60 godina Rock ‘n’ Rolla: Top 10 iz 1968. godine

Ako bismo želeli da 1968, jednu od najburnijih godina u istoriji čovečanstva, simbolički predstavimo jednom fotografijom, mogli bismo se, iz obilja čuvenih fotografija, odlučiti za onu na kojoj američki crni atletičari Tommie Smith i John Carlos, osvajači zlatne i bronzane medalje na trci na 200 metara na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, na ceremoniji dodele medalja drže visoko podignute pesnice. Zbog ovog gesta protesta protiv rasizma Smith i Carlos su udaljeni sa Igara, da bi ih kod kuće dočekale uvrede i pretnje smrću, dok je osvajač srebrne medalje, Australijanac Peter Norman, koji je, u znak podrške dvojici američkih kolega, na reveru poneo značku Olimpijskog projekta za ljudska prava, u svojoj domovini naišao na osudu javnosti.

Te, 1968. godine širom planete milioni pesnica su visoko podignuti u protestima protiv rata, nuklearnog naoružanja, političke represije, rasizma i socijalne nejednakosti. Protestvuje se u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Kanadi, Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Švedskoj, Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, Meksiku, Brazilu, Jamajci i Japanu; ulicama Vašingtona maršira pola miliona a ulicama Pariza milion ljudi. U većini zemalja (uključujući i Jugoslaviju) dolazi do krvavih sukoba demonstranata i policije. Ubistvo Martina Luthera Kinga izaziva talas nasilnih protesta u 115 američkih gradova. Jugoslovenski studenti se bune protiv društvene nejednakosti, birkoratije i stanja na univerzitetima; protesti se prekidaju kada Tito kaže da su „studenti u pravu“. Godina 1968. je i najkrvavija godina Vijetnamskog rata. Epilog pokušaja liberalizacije sistema u Čehoslovačkoj od strane Alexandera Dubčeka bila je sovjetska invazija. Izvršen je atentan na američkog senatora Roberta F. Kennedya. Nauru, Mauricijus, Svazilend i Ekvatorijalna Gvineja stiču nezavisnost. Univerzitet Yale otvara vrata prvoj generaciji studentkinja. Yuri Gagarin gine u avionskoj nesreći. Dolazi do dve eksplozije bombi u Beogradu, jedne u bioskopu „20. oktobar“, a jedne na Glavnoj železničkoj stanici; poginula je jedna osoba, a više desetina je povređeno; za napade je optužena ustaška emigracija.

Te godine umiru Marcel Duchamp i John Steinbeck. Valerie Solanas ranjava Andya Warhola hicem iz pištolja. Philip K. Dick objavljuje roman Sanjaju li androidi električne ovce?, a Dragoslav Mihailović Kad su cvtetale tikve. U Britaniji je ukinuta pozorišna cenzura. Oskara za najbolji film osvaja Oliver! Carola Reeda. Kubrick snima Odiseju u svemiru 2001, Schaffner Planetu majmuna, Polanski Rozmarinu bebu, Saks Neobičan par, Vadim Barbarelu, Leone Bilo jednom na Divljem zapadu, Romero Noć živih mrtvaca, Herzog Znake života, Jodorowsky Fando i Lis, Aleksandar Petrović Biće skoro propast sveta a Makavejev Nevinost bez zaštite. Na filmu debituju Malcolm McDowell, Timothy Dalton, Goldie Hawn i Barbra Streisand.

Iste godine mjuzikl Kosa je prvi put prikazan na Brodveju. Elvis Presley se, nakon sedam godina, vraća živim nastupima. Beatlesi objavljuju „Beli album“, rade muziku za animirani film Žuta podmornica i pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Apple Records. David Gilmour zamenjuje Syda Baretta u Pink Floydu i grupa objavljuje A Saucerful Of Secrets. Rolling Stonesi objavljuju Beggars Banquet, Doorsi Waiting For The Sun, The Jimi Hendrix Experience Electric Ladyland, Cream Wheels Of Fire, Aretha Franklin Lady Soul, Johnny Cash At Folsom Prison, Big Brother & The Holding Company Cheap Thrills, The Velvet Underground White Light/White Heat, Jeff Beck Group Truth, Van Morisson Astral Weeks, a The Zombies Odessey And Oracle. Svoje prvence objavljuju George Harrison, Neil Young, Deep Purple, Creedence Clearwater Revival, T. Rex, Soft Machine, Fleetwood Mac, Jethro Tull, Steppenwolf, Joni Mitchell, Free, The Band, James Taylor, Randy Newman, Family, The Electric Flag, Dr. John, The Move, Blood, Sweat & Tears, Iron Butterfly, Status Quo, Steve Miller Band, Traffic, Three Dog Night, Spirit, Quicksilver Messenger Service, The United States of America, Blue Cheer i Taj Mahal. Sa radom prestaju Cream, The Yardbirds, Buffalo Springfield, The Zombies i The Righteous Brothers. Doo-wop pevač Frankie Lymon umire od prevelike doze heroina, a R&B pevač Little Willie John umire u zatvoru, u kome čeka suđenje za ubistvo, od srčanog udara. Osnovane su grupe Led Zeppelin, Black Sabbath, Yes, Rush, Can, Nazareth i Amon Düül II.

Te godine Grupa 220 objavljuje Naše dane, prvi LP u istoriji jugoslovenske rock muzike. U Ateljeu 212 postavljena je Kosa; beogradska postavka Kose je prva u jednoj socijalističkoj zemlji i četvrta u svetu. Indexi objavljuju hitove „Jutro će promijeniti sve“ i „Ako jednom budeš sama“, a Ivica Percl hit „Stari Pjer“. Debi izdanja objavljuju Džentlmeni, Daltoni, Uragani, splitski Delfini, Elektroni i Bele Vrane. Osnovani su sastavi Korni Grupa, Ambasadori, Porodična Manufaktura Crnog Hleba, Vojvođanski Bluz Bend i Dogovor Iz 1804. Solo karijere započinju Josipa Lisac, Jadranka Stojaković i Ibrica Jusić. Na koncertu Silueta u Sarajevu izbijaju neredi, a na konceru u Novom Sadu grupa se tuče sa publikom. Roboti nastupaju na Međunarodnom pop festivalu u Rimu zajedno sa grupama Pink Floyd, Ten Years After i Traffic.

10. Otis Redding – (Sittin' On) The Dock Of The Bay

Na čuvenom Monterey Pop Festivalu, održanom u junu 1967. godine, nastupale su tadašnje perjanice rocka, većina njih u manjoj ili većoj meri povezana sa hipi pokretom. Na insistiranje promotera Jerrya Wexlera, poziv da učestvuje na festivalu dobio je i soul pevač Otis Redding, koji je do tada nastupao pretežno za crnu publiku. Praćen grupom Booker T. & the M.G.'s (koja je svirala na više njegovih ploča), Redding je zadobio simpatije više desetina hiljada mladih hipika. Booker T. Jones svedoči: „To što smo bili uključeni u to je zaista bila neka vrsta fenomena. Da smo bili tamo? Sa tim ljudima? Zaista su nas prihvatili i to je nešto što je zaista dirnulo Otisa.“ Sa novom energijom koju mu je ulilo ovo iskustvo, Redding je u avgustu, sedeći na jednom splavu na morskoj obali u kalifornijskom gradiću Suasalitu, počeo da piše stihove melanholične balade „(Sittin' On) The Dock Of The Bay“. Pesmu je završio uz pomoć svog starog saradnika, Stevea Croppera, gitariste Booker T. & The M.G.'sa. Snimanje pesme završeno je 8. decembra 1967. Bila je to poslednja pesma koju je Redding snimio. Dva dana kasnije poginuo je u avionskoj nesreći. Mali avion, kojim su Redding i pet članova njegovog pratećeg sastava, Bar-Kaysa, putovali na koncert u Medisonu, pao je u ledene vode jezera Monona u blizini grada. Od svih putnika i članova posade samo je trubač Ben Cauley ostao živ. „(Sittin' On) The Dock Of The Bay“ je objavljena posthumno, u januaru 1968, popevši se ubrzo na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste. Pesmu su obrađivali Cher, Percy Sledge, Sam & Dave, Sammy Hagar i Pearl Jam.

9. The Zombies – Time Of The Season

U trenutku kada se drugi album sentolbanških „Zobmija“, Odessey And Oracle (koji je, za razliku od prvenca Zombiesa, kojim dominira britansko viđenje rhythma & bluesa, bio okrenut psihodeliji), pojavio na tržištu, u proleće 1968, Zombiesi su već bili prestali sa radom, razočarani nemogućnošću da ponove uspeh svog debi singla, „She's Not There“. Da su i dočekali na okupu objavljivanje svog drugog albuma, reakcije na koje je on naišao teško da bi ih ubedile da nastave sa radom – album je neposredno po objavljivanju naišao na mlak prijem (mada se danas smatra jednim od najznačajnijih albuma u istoriji rocka). Ni prvi singl sa albuma, „Butcher's Tale“, nije doživeo veći komercijalni uspeh, i malo je falilo da izdavač, Columbia Records, sasvim digne ruke od ovog albuma. Međutim, na insistiranje Ala Koopera, u to vreme Columbiinog lovca na talente, kao singl objavljena je i pesma „Time Of The Season“, čiji su stihovi bili inspirisani letom ljubavi. Pesma se početkom 1969. popela na treće mesto Billboardove Hot 100 liste i probudila ponovno interesovanje publike za grupu. Pojedini beskrupulozni menadžeri su to iskoristili, pa je sastavljeno nekoliko „lažnih“ Zombiesa koji su izvodili pesme onih „pravih“, koji se nisu ponovo okupili sve do 1997. godine. „Time Of The Season“ ostala je je upamćena kao jedna od pesama koje su obeležile pozne šezdesete i na efektan način izrazile duh jednog vremena, te je korišćena u brojnim filmovima čija je radnja smeštena u ovu epohu. Pesmu su obrađivali Argent (koji je osnovao bivši „Zombi“ Rod Argent), The Guess Who, Dave Matthews Band i America.

8. Iron Butterfly – In-A-Gadda-Da-Vida

„Hej, Mardž, sećaš li se kako smo se mazili uz ovu himnu?“ – Homer Simpson

Prvi album „Gvozdenog leptira“ iz San Dijega doneo je jednostavne, mahom dvoipominutne pesme. Ali čitavu drugu stranu narednog izdanja grupe zauzela je sedamnaestominutna rock simfonija „In-A-Gadda-Da-Vida“, po kojoj je ceo album poneo ime. Jasno je da je naslov dobijen igranjem „gluvih telefona“ sa prvim stihom („In the garden of Eden“) kao polazištem, mada nikada nije pouzdano utvrđeno kako je do toga došlo (po jednoj verziji priče, pevač grupe, Doug Ingle, je jednom prilikom pod dejstvom alkohola prvi stih otpevao kao „In a gadda da vida“; po drugoj, bubnjar grupe, Ron Bushy, je, kada mu je pijani Ingle saopštio naziv nove pesme, na papiru zapisao ono što je čuo – „In a gadda da vida“). Izgrađena oko jednostavne teme i stihova, pesma je, kaže legenda, snimljena iz prvog pokušaja, kao proba koju su bend i tonci sproveli u iščekivanju da producent stigne u studio. Ponajviše zahvaljujući ovoj numeri, drugi album Iron Butterflya postao je prvi album na tlu Amerike koji je stekao status platinaste ploče. Grupa ovaj uspeh nikada nije uspela da ponovi; svoj poslednji studijski album snimila je 1975. godine, provodeći naredne četiri decenije u brojnim promenama postave, živeći na staroj slavi. No, u istoriju rocka bend se upisao zlatnim slovima – album In-A-Gadda-Da-Vida predstavlja jedan od najprodavanijih rock albuma svih vremena, a naslovna numera ulazi u red pesama koje se bore za titulu Prve heavy metal pesme. Obrađivali su je Boney M., Blind Guardian i Slayer, a Bart Simspon je, jednom od svojih smicalica, naterao građane Springfilda da je horski otpevaju u crkvi.

7. Big Brother & The Holding Company – Piece Of My Heart

Pesmu „Piece Of My Heart“ napisali su Jerry Ragovoy (napisao pesmu „Time Is On My Side“, koju su slavnom učinili Rolling Stonesi) i Bert Berns (napisao „Twist And Shout“, koja je postala hit u izvođenju Isley Brothersa). Pesmu je prvobitno, 1967. godine, snimila gospel i R&B pevačica Erma Franklin, starija sestra mnogo slavnije Arethe. Godinu dana kasnije pesmu je obradio sastav Big Brother & The Holding Company na svom drugom albumu, Cheap Thrills. Pevačica grupe u to vreme bila je  dvadesetpetogodišnja Janis Joplin, koja će desetak meseci nakon objavljivanja albuma napustiti bend i započeti solo karijeru. Erma Franklin je izjavila da, kada je na radiju prvi put čula „Piece Of My Heart“ u izvođenju Big Brother & The Holding Companya, nije prepoznala pesmu. Novinarka Ellen Willis je možda najrečitije govorila o razlikama između dve verzije: „Kada je Franklinova peva, to je izazov: šta god da mi uradiš, neću ti dozvoliti da uništiš moju sposobnost da budem ljudsko biće, da volim. Joplinova, sa druge strane, kao da kaže: sigurno, ako nastavim da trpim ovo, ako nastavim da pružam primer ljubavi i praštanja, sigurno će on shvatiti, promeniti se, uzvratiti onim što sam ja pružila.“ Janis je jednom prilikom izjavila: „Kada sam na sceni, vodim ljubav sa 25.000 ljudi“; emotivni naboj sa kojim je ona izvodila „Piece Of My Heart“, koju su kasnije obrađivali i Bryan Ferry i Sammy Hagar, dobra je potvrda ove izjave.

6. Steppenwolf – Born To Be Wild

„Mrzim to hipi smeće!“ – Deka Simpson

Pesmu „Born To Be Wild“ je napisao pevač Mars Bonfire (pravo ime Dennis Edmonton), nekadašnji član The Sparrowsa, grupe iz koje je iznikao Steppenwolf, i brat tadašnjeg bubnjara Steppenwolfa, Jerrya Edmontona. Bonfire je „Born To Be Wild“, prvobitno zamišljenu kao baladu, nudio raznim bendovima, da bi je na posletku, u jesen 1967. godine, snimio losanđeleski „Stepski vuk“. Pesma je objavljena u leto 1968 – i ostalo je istorija. „Born To Be Wild“ se popela na drugo mesto Billboardove Hot 100 liste i postala jedna od najznačajnih himni hipi pokreta i svevremena bajkerska himna; proglašavana je prvom heavy metal pesmom (ponaviše zbog stiha „Heavy metal thunder“ – bilo je to prvo pojavljivanje izraza „heavy metal“ u rock stihovima); 1969. se pojavila u filmu Goli u sedlu Dennisa Hoppera, nakon čega je korišćena u bezbroj filmova i televizijskih serija; doživela je mnogobrojne obrade, razume se, najveći broj od strane hard rock i heavy metal izvođača – Sladea, Status Quoa, Blue Öyster Culta, Riota, Ravena (sa Udom Dirkschneiderom), Rose Tattooa, Lizzy Borden, Twisted Sistera, Grim Reapera, Ozzya Osbournea (koji je pesmu otpevao zajedno sa Miss Piggy), Krokusa, Slayera, Doro – te Wilsona Picketa, Ette James, INXS-a, Residentsa, Kim Wilde i drugih.

5. Cream – White Room

„Belu sobu“ su napisali basista Creama Jack Bruce i pesnik Pete Brown (koji su zajedno napisali veći broj pesama Creama; njih dvojica će nastaviti da sarađuju i nakon raspada grupe, na Bruecovim solo albumima). Pesmu je otpevao Bruce, a violu je na snimanju svirao producent Felix Pappalardi (kasnije pevač, basista i vođa hard rock sastava Mountain). „White Room“ se popela „tek“ na šesto mesto Billoardove Hot 100 liste, ali je ostavila neizbrisiv trag u istoriji rocka. Obrađivali su je, između ostalih, Hugh Cornwell i Robert Williams, Jeff Healey, Helloween i Demons and Wizards.

4. The Beatles – Hey Jude

Godine 1968. John Lennon i njegova supruga Cynthia razišli su se zbog afere koju je John imao sa Yoko Ono. Ubrzo nakon toga je usledio razvod, koji je najteže pao petogodišnjem Julianu Lennonu. U pokušaju da uteši dečaka, Paul McCartney (sa kojim je Julian, kako je kasnije sam priznao, bio bliži no sa rođenim ocem) je napisao pesmu „Hey Jules“, ubrzo preimenovanu u „Hey Jude“. Julian je na ovaj događaj zaboravio, i tek dve decenije kasnije saznao da je pesma „Hey Jude“ bila posvećena njemu. U snimanju pesme učestvovao je tridesetšestočlani orkestar sačinjen od klasičnih muzičara. Neki od njih su sa visine razgovarali sa članovima „Buba“, sve dok im McCartney nije rekao: „Da li vi ljudi želite da dobijete svoj jebeni honorar ili ne?“ Kada je na red došlo snimanje pratećih vokala, Beatlesi su pitali članove orkestra da li žele da pljeskaju rukama i pevaju horske deonice. Većina je pristala, za dodatak honoraru, doduše, ali je jedan od članova odbio, rekavši: „Ne dolazi u obzir pljeskam rukama i pevam prokletu pesmu Paula McCartneya!“ Na samom kraju trećeg minuta pesme moguće je čuti nešto za šta se većina slušalaca složila da predstavlja reči „fucking hell“. Dva inžinjera zvuka koja su učestvovala na snimanju pesme tvrde da su oni koji tvrde da je zaista u pitanju psovka, da je te reči izgovorio McCartney, te da je Lennonova ideja bila da se one sačuvaju u finalnom miksu pesme; treći tvrdi da je te reči izgovorio Lennon, i da ih je bilo nemoguće „iseći“ iz pesme. Pesma je objavljena na singl ploči, sa pesmom „Revolution“ na B strani, u avgustu 1968; bilo je to prvo izdanje Apple Recordsa. McCartney je želeo da najavi izlazak pesme na neobičan način, pa je lično na izlogu zatvorenog „Apple Boutiquea“, prvog (i malo uspelog) poslovnog poduhvata Beatlesa, velikim slovima ispisao „Hey Jude / Revolution“. Međutim, kako „Jude“, osim što u engleskom jeziku predstavlja lično ime, na nemačkom znači „Jevrejin“, mnogi su poverovali da je u pitanju antisemitska poruka, pa je izlog već narednog dana razbijen. Ovaj mali incident nimalo nije naškodio pesmi: „Hey Jude“ se popela na vrh top lista u 11 zemalja, držeči rekord za najdužu pesmu na vrhu američkih i britanskih top lista sve do 1993. godine. Iste godine kada je pesma objavljena obradio ju je Wilson Picket; na njegovoj verziji svirao je tada malo poznati studijski gitarista Duanne Allman.

3. Marvin Gaye – I Heard It Through The Grapevine

Pesmu „I Heard It Through The Grapevine“ napisali su autor i producent Norman Whitfield i pevač Barrett Strong. Bila je to njihova prva uspešna saradnja;  njih dvojica će kasnije zajedno napisati i hit „War“ Edwina Starra i postati zaslužni za hitove iz „psihodelične“ faze Temptationsa. Strongu je, navodno, kao početna ideja za nastanak pesme poslužila fraza koja stoji u naslovu i koju je on prvi put čuo kada je 1966. boravio u Čikagu. „Čuti nešto kroz vinovu lozu“ znači čuti glasine; tako je i lirski subjekt pesme načuo nešto o neveri svoje dragane. Pesmu su prvobitno, 1966. godine, snimili Smokey Robinson & The Miracles, ali je Berry Gordy, šef  Motowna, vodeće izdavačke kuće na polju „crne“ muzike, smatrao da je njihova verzija suviše „mekana“. Nakon toga, pesmu je snimio Marvin Gaye, ali je Gordy smatrao da ni ova verzija nije zadovoljavajuća. Pesma je napokon ugledala svetlost dana u nešto drugačijem aranžmanu, u izvođenju Gladys Knight & The Pips, u jesen 1967, popevši se na drugo mesto Billboardove liste. Gaye je svoju verziju objavio 1968, na albumu In The Groove. Njegova verzija je privukla pažnju radijskih disk-džokeja, pa se Gordy konačno odlučio da je objavi kao singl. Krajem 1968, Gayeva verzija se popela na prvo mesto Billboardove liste, provevši tamo šest nedelja i postavši najprodavaniji singl u dotadašnjoj istoriji Motowna. Pesma, koju su kasnije obrađivali i  Creedence Clearwater Revival, Average White Band, The Slits i Tuxedomoon, predstavljala je Gayev prvi veliki uspeh; usledio je hit album M.P.G., a potom i Gayev magnum opus, angažovani koncept-album What's Going On.

2. The Rolling Stones – Sympathy For The Devil

„Stvar je u tome – tu se profesor preplašeno osvrnu oko sebe i pređe na šapat – što sam svemu tome prisustvovao i ja lično. Bio sam i na balkonu kod Pontija Pilata, i u vrtu sam bio kada je sa Kajafom razgovarao, i na kamenom sam platou bio, samo tajno, takoreći inkognito, tako da vas molim da to nikome ne pričate, i da to ostane među nama kao najveća tajna!... Pst...“ – Mikhail Bulgakov, Majstor i Margarita

„Saosećanje za Đavola“ je napisao Mick Jagger, inspirisan Bulgakovljevim romanom Majstor i Margarita (svoj primerak knjige Jagger je dobio na poklon od Marianne Faithfull), te stihovima Charlesa Baudelaira. Jagger je pesmu prvobitno zamislio kao folk komad, ali su, na ideju Keitha Richardsa, u pesmu uvedene zvečke i konga bubnjevi, i pesma je pretvorena u mešavinu sambe i njuorleanskog rhythma & bluesa. Pesma sa Luciferom kao lirskim subjektom, koji govori o ulozi koju je imao u raspinjanju Isusa Hrista, Oktobarskoj revoluciji i Drugom svetskom ratu, kada je objavljena na albumu Beggars Banquet, dodatno je podgrejala tvrdnje (koje su se javile zbog imena prethodnog albuma grupe, Their Satanic Majesties Request) da Stonesi, osim što su nepristojni i nemoralni, propagiraju satanizam. Te tvrdnje mogla je samo pojačati činjenica da se u to vreme grupa okružila neobičnim ljudima: Stonesi su u to vreme drugovali sa Kennethom Angerom, filmskim režiserom i učenikom Aleistera Crowleya – Anger je Jaggera smatrao otelovljenjem Lucifera na Zemlji, što je Jaggeru neobično laskalo – te glumicom i foto-modelom Anitom Pallenberg (u to vreme devojkom Keitha Richardsa i bivšom devojkom Briana Jonesa), koja je praktikovala magijske rituale i imala neobično velik uticaj na Jaggera i Richardsa. O „satanskoj“ prirodi pesme govoriće se mnogo i u godinama, pa i decenijama koje će uslediti; jedna od najpopularnijih urbanih legendi iz istorijata rock muzike je ona po kojoj su Stonesi svirali upravo „Sympathy For The Devil“ u trenutku kada je, na njihovom koncertu na Altamontu 1969, ubijen Meredith Hunter (istina je da su svirali „Under My Thumb“), mada je, dok su izvodili „Sympathy“, izbila tuča. „Uvek se nešto čudno desi kada sviramo ovu pesmu“, rekao je tada Jagger. Naziv pesme iskorišćen je za naziv filma Jean-Luc Godarda o kontrakulturi šezdesetih, u kome su Stonesi odigrali jednu od centralnih uloga. Pesmu su obrađivali Blood, Sweat & Tears, Bryan Ferry, Jane's Addiction, Guns N' Roses, Tiamat, Ozzy Osbourne i naši Laibach.

1. The Jimi Hendrix Experience – All Along The Watctower

Pesmu „All Along The Watchtower“ Bob Dylan je napisao za vreme osamnaestomesečnog oporavka od nesreće sa motorom, koju je doživeo u julu 1966, i objavio na albumu John Wesley Harding krajem decembra 1967. Brojna su tumačenja stihova ove pesme, no većina tumača se slaže da je u njima prisutna parafraza redova dvadesetprve glave „Knjige proroka Isaije“, te ističe njenu neobičnu narativnu strukturu. Među ljudima koji su imali privilegiju da slušaju album John Wesley Harding pre zvaničnog objavljivanja bio je i Jimi Hendrix, pa je samo dve nedelje od pojavljivanja Dylanovog albuma počeo rad na svojoj verziji pesme. Na snimanju je dvanaestožičanu akustičnu gitaru svirao gitarista Traffica Dave Mason, a perkusije gitarista Rolling Stonesa Brian Jones. U septembru 1968. Hendrixova verzija pojavila se na albumu Electric Ladyland. Ubrzo je bila objavljena kao singl – mesec dana pre nego što je na singl-ploči objavljena Dylanova verzija – popevši se „tek“ na peto mesto britanske top liste i 20 mesto Billboardove (što je bio i ostao najveći uspeh jedne njegove pesme na američkim top listama). Dylan je trenutak kada je prvi put čuo Hendrixovu verziju opisao rečima: „Zaista sam bio zapanjen. Bio je tako talentovan, umeo je da u pesmi pronađe neke stvari i da ih sa puno snage razvije. Našao je stvari na koje drugi ljudi ne bi ni pomislili.“ Pesma je korišćena u ogromnom broju filmova i TV serija kada je trebalo ilustrovati šezdesete godine prošlog veka. Nakon Hendrixa svoje verzije su, između ostalih, snimili i U2, Neil Young, Bryan Ferry, Paul Weller, Chris de Burgh, XTC, Jeff Healey, Eddie Vedder sa supergurpom The Million Dollar Bashers i Dejan Cukić (kao „Prolog“, na tribute albumu Divlji med).

(Balkanrock.com, 24. mart 2015)

Hoćemo cenzuru: YU rockeri i (auto)cenzura

Nasuprot široko rasprotranjenom uverenju, cenzura ploča u pravom smislu reči je u Socijalističkoj Republici Jugoslaviji bila relativno retka pojava; do nje je dolazilo srazmerno retko zbog prisustva – autocenzure.

Naime, da bi došla do najviših instanci, jedna rok pesma morala je da prođe tri bedema  – sami autori su se odlučivali da ono što žele i imaju da poruče radije kažu kroz alegoriju (što je, posredno, dovodilo do veće poetičnosti); naročito problematični tekstovi i omoti često su menjani na zahtev izdavačke kuće; ploča bi, naposletku, dolazila u ruke neke od čuvenih komisija za šund, koja bi joj, ukoliko neki aspekt albuma deluje naročito problematično, lepila etiketu šund-ploče, čime bi album dobijao znatno veću cenu u prodaji. Neki vele da se povećavanjem cene ploče sprečavalo da ona dođe u ruke većeg broja ljudi, a drugi da je etiketa „šund-proizvod“ omogućavala da se ploča uopšte pojavi.

Sa druge strane, umeo je takav sistem rok poslenike i da nagradi, dodeljivanjem priznanja kao što su Majska nagrada, Smeli cvet i prestižnih Sedam sekretara SKOJ-a. Neki vele da su ovakva priznanja, dodeljena i nekima od najvećih „disidenata“ jugoslovenske scene, poput Riblje Čorbe, Pankrta, Buldožera i Lačnog Franza, bila način da se rokeri pacifikuju, a drugi da ona predstavljaju potvrdu činjenice da je taj sistem podsticao rok kao zvaničnu kulturu mladih i, ako ne ohrabrivao, ono tolerisao kritike koje su dolazile iz rokerskih redova.

Cenzura istinski dobija maha tek tokom devedesetih godina prošlog veka. U svim republikama izvođači iz republike sa kojom se u tom trenutku ratovalo bivaju proglašeni nepodesnim; ovakvo proterivanje iz štampe, sa radija i televizije najdoslednije je, čini se, sprovođeno u Hrvatskoj. U Srbiji se oni koji izražavaju protest protiv režima – a to je najveći deo srpske rok scene – skidaju sa režimskih medija; po mnogima, rokenrol je u Srbiji postao kontrakultura u pravom smislu reči tek tokom devedesetih.

Cenzura i autocenzura u domaćem roku svakako predstavlja vrlo zahvalnu temu za buduće istraživače; kao mali prilog budućim radovima na tu temu, nudimo hronologiju najupečatljivijih i najzanimljivijih slučajeva (auto)cenzure na domaćoj sceni.

1961.

Arsen Dedić u Hrvatskoj biva proglašen nepodobnim zbog ciklusa pesama „Čuda“, objavljenog u jednom književnom listu. Prašina se sleže nakon što ga u odbranu uzme književnik Bruno Popović.

1968.

Grupe Elipse i Mladi Levi predstavljaju Jugoslaviju na Festivalu mira u Sofiji. Njihovom zajedničkom koncertu u gradskom parku prisustvuje veliki broj mladih. Kada počnu sa svirkom, publika počinje da tapše u ritmu. To je isprovociralo miliciju, koja počinje da tuče ljude u publici, pa koncert biva prekinut nakon samo desetak minuta.

1969.

Koncert grupe Žeteoci, koju čine studenti zagrebačkog Teološkog fakulteta i koja izvodi beat muziku sa religioznim tekstovima, treba da se održi u dvorani Studentskog centra u Zagrebu, ali je zabranjen uoči nastupa; to izaziva nezadovoljstvo okupljene publike, pa milicija mora da interveniše. Nedelju dana kasnije, Žeteoci dobijaju dozvolu da održe koncert.

Iako beogradska postavka Kose nije naišla na probleme nakon prvog izvođenja (jedan deo predstave izveden je za Josipa Broza Tita), posle tridesetak izvođenja pojedini krugovi u vojsci su se pobunili zbog spaljivanja (američke) vojne knjižice na sceni, pa predstava biva skinuta sa repertoara Ateljea 212.

Trinaesti broj muzičkog časopisa Pop Express biva zabranjen; uzrok zabrane je jedno od pisama čitalaca. Po rečima hroničara početaka jugoslovenske scene Vladimira Spičanovića: „Pošto je tu bilo jedno desetak pisama, pokušavao sam da proniknem u to zbog čega je zabranjen, i u ono vreme nisam uspeo da ukapiram; danas možete da čitate deset puta, nema šanse! To je bilo toiko naivno, toliko benigno da je to smešno, međutim, nekome je to smetalo...“

1972.

Pojedine radio stanice označavaju pesmu „Kralj alkohol“ grupe Time kao nepodesnu, zbog toga što „promoviše alkoholizam“.

1974.

Pop Mašina objavljuje Kiselinu, konceptualni album sa LSD tripom kao temom. Plašeći se da će čelnici PGP-RTB-a odbiti da objave ploču ako uoče njenu tematiku, članovi grupe menjaju raspored pesama na albumu, a na omotu se, umesto psihodeličnog rada Jugoslava Vlahovića, pojavljuje jednostavna fotografija benda. Nakon što je ploča odštampana, čelnicima PGP-a tajnu naziva albuma otkriva jedan novinar Ilustrovane Politike, pa izdavačka kuća odbija da sklopi ugovor sa Pop Mašinom, ali ipak objavljuje album.

1975.

Buldožer objavljuje ploču Pljuni istini u oči; provbitni tiraž se brzo rasprodaje, ali PGP-RTB odugovlači sa doštampavanjem ploče, smatrajući da su pojedine pesme i detalji omota „sporni“. Čelnici izdavačke kuće zahtevaju da se sa omota izbaci fotografija na kojoj klavijaturista grupe, Borut Činč, u pionirskoj uniformi svira harmoniku dok iza njega stoji Titova slika. Članovi grupe na novoj verziji omota tu fotografiju zamenjuju – slikom golog muškarca.

1976.

Buldožer snimaju svoj drugi album, Zabranjeno plakirati, ali PGP okleva sa objavljivanjem; čelnici PGP-a zameraju Buldožeru „suviše pornografske tekstove“. Snimci u PGP-u čekaju godinu dana, sve dok ih ne otkupi i objavi Helidon.

1978.

Grupa Metak nastupa na Splitskom festivalu; organizatorima manifestacije ime Metak zvuči previše provokativno, pa je grupa najavljivana kao Meta.

Jugoton uspešno pregovara o licencnom objavljivanju ploče Never Mind The Bollocks, Here's The Sex Pistols. Objavljivanje je stopirano zbog bojazni da bi objavljivanje ploče u Jugoslaviji moglo izazvati diplomatski sukob sa Velikom Britanijom.

1979.

Objavljivanje albuma Bitanga i princeza Bijelog Dugmeta prati niz problema: čelnici Jugotona smatraju da je omot koji je dizajnirao Dragan S. Stefanović, i na kome ženska noga šutira muške genitalije, „vulgaran“, pa novi omot dizajnira Jugotonov dizajner Ivan Ivezić. Goran Bregović pristaje da iz pesme „Ala je glupo zaboravit' njen broj“ izbaci stih „koji mi je moj“, i, nakon dužeg ubeđivanja, da stih „A Hrist je bio kopile i jad“ iz pesme „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ zameni sa „A on je bio kopile i jad“.

Riblja Čorba objavljuje svoj prvi album, Kost u grlu. Pre snimanja, Đorđević pristaje da pesmu „Još jedan usran dan“ preimenuje u „Još jedan šugav dan“. Međutim, nakon što je ploča objavljena, nekome od urednika PGP-a pada na pamet da bi stih „popij svoje sedative“ iz pesme „Mirno spavaj“ mogao da asocira na uživanje droga. Čitav tiraž albuma se povlači iz prodaje, sporni stih se izbacuje iz pesme, i ploča sa novom verzijom se pojavljuje u prodavnicama. „Mirno spavaj“ u svojoj celosti biva objavljena na singlu godinu dana kasnije.

Prvenac Prljavog Kazališta zbog angažovanih tekstova dobija etiketu šund-ploče.

1980.

Prvi multimedijalni projekt Laibacha, pod nazivom „Rdeči revirji“, zabranjen je uoči premijere, sa obrazloženjem da su na plakatima „nepravilno i neodgovorno“ upotrebljeni crni krstovi ruskog slikara Kazimira Maljeviča. Događaj izaziva brojne medijske napade na grupu.

Radio urednici kao nepodesnu označavaju pesmu „Ja ne mogu“ Laboratorije Zvuka, verujući da bi stihovi „Ja ne mogu ni na jednu nogu / Da stanem čim svanem“ mogli da asociraju na probleme sa nogom koje je Tito imao pred smrt.

Spot Pekinške Patke, u kome sviraju u izlogu robne kuće okruženi mladim pankerima, biva označen kao nepodesan i zabranjen za emitovanje. Paljenje Borbe, glasila Saveza komunista, koje su članovi grupe izveli na koncertu u Novom Sadu (po njihovom priznanju, „hteli su napraviti neki skandal, to je uvek dobro“) rezultiralo je velikom pažnjom medija, ali i pozivom na informativni razgovor.

PGP-RTB insistira na novom omotu za Vrt svetlosti Igre Staklenih Perli, sa obrazloženjem da je originalni psihodelični omot „neprofesionalno urađen“.

Paraf objavljuju svoj prvi album, A dan je tako lijepo počeo. Iako su pre objavljivanja omot i deo tekstova izmenjeni, ploča je ipak dobila etiketu šund-ploče.

1981.

U Sloveniji izbija naci-pank afera. Marko Šelih, pevač grupe Lublanski Psi, i Igor Vidmar, muzički novinar, bivaju uhapšeni zato što su nosili bedževe sa precrtanom svastikom, uz optužbe da su nosili nacističke simbole, ali ubrzo bivaju oslobođeni zbog nedostatka dokaza da su bavili „antidržavnim aktivnostima“. Optuženi su i članovi sastava Buldogi, ali se afera ubrzo sleže.

Pesma „Maljčiki“, kojom su Idoli parodirali socijal-realizam, nakon protesta sovjetske ambasade biva zabranjena na TV-u i pojedinim radio stanicama. Na pojedinim stanicama je zabranjena i „Retko te viđam sa devojkama“.

Neposredno pred objavljivanje prvenca grupe Haustor, čelnici Jugotona odlučuju da sa ploče izbace pesmu „Radnička klasa odlazi u raj“, smatrajući da je „politički nepodobna“; pesma se tri godine kasnije pojavljuje na albumu Treći svijet.

Grupa Zana snima svoj prvi album, Loše vesti uz rege za pivsku flašu; na insistiranje čelnika Jugotona, menjaju tekst pesme „Loše vesti“.

Čelnici Jugotona insistiraju da se na omotu Azrinog albuma Sunčana strana ulice dopiše da su „Kurvini sinovi“ upereni protiv „imperijalizma i hegemonije“. Na omotu albuma Ravno do dna, objavljenom nekoliko meseci kasnije, u tekstu pesme „Uradi nešto“ izostavljen je stih „Zatvori prolaz za staljiniste“. U intervjuu za Polet, Branimir Štulić govori u teroru komunizma u Sovjetskom Savezu, što izaziva protest sovjetske ambasade.

Pesma „Nestašni dečaci“ Bulevara, za koju je tekst napisao Momčilo Bajagić, biva zabranjena u pojedinim medijima, sa obrazloženjem da može da asocira na proteste kosovskih Albanaca.

Prvenac Lačni Franza, Ikebana, zbog tekstova biva označen kao šund-ploča.

Prvenac grupe Na Lepem Prijazni zbog pesme „Suckitandsee“ biva označen kao šund-ploča.

                                                          

1982.

U Ilustrovanoj Politici objavljeno je pismo jednog tinejdžera, u kome on promišlja o političkoj podobnosti Bore Đorđevića, i ukazuje na stihove „za ideale ginu budale“ i „kreteni dižu bune i ginu“ iz pesme „Na zapadu ništa novo“ kao uvredljive za slavne pretke. Pismo pokreće lavinu: SUBNOR-i (Savezi udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata) Sarajeva, Karpoša i Bezdana i Savez socijalističke omladine Bosne i Hercegovine zahtevaju da se ploča zabrani; u javnosti se vodi polemika o Đorđevićevim stihovima. Riblja Čorba je primorana da prekine koncert u Celju jer su dežurni vatrogasci previše agresivni prema publici, koncert u Sarajevu mogu da održe tek nakon što Đorđević potpiše da će „Na zapadu ništa novo“ pevati na sopstvenu odgovornost, a koncert u Tuzli im je otkazan, uz obrazloženje organizatora da „ne mogu da obezbede mir tokom kocerta grupe čije ponašanje nije u skladu sa socijalističkim moralom“. Prašina se sleže nakon što u odbranu grupe stane Milo Dimitrijevski, predsednik SUBNOR-a Jugoslavije.

Otrocima Socijalizma je nastup u Beogradu onemogućen na preporuku Saveza socijalističke omladine Slovenije. Ubrzo im je zabranjeno izvođenje svih tekstova, uz obrazloženje da su „previše politički angažovani“. Prvi nastup u Ljubljani imaju pod imenom Otroci, ali se na koncertu pojavljuju sa flasterima preko usta, čime podižu još veću prašinu u javnosti. Za pravo da nastupaju pod imenom Otroci Socijalizma su se izborili uz podršku slovenačkih pank aktivista. Ubrzo im je zabranjena i pesma „700 usnjenih torbic“, inspirisana činjenicom da je 700 delegata partijskog kongresa 1982. dobilo prigodne kožne torbe.

Laboratorija Zvuka nastupa u Novom Mestu; na plakatu za koncert nalazi se Vilmoš Kauboj, maskota i pridruženi član grupe. Neki od mešatana smatraju da on predstavlja karikaturu Josipa Broza Tita, pa sve prijavljuju miliciji, uz obrazloženje da plakati predstavljaju „uvredu socijalističkog morala i povredu patriotskih osećanja“. Protiv Predraga Vraneševića je poveden sudski postupak. On prvobitno biva osuđen na 40 dana zatvora, ali iz viših krugova ubrzo stiže odluka da se presuda preinači i slučaj zataška kao besmislen.

Jugoton ne dozvoljava Idolima da na omotu Odbrane i poslednjih dana koriste fresku Belog anđela iz Mileševe.

Zabranjena je reklama za album Malo pojačaj radio Zdravka Čolića. U reklami vojnici u nepoznatim uniformama zakopavaju radio, radio eksplodira i u vazduh leti crvena zastavica sa sloganom „Nova diverzija Zdravka Čolića“.

1983.

Otroci Socijalizma snimaju svoj drugi album; ploča je odštampana u Beogradu, a trebalo je da bude objavljena za ZKP RTLJ. Na putu od Beograda do Ljubljane celokupnom tiražu od 3.000 primeraka se izgubio trag. Naknadno je otkriveno da su ploče zaplenjene i uništene.

Laibach na Zagrebačkom bijenalu održavaju koncert pod nazivom „Mi kujemo budučnost“. Tokom nastupa emitovan je film Revolucija još traje i porno film. Kada se na platnu u istom trenutku pojave snimci Tita i penisa, milicija prekida nastup. Juna iste godine bend daje svoj prvi televizijski intervju, u političkoj emisiji TV tednik. Intervju izaziva burne reakcije, i grupi biva zabranjeno javno nastupanje i upotreba imena Laibach.

PGP-ovi urednici sa prvog albuma grupe Bezobrazno Zeleno izbacuju pesmu „Long Live moja Srbijo“. Pre snimanja albuma, članovi benda su bili primorani da u pesmi „Momci sa juga“ stih „smenjujemo generale“ zamene sa „sadićemo banane“, a „udaramo na vlast“ sa „smejemo se u glas“.

EP Rok Mašine Izrod na granici kasni sa objavljivanjem zbog problema sa omotom; čelnici Jugodiska smatraju da je omot, koji je dizajnirao Jugoslav Vlahović i na kome se nalaze dve ruke probodene perima, „politički nepodoban“; ploča biva objavljena tek nakon što Vlahović dizajnira novi omot.

Riblja Čorba predstavlja Jugoslaviju na omladinskom festivalu „Balkan – zona bez nuklearnog naoružanja“ u Bugarskoj. Grupa drži četiri koncerta; na završnoj večeri nastupaju zajedno sa bugarskim ritmičkim plesačima, grčkim folklornim ansamblom i rumunskim omladinskim pozorištem, koje izvodi predstavu Bauk kapitalizma napada omladinu Istoka. Od grupe se zahteva da ne izvodi pesmu „Kako je lepo biti glup“.

Alum O je! grupe U Škripcu dobija etiketu šund-ploče.

1984.

Na koncertu Zabranjenog Pušenja u Rijeci kvari se pojačalo. Frontmen grupe, dr Nele Karajlić publici kaže: „Crk'o maršal! Mislim na pojačalo!“ To izaziva proglase više SUBNOR-a i Saveza socijalističke omladine u kojima se osuđuje ponašanje članova Pušenja i poziva se na zabranjivanje njihovih koncerata, te brojne medijske napise protiv grupe, otkazivanja koncerata i skidanje sa telvizijskih i radijskih programa; odluku da prestanu sa radom na Top listi nadrealista donose samoinicijativno.

Ploča Večzeras vas zabavljaju muzičari koji piju Riblje Čorbe, zbog tekstova pesama „Mangupi vam kvare dete“ i „Besni psi“, dobija etiketu šund ploče. Zbog stihova „Grčki šverceri / arapski studenti / maloletni delikventi / negativni elementi / i besni psi“ ambasade tri arapske zemlje i Zaira ulažu proteste, tvrdeći da je Đorđević u pesmi „izjednačio arapske studente i besne pse“. Ministarstvo kulture naručuje analizu pesme od strane stručnjaka. Neposredno pred promotivni koncert u Beogradu, iz Ministarstva spoljnih poslova stiže zahtev da se pesma ne izvodi.

Zbog tekstova pesama „Laž“ i „7 milja iznad mora“ ploča Dukat i pribadače Aerodroma kasni sa objavljivanjem; naročito su sporni stihovi pesme „Laž“: „Priča kaže jednog dana svi će biti jednaki / Svako imat' će sve / Samo treba biti strpljiv i vjerovat' u drugove“.

Zabrana upotreba imena Laibach je i dalje na snazi, pa bend koncert posvećen Tomažu Hostniku, pevaču Laibacha koji je izvršio samoubistvo dve godine ranije, održava u tajnosti.

1985.

Riblja Čorba snima album Istina. Jugoton, sa kojim grupa ima ugovor, odbija da objavi pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, „Snage opozicije“, „Dvorska budala“ i „'Alo“. Grupa prelazi u PGP-RTB, koji odbija da objavi samo „Snage opozicije“, ali i zahteva da se iz pesme „'Alo“ izbace stihovi „S planine šakal zavija / tamo je Jugoslavija“. Grupa namerava da pesmu „Snage opozicije“ objavi kao samizdat singl, ali odustaje nakon što većina listova objavi tekst pesme. Pesma je objavljena tek 1997, na kompilaciji Treći srpski ustanak.

Laibach objavljuju svoj prvi LP album. Kako je zabrana upotreba imena i dalje na snazi, na albumu nije naznačeno ime sastava, a deo albuma sa Titovim govorom je tonski pokriven.

Spot za pesmu „Visibabe, ljubičice“ Peđa D'Boy Banda zabranjen je zbog erotskih momenata.

1986.

Grupa Griva sa Alenom Islamovićem snima pesmu „Kaljinka“, inspirisanu černobilskom katastrofom. Posle prvih nekoliko emitovanja, sovjetska ambasada protestvuje, pa mediji dobijaju direktivu da je ne emituju.

Riblja Čorba objavljuje album Osmi nervni slom. Pesma „Južna Afrika '85 (Ja ću da pevam)“ dobija takav naziv kako bi se stavilo do znanja da se tobože odnosi na stanje u Južnoj Africi. Međutim, većina radio urednika pomenutu pesmu, te pesme „Tu nema Boga, nema pravde“ i „Crno je dole“ označava kao nepodesne za emitovanje. Na sednici Komisije za informativno-propagandno delovanje Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije raspravlja se o Đorđevićevim stihovima.

1987.

Na proslavi povodom godišnjice Studija B, održanoj u Sava Centru, Bora Đorđević čita pesmu „Crni mercedes“, koja, po oceni javnog tužioca, „uznemiruje javnost“. Budući da su u pitanju bili već objavljeni stihovi, sud odbija zahtev tužilaštva za pokretanje postupka.

Goran Bregović želi da na albumu Bijelog Dugmeta Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo okupi predstavnike različitih političkih stanovišta: obradu revolicionarne pesme „Padaj, silo i nepravdo“ trebalo je da peva narodni heroj Svetozar Vukmanović Tempo, pesmu „Ružica si bila“ šlager pevač Vice Vukov, još šezdesetih označen kao nepodoban zbog propagiranja hrvatskog nacionalizma, a na omotu je trebalo da se pojavi slika Dve godine garancije (na kojoj čovek leži na klupi u parku pokriven Politikom) slikara Miće Popovića, koji je u to vreme važio za disidenta. Sva trojica su zainteresovana. Na razgovor sa Vukovim u Zagreb odlazi menadžer Dugmeta, Raka Marić; na sarajevskom aerodromu dočekuje ga milicija, privodi i saslušava. Mića Popović odustaje od saradnje, upozoravajući Bregovića na opasnost za obojicu ako se njegova slika pojavi na omotu. Na kraju se na albumu pojavio samo Vukmanović. Britanski Guardian Tempovo gostovanje na ploči Dugmeta opisuje kao „neku vrstu Bregovićevog državnog udara“.

Na omotu albuma Pozdrav iz zemlje Safari Zabranjenog Pušenja, kraj imena pesme „Dan Republike“ pisalo je „Naš prijedlog za Pjesmu Evrovizije“, što je, zbog problematičnih stihova, naknadno prelepljeno. Radio urednici dugo izbegavaju da emituju ovu pesmu. Spot za pesmu „Manijak“ sa istog albuma, koji je režirao Emir Kusturica (u to vreme pridruženi član benda), zabranjen je. U spotu Karajlić glumi političara pedofila, koji devojčice namamljuje keksom. Sporan detalj bio je – marka keksa. Keks u spotu je marke „Tops“; proizvodila ga je firma Agrokomerc, čije su finansijske malverzacije, otkrivene iste, 1987. godine, predstavljale najveću ekonomsku aferu u Jugoslaviji.

KUD Idijoti predstavljaju Jugoslaviju na festivalu mediteranskih zemalja u mestu Ređo Kalabrijo na jugu Italije. Dok izvode italijansku revolucionarnu pesmu „Bandiera Rossa“, italijanska policija upada na binu i prekida njihov nastup.

Lačni Franz, na albumu Sirene tulijo, objavljuju tradicional „Zdravljica“, nastao na stihove Franca Prešerna. Zbog neformalne interpretacije, u Sloveniji pesma biva okarakterisana kao nepodobna.

Laibach objavljuju album Opus Dei za britansku izdavačku kuću Mute Records. Na unutrašnjoj strani omota našao se rad istaknutog antinacističkog umetnika Heartfielda, četiri krvave sekire koje oblikuju svastiku. U pojedinim evropskim zemljama smisao rada je pogrešno shvaćen, pa je album bio zabranjen.

1988.

Bora Đorđević čita svoje stihove u Baru. Jedan od dežurnih milicionera nalazi da je Đorđević „verbalno vrijeđao patriotsko-socijalistička osećanja građana“, pa piše prijavu. Dolazi do suđenja. Nakon dužeg postupka, optužbe su odbačene. Iste godine, Riblja Čorba namerava da održi dobrotvorni koncert na platou ispred Hrama svetog Save, sa Pilotima, Ekatarinom Velikom i Đorđem Balaševićem kao gostima; prikupljena sredstva trebalo je da budu namenjena završetku Hrama. Milicija ne daje dozvolu da se koncert održi.

Prljavo Kazalište, na ploči Zaustavite Zemlju, objavljuje pesmu „Mojoj majci“, koju Jasenko Houra posvećuje svojoj preminuloj majci. Zbog stiha „zadnja ruža hrvatska“ pesma doživljava veliku popularnost u Hrvatskoj, ali u ostalom delu zemlje biva označena kao nacionalistička i nepodobna.

Bijelo Dugme, u produkciji RTB-a, snima spot za pesmu „Đurđevdan“; režiser spota želi da članovi benda nose srpske narodne nošnje i starinsko oružje, što Alen Islamović odbija. Postignut je kompromis: svi članovi benda osim Islamovića obući će nošnje. Spot biva zabranjen nakon samo jednog emitovanja, jer „asocira na četništvo“.

Pesma „Zebre i bizoni“ Galije, koja se bavi enigmom Titove rezidencije na Brionima, trebalo je da bude izbačena sa albuma Daleko je sunce. Uredništvo PGP-a naposletku pristaje da je objavi, ali tekst pesme nije štampan na omotu.

1989.

Prljavo Kazalište nastupa na zagrebačkom Trgu Republike (današnji Trg bana Jelačića). Kako se u to vreme Kazalište doživljava kao „nacionalni bend“, na trgu se okuplja oko 200.000 ljudi, a uoči samog koncerta jedan policijski inspektor traži od Houre da publici saopšti da koncerta neće biti, na šta Houra odgovara: „Recite im Vi“. Koncert snima Radio-televizija Zagreb. Houra tokom nastupa izjavljuje: „Nemojte mi srušiti trg, tu dolazi konj“, što je izbačeno iz snimka koji je emitovan.

Rambo Amadeus, na albumu Hoćemo gusle!, objavljuje pesmu „Amerika i Engleska (Biće zemlja proleterska)“, na kojoj gostuju Bora Đorđević i Mica Trofrtaljka; prvobitan naziv pesme, „Kataklizma komunizma“, promenjen je na zahtev PGP-a.

1990.

Uoči prvih višestranačkih izbora u Jugoslaviji, Galija priprema EP sa pesmama „On je isti kao on“, „Ti si moja jedina Partija“, „Posle svega“ i „Komunista“ (na kojoj je gostovao Šaban Bajramović). Zbog stihova Radomana Kanjevca koji su se otvoreno izrugivali Slobodanu Miloševiću, ploča nikada nije objavljena.

1991.

Pesma Ramba Amadeusa „Prijatelju, prijatelju“, sa albuma Psihološko-propagandni komplet M-91, u originalu je trebalo da sadrži usemplovane govore Slobodana Miloševića i Franja Tuđmana, ali su te delove pesme urednici PGP-RTB-a isekli.

Među uhapšenim učesnicima demonstracija 9. marta nalazi se i pevač Dušan Prelević.

1992.

Supergrupa Rimtutituki, koju čine članovi Električnog Orgazma, Partibrejkersa i Ekatarine Velike, ne dobija dozvolu da u Beogradu održi koncert na otvorenom, pa u otvorenom kamionu kruži gradskim ulicama svirajući i šaljući antiratne poruke. Dozvolu za drugi koncert uspevaju da dobiju; on je, pod nazivom „Ne računajte na nas“, održan na trgu republike. Koncertu, na kome sviraju Rimtutituki i druge grupe, prisustvuje oko 40.000 ljudi, ali režimski mediji javljaju da ih je bilo oko 5.000. Prilog o koncertu poslat je u ostale republike bivše Jugoslavije, ali niko ne želi da ga emituje.

Održana je manifestacija Beogradski rock pobednik. Manifestaciju prenosi Radio-televizija Beograd, ali je planirano da se prenos prekine kad na red dođu nastupi Bore Đorđevića i Ramba Amadeusa. Rambo Amadeus se penje na binu za vreme nastupa Bebi Dol, uzima mikrofon i govori: „Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu! Nećemo da zabavljamo biračko telo! Jebem vam mater!“

Zbog pesama koje kritikuju tadašnju vlast, Direktori bez obrazloženja bivaju diskfalifikovani iz finala Gitarijade, iako ih je žiri prethodno uvrstio u finale. Pojedini listovi objavljuju tekstove o članovima benda kao korisnicima opijata.

Vojne vlasti tragaju za Đorđem Balaševićem kako bi ga poslale na front. Balašević po prvi put ne drži tradicionalni novogodišnji koncert u Sava Centru.

1993.

Ritam Nereda objavljuju album Breaking za nemačku izdavačku kuću Walzwerk Records. Nemačka policija je zaplenila snimke, pod izgovorom da izdavač krši ekonomske sankcije protiv SR Jugoslavije. Nakon provere tekstova pesama, objavljivanje albuma je dozvoljeno.

Pesma „Završit' ću kao Howard Hughes“ Arsena Dedića biva zabranjena za emitovanje u pojedinim hrvatskim medijima jer se u njoj pominje partizanski pilot Franjo Kluz.

Među uhapšenima na demonstracijama 1. juna je i Nebojša Drakula, pevač Direktora.

1994.

Zbog pesme „Chicago“, koja kritikuje tadašnju vlast u Hrvatskoj, album Greatest Hits 1 Jure Stublića šest meseci čeka na objavljivanje. Album je objavljen tek nakon što je iz pesme izbačen jedan stih, ali ona ipak biva zabranjena u pojedinim medijima.

1995.

Petar-Peca Popović dolazi na mesto glavnog urednika PGP-RTS-a. Nakon samo par meseci podnosi ostavku, ali u toku tog perioda uspeva da obezbedi ugovor grupi Atheist Rap. Novo uredništvo ima zamerki na pesme „Godina kulture“ i „Snajka“. Album Ja eventualno bih ako njega elimišete objavljen je samo na kaseti, sa cenzurisanom verzijom „Snajke“.

Četvrti album grupe Roze Poze trebalo je da nosi naziv Do jaja je i da na omotu ima sliku muških genitalija. Na insistiranje PGP-RTS-a, naziv albuma promenjen je u Da li si to ti?.

1996.

Riblja Čorba snima Njihove dane, album satiričnih pesama uperenih protiv Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Album je sniman u studiju Pink, čiji vlasnik, Željko Mitrović, ne zna šta članovi Čorbe snimaju u njegovom studiju. Da bi bilo što manje neprijatnosti za sve koji su radili na albumu, on je objavljen u Republici Srpskoj kao solo album Bore Đorđevića.

1997.

The Books Of Knjige na trećem Cetinjskom bijenalu izvode performans pod nazivom „Kad se konji pokupe i telad se moraju“. Po izvođenju performansa, jednog od članova grupe policija hapsi i prebija.

Album Ministarstvo straha (nazvan tako po filmu Fritza Langa) Arsena Dedića biva objavljen pod nazivom Ministarstvo. Tri godine kasnije album doživljava reizdanje, ovog puta pod punim imenom.

Slovenačke vlasti odbijaju da izdaju vize članovima Riblje Čorbe, pa je koncert u hali Tivoli otkazan.

1998.

Grupa Eva Braun nastupa na International Pop Overthrow festivalu u Los Anđelesu. Plašeći se da ime grupe može delovati neumesno, organizatori ih najavljuju kao Eva Brown.

1999.

Sa početkom bombardovanja radio B92 je nasilno preuzet od strane vlasti; među zaplenjenim materijalom su i albumi Sva sreća general voli decu Obojenog Programa, Elektro Pionir Darkwood Duba i Dobrodošli Jarbola, objavljeni od strane B92. Sva tri albuma su se pojavila na tržištu tek nakon završetka bombardovanja.

2000.

Đorđe Balašević objavljuje album Devedesete kao samostalno izdanje. Album je štampan u Sloveniji, i Balašević mora da tiraž praktično prošvercuje u Srbiju.

Spot za pesmu „Ženu varam“ grupe Let 3, u kome su upotrebljeni snimci iz vaspitno-propagandnog filma JNA snimljenog 1979. godine, biva zabranjen na Hrvatskoj radio-televiziji, sa obrazloženjem da postoji „bojazan da gledatelji spot neće shvatiti kao šalu već kao propagiranje istočnjačkih zvukova i elemenata“.

2007.

Uprava Centra za kulturu opštine Travnik zabranjuje prethodno zakazan koncert Leta 3, uz obrazloženje da članovi grupe „na nastupima sviraju goli, uz prikazivanje spolnih organa“.

2008.

Sud u Varaždinu kažnjava članove grupe Let 3 novčanom kaznom od po 300 kuna zbog „vrijeđanja morala građana Varaždina“ pokazivanjem genitalija i zadnjica. Sud ne uvažava odbranu članova grupe da nisu bili goli jer su u zadnjicama imali čepove.

2014.

Grupa Horkestar treba da nastupi u okviru svečane akademije povodom obeležavanja 50 godina beogradskog Doma omladine. Uprava Doma omladine zahteva od grupe da na nastupu ne izvodi angažovane pesme „Magla“, „Hoću da budem loš“ i „Sinoć si sanjao da si pas“, što članovi grupe odbijaju. Umesto nastupa u Domu omladine, organizuju koncert na platou ispred njega.

(Balkanrock.com, 16. mart 2015)

Billy Idol – Kings & Queen Of The Underground (2014)

Izdavač: BFI Records / Kobalt

Datum izdavanja: 17. 10. 2014.

Producent: Trevor Horn, Greg Kurstin

Dužina trajanja: 43:12

Žanr: Dance rock, hard rock, pop rock

Billy Idol odavno nije velika firma. Zli jezici bi rekli da, ako bismo veličinu merili samo po opusu, nikada nije ni trebalo da bude.

Osam studijskih albuma za 33 godine solo karijere, i nije neka cifra. Pa bar da su tih osam albuma svi odreda istinski rock biseri! Jedan od njih – Cyberpunk – iako u konceptualnom pogledu izuzetno zanimljiv i ispred svog vremena (mada je bilo samo pitanje vremena ko će se toga prvi setiti, ne propuštaju mnogi da primete) – predstavljao je gotovo potpun promašaj, a zbog jednog – Happy Holidays – se valjda i sam Idol češka po glavi pitajući se: „Šta li sam želeo da postignem ovim?“ Istina, imao je – dobro, de, još uvek ima – taj Billy Idol glasa, ama tolike popularnosti sigurno ne bi bilo da nije imao i stasa, poslovnog njuha i Stevea Stevensa. Ono vredno pažnje i pomena što je Idol uradio smestilo se na kompilaciju Idolize Yourself iz 2008. (Malo li je? – odgovaraju na to Billyevi fanovi – Mnogi izvođači koji iz ovog ili onog razloga važe za goleme zvezde ne mogu da napabirče ni deset hitova za jedno „Best Of“ iazdanje!) I šta još može da ponudi taj Billy Idol na svom novom studijskom albumu? – pitaju zlobnici, i sami odgovaraju: Bez sumnje ništa novo.

Istina je, Kings & Queens Of The Underground nam ne predstavlja Billya Idola u novom izdanju. Naprotiv. Idola je, čini se, nakon nesretnog božićnog albuma sasvim prošla volja za eksperimentisanjem. Ovaj album je komad mejnstrima kojim će biti razočarani i oni koji su, kao autor ovog teksta (mada mu ni samom nije jasno zašto, kad mu Devil's Playground iz 2005. za to nije dao previše povoda), očekivali Idola u tvrđem izdanju. Kings & Queens Of The Underground, doduše, nudi sjajne hard rock himne „Postcards From The Past“ i naprosto izvrsnu „Whiskey And Pills“, u kojima je Idolov stari saradnik Stevens, kao i obično, briljirao, no album je po senzibilitetu sasvim blizak Idolovim izdanjima iz osamdesetih. Kings & Queens Of The Underground je, u svojoj biti, tipično billyidolovski amalgam teškog zvuka i elektroničnog plesnog rocka. Na momente čak i odviše elektroničnog – uz Trevora Horna (ex Art Of Noise i Yes), koji je kao producent sarađivao sa imenima kao što su ABC, Frankie Goes To Hollywood, Paul McCartney, Tom Jones, Cher, Grace Jones, Seal, Tina Turner, Pet Shop Boys, Simple Minds, Eros Ramazzotti i Mike Oldfield, za producenta je, svakako pomalo nesretno, izabran Greg Kurstin, koji je producirao radove Lily Allen, Pink, Katy Perry, Lykke Li i Lane Del Rey. Otuda, iako je, razume se, osavremenjivanje zvuka i očekivano i poželjno, Kings & Queens Of The Underground na momente („Can't Break Me Down“, „Save Me Now“) zvuči i odviše, čak napadno savremeno. Kada dodamo to na činjenicu da se Idol na ovom albumu vratio oprobanim formulama – a one su, u njegovom slučaju, nepretencionzni, srednjestrujaški (čak i kada je tvrdi) zvuk – čini se da se ovaj album može svrstati uz tolike šablonske radove ostarelih rokera koje je odavno prošla volja za nekakvim artizmom (ako su je ikada i imali) i koji snimaju nove albume kao izgovor za turneje, kojih ne bi ni bilo da nije stare slave.

Megjutoa, što? Billy Idol je i dalje sposoban da napiše pristojnu rock himnu – već pomenute „Postcards From The Past“ i „Whiskey And Pills“ – a kada je reč o melanholično-introspektivnim baladama, tu ostaje pravi majstor – „One Breath Away“, „Eyes Wide Shut“ i „Nothing To Fear“ pravi su mali biseri. Glas ga još uvek sasvim dobro služi – dobio je pomalo na patini, a samim tim i na šarmu – a Stevens je, kao i uvek, sjajan. No, naročitu vrednost ovog albuma predstavlja njegov ispovedni ton, prisutan u svakoj pesmi, čak i u komadu „Whiskey And Pills“. U komadima „Bitter Pill“, „Ghosts In My Guitar“, „Love And Glory“, te autobiografskoj naslovnoj numeri (koja ima formu folk balade i u kojoj je Stevens dobio priliku da pokaže sav raskoš svog talenta), Idol je, uspevajući da ne zapadne u patetiku, bacio pogled preko ramena kakav rockeri u godinama počesto prave, ali na koji neko ko se, kako sam Idol kaže na ovom albumu, „smejao znacima koji kažu 'Vozite oprezno'“ („Bitter Pill“), „bio u svačijoj dvenoj sobi“, „prodao ploče i spucao ih u ruku“ („Kings & Queens“), i u više navrata bio blizu toga da „ode Bogu na istinu“ („Whiskey And Pills“), ima puno pravo.

Novo studijsko ostvarenje Billya Idola upravo zato samo po sebi mora biti vredno pažnje – reč je, naime, o čoveku koji se svakako ne bi našao na listi stotinu najznačajnijih ili najuticajnijih imena rock muzike, ali svakako ulazi u red stotinu najprepoznatljivijih lica rocka i pretstavlja jednu od prvih asocijacija na maksimu „Seksa, droge i rokenrola“. Stoga ono što on danas ima da kaže svakako valja oslušnuti; onaj ko se na to odluči uvideće da Idol ima još energičnih himni i emotivnih balada, još finih melodija i intrigantnih stihova u rukavu.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „Bitter Pill“ – 3:57
2. „Can't Break Me Down“ – 3:42
3. „Save Me Now“ – 4:31
4. „One Breath Away“ – 4:10
5. „Postcards From The Past“ – 4:20
6. „Kings & Queens Of The Underground“ – 4:53
7. „Eyes Wide Shut“ – 4:29
8. „Ghosts In My Guitar“ – 4:47
9. „Nothing To Fear“ – 4:39
10. „Love And Glory“ – 4:28
11. „Whiskey And Pills“ 3:43

(Balkanrock.com, 26. februar 2015)

Neno Belan: Koncerti u Tvornici kulture bili su epski

Sa Nenom Belanom smo razgovarali o predstojećim izdanjima, tradicionalnim koncertima povodom Dana zaljubljenih, njegovim punk počecima i počecima jugoslovenskog rocka...

BR: Nedavno ste objavili singl „Jer je pjesma dio nas“. Na YouTubeu je moguće videti video uradak sa Vašim fotografijama iz detinjstva i iz raznih faza Vaše muzičke karijere. Ko je autor ovog zanimljivog „spota u iščekivanju službenog spota“?

Neno: Autor sam ja osobno i trebalo mi je jedno cijelo jutro da ga posložim. (smeh)

BR: Singlu „Jer je pjesma dio nas“ prethodili su singlovi „Daj mi, daj“ i „Anđela, anđele“. Hoće li se oni u dogledno vreme naći objedinjeni na studijskom albumu, ili ste se, kao veliki broj Vaših kolega, ipak okrenuli singlu kao dominantnom formatu?

Neno: Singl je meni dominantni format već više od 10 godina, mislim da sam jedan od prvih koji je počeo takvu praksu, a albumi, koje povremeno isto objavljujem, su ustvari kolekcija tih singlova. Tako će biti sa slijedećim nadolazećim albumom, te je odgovor na vaše pitanje – hoće.

BR: Prvi deo Vaše karijere bio je vezan za Spilt, a poslednjih petnaestak godina živite u Rijeci. Čini se da je tokom osamdesetih godina prošlog veka splitska rok scena bila okrenutija mejsntrim zvuku, a riječka artizmu, eksperimentisanju... U čemu je, po Vašem mišljenju, ležao uzrok te razlike u senzibilitetu?

Neno: Pa, možda u mentalitetu, odnosno mikrokulturi tih ljudi koji žive u tim gradovima. Rijeka je više industrijski i lučki grad, djelom s europskim, a djelom s mediteranskim mentalnim sklopom, dok je Split tipičan južnjački mediteranski grad.

BR: Široj publici je manje poznato da ste karijeru započeli u vreme novog talasa, nastupajući u grupi Narodno Blago, sa kojom ste pratili Marinka-Fon Biškića. Kako se danas sećate svojih pank početaka?

Neno: Pa, Marinko je bio panker, a mi njegov prateći bend jer nas je on zamolio za uslugu kako nije imao vlastiti bend. Inače, Narodno Blago je bio neovisan bend bez Marinka i njegovali smo rhythm & blues stil u maniru šezdesetih godina. U svakom slučaju, dobro smo se svi skupa zabavljali.

BR: Na početku karijere, Đavoli su izvodili obrade domaćih hitova iz šezdesetih godina, prvi album grupe, Ljubav i moda, dobio je ime po čuvenom filmu Ljubomira Radićevića, na EP-u Split Reggae Beat obradili ste „Beat na moru“ splitskih Delfina... Otkud takva fascinacija tim periodom u istoriji domaće popularne muzike? Kako Vam iz današnje perspektive izgleda to „doba nevinosti“ jugoslovenskog rocka?

Neno: Ja sam u životu najviše fasciniran Beatlesima, koji su najviše na mene utjecali. Naravno da sam se, logično, onda i zanimao što se događalo i na ovim prostorima u istom tom periodu djelovanja Beatlesa, pa sam to istraživao i zaljubio se u tu muziku. Naročito kad sam shvatio da boja mog vokala savršeno odgovara tom maniru, a i odlično sam se snašao kao kompozitor takvih pjesama.

BR: Godine 1987. Đavoli su u Novom Sadu snimili materijal za živi album, koji nikada nije objavljen jer ste, kako ste onda rekli, bili nezadovoljni kvalitetom snimaka. Postoji li šanse da nešto od tog materijala ikada ugleda svetlost dana?

Neno: To je bilo, čini mi se, 1987. ili 1988. u studiju M. Te snimke imam u svom vlasništvu te mi i danas zvuče kao izvrstan autentični dokumentarni soundtrack. Imam ih u planu objaviti u dogovoru s izdavačem i to baš ove godine na jubilarnu tridesetu godišnjicu od objave prvog službenog singla Đavola.

BR: Da li su danas, petnaestak godina nakon što je druga inkarnacija Đavola prestala sa radom, Đavoli i definitivno završena priča?

Neno: Definitivno jesu, jer imam svoj vjerni bend Fiumens, s kojima radim već 18 godina. Izvrsno funkcioniramo, a tim koji pobjeđuje se ne mijenja.

BR: Iduće godine Ljubav i moda puni trideset godina. Da li će, u okviru obeležavanja jubileja, album doživeti reizdanje, kao Ostani uz mene pre sedam godina?

Neno: To najviše ovisi o izdavaču, ja se toplo nadam da će to biti realizirano.

BR: Kako Vam se dopala obrada pesme „Nebo vraća osmjehe“ koju je grupa Eva Braun objavila na njihovom živom albumu Unplugged?

Neno: Nažalost, još nisam imao prilike čuti tu obradu, poslušat ću svakako. (smeh)

BR: Pored toga što ste producirali albume Daleke Obale i Perpera, početkom dvehiljaditih ste učestvovali u produciranju albuma Nelogični sastava nešto tvrđeg usmerenja Unlogic Skill. Kako je došlo do ove pomalo neobične saradnje?

Neno: U vlasništvu sam studija koji je u to doba komercijalno radio, pa se u njemu sve i svašta snimalo, bez obzira na žanr. Tako su me momci iz tog benda zamolili za snimanje i ja sam pristao. Inače, u studiju je snimano još na desetine drugih projekata. pa i Let 3, na primer.

BR: Ove godine ste, kao tradicionalne nastupe povodom Dana zaljubljenih, održali dva poluakustična koncerta u Tvornici kulture. Kakav je Vaš utisak nakon tih koncerata?

Neno: Mogu slobodno reći da su bili epski, jedni od najboljih u karijeri. Svaki je trajao po tri i po sata, pola svakog koncerta je bilo svirano u akustičnoj varijanti, a druga polovica u električnoj. Imali smo i goste, grupu De Tour i Juricu Pađena. Bile su to dvije večeri za pamćenje.

BR: Hoće li izvođenje Vaših pesama u ovoj „poluakustičnoj“ varijanti biti povod za neko predstojeće živo izdanje?

Neno: Ispravnije je reći u „akustičnoj“. Hoće, naravno. Snimke imamo i samo se čeka da uhvatim vremena i da to smiksam u studiju.

(Balkanrock.com, 24. februar 2015)

100 najboljih omota YU rocka

Tekst možete pročitati i galeriju pogledati na ovom linku.