Šta muzičari slušaju: Nina Romić

Zagrebačka kantautorka Nina Romić za Balkanrock piše o svojim omiljenim albumima:

„Bio je jako težak izbor, jer jako mnogo albuma volim i dosta njih me veže za određene trenutke, mladost, odrastanje... No ipak sam se odlučila za ova 3 albuma:

Bob Dylan – Desire (1976)

Možda zvuči patetično, no rastopim se svaki put kad mu čujem glas. Definitivno je jedan od onih čija me glazba uveseljava i podiže. I možda nisam ni objektivna sasvim jer je pomalo i nestala kritičnost, postao je prečest gost u mojim zvučnicima.

Iako me oduševljava svaki put iznova, i sa novijim izdanjima, ovaj album jako volim, podsjeća me na daleke dane provedene u malom dalmatinskom selu Ruminu kod moje bake, gdje smo sestrična Ena i ja u dvoglasju pjevale uz gitaru do duboko u noć „One More Cup od Coffee“. Gitara je bila stara, a ja sam otprilike tada nekada naučila i prve akorde na njoj, i mislila sam da ću polomiti prste...

Album je iznimno topao, svaka pjesma je posebna, a zapravo osvojio me onom o boksaču Rubin Carteru, The Hurricaneu, možda i jednom od najdražih pjesama koju sam ikada čula. Nisam mogla izdržati, upravo sam je pronašla i sada je slušam.

Pink Floyd – Ummagumma (1969)

Pink Floyde sam otkrila početkom srednje škole, kad sam u bratovoj sobi pronašla CD The Wall. Odmah me zainteresirao jer je bio dupli a cover je bio minimalistički. Svidio mi se na prvu, i kako sam više istraživala tu priču, Floydi su se polako, ali sigurno uvukli ispod kože. Oduvijek me je privlačila neobična, mistična glazba, puna čudnih zvukova i psihodeličnih rješenja, pa je i ovaj album je bio veliko otkriće. Sjećam se da sam ga prvi put čula u jednoj maloj mračnoj optici gdje je radio prijatelj. Pustio mi je „Careful with That Axe, Eugene“ i vrlo me se dojmila, i na neki način potaknula da istražujem takvu glazbu, i zahvaljujući ovom albumu i Floydima sam otkrila mnoge opskurne, zanimljive psihodelične bendove iz tog vremena.

Entrance – Prayer of Death (2006)

U to vrijeme kada je izašao ovaj album sam bila prezasićena modernim indie zvukom svih tisuću bendova koji su mi zvučali jednako i nisam pronašla ništa što bi mi bilo interesantno. Ovaj album je definitivno ponudio neki novi zvuk, koji je imao poveznica sa starijom glazbom koju volim, no ipak u malo modernijem ruhu. Entrance vodi autor Guy Blakeslee i svira sa dvoje glazbenika, Paz Lenchantin na bassu i Derekom Jamesom na bubnjevima, i stvaraju jako zanimljivu i energičnu glazbu, miljama udaljenu od aktualnog i modernog zvuka, no ipak unikatnu i specifičnu. Ovo je moja najtoplija preporuka svima koji traže zanimljiv i energičan zvuk, kombinaciju novoga i staroga. Nadam se da će ova preporuka nekoga i potaknuti da nabavi ovaj izuzetan album. I naravno da će tražiti još.“

(Balkanrock.com, 16. septembar 2012)

Tenacious D – Rize Of The Fenix (2012)

Na drugi pogled na omot albuma Rize Of The Fenix Tenacious D-a jasno je da su se Jack Black i Kyle Gass na svom trećem albumu (uglavnom) držali stare formule: southparkovski humor u pompeznom ruhu.

Trinaest pesama na albumu, snimljenom sa starim saradnicima, Daveom Grohlom na bubnjevima, Johnom Koneskym na elektirčnoj gitari i Johnom Spikerom na basu, podsećaju da su Black i Gass izuzetno dobri kompozitori, koji, nažalost, gotovo uvek ostaju u senci Blacka i Gassa-tekstopisaca, te da je Black sasvim dobar vokal, što je, opet, ponekad teško primetiti od svog bekeljenja.

Prvim delom albuma dominira Tenacious D-ev trademark: hard rock epovi prošarani Blackovim i Gassovim akustarama – „Rize Of The Fenix“, „Low Hangin' Fruit“, „Deth Star“, „Roadie“ – dok ostatak materijala čine Blackova i Gassova prilično uspešna poigravanja i parodiranja različitih žanrova, od latina („Señorita“), preko Westerna („The Ballad Of Hollywood Jack And The Rage Kage“) do adult contemporary soft rocka („39“), pri čemu Black demonstrira veliki dar za karikiranje različitih vokalnih stilova. No kada je reč o ovom, parodijskom delu materijala najzanimljivije su svakako tri kratke forme: parodija na metal balade „They Fucked Our Asses“, parodija na pop rock/hard rock himne osamdesetih „To Be The Best“, te parodija na twelve bar himne „Rock Is Dead“, u kojoj Black, u stilu Roberta Planta u „Rock 'n' Rollu“ i Bona Scotta u „Rockeru“, vrišti: „It's all over / Rock 'n' roll is dead!“

Kada je reč o tematskom planu, na Rize Of The Fenix dominiraju autokarikatura ( „Rize Of The Fenix“, „Classical Teacher“, „The Ballad Of Hollywood Jack And The Rage Kage“, „They Fucked Our Asses“) i, naravno, seks („Low Hangin' Fruit“, „39“), no album donosi i vestern priču „Señorita“,  apokaliptičnu viziju budućnosti „Deth Starr“, te pesme „Throw Down“, koja se bavi aktuelnim dešavanjima u svetu, i „Roadie“, koja je, iako ironična, možda lepša pohvala onima koji „pokreću rock“ i od „(We Are) The Road Crew“ Motörheada i od spota za „Heavy Fuel“ Dire Straitsa. No upravo ta svestranost Tenacious D-a, nedostatak koje sam zamerio Steel Pantheru recenzirajući njihov album Balls Out, je i jedna od glavnih mana ovog albuma – Od Tenacious D-a bi najzanimljivije bilo (ponovo) čuti rock mjuzikl, album sa pesmama tematski povezanim i isprekidanim Blackovim i Gassovim komičnim dijalozima (na Rize Of The Fenix su se, nažalost, našla samo dva, „Classical Teacher“ i „Flutes & Trombones“). Sa druge strane, Tenacious D često upadaju u zamku u koju upadaju i Steel Panther (kao, uostalom, većina onih čiji se humor zasniva na temama koje za američko društvo predstavljaju tabu): humor im je neretko nižerazredan i prostački („39“, „Rivers Of Brown“).

Međutim, Black i Gass, ako i nisu urnebesni, i dalje su dovoljno duhoviti, dovoljno zabavni u svome odnosu ljubavi i mržnje i svojoj narcisoidnosti da im vredi pokloniti pažnju. Ipak su Tenacious D među malobrojnima koji su načinili kvantni skok.

Ocena: 3/5

Datum izdavanja: 11. maj 2012.

Žanr: Hard rock, acoustic rock, comedy rock

Dužina trajanja: 41:16

Izdavač: Columbia Records

Producent: John Kimbrough, John King

Spisak pesama:

1. „Rize Of The Fenix“ – 5:53
2. „Low Hangin' Fruit“ – 2:31
3. „Classical Teacher“ – 3:23
4. „Señorita“ – 3:08
5. „Deth Starr“ – 4:46
6. „Roadie“ – 2:58
7. „Flutes & Trombones“ – 1:28
8. „The Ballad Of Hollywood Jack And The Rage Kage“ – 5:05
9. „Throw Down“ – 2:56
10. „Rock Is Dead“ – 1:44
11. „They Fucked Our Asses“ – 1:08
12. „To Be The Best“ – 1:00
13. „39“ – 5:16
14. „Quantum Leap“ [Deluxe Edition bonus] – 3:50
15. „Rivers of Brown“ [Deluxe Edition bonus] – 1:23

(Balkanrock.com, 9. avgust 2012)

Lita Ford – Living Like A Runaway (2012)

Kada je objavljeno da će se novi album Lite Ford zvati Living Like A Runaway, čime se, jelte, jasno aludira na ime Litinog nekadašnjeg benda, očekivao sam da će se ovim albumom „hard rock kraljica“, nakon Wicked Wonderlanda, neuspelog koktela elektronike i teških rifova, vratiti korenima – žestokom, sirovom rokenrolu, te da će na albumu možda biti čak i primesa punka.

Moja očekivanja su samo delimično ostvarena. Lita se uglavnom jeste vratila šemi bubanj, bas, gitara i glas – uglavnom, jer album nije sasvim oslobođen electro primesa („The Mask“ i „A Song To Slit Your Wrists By“) – i sirovosti, no pesme poput „Branded“, „Hate“, „Devil In My Head“ i „Bad Neighborhood“, pored žestokih i prljavih rifova (Lita nas ovim albumom podseća da sedamdesetih i osamdesetih nije bila atraktivna samo kao zgodna ženska koja svira gitaru, već kao zgodna ženska koja jako dobro svira gitaru), imaju pevljive refrene koji su umnogome u duhu osamdesetih. I iako je kombinovanje moderno produciranog, sirovijeg hard rocka i melodičnog hard rocka osamdesetih (makar on bio prečišćen od klavijatura) mač sa dve oštrice, u ovom slučaju rezultiralo je uspehom. Living Like A Runaway donosi pregršt zanimljivih komada: rokačine „Branded“, „The Mask“ i „Bad Neighborhood“, mainstream rock komad „Living Like A Runaway“, maidenovsku baladu „Asylum“, te obrade „A Song To Slit Your Wrists By“ (koja je nadmašila original u izvođenju 58-a, projekta Nikki Sixxa) i „The Bitch Is Back“ (sa veoma zanimljivom upotrebom saksofona, u originalu u izvođenju Eltona Johna). No svakako najbolji komadi sa ovog albuma su „Devil In My Head“ i horor priča „The Hate“.

Sa sviračke i produkcijske strane, dakle, albumu je teško pronaći zamerku. Problem leži u tematici pesama. Naime, Living Like A Runaway je „divorce album“ (nisam pristalica biografske metode, no kada umetnik otvoreno kaže šta ga je podstaklo da načini neko umetničko delo, kao što je to Lita učinila u slučaju ovog albuma, ne možete da delo ne posmatrate u tom ključu), nastajao nakon Litinog razvoda od Jima Gilletta (nekadašnjeg pevača ubedljivo najkosatijih glam metalaca, Nitro). Lita o ovom nemilom događaju u njenom životu govori u velikom broju pesama – „Branded“, „Relentess“, „Mother“, „Asylym“, „Lov 2 Hate You“, a u istom ključu, verujem, treba posmatrati i obradu „The Song To Slit Your Wrists By“ – čineći to isuviše neuvijeno. Kao da je Lita ovim pesmama čitavom svetu želela da poruči: „On je za sve kriv“. Svakako, neki od najvećih rock albuma rodili su se iz osećanja tuge i besa, ali izneti svoju intimu pred javnost – naročito pred američku javnost, uvek spremnu da se naslađuje prljavštinama iz života poznatih ličnosti – sasvim je neumesno i nepotrebno. Vrhunac u ovom smislu predstavlja „Mother“, u kojoj se Lita obratila dvojici svojih sinova iz braka sa Gilletom, muzički i poetski umnogome nalik na „Lisu“ – moglo bi se čak reći: „Lisa“ iz suprotnoe perspektive. Sa druge strane, upravo bes kojim je nabijen Living Like A Ruanaway predstavlja jedan od glavnih kvaliteta albuma. Zahvalujući besu do izražaja je došla mračna strana Lite Ford, meni oduvek zanimljivija od njenih pop obojenih hitova poput „Kiss Me Deadly“, „Falling In And Out Of Love“, „Shot Of Poison“ i „Playin’ With Fire“.

Living Like A Runaway predstavlja pravi povratak hard rock dive na scenu, i prava je šteta što umesto nesretnog Wicked Wonderland upravo ovaj album nije objavljen kao njen comeback. Doduše, ja i dalje imam želju da čujem Litin povratak korenima, album nabijenim sirovim hard rockom i punkom. No Lita još nije na zalasku karijere...

Ocena: 3,5/5

Datum izdavanja: 4. jun 2012. (Evropa)

Žanr: Hard rock, heavy metal

Dužina trajanja: 48:18

Izdavač: SPV / Steamhammer

Producent: Lita Ford, Gary Hoey

Spisak pesama:

1.  „Branded“ – 3:47

2.  „Hate“ – 3:55

3.  „The Mask“ – 4:09

4.  „Living Like A Runaway“ – 4:47

5.  „Relentless“ – 3:48

6.  „Mother“ – 2:55

7.  „Devil In My Head“ – 5:22

8.  „Asylum“ – 4:34

9.  „Luv 2 Hate U“ – 3:45

10.  „A Song To Slit Your Wrists By“ – 3:55

11.  „Bad Neighborhood“ – 3:43

12.  „The Bitch Is Back“ – 3:38

(Balkanrock.com, 30. avgust 2012.)