Top 25 protestnih pesama YU rocka

„Probudi se nešto se dešava

kajaće se ko ovo prespava“

Duško Trifunović

Verujem da je često poistovećivanje rocka i pobune sasvim pogrešno. Na stranu ljubav između rocka i menadžera, izdavačkih kuća i masovnih medija, rečenice poput „Bunt je suština rocka“ odviše zvuče kao svođenje rocka na inicijalno tinejdžersko odbacivanje sterilne muzike starijih (neki će reći da u suštini pojedinih rock žanrova nikad i nije bilo ničeg osim adolescentskog inata). No ova definicija nije ni daleko od istine.

Uverenja sam da bi, kada bi morali odabrati jednu nit koja se provlači kroz poetike svih rock žanrova, to predstavljala žudnja za slobodom – slobodom govora i mišljenja, slobodom izraza, slobodom izgleda. A put preko slobode, naravno, mora voditi preko pobune. Borba rocka za osvajanjem slobode na ovim prostorima bila je, možemo to sa sigurnošću tvrditi, žešća no na zapadu. Ako je našim rockerima tokom šezdesetih i sedamdesetih i bilo lakše no njihovim kolegama sa zapada da viču na rasnu i socijalnu nejednakost i nasilje u svetu (jer su ovi povici bili u skladu sa zvaničnom ideologijom), sa zahtevima za slobodom govora i izbora išlo je nešto teže. Mada se moglo reći mnogo više no u zemljama Istočnog bloka, nije se moglo reći baš sve, pa su se jugorockeri dovijali da ono što imaju kažu u nešto uvijenijoj formi; posledica metaforičnosti bila je veća umetnička vrednost stihova.

Zato ne treba da čudi činjenica da je većina pesama na ovoj listi (sasvim subjektivnoj, naravno; valja naglasiti da je autoru teksta bilo jako teško da se ograniči na samo 25 numera, te da je teška srca precrtao pesme „Ne cvikaj, generacijo“, „Svete krave“, „Javna kupatila“, „Sela gore“, „Tridesetpeta-šesta“, „Afrika“, „Neću da radim za dolare“, „Prijatelju, prijatelju“, „Stampedo“, „Nebo, nebo plavo je“, „Amerika“, „Serbs“, „Divlje svinje“, „Kuća na promaji“, „Mater vam jebem“ i ) objavljena u vreme kada se zbog subverzivnih stihova moglo čak i dopasti zatvora. Te pesme, osim što su u vreme nastanka ustalasale duhove više no što će to uspeti ijednoj pesmi nastaloj nakon, hm, recimo dolaska demokratije na ove prostore, odlikovale su se hrabrošću kakve je danas malo na domaćoj sceni. Naravno, ne manjka danas domaćim rockerima hrabrosti da istupe sa društvenokritičkim tekstovima, ali im manjka hrabrosti da istupe sa jasnim političkim stavom.

„Eh, lako je tebi da to napišeš“, mogao bi reći neki domaći rocker. „Naši su rockeri osamdesetih ustajali protiv okoštalih ideoloških dogmi, devedesetih su (u Srbiji) bili ujedinjeni protiv zajedničkog neprijatelja, ali šta ja da radim danas kad među mojom publikom ima i levih i desnih, simpatizera ove i one stranke, kako da nikoga ne uvredim? Najbolje je da se bavim opštim stvarima: političarima-lopovima, koji su, jelte, svi isti, turbo folku, rijaliti programima, starletama i pedofilima u mantijama.“ Naravno, treba pevati i o tome, ali je nedostatak hrabrosti da se kaže kako među tim političarima ima nekih koji su, da parafraziram Orvela, istiji od drugih jasno vidljiv (mada, naravno, ima i svetlih izuzetaka).

Zato se, u trenutnom pomanjkanju autentičnije protestne pesme, podsećamo nekih od najuspelijih protestnih pesama sa ovih prostora. Šansi da se opet digne raja k'o iz zemlje trava, na sreću, uvek ima; nije zgoreg imati ove pesme na umu za tu prliku.

25. Balkan – Tridesetpeta-šesta (Gola istina, 1982)

Ne mogu da se ne zapitam, dok slušam jednu od najboljih pesama iz gevne sage o gubitnicima Aleksandra-Lekija Cvetkovića, da li će naši potomci o nama pisati pesme koje bi se mogle nazvati “Osamdesetsedma-osma”.

24. Ratomir Boršić Rača & Bijelo Dugme – ...a milicija trenira strogoću (...a milicija trenira strogoću! i druge pjesmice za djecu, 1983)

Naravno, ova pesma je zakasnila bar tri godine („Narodna pjesma“ Parafa objavljena je 1980) da bi bila tematski originalna, no to ne znači da ona nije bila originalna na drugačiji način. Duško Trifunović i Goran Bregović su podruljivu poruku majstorski kamuflirali formom dečjeg pesmuljka, smeštajući je među (prave) pesmice za decu, ali i bocnuvši ne samo miliciju, već i one koji odlučuju „da ne bude sve kako ja hoću“. Naravno, mnogi će ovu pesmu videti samo kao još jedan primer, kako reče Dimitrije Vojnov, Bregovićevog „titoističkog pseudo-disidenstva“, no sve i da jeste tako, to nimalo ne umanjuje satirične kvalitete ove pesme.

23. Block Out – Dan koji nikad nije došao (Ako imaš s kim i gde, 2004)

Taj dan još uvek nije došao, a ljudi su još nervozniji i gadniji, i sve više vole pobede u fudbalu i ratu.

22. Nikola Čuturilo Čutura – Neko kao ja (singl, 2014)

Evo pesme koju bi kao argument mogao potegnuti neko ko se ne slaže sa mojim goreiznetim stavom o nedostatku dobre protestne pesme. Čutura je izvanredno vešto, u tačno pet minuta, uhvatio našu stvarnost, ali i osećanja onih nekoliko miliona koji, kako on kaže, nisu ni lovci ni lovina, koji, naprosto, za ovo nisu stvoreni.

21. Buldožer – Novo vrijeme (Živi bili pa vidjeli, 1979)

Ova nepoštedna satira na birokratski govor ujedno je i primer naročite osetljivosti pesnika na nove boje, mirise i ukuse.

20. Lačni Franz – Ko si rdeče zvezde šivala (Na svoji strani, 1986)

„Ko si rdeče zvezde šivala“ može se, zapravo, posmatrati kao veoma uspela potvrda onih Miljkovićevih slutnji, „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao sto su sužnji pevali o njoj?“. Bar dvaput se pokazalo da, kako reče jedan od junaka Neletove „Od istorijskog AVNOJ-a“, sloboda očigledno nije umela da peva. Otud ova pesma Lačnog Franza nije izgubila na aktuelnosti.

19. ITD Band – Majko zemljo (Skidam te pogledom, 1988)

Našao sam se nedavno na svetosavskoj priredbi čiji se program mogao označiti kao, u najblažu ruku, konvencionalan. „Vostani Serbie“, „kriv sam tvrdoglavac što sam Pravoslavac“, pa onda „Silni oklopnici, bez mane i straha...“ I dok je neko devojče, sa patetikom u glasu od koje se Rakić prevrće u grobu, izgovaralo: „Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli / Danas, taj te voli, jer zna da si mati“, meni na pamet padoše stihovi jednog od najpotcenjenijih tekstopisaca jugoslovenske rock scene, Miroslava Drljače Rusa: „Majko zemljo, baš ti hvala / U ime svih nas, nas budala“. Možemo li mi, deca ovog veka, veka razvejanih iluzija i razbijenih mitova, iskreno kazati: „Ja ću dati život, otadžbino moja, / Znajući šta dajem i zašto ga dajem“?

18. Ritam Nereda – 10 godina (999, 2000)

„10 godina“ ulazi u red domaćih protestnih pesama nabijenih sa najviše gorčine i besa. Bude li na ovim prostorima novih buna, ova pesma mogla bi poslužiti kao jedna od himni, bez obzira na činjenicu da je „10 godina“ u naslovu teško valjano zameniti sa „četvrt veka“.

17. Hladno Pivo – Sreća (Knjiga žalbi, 2004)

Danas se nalazimo na putu od sistema koji je propao ka sistemu koji se u međuvremenu, od početka našeg putovanja ka njemu, pokazao neuspešnim (za većinu, doduše, jedan mali procenat svetskog stanovništa njime može biti sasvim zadovoljan). A tamo kuda smo krenuli put do sreće ne vodi preko zastarelih socijalističkih ideala jednakosti, zajedništva, solidarnosti, ne, tamo se do sreće, koja je jasno definisana velikim slikama u boji, stiže debljinom novčanika. „Sreća“, u kojoj je ova istina tako vešto izražena, jedan je od najvećih uspeha Mileta pesnika.

16. Rimtutituki – Slušaj 'vamo (singl, 1992)

Poziv na mir članovi Ekatarine Velike, Električnog Orgazma i Partibrejkersa uputili su na sasvim jednostavan način – „Manje pucaj, više tucaj“ – no u toj jednostavnosti ogleda se istinska suština svih poziva na mir među ljudima. Poziv, naravno, nije urodio plodom (da li zato što neki nisu dovoljno tucali?), pa su, kada se nesretni rat završio, KUD Idijoti mogli samo da na isti način izraze ono što je svako normalan morao osećati: „Jebem ti rat“.

15. Prljavo Kazalište – Sretno dijete (Prljavo Kazalište, 1979)

„Sretno dijete“ predstavljalo je jedan od prvih krikova novotalasne generacije i jedan od prvih prodora ogoljene stvarnosti u jugoslovenski rock. Na žalost, ciničnim stihovima o odrastanju uz „ratne filmove u boji, česte tučnjave u školi, narodne pjesme pune boli, predivne vojne parade i studentske demonstracije“ moja generacija može pridodati stihove o odrastanju uz ratove, jezik mržnje, izolaciju i beznađe.

14. Pankrti – Zastave v prvem planu (Državni ljubimci, 1982)

Pankrti su svojevremeno sebe proglasili prvim punk bendom „za železno zaveso“, svesni, valjda, i sami da je to samo dobar marketinški trik. Jer se sa istočne strane gvozdene zavese za stihove poput njihovih gubila glava. No znatno bi pojednostavljeno čitanje bilo ono po kojem su njihovi stihovi kritika jednog sistema. Ne, stihovi Pankrta protest su protiv svakog uređenja u kome, kao u jednoj od njihovih najuspelijih pesama, vlada „trda roka, stisnjena pest“, u kome ljudi uživaju svu slobodu, da, recimo, obuku sako i odu na sastanak, igraju šah i čitaju knjige ili jedu svakog dana.

13. Bajaga i Instruktori – Verujem – ne verujem (Prodavnica tajni, 1988)

Bajaga je od svih koji su naslutili dolazak „mraka u kome čovek ne vidi“ strah od tog mraka, te rešenost da se u mraku ne sedi i ne čeka, izrazio sa najviše poetskog naboja. Šteta je što široke narodne mase, ali i elitistički rock krugovi od jednog od Bajaginih poetskih vrhunaca i jedne od najboljih protestnih pesama u našem rocku znaju samo refren.

12. Angel's Breath – Crv (Angel's Breath, 1994)

Jedna od Mladenovićevih pesama sa najviše pesničkog naboja i jedna od njegovih najupečatljivijih vokalnih interpretacija ujedno je i jedan od najemotivnijih i najuspelijih protesta protiv nasilja i mržnje u kojima su se ovi prostori kupali početkom preprošle decenije.

11. Električni Orgazam – Nebo (Električni Orgazam, 1981)

„Nebo“ ulazi u red jugoslovenskih rock pesama u kojima je gorepomenuta težnja za slobodom najuspelije artikulisana. Stihovi Đorđa Otaševića jedan su od najglasnijih krikova za slobodom mišljenja, govora i izbora upućenih sa domaće rock scene.

10. Dobrovoljno Pevačko Društvo – Zemlja (Nedelja na duhove, 1996)

Pre sedam meseci sam sedeo u hladnom autobusu, bezuspešno pokušavajući da se ugrejem, posmatrajući snegom pokrivena polja kraj puta, misleći na rastanak sa jednom dragom osobom i na to kako baš ništa nije ispalo onako kako sam verovao da će biti kada sam imao osamnaest godina i psujući takvu državu i takvo društvo i proklinjući svoju sreću da se rodim na ovim prostorima. A sa radija, za divno čudo, nije išao uobičajeni soundtrack za vožnju srpskim autobusima, već jedna od najsetnijih i najlepših balada domaćeg rocka. „Verujem da je trebalo sve / Da bude poptuno drugačije / Da bude čisto i / Da bude od svetlosti / I nikad da me ne izneveri“. A onda, nekoliko trenutaka nakon što se pesma završila, setio sam se da su autori pesme otišli u politiku, pa sam opsovao i njih.

                                                                                                                       

9. Zabranjeno Pušenje – Nedelja kad je otiš'o Hase (Dok čekaš sabah sa šejtanom, 1985)

Da li su tome, kako neki vele, najviše krivi Englezi, Švabe i Rusi, da li je, kako vele drugi, tome najviše kriv sam Hase, ili smo, možda, najviše sami tome krivi, tek izvesno je da smo sve važne utakmice izgublili, te da je „Nedelja kad je otiš'o Hase“ Zabranjenog Pušenja jedan od najsjajnijih bisera jugoslovenske rock poezije.

8. Đorđe Balašević – Ne lomite mi bagrenje (Bezdan, 1986)

„Ne lomite mi bagrenje“ jeste u vreme objavljivanja predstavljala protest sasvim jasan, ali, ona u svojoj biti, kako sam Balašević reče, „nije pesma o nacijama, to je pesma o dobru i zlu...“ Možda su, ma koliko se činilo da nije tako, stihovi „Ne lomite mi bagrenje / Pod njima sam je ljubio / Bosonogu i odbeglu od sna“ ključni; oni govore o nasrtajima na ljubav, dakle na čovečnost.

7. Van Gogh – Manitua mi (Strast, 1993)

„Manitua mi“ je, verujem, najbolje podsećanje na činjenicu da Van Gogh devedestih nije bio bez razloga cenjen od strane kritike i publike profinjenijeg ukusa. Nije neobično što je u jednoj od najvrednijih pesama Van Gogha upotrebljena indijanska ikonografija – „Manitua mi“ predstavlja neprolazan poziv na borbu za slobodu:

„Hrabar i lud su isto kad nemaš

Ljubav, ponos, snagu i mir

Ne znaš šta je zakon kada osećaš bol“

6. Galija – Trube (Istorija, ti i ja, 1991)

Iskreno, užasno me nervira činjenica da široke narodne mase ne shvataju kakve su to „stare trube“ (valjda zato što nisu nikad ni promišljale o tome), i što ovu pesmu doživljavaju kao izuzetno veselu. Radoman Kanjevac mi je, u jednom intervjuu, rekao da mu to ne smeta: „Ako je neko zavoleo neku ženu uz taj veseli refren u inače veoma pesimističnoj pesmi, ja sam srećan i zadovoljan.“ Mada, ne osećam se bolje ni kada vidim da su ljudi koji jesu razmišljali stvari krivo ili pojednostavljeno shvatili. Pre više godina sam, na jednom internet forumu, ušao u raspravu sa nekim ko je tvrdio da su „Trube“ najobičnija nacionalitička budnica. Danas to ne bih radio. Danas pristajem uz Kanjevca, koji smatra da su pesme koje je napisao za Galiju, „nakon 25 godina, u stanju da brane same sebe“.

5. Darko Rundek – Crni dusi (Apokalipso, 1996)

„Crni dusi“ predstavlja jedan od pesničkih vrhunaca Darka Rundeka. Suštinu rađanja mržnje i nasilja, utočišta glupaka i prostaka, Rundek je majstorski izrazio u tek petnaestak stihova.

4. Termiti – Vjeran pas (Novi punk val 78 – 80, 1981)

Jedna od najznačajnijih jugolovenskih punk himni je, čini se, aktuelnija danas no u vreme njenog objavljivanja. Jer, danas u životu prolazi mnogo manji deo nas no onda, a i dan kad će ljudi početi da laju se, reklo bi se, približava.

3. Azra – Kurvini sinovi (Sunčana strana ulice, 1981)

I „Kurvini sinovi“, u kojoj je Džoni pokazao sav raskoš svog talenta, svakako, ulaze u red pesama koje su danas možda još aktuelnije nego u vreme nastanka – a, naravno, pitanje je hoće li ikada prestati da budu aktuelne... Kako Petrović Petar tvrdoglavo odbija da postavi studijske snimke Azre na svoj kanal, a oni koji bivaju postavljeni bivaju ubrzo uklonjeni na njegov zahtev, uz ovaj tekst prilažemo verziju Daleke Obale (samo zato što je originalu vernija od nama draže verzije Triggera).

2. Partibrejkers – Hoću da znam (Kiselo i slatko, 1994)

„Hoću da znam“ će, kako reče Peca Popović, „izrasti tokom godina ledenog doba u veliki vapaj za slobodom. [...] To nije samo pesma. To je mit rokenrola...“ Malo je pesama, ne samo na ovom podneblju, već i u svetskim okvirima, čiji je svaki distih postao parola u večitoj borbi osvajanja slobode, i koja tako uspelo sažima ideale na kojima rok počiva: „Biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj“.

1. Riblja Čorba – Pogledaj dom svoj, anđele (Istina, 1985)

Ma hajte, molim vas, zar ovu pesmu na prvom mestu niste očekivali? Ne slažem se sa vama. Da parafraziram Dragana Todorovića: nije pesma sapun da se potroši; neće potezanje „Otadžbine“, „Svetlih grobova“ i „Ave Serbia“ kada god se nekom učini da je zgodno naškoditi tim pesmama, pa neće ni „Anđelu“, koga je i sam autor pod stare dane uveo iz, kako reče Ratko Adamović, „svetskog duha protesta jednog Boba Dilena“ u „ovaj provincijski kokošinjac koji nas sviju ponižava“. Ja ću u „Anđelu“ uvek videti svevremeni krik svih poniženih i uvređenih, krik protiv nepravde i sveta gde je čovek čoveku vuk, krik koji ne može izgubiti na poetskom naboju ma šta se dešavalo sa njegovim autorom, od koga se, naposletku, kako je i on sam često isticao, pesma odavno odvojila. Kako reče Peca Popović:

„Kažu da je Lutka sa naslovne strane tetka-baba. Za ideale su opet poginule budale.

Jedino taj Anđeo blešti u mrklom mraku.“

(Balkanrock.com, 27. jun 2014)