdavač: Lampshade Media
Datum izdavanja: 1. 12. 2015.
Producent: Đani Pervan
Dužina trajanja: 42:04
Žanr: Pop rock, jazz, world music

Nedavno sam propisno razbesneo moju prijateljicu. Raspravljali smo o humoristikoj seriji Andrija i Anđelka. Oko toga da je serija duhovita smo se složili. Složili smo je i da je žalosno što moramo da uvozimo scenariste. Svađa je izbila kada sam izjavio da smatram da ova serija nema neke naročite vrednosti. Na stranu što junaci nisu višeslojni, što ne predstavljaju likove, već tipove, ali što je serija oslobođena svake primisli na društvenu kritiku, govorio sam. Ono što vredi od domaćeg humora poniklo je na sterijanskoj, nušićevskoj i domanovićevskoj tradiciji, ono ne otvara oči, razume se, ali nas stalno podseća na društvene nastranosti i nakaznosti; Andrija i Anđelka predstavljaju tek p(l)itku zabavu koja neće preživeti sud vremena. Osim toga, ne smatram slučajnim što su se Andrijla i Anđelka pojavili kao svojevrsna (slabašna) zamena za Otvorena vrata.

„Smučio si mi se sa tvojom angažovanom umetnošću! Jeste, to je samo zabava. I šta onda? Jeste, reč je o humoru koji ne počiva na domaćoj humorističkoj i satiričkoj tradiciji. I šta onda? Jeste, nekome sasvim odgovara da se u ova mračna vremena umesto serija koje će ukazivati na probleme emituje bezazleni humor. Ali, čoveče, ne možeš očekivati od svake knjige, od svakog filma, od svakog muzičkog albuma da nosi društvenokritičku notu!“  Do vraga, to stoji. Mora li umetnost biti angažovana? Bezbeli da ne mora. Može li biti visoke vrednosti iako nije angažovana? Bezbeli da može. Pa ipak, ako ste, kao potpisnik ovih redova, jedan od miliona zastrašenih i besnih (o čemu je Jovana Gligorijević nedavno, uzimajući za polazište pesmu „Žena“ Hladnog Piva, izvrsno pisala u tekstu naslovljenom „Strah oslobađa“), ne možete uvek sa lakoćom napraviti odmak od sebe samog i objektivno sagledati umetnost koja životu prilazi sa vedrije strane.

Moram priznati da sam imao poteškoća da novom albumu grupe Ničim Izazvan, naslovljenom Odlaziš? i objavljenom nekih godinu i po dana nakon njihovog prvenca, pristupim objektivno. Jer ja sam mnogo zastrašeniji i besniji no što sam bio u vreme kada sam pisao recenziju prvog albuma grupe, a oni su, čini se, još vedriji i razigraniji; pritom, na Odlaziš? nema prisenka angažovanosti, kakav je bio slučaj sa albumom Ničim Izazvan (pesma „Dečija“). To nipošto ne znači da je Odlaziš? umetnički manje vredan no njegov prethodnik; naprotiv. Sa podjednakim brojem muzičkih bravura i podjednako pažljivo brušen (ponovno poveravanje producentske palice Đaniju Pervanu predstavljalo je pun pogodak) kao i prvenac grupe, no kompozitorski raznovrsniji i tekstualno zreliji, Odlaziš? je živopisan, originalan i upečatljiv album. Komadi na albumu su melodijski izuzetno dojmljivi, a izvođački beskprekorni. Pesme obiluju prekrasnim momentima nastalim u filigranskim prepletima gitare, klavira, orgulja, trube i violine; naročito se izdvajaju gitarski solo u „Sumraku“ te solo na Hammondu potcrtan trubom u raskošnoj „Beskućnik“, na kojoj gostuje Darko Rundek. Rundekovski sentiment i dalje dominira u zvuku grupe, no spremnost na eksperimentisanje je očita: tu su latino komad „Sumrak“ u najboljoj tradiciji jugoslovenske pop rock škole, u kojoj je instrumentalni deo grupe zasijao punim sjajem, minimalističkija „Igra i vinil“ te bluesirana, introspektivna „Godine“, u kojima Ničim Izazvan podjednako dobro funkcionišu kao u plesnim komadima poput „Odlaziš“, „Dalijev brk“, „Rekla je“ (moj favorit sa ovog albuma) i „Udahni vazduh“. A kada je o njima reč, impresivno je umeće članova grupe da vedre pop rock komade ukrase lepim vinjetama, ali da oni ne izgube na pitkosti niti da ijednog trenutka zađu u pretencioznost.

Ima, istina, na albumu i nekoliko detalja zbog kojih on gubi na prijemčivosti, detalja ne na polju kompozicije i izvedbe, već ideje. Stihovi „Niko nije kriv / al' je neko zaje-bo-bo-bom“ u (muzički inače sasvim dobroj) pesmi „Bo bo bom“ mogli su predstavljati uspelu pošalicu u vreme kad je Željko Bebek pevao „Sve u finu materinu / Vaš san je ukakan“; danas oni zvuče naprosto napadno umiveni. Belleepoqueovština kojom odiše (opet: muzički lepa, sa izvrsnim violinskim deonicama) „Igla i vinil“ poptisniku ovih redova je (zbog njegovih političkih stavova i geografskog i socijalnog porekla, razume se) prilično odbojna. Na posletku, tu je još nešto, nešto čega na albumu nema, a moglo ga je biti: balkanskog folklora (od koga, uostalom, ni muzički otac Ničim Izazvanih, Darko Rundek, nikada nije bežao). Razume se, ne možemo članovima grupe zameriti što ne sviraju ono i onako kako bi mi želeli, no čini mi se da bi u poigravanju sa domaćom narodnom muzikom imali puno uspeha (opet se valja setiti „Dečije“ sa prethodnog albuma grupe) i da se nijednog trenutka ne bi smeli uplašiti štokakvih muzičkih znalaca među svojom publikom koji bi ih, zamirišu li na Balkan, mogli proglasiti „seljanom“.

A zahtevi publike bi, zapravo, mogli biti glavni uzrok skliznuću grupe Ničim Izazvan u manirizam (kako to, uostalom, često biva u rock muzici). Postoji opasnost da Ničim Izazvan postane grupa onih devojaka koje čitaju Bukowskog, maštaju o ludaku sa ružom u zubima pod prozorom i pariskim maglama i ne žele da imaju trideset, ali i onih kojima Jelisejska polja, Trg Konkord i Ajfelova kula zaista znače nešto, koje i nemaju drugih briga osim onih kakve imaju Andrija i Anđelka. A to bi bilo šteta. Pesma „Godine“, koja odskače od ostatka materijala na albumu, zagasitija, na trenutke sasvim vranjkovićevska – atmosferu izvrsno upotpunjuju glasovi u pozadgini – daje nam za pravo da verujemo da bi grupa podjedanko puno uspeha imala i u slikanju tamnije strane života, pa i u pesmama sasvim političnim. „Je l' bi tada bili grupa po tvom ukusu?“, kao da čujem pitanje moje prijateljice. Čuj, oni su kompozicijski, tekstualno, izvođački i produkcijski veoma dobar bend, već jesu grupa po mom ukusu.

Ocena: 4,0/5

Spisak pesama:

  1. „Odlaziš“ – 3:20
  2. „Dalijev brk“ – 3:32
  3. „Bo bo bom“ – 3:39
  4. „Rekla je“ – 3:16
  5. „Udahni vazduh“ – 2:45
  6. „Igla i vinil“ – 2:31
  7. „Sumrak“ – 6:57
  8. „Beskućnik“ – 4:13
  9. „Mogao bih“ – 2:58
  10. „Ples“ – 3:15
  11. „Godine“ – 5:28
(Balkanrock.com, 18. april 2016)

Dr. Project Point Blank – Gitarologija: Povratak korenima (2015)

Izdavač: PGP-RTS
Datum izdavanja: 17. 11. 2015.
Producent: Point Blank
Dužina trajanja: 127:40
Žanr: Blues rock

Point Blank (zvanično: Dr. Project Point Blank) iza sebe imaju zavidnu karijeru: objavili su deset studijskih (ne računajući As Blue As I Can Be, na kome su svirali kao prateći bend Johna O'Learya) i jedan živi video album, održali su bezbroj koncerata na jugoslovenskom prostoru i u inostranstvu i trenutno važe za jedan od najstarijih aktivnih srpskih blues sastava i jednu od najznačajnijih blues institucija sa ovih prostora. Pa ipak, samo dvaput u toku svog delovanja doživeli su da budu u svim domaćim listovima, na svim domaćim radio stanicama i televizijama: prvi put pre tačno deset godina, kada su objavili DVD Život u zatvoru sa snimkom nastupa u zatvoru u Sremskoj Mitrovici i dokumentarnim filmom Ilije Gajice o tom koncertu, i drugi put tokom poslednjih par meseci; njihov dupli album Gitarologija: Povratak korenima, izglasan od slušalaca „Dvestadvojke“ za album godine 2015, predstavlja jedan od najboljih, a svakako najveličanstveniji povratnički album objavljen na ovim prostorima.

Jer, na Gitarologiji se kao gosti kao gosti na gitari pojavljuju Rambo Amadeus, Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Nenad Zlatanović (Texas Flood), Josip Boček, Vidoja Božinović Džindžer (Riblja Čorba), Nebojša Antonijević Anton (Partibrejkers), Vedran Božić, Dragan Marković (Di Luna Blues Band), Dušan-Duda Bezuha (Zona B), Vlatko Stefanovski, Goran Stojković Goksi (Di Luna Blues Band), Saša Ranđelović Ranđa (Neverne Bebe), Vladan Stanošević (Raw Hide) i Vladan Jovković (Orthodox Celts), a kao gosti na vokalima Sky Wikluh, Momčilo Bajagić Bajaga (Bajaga i Instruktori), Jovan Savić Lole, Dejan Cukić, Nenad-Neša Milosavljević (Galija), Oliver Nektarijević (Kanda, Kodža i Nebojša), Nikola Vranjković, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), Vladimir Janković Džet, Dejan Najdanović Najda (Smak), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh) i Bora Đorđević (Riblja Čorba); Dragi Jelić (YU Grupa) i Dado Topić pojavljuju se u ulozi i gitariste i pevača. Na 15 pesama prvog diska gostuju gitaristi, a peva vođa grupe Dragoljub Crnčević Crnke, a 15 pesama drugog diska zapravo predstavljaju te iste matrice sa gostima-pevačima. Na taj način je došlo do nekih izuzetno zanimljivih spojeva: tako u pesmi „Moj put“ gitaru svira Rambo Amadeus a peva Dragi Jelić, u pesmi „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ gitaru svira Dragi Jelić, a peva Momčilo Bajagić, u pesmi „Tu negde živi ona“ gitaru svira Vidoja Božinović a peva Dado Topić, u pesmi „Prijatelj“ gitaru svira Nebojša Antonijevć a peva Nenad Milosavljević; potonji spoj je svakako najzanimljiviji i predstavlja nešto teško zamislivo van okvira Gitarologije. Jasno je da je sama realizacija ovog albuma ogroman uspeh i dovoljan razlog da članovima Point Blanka skinemo kapu; svakako ne i jedini.

Pesme sa Gitarologije, u rasponu od tradicionalnog blues rock zvuka, preko countrya („Blue Eyed Blues“ / „Zlatni uvojci“), direstraitsaške srednje struje („Drop Of Rain“ / „Kad mesec prospe rekom zvezda sjaj“), rock balade („Hold On“ / „Tu negde živi ona“) i tvrdog rocka („Got My Life“ / „Imam ovaj život“), do alternativnije forme („Time“ / „Vreme“), izvrsno su aranžirane i producirane – očigledno je da se pažljivo promišljalo kada će se posegnuti za duvačkim instrumentima, klavirom, orguljama, perkusijama; svaki detalj na albumu brižljivo je brušen, pa Gitarologija ulazi u red onih albuma koji sa svakim novim preslušavanjem iznenađuju i raduju slušaoca mnogobrojnim bravurama. Na Gitarologiji nema slabog komada, samo dobrih, odličnih i naprosto izvrsnih. U ove potonje svakako spadaju baršunaste „Drop Of Rain“ i „Kad mesec prospe rekom zvezda sjaj“,  silovite „Got My Life“ i „Imam ovaj život“, te nežne „Blue Eyed Blues“ i „Zlatni uvojci“.

No glavni kvalitet Gitarologije svakako predstavljaju vrhunske izvedbe svih gostiju. Rambo Amadeus je u pesmama sa mirisom američkog juga „Swamp Jamp“ / „Moj put“ podsetio da je kao gitarista potcenjen. Krle Jovanović je u „Under My Bed“ / „Bolesno se volimo“ ispleo finu mrežu tonova kao osnov za moćni zvuk Hammonda; Vidoja Božinović je u „Hold On“ / „Tu negde živi ona“ odsvirao jedan od njegovih prepoznatljivih soloa, virtuoznih ali uvek u službi pesme. Dragi Jelić je u „Drop of Rain“ / „Kad mesec prospe srebra sjaj“ ponudio tanane i senzibilne zvuke, dok je zvuk Nenada Zlatanovića u „Got This Life“ / „Imam ovaj život“ sirov i žestok. Nebojša Antonijević je u „A Monkey Behind The Wheel“ / „Prijatelj“ lake a sigurne ruke. Goran Stojković je u „Uptight“ / „Nervozan“ vedro raspojasan, a Duda Bezuha u „Blue Eyed Blues“ i „Zlatni uvojci“ pastoralno romantičan. Zvuk Josipa Bočeka („New Orleans“ / „Novi Sad“; svakako zanimljiva igra naslovima), Dragana Markovića („Don't You / „Svi dani“) i Dada Topića („Keep On Running“ / „Novi dan“) je rezak, potentan zvuk starih blues rock majstora, dok su Vedran Božić („Nobody's Bussiness / Zagledan u put“), Vlatko Stefanovski („Sunny Monday“ / „Mamurluk“) i Saša Ranđelović („Send Me Someone To Love“ / „Nisam znao da sam znao“) u liričnijim komadima dobili priliku da pokažu sav raskoš svog talenta.

Na visini zadatka bili su i gosti-pevači. Dragi Jelić je u „Mom putu“, koja svojim tekstom predstavlja omaž Jelićevom bendu, standarno sjajan. Sky Wikluh je svojim energičnim izvođenjem u pesmi „Bolesno se volimo“ uspešno spojio savremeniji i tradicionalniji crni zvuk. Bajagić u cohenovskom („Kad mesec prospe rekom zvezda sjaj“) i Cukić u gillanovskom maniru („Novi Sad“) za mnoge će predstavljati – svakako vrlo prijatno – iznenađenje. Hard rock sa gospelovskim momentima „Imam ovaj život“ teško je zamisliti otpevan nekim drugim glasom no moćnim glasom Jovana Savića. Nikola Vranjković u „Zagledan u put“ otkriva da mu blues zvuk izuzetno dobro leži. Dejan Najdanović u „Mamurluku“ pruža verovatno tehnički najbolje vokalno izvođenje na Gitarologiji. Interpretacija Zvonimira Đukića savršeno odgovara živahnosti pesme „Nervozan“. Dado Topić („Tu negde živi ona“), Oliver Nektarijević („Vreme“) i Vlada Džet („Novi dan“) gostuju u pesmama koje unekoliko podsećaju na njihov sopstveni opus, a sva četvorica zvuče kao u sopstvenim najboljim komadima. Naposletku, tu su najupečatljivije vokalne interpretacije kada je o gostima reč: Neša, Cane i Bora; svoj trojici su, svakako, blues vode dobro poznate, no zvuk pesama na kojima gostuju (Milosavljević na „Prijatelju“, Kostić na „Svim danima“, a Đorđević na „Nisam znao da sam zao“) razlikuje se od zvuka njihovih matičnih sastava dovoljno da potcrta Milosavljevićevu poletnost, Kostićevu buntovnost i Đorđevićevu osećajnost.

Na posletku, moramo pohvaliti članove Point Blanka (Dragoljub Crnčević – gitara i vokal, Darko Grujić – klavijature, Zoran Milenković – bas, Blagoje Nedeljković – bubnjevi, Nikola Đokić – bubnjevi, Nenad Stošić – perkusije, Toni Matijević – gitara): od kako se, 1984. godine, sastav oglasio svojim prvencem The Blues bilo je jasno da je reč o grupi koja može izaći na crtu – i koja je izašla na crtu! – mnogom blues rock sastavu sa one strane Antlantika; razume se da je Gitarologija sasvim u skladu sa standardima koji su Point Blank svojim radom postavili i sebi i drugim blues sastavima sa ovih prostorima. Sve Crnčevićeve vokalne deonice obeležava senzibilnost i robusni šarm; u najupečatljivije spadaju one u pesmama „Drop Of Rain“, „Under My Bed“, „Got My Life“ i „Time“.

Na kraju, moram se osvrnuti na jedan naprosto užasan trenutak na albumu, za koji grupa Point Blank ne snosi odgovornost. U pesmi „Bolesno se volimo“ reč „džoint“ je tonski pokrivena zvukovima nalik pucnjima, ali je poptuno jasno koja reč je u pitanju. Crnčević je, u intervjuu koji je dao naš portal, potvrdio moje sumnje: to je učinjeno na zahtev izdavača. Moram priznati da me obuzima bes pri pomisli na činjenicu da u drugoj deceniji XXI veka neko u PGP-RTS-u veruje da je reč „džoint“ nedopustiva na ploči. Sve me to strašno podseća na ono što se pre tridesetsedam godina desilo sa pločom Kost u grlu Riblje Čorbe; podsećam, tada je čitav tiraž povučen iz prodaje jer se nekom iz PGP-a učinilo da stih „popij svoje sedative“ iz pesme „Mirno spavaj“ može asocirati na upotrebu narkotika. Štampanje novog tiraža sa iskasapljenom verzijom pesme bio je jedan od retkih kompromisa na koje je Bora Đorđević u toku karijere pristao. Nije ovde posredi činjenica da nismo puno odmakli od vremena u kome je bilo nezgodno pevati da je Hrist bio kopile i jad ili da za ideale ginu budale; ne, posredi je, u to sam duboko uveren, činjenica da se spuštamo niz lestve evolucije društva, pravo ka predsocijalističkom patrijarhalno-palanačkom sistemu vrednosti. Nije čudno što mnogi ovde smatraju kako su pametna braća Rusi što zabraniše psovke u knjigama; valja – misle oni – i nama uzeti makaze u ruke i krenuti u popravljanje svih tih knjiga, filmova i pesama što nam kvare omladinu! Na sreću, svest da umetnička dela ne trpe kasapljenje i dalje je veoma snažna u našem društvu. Stoga se činjenica da je neko iz PGP-RTS-a smatrao da reč „džoint“ treba tonski pokriti može posmatrati kao ogromna uvreda za Point Blank i Wikluha – taj neko pesmu „Opasno se volimo“ nije smatrao umetničkim delom. Na stranu što je taj neko pokušao da nam šminka stvarnost izbacujući iz jedne pesme o stvarnoj ljubavi jedan aspekt stvarnog života. A valjda ne postoji žanr savremene muzike koji na neposredniji, na rečitiji i na osećajniji način govori o stvarnom životu no što to čini bluz.

Ocena: 4,8/5

Spisak pesama:

CD1
  1. „Swamp Jump“ – 3:10
  2. „Under My Bed“ – 3:40
  3. „Drop Of Rain“ – 4:09
  4. „Got My Life“ – 3:51
  5. „New Orleans“ – 4:31
  6. „Hold On“ – 4:22
  7. „A Monkey Behind My Wheel“ – 3:27
  8. „Time“ – 3:47
  9. „Nobody's Bussiness“ – 4:32
  10. „Don't You“ – 4:12
  11. „Blue Eyed Blues“ – 4:04
  12. „Keep On Running“ – 4:45
  13. „Sunny Monday“ – 4:41
  14. „Uptight“ – 3:28
  15. „Send Me Someone To Love“ – 6:28
  16. „Duck“ – 0:34

CD2

  1. „Moj put“ – 3:10
  2. „Bolesno se volimo“ – 3:43
  3. „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ – 4:09
  4. „Imam ovaj život“ – 3:53
  5. „Novi Sad“ – 3:42
  6. „Tu negde živi ona“ – 4:22
  7. „Prijatelj“ – 3:28
  8. „Vreme“ – 3:48
  9. „Zagledan u put“ – 4:29
  10. „Svi dani“ – 4:05
  11. „Zlatni uvojci“ – 4:03
  12. „Novi dan“ – 4:45
  13. „Mamurlu“ – 4:40
  14. „Nervozan“ – 3:27
  15. „Nisam znao da sam zao“ – 6:56
(Balkanrock.com, 26. februar 2016)

петак, 06. мај 2016.

Sanjam: 100 najboljih domaćih rok balada

Mersad Berber, Profil sa starom razglednicom
U jednoj reklami za Heineken, snimljenoj pre petnaestak godina, dva mladića uživaju na koncertu fikcionalnog hard rok benda. Jedan od njih svoju flašu piva spušta na zemlju da bi aplaudirao, a onda se, u trenuku kada bend počne da izvodi neku baladu, saginje da je podigne. U mraku ne uspeva da je vidi, pa pali upaljač; da bi mu pomogao, to čini i njegov prijatelj. Kada se usprave i osvrnu oko sebe, vide da se nalaze u moru plamičaka, podignutih ruku sa upaljačima. Tako se 15. jula 1978. (kako reklama kaže) rodio jedan od velikih fenomena rok kulture.

Uloga Heinekena u stvaranju nekada – nekada, jer se taj fenomen u međuvremenu upokojio – neizostavnog elementa živog izvođenja tzv. power balada nije dokazana, ali zato o razvoju rok balade imamo mnogo pouzdanije podatke. Balada svoj naziv duguje srednjovekovnim francuskim pesmama sa narativnim tekstom uz koje se igralo (fr. ballare – plesati). Tekst tradicionalne balade obično opisuje neki događaj iz mita ili legende, počesto sa tragičnim završetkom; tako balada u našoj narodnoj književnosti predstavlja epsko-lirsku pesmu o nekom tragičnom mitskom ili istorijskom događaju, često obojenu tajanstvenošću i jezovitošću (nasuprot lakoj i vedroj romansi). Interesovanje za narodne balade tokom epohe romantizma dovelo je do procvata autorske balade. Sa druge strane atlantika, krajem XIX veka, iz dodira evropske narodne muzike, koju su sa sobom doneli beli doseljenici, i afričke narodne muzike, koju su sa sobom doneli crni robovi, rodio se bluz. Junaci bluz balada obično su bili antiheroji, usamnljenici i borci protiv autoriteta. Otprilike u isto vreme naziv balada počeo je da se upotrebljava za sentimentalne pesme popularne među širokim narodnim masama, da bi se tokom dvadesetih godina XX veka, zahvaljujući Holivudu i Brodveju, balada ustalila kao naziv za pesmu sporog tempa, najčešće ljubavne tematike. Rok balada, nastala pod uticajem džez, bluz i kantri balada, vrhunac popularnosti i istovremeno zapadanje u manirizam doživeće osamdesetih godina prošlog veka, sa pojavom power balada, sentimentalnih pesama raskošnih aranžmana i himničnih refrena.

Njeno Veličanstvo jugoslovenska rok balada rodila se šezdesetih godina XX veka; osim uticaja inostranih rok balada (i posrednog uticaja džeza, bluza i kantrija), ona je bila pod uticajem jugoslovenske tradicionalne i zabavne muzike, te francuske šansone, italijanske kancone i ruskih kanautora – bardova. Ovakva raznovrsnost uticaja, uz političkim prilikama uslovljene specifičnosti razvoja domaće rok scene, visoke zahteve publike i kiritike, te, naposletku, drugačiji temperament publike, dovela je do veće poetičnosti i tematske raznovrsnosti no što je slučaj sa baladama na engleskom jeziku. U poređenju sa najpopularnijim i najznačajnijim rok baladama na engleskom jeziku, najveće domaće rok balade odlikuju se sasvim drugačijim senzibilitetom; mnogi će reći kako presudni činilac predstavlja slovenski patos, te dodati kako nije slučajno što se neke od nakvećih domaćih balada ne bave temom ljubavi, već smrti.

Ovom prilikom nudimo vam listu sto najboljih domaćih rok balada. Kriterijumi za rangiranje pesama bili su vrednost kompozicije, teksta, izvedbe i produkcije, originalnost, uticaj, ono nešto teško opisivo što mora posedovati svaka velika rok balada, te, naravno, lični ukus sastavljača (mada je prilikom sastavljanja ove liste potpisnik ovih redova imao više razmena mišljenja sa prijateljima no prilikom sastavljanja ijedne druge liste ovog tipa). I samom sastavljaču je bilo jako teško da se ograniči na samo stotinu pesama, pa kako bi ovom listom iko osim njega samog mogao biti zadovoljan? Stoga ovu listu – kao, uostalom, i svaku drugu listu ove vrste – treba ponajviše posmatrati kao presek, podsećanje i preporuku – kao tek jedan od bezbroj mogućih izbora najlepših rok balada sa ovih prostora, podsećanje na ogroman broj velikih umetnika koji su delovali i još uvek deluju na našoj sceni, te skretanje pažnje na pesme koje su vam, bez sumnje, poznate, ali kojima do sada iz nekog razloga niste posvetili pažnju koju zasužuju.

100. Zana – „Rukuju se, rukuju“ (Zana, 1989)

99. Merlin – „Uspavanka za Gorana B.“ (Teško meni sa tobom, a još teže bez tebe, 1986)

98. U Škripcu – „Siđi do reke“ (O je!, 1983)

97. Električni Orgazam – „Kapetan Esid“ (Distorzija, 1986)

96. Smak – „Plava pesma“ (Crna dama, 1977)

95. Poslednja Igra Leptira – „Umiru jeleni“ (Grudi moje balkanske, 1986)

94. Boris Novković – „Kuda idu izgubljene devojke (Tamara)“ (Kuda idu izgubljene devojke, 1986)

93. Prljavo Kazalište – „Heroj ulice“ (Heroj ulice, 1981)

92. Irina & Vi – „Mrazevi“ (A krv mi vri, 2002)

91. Stijene – „Ja sam more, ti si rijeka“ (Cementna prašina, 1981)

90. Jakarta – „Orlovi i laste“ (Maske za dvoje, 1984)

89. Riblja Čorba – „Ostani đubre do kraja“ (Kost u grlu, 1979)

88. Viktorija – „Arija“ (Ja verujem, 1990)

87. Vampiri – „Pokloniću joj nebo“ (Be-Be, 1992)

86. Slađana Milošević & Dado Topić – „Princeza s nekog drugog sveta“ (singl, 1984)

85. Massimo Savić – „Samo jedan dan“ (Stranac u noći, 1987)

84. Alisa – „Da li si čula pesmu umornih slavuja“ (Da li si čula pesmu umornih slavuja, 1987)

83. Jura Stublić & Film – „Dom“ (Sunce sja!, 1987)

82. Partibrejkers – „Molitva“ (Kiselo i slatko, 1994)

81. Idoli – „Hajde, sanjaj me, sanjaj“ (Odbrana i poslednji dani, 1982)

80. YU Grupa – „Crni leptir“ (YU Grupa, 1973)

79. Indexi – „Bacila je sve niz rijeku“ (singl, 1974)

78. Denis & Denis – „Voli me još ovu noć“ (Ja sam lažljiva, 1985)

77. COD – „Bijeli bagremi“ (Bijeli bagremi, 1978)

76. Gibonni – „Libar“ (Mirakul, 2001)

75. Parni Valjak – „Jesen u meni“ (Anđeli se dosađuju?, 1987)

74. ITD Band – „Lagano umirem“ (Skidam te pogledom, 1988)

73. Van Gogh – „Zamisli“ (Hodi, 1996)

72. Lačni Franz – „Čakaj me“ (Sirene tulijo, 1987)

71. Josipa Lisac – „O jednoj mladosti“ (Dnevnik jedne ljubavi, 1973)

70. Oliver Mandić – „Govor tvoga tela“ (Probaj me, 1981)

69. Miladin Šobić – „Od druga do druga“ (Ožiljak, 1981)

68. Osvajači – „Možda nebo zna“ (Krv i led, 1990)

67. Viktorija – „Daj, ne pitaj“ (Spavaćeš sam, 1988)

66. YU Grupa – „Dunavom šibaju vetrovi“ (Ima nade, 1988)

65. Bijelo Dugme – „Loše vino“ (Eto! Baš hoću!, 1976)

64. Azra – „Gospodar samoće“ (Sunčana strana ulice, 1981)

63. Dejan Cukić – „Ruža ispod pepela“ (San na pola puta, 1992)

62. Galija – „Skadarska“ (Istorija, ti i ja, 1991)

61. Laufer – „Budi moja voda“ (Lopov Jack, 1992)

60. Zabranjeno Pušenje – „Možeš imat moje tijelo“ (Fildžan viška, 1997)

59. Crvena Jabuka – „Sa tvojih usana“ (Crvena Jabuka, 1986)

58. Branimir Štulić – „Meni se, dušo, od tebe ne rastaje“ (Balegari ne vjeruju sreći, 1990)

57. Daleka Obala – „Noć je prekrasna“ (Daleka Obala, 1990)

56. Divlje Jagode – „Jedina moja“ (Divlje Jagode, 1978)

55. Bajaga i Instruktori – „Iza nas“ (Od bižuterije do ćilibara, 1996)

54. Piloti – „Kao ptica na mom dlanu“ (Kao ptica na mom dlanu, 1987)

53. Đorđe Balašević – „Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja“ (Celovečernji the Kid, 1983)

52. Babe – „Noć bez sna“ (Slike iz života jednog idiota, 1993)

51. Zdravko Čolić – „Zagrli me“ (Ako priđeš bliže, 1977)

50. Riblja Čorba – „Neke su žene pratile vojnike“ (Pokvarena mašta i prljave strasti, 1981)

49. Đorđe Balašević – „Slovenska“ (003, 1985)

48. S Vremena Na Vreme – „Tema Classica“ (S Vremena Na Vreme, 1975)

47. Nikola Vranjković – „Sretenje“ (Zaovdeilizaponeti, 2001)

46. Indexi – „Jutro će promijeniti sve“ (singl, 1969)

45. Prljavo Kazalište – „Tu noć kad si se udavala“ (Lupi petama..., 1993)

44.  Kerber – „Još samo ovu noć mi daj“ (Seobe, 1986)

43. Đorđe Balašević – „Bezdan“ (Bezdan, 1986)

42. Parni Valjak – „Pusti nek traje“ (Uhvati ritam, 1984)

41. Prljavo Kazalište – „Ma kog me boga za tebe pitaju“ (Zlatne godine, 1985)

40. Hladno Pivo – „Ranjeni i ludi“ (Knjiga žalbi, 2007)

39. Galija – „Da li si spavala“ (Daleko je sunce, 1988)

38. Bijelo Dugme – „Jer kad ostariš“ (Bijelo Dugme, 1984)

37. Suncokret – „Prvi sneg“ (Moje bube, 1977)

36. Leb i Sol – „Čuvam noć od budnih“ (Kao kakao, 1987)

35. Bajaga i Instruktori – „Zažmuri“ (Sa druge strane jastuka, 1985)

34. Riblja Čorba – „Lutka sa naslovne strane“ (singl, 1978)

33. Bijelo Dugme – „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“ (Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, 1986)

32. Kerber – „Na raskršću“ (Ljudi i bogovi, 1988)

31. Đorđe Balašević – „Kad odem“ (Tri posleratna druga, 1989)

30. Zabranjeno Pušenje (Beograd) – „Ljubav udara tamo gdje ne treba“ (Ja nisam odavle, 1997)

29. Dobrovoljno Pevačko Društvo – „Zemlja“ (Nedelja na Duhove, 1995)

28. Piloti – „Zaboravljeni“ (Zaboravljeni, 1993)

27. Bolero – „Jelena“ (O Jesenjinu, 1988)

26. Parnji Valjak – „Sve još miriše na nju“ (Buđenje, 1993)

25. Bijelo Dugme – „Kad zaboraviš juli“ (Bitanga i princeza, 1979)

24. Prljavo Kazalište – „Ako tražiš nekoga“ (Dani ponosa i slave, 1998)

23. Neverne Bebe – „Dvoje“ (Neverne Bebe II, 1997)

22. Rani Mraz – „Priča o Vasi Ladačkom“ (Odlazi cirkus, 1980)

21. Kerber – „Seobe“ (Seobe, 1986)

20. Bijelo Dugme – „Šta bi dao da si na mom mjestu“ (Šta bi dao da si na mom mjestu, 1975)

19. Galija – „Dodirni me“ (Karavan, 1994)

18. Riblja Čorba – „Dobro jutro“ (Buvlja pijaca, 1982)

17. Bijelo Dugme – „Ima neka tajna veza“ (singl, 1975)

16. Rade Šerbedžija feat. Darko Rundek & Arsen Dedić – „Na nešto me sjeća taj grad“ (Mnoge smo i mnogo voljeli, 1986)

15. Đorđe Balašević – „Ne lomite mi bagrenje“ (Bezdan, 1986)

14. Bajaga i Instruktori – „Rimljani“ (Jahači magle, 1986)

13. Bijelo Dugme – „Pjesma mom mlađem bratu (Iz Niša u proljeće '78)“ (Doživjeti stotu, 1980)

12. Galija – „Burna pijana noć“ (Ipak verujem u sebe, 1982)

11. Bijelo Dugme – „Pristao sam biću sve što hoće“ (Doživjeti stotu, 1980)

10. Azra – „Ako znaš bilo što“ (Filigranski pločnici, 1982)

9. Film – „Mi nismo sami“ (Sva čuda svijeta, 1983)

8. Haustor – „Šal od svile“ (Bolero, 1985)

7. Generacija 5 – „Ti samo budi dovoljno daleko“ (singl, 1979)

6. Indexi – „Sanjam“ (Indexi, 1974)

5. Bijelo Dugme – „Sanjao sam noćas da te nemam“ (Eto! Baš hoću!)

4. Time – „Da li znaš da te volim“ (Time II, 1975)

3. Bijelo Dugme – „Ako možeš zaboravi“ (Uspavanka za Radmilu M., 1983)

2. Riblja Čorba – „Kad hodaš“ (Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju, 1984)


1. Bijelo Dugme – „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ (Bitanga i princeza, 1979)

(Balkanrock.com, 14. februar 2016)

Dragoljub Crnčević Crnke (Point Blank): „Najveću pažnju medija bi dobili ako bi ugradili silikone“

Vest da će srpski bluz velikani Point Blank (poznati i kao Dr. Project Point Blank i Dr. Project Point Blank Blues Band) održati dva oproštajna koncerta u Beogradu koja se pre tri godine pojavila u srpskim medijima nije izazvala veliku popmpu. A i kako bi, kad Point Blank nisu spadali u velike rok heroje sa polumilionskim tiražima, već u onu grupu skromnih, čestitih i istrajnih muzičkih delatnika? No, ako najšira publika ovoj vesti nije pridala odviše pažnje, svi domaći zaljubljenici u bluz bili su iskreno tužni zbog gašenja jedne od najznačajnijih bluz institucija ovih prostora. Ali, koju godinu kasnije, evo Point Blanka sa povratničkim albumom. I to kakvim povratničkim albumom!

Na albumu Gitarologija: Povratak korenima kao gosti na gitari pojavljuju se Rambo Amadeus, Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Nenad Zlatanović (Texas Flood), Josip Boček, Vidoja Božinović Džindžer (Riblja Čorba), Nebojša Antonijević Anton (Partibrejkers), Vedran Božić, Dragan Marković (Di Luna Blues Band), Dušan-Duda Bezuha (Zona B), Vlatko Stefanovski, Goran Stojković Goksi (Di Luna Blues Band), Saša Ranđelović Ranđa (Neverne Bebe), Vladan Stanošević (Raw Hide), Vladan Jovković (Orthodox Celts) i Radomir Mihajlović Točak (Smak), a kao gosti na vokalima Sky Wikluh, Momčilo Bajagić Bajaga (Bajaga i Instruktori), Jovan Savić Lole, Dejan Cukić, Nenad-Neša Milosavljević (Galija), Oliver Nektarijević (Kanda, Kodža i Nebojša), Nikola Vranjković, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), Vlada Janković Džet, Dejan Najdanović Najda (Smak), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh) i Bora Đorđević (Riblja Čorba); Dragi Jelić (YU Grupa) i Dado Topić pojavljuju se u ulozi i gitariste i pevača. Čitava stvar je izvedena tako da na 15 pesama sa prvog diska gostuju gitaristi a peva vođa grupe Dragoljub Crnčević, a da 15 pesama drugog diska zapravo predstavljaju te iste matrice sa gostima pevačima. Tako je došlo do nekih zanimljivih spojeva – u pesmi „Moj put“ gitaru svira Rambo Amadeus a peva Dragi Jelić, u pesmi „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ gitaru svira Dragi Jelić, a peva Momčilo Bajagić, u pesmi „Tu negde živi ona“ gitaru svira Vidoja Božinović a peva Dado Topić – pa i nekih kakve su, čini se, bile moguće samo na ovom albumu, kao što je slučaj sa pesmama „Bolesno se volimo“, u kojoj gitaru svira Dragan-Krle Jovanović, a peva Sky Wikluh, ili „Prijatelj“ u kojoj gitaru svira Nebojša Antonijević a peva Nenad Milosavljević.

Povodom objavljivanja albuma razgovarali smo sa vođom grupe Dragoljubom Crnčevićem (alias Baki, alias Crnke, alias Dr, alias Dr. Shtrobl), pevačem, gitaristom, kompozitorom, slikarem, vajarom i piscem.

BR: Već se čuju mišljenja da je jubilarni deseti album Point Blanka kruna tridesettrogodišnje karijere grupe. Da li biste se složili sa ovom konstatacijom?

Dragoljub Crnčević: Apsolutno.

BR: Čini se da grupa nije uživala ovakvu medijsku pažnju još od objavljivanja DVD-a Život u zatvoru. Da li je potrebno da jedan bluz ili bluz rok sastav uradi nešto neobično (za naše prilike), poput nastupa u zatvoru, ili snimi album sa ovolikim brojem gostiju da zasluži pažnju velikih srpskih medija?

Dragoljub Crnčević: Najveću pažnju tzv. medija bi dobili ako bi ugradili silikone, barem peticu, i obuli cipele sa štiklom od deset centimetara. Takođe, kao opcije, skinuti se do gola u crkvi ili se slikati sa turbo-mindža pevačicama, uz objavljivanje mini pornića sa platipusom.

BR: Prvi tiraž Gitarologije je rasprodat; da li to znači da album u fizičkom formatu nije izgubio trku sa digitalnim formatima, u krajnjem slučaju da album nije izgubio bitku sa YouTube singlom kao novom dominantnom formom?

Dragoljub Crnčević: Prodat je i drugi tiraž. Zvuči neverovatno, ali je istinito. Bila bi neverovatna sramota prema svim gostima da se pirateriše ovakvo izdanje. Jadni su oni koji  ga presnimavaju a onda se žale da ovde nema roka i bluza. CD košta koliko i dve i po pakle pljugi. Svaki pirat ubija rok i bluz scenu.

BR: Kako se rodila i razvijala ideja o nastanku Gitarologije? Da li su pesme pisane sa određenim gostima na umu, ili se o gostima razmišljalo nakon nastanka pesama?

Dragoljub Crnčević: Uporedo smo radili pesme i razmišljali kome bi najbolje „legle“. Svako od gostiju je mogao da odsvira i otpeva ceo album. Mi smo se potrudili da svakome „ubodemo“ pesmu koja mu stilski  najbolje odgovara. Mislim da smo u tome uspeli, jer se svi odmah prepoznaju.

BR: Postoji li neko sa kim ste želeli da sarađujete na Gitarologiji a da iz objektivnih razloga nije mogao da gostuje na albumu?

Dragoljub Crnčević: Iz potpuno opravdanih razloga fali jos pet-šest ljudi. I ovom prilikom im se izvinjavamo. Biće prilike da ispravimo propuste.

BR: Pesma „Moj put“ svojim tekstom predstavlja omaž YU Grupi; je li to bila Vaša ideja?

Dragoljub Crnčević: Dragom Jeliću smo poslali četiri teksta i nijedan mu nije odgovarao. Dva dana pred snimanje smo seli moj drug Dragan Gligorić i ja i napisali tekst onako kako mi vidimo YU Grupu. Omaž i poštovanje u svakom pogledu.

BR: Sa druge strane, „Time“ kao da jednim delom predstavlja omaž Pink Floydu?

Dragoljub Crnčević: Hvala na komplimentu!

BR: Po čijoj zamisli je Bajaga pesmu „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ izveo u tom, cohenovskom maniru?

Dragoljub Crnčević: Bajaga je Bajaga. Došao čovek i otpevao za pet minuta. Onda smo pili čaj i kafu sledeća dva sata. Leonarda nismo ni zvali! (smeh)

BR: U pesmi „Bolesno se volimo“, koju peva Sky Wikluh, nakon reči „popušiš“ dolazi tonski zamućena reč za koju je jasno da je „džoint“. Pretpostavljam da je to učinjeno na zahtev izdavača?

Dragoljub Crnčević: Bilo je to na dva golića, podeljena ekipa u PGP-u. Na kraju mi izgubismo, pa zamutismo.

BR: Vlatko Stefanovski i Vedran Božić su jedini koji nisu došli u studio, već su snimili svoje deonice u Skoplju, odnosno Zagrebu, i poslali vam ih. Je li ovo prvi put da sa nekim sarađujete na ovaj način? Da li ovaj vid saradnje ima više prednosti ili mana u odnosu na tradicionalnu, „živu“ saradnju?

Dragoljub Crnčević: Nije. U svakom slučaju, današnja tehnika pojednostavljuje neke stvari. Kad sviraju pravi svirači nije ni bitno gde su snimili. Opšta konstatacija je da sve zvuči „live“. To mogu samo veliki muzičari!

BR: Je li tačno da ste se sa Borom Đorđevićem dogovorili oko teksta pesme „Nisam znao da sam zao“ tek kada se pojavio na snimanju?

Dragoljub Crnčević: Šta reći, popismo kafu na Banjici, odosmo u studio. Bora sluša pesmu, izvadi pesmaricu, lista. U jednom trenutku stade i počne da čita. Pita me šta mislim. Ja kažem:  „Boro, ne mislim, otpevaj“. Bora ’ladno ode i krene da peva, a mi se smrzli. Završi on, kaže: „'Aj' sad da snimimo“. „Šta da snimimo, bre, Boro, snimljeno je“,  kažem ja i turim džezvu. Ubismo se od kafe.

BR: Postoji li јoš neka anegdota sa snimanja koju biste podelili sa našim čitaocima?

Dragoljub Crnčević: Uđe Cukić da otpeva. Zatvorimo vrata od gluve sobe, pustimo pesmu, on odvali. Izađe pa sluša, kaže: „'Aj' još jednom“. Ja ga gledam, kažem: „Al’ ovo je mrak!“ „Jok“, kaže on, „'Aj'  još jednom“. Dobro onda. Ode, zatvori vrata. Gledam kroz staklo i ne verujem. Zafrljačio košulju u ćosak i zaurlao kako on to ume. Izlazi sav mokar: „'Aj' sad daj onaj sokić“!

BR: Izjavili ste u šali da je ovo muškošovinistički album, pošto među gostima nema žena. Sa kojom od naših pevačica ili instrumentalistkinja biste u budućnosti sarađivali u studiju?

Dragoljub Crnčević: Problem je što njih nema dovoljno za ceo album od petnaestak pesama. Ima ih desetak, pa bi morali da napravimo maksi singl.

BR: Vaš stari saradnik John O'Leary pojavljuje se i na Gitarologiji. Da li Vam je otkrio kako Gitarologija, kako toliki broj sjajnih muzičara sa ovih prostora izgledaju u očima posmatrača „sa strane“?

Dragoljub Crnčević: Dovoljno je reći da su, slušajući ga kod njega, dvojica svetskih gitarista rekli da bi nam gostovali na nekom sledećem.

BR: Gitarologija je prvi album grupe (delimično) na srpskom jeziku još od Južnjačke utehe. Ima li istine u trvdnji da je bluz „pravi bluz“ samo na engleskom, ili bluz nosi istu emociju na kom god jeziku bio otpevan?

Dragoljub Crnčević: Može kad pevač zna. Svi na albumu pokazaše da mnogo dobro znaju. Bend i ja smo se nauživali slusajući kako pesme dobijaju neke nove sjajne dimenzije na srpskom.

BR: Prvi album grupe, The Blues, važi za prvo izdanje domaće bluz grupe na engleskom jeziku. Da li je tada bilo nekih problema sa čelnicima izdavačke kuće, da li su neki među njima ovaj album, kako se i u vreme socijalizma brojnim sastavima dešavalo, smatrali „nedovoljno komercijalnim“?

Dragoljub Crnčević: Đorđe Debač i Sveta Jakovljević iz PGP-a su nas i nagovorili da snimimo prvi album bluza. Koliko se sećam, prodao se u preko 30.000 komada. Druga ploča je izvezena za SSSR, mislim nekih 20.000 komada, slušalo se i nikakvih problema nije bilo.

BR: Vaš DVD Život u zatvoru snimljen u zatvoru u Sremskoj Mitrovici jedino je ovakvo izdanje na našim prostorima (jedini sastav sa ovih prostora koji je učinio nešto slično jeste Zabranjeno Pušenje, sa spotom snimljenim u KPD-u Zenica). Koliko i kako je ovo iskustvo uticalo na Vas?

Dragoljub Crnčević: Najteža i najlepša svirka.

BR: Hteli ste da koncert u zatvoru održite još sredinom osamdesetih, ali tada Vam to nije pošlo za rukom. Šta Vas je tada onemogućilo?

Dragoljub Crnčević: Sistemska biroktaija.

BR: Kakva je savremena bluz scena u Srbiji? Ko su naslednici Blues Tria, Point Blanka, Di Luna Blues Banda, Sirove Kože i Zone B?

Dragoljub Crnčević: Na našu sreću ima ih podosta, a mislim da će ih biti jos više. Vreme će pokazati.

BR: Šta u narednom periodu možemo očekivati od Point Blanka? Da li je sa nekim od gostiju na albumu bilo dogovora oko živih nastupa?

Dragoljub Crnčević: Mi smo pre skoro četiri godine održali poslednje nastupe. Sada smo u problemu jer raste pritisak da se cela stvar odsvira živo sa gostima. Postoji mogućnost da se to desi negde krajem marta-početkom aprila.

BR: A šta je sledeće što možemo očekivati iz laboratorije doktora Shtrobla-pisca?

Dragoljub Crnčević: Odgovor na knjigu Dr Shtrobla od profesorke Hermine Shtuc-Myer!

(Balkanrock.com 1. februar 2016)