Povodom izlaska
poslednjeg dela albuma EX beogradskog
metal sastava Trigger razgovarali
smo sa Dušanom Svilokosom Đurićem, gitaristom i liderom Triggera, o aktuelnom,
prošlom, ali i predstojećem studijskom izdanju benda, o jugoslovenskom Novom
talasu, srpskoj rock sceni i izdavaštvu u Srbiji...
BR: Mediji su EX
najavljivali uglavnom kao „album sa obradama pesama novotalasnih bendova“, no
na albumu ima i bendova koji nisu pripadali Novom talasu (Jakarta, Beograd),
ali i pesama novotalasnih bendova iz njihovih kasnijih perioda („Ena“). Po kom
kriterijumu ste birali pesme koje će se naći na albumu?
Dušan: Kada se radi o Beogradu, iza tog muzičkog perioda
stoji gradska ekipa koja se međusobno poznavala i družila. Iako su bili motor
Novog talasa, mnogi od tih ljudi su kasnije otišli u malo drugačije vode, kao
što je bio slučaj i na zapadu sa New Waveom. Ipak, u nekim kasnijim pesmama
osamdesetih i dalje se jasno oseća novotalasni uticaj. To je slučaj i sa nekim
pesmama koje smo obradili, kao što je recimo pesma grupe Jakarta. Nismo
pokušavali da radimo album sa isključivo „čistim“ novotalasnim pesmama koliko
smo zapravo želeli da izaberemo one koje reprezentuju duh tog vremena. Još smo
manje obraćali pažnju na to da li je pesma bila u svoje vreme „hit“ i da li će
ljudi želeti da slušaju našu obradu jer je pesma poznata od ranije, što mislim
da se vidi i po izboru pesama. Drugi kriterijum je bio tehničke prirode, jer je
dobar deo pesama koje pripadaju jugoslovenskoj rok muzici jako teško obraditi u
našem fazonu, zbog harmonija, melodije, strukture pesme koja je nekompatibilna
sa tvrđom muzikom. Konačno, birali smo pesme koje nude mogućnost da se
kreativno poigra sa njima. Neke pesme su isuviše fiksirane u određeni žanr da
bi obrada imala smisla ili su već same po sebi isuviše blizu hard roku.
BR: Ipak, pomalo je neobično što ste se vi, u suštini
hard rok i hevi metal bend, odlučili za obradu pesama izvođača koji (izuzev možda
Azre) nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa ovim žanrovima...
Dušan: Svi znamo da postoje
mnoge uspešne obrade kod kojih je pesma originalno iz znatno drugačijeg žanra.
Može se primetiti da u zapadnim medijima ne postoji toliko izražena zamišljena
linija koja deli žanrove, a još manje se doživljava da određeni žanr automatski
povlači i dozu (ne)kvaliteta. Nasuprot tome, na ovdašnjoj rok sceni već dugo
vremena egzistira kult Novog talasa kao jedinog suštinski vrednog i plodnog
perioda za rok muziku na ovim prostorima. Često se ideološki od strane nekoliko
medija i pojedinaca rok bendovi dele na nepodobne i podobne, a to su naravno
oni koji stilski crpe inspiraciju iz Novog talasa i nečega što srpski muzički
komesari mutno definišu kao „art” i „urbano”. Mislim da je to upravo način kako
se kroz opsednutost formom, umesto stvarne autentičnosti i kvaliteta, suzbija
kreativnost. Priznajem da lično nalazim određenu dozu zadovoljstva u tome da
smo upravo kroz ove obrade pokazali da je ono što čini ove pesme vanvremenski
vrednim nešto potpuno nezavisno od muzičke forme tog vremena i novotalasnog
zvuka. To su dobre pesme ne zato što su zvučale „novotalasno“ već zbog
kreativnog songwritinga i
inovativnog pristupa muzici, koji, naravno, nije vezan za muzički žanr. Upravo
onaj ko stvara muziku neopterećen žanrovima i unapred definisanim idejama o
„kvalitetnom“, onaj ko želi svom delu da da lični pečat, to je osoba koja hoda
stopama ljudi koji su izneli Novi talas, a ne neke današnje jeftine, nametnute
imitacije. Stvarna individualnost se ne može nadomestiti slepim praćenjem forme
koju je neko označio da je sama po sebi „umetnost“. U svemu tome je žanr
stvorene muzike najmanje bitan.
BR: U jednom ranijem razgovoru otkrio si mi da je razlog
što ste ovoliko dugo radili na ovom albumu činjenica da ste od originalnih
izvođača morali da tražite dozvolu za snimanje pesama...
Dušan: U nekim zemljama koje su
uređenije postoje uhodani načini dobijanja takvih dozvola. Tako se skida teret
sa pleća autora a omogućava onom ko radi obradu da uglavnom brzo i jednostavno,
uz za njihove uslove skromnu nadoknadu, dobije prava za obradu pesme. Kod nas i
naših suseda potrebno je dobiti pismenu dozvolu samog autora. Nekad je teško
uopšte doći u kontakt sa autorom. Sokoj, koji kao organizacija zastupa prava
autora, najčešće ima njihove kontakte, ali ih ne mogu ili ne žele ustupiti već
jedino mogu u vaše ime stupiti u kontakt sa autorom pesme. Tako nam se dogodilo
da su autori, jer nažalost nekad nemaju poverenja u tu organizaciju, u nekim
slučajevima negativno reagovali samo zato što čuju da je sa druge strane žice
neko iz Sokoja. Zato smo bili prisiljeni da pronađemo privatno kontakt,
takoreći „vezu“ za skoro svakog od njih. Drugi problem je bio u tome što su
neki od autora, čini se, doživljavali da je obrada sama po sebi atak na njihov
lik i delo a ne priznanje. Sve je dodatno komplikovalo što autor u većini
slučajeva želi da čuje pesmu da bi odlučio da li će dati dozvolu. To nas je
dovodilo u situaciju da radimo na obradi, snimimo je, predamo na slušanje,
nekad čekamo nedeljama pa i mesecima na odgovor, svesni da sav trud može biti
uzaludan ako autor odbije da da dozvolu. Tako je, na žalost, snimljeno par
pesama koje i dalje izvodimo uživo, ali neće biti objavljene jer nismo uspeli
da dobijemo dozvolu ili je za nju tražena novčana nadoknada od autora, direktno
ili „između redova“.
BR: Stekao sam utisak da su vam bolje „legle“ one pesme
koje nisu bile mega-hitovi, pesme poput „Kurvinih sinova“ ili „Trenutnog
leka“...
Dušan: Teško mi je da budem objektivan
po tom pitanju, svakoj pesmi smo pristupili sa jednakom kreativnom energijom i
dobrom voljom. Publika je najbolje prihvatila upravo pesmu „Ena“, koja je među
najpopularnijim pesmama grupe Haustor. Neke obrade su možda manje zapažene jer
dobar deo mlađih slušalaca ne pamti originalne pesme, ali, kao što rekoh, nismo
imali ambicija da pomoću njih dižemo sopstveni rejting. Kao što svi znamo,
popularnost koju neki bend stekne obradom ionako može da se lako istopi ako ne
postoji kvalitetan autorski rad da to podrži kroz duže vreme. Bilo nam je bitno
da na kraju mi sami budemo zadovoljni rezultatom.
BR: Pojedini kritičari su u odluci da vaše drugo
studijsko izdanje bude cover album videli krizu ideja...
Dušan: Ne znam na koga tačno
misliš, ali verujem da je kritičar koji ne čuje koliko je mnogo upravo kreativnog
rada i naših autorskih ideja otišlo u ove obrade, ili im nije posvetio dovoljno
pažnje ili ne poznaje dovoljno muziku i komponovanje. Obrada je zapravo, kada
nije samo puko presviravanje originalne pesme, suštinski teža za uraditi nego
nova autorska pesma. Suočeni ste sa ograničenjima originalne pesme u okvirima
kojih je potrebno pronaći nešto potpuno novo i sveže a zatim transformisati
muzičku suštinu dela u novi oblik. Kad pravite novu, svoju, autorsku pesmu,
nemate niti jedno ograničenje, što je mnogo lakše i jednostavnije. Lično, da
sam znao da će ove obrade odneti toliko vremena i truda, mislim da ih ne bi ni
radili, mogli smo da snimimo dva albuma naših pesama za isto vreme. (smeh)
BR: Kada ste započeli rad na albumu najavili ste i
fizičko izdanje. Da li ste u međuvremenu odustali od te ideje?
Dušan: Odustali smo, jer je
postalo potpuno jasno da, bar kad se radi o Srbiji i alternativnijoj rok
muzici, fizičko izdanje ima u većini slučajeva jako malo smisla. Takođe, te
pesme nisu naš autorski rad, pa je besplatan album u skladu sa celom idejom
odavanja počasti muzici jednog vremena. Autori čije smo pesme objavili nam nisu
tražili novčanu nadoknadu, pa mislim da je logično da i mi ne naplaćujemo
obrade tih pesama. Ne isključujem mogućnost da eventualno odštampamo mali tiraž
koji bi ponudili fanovima i to praktično za cenu izrade samog diska, ako se
ispostavi da ga dovoljno ljudi želi.
BR: Pored albuma EX,
za besplatan download ponudili ste i mini live album Metropolis Live (2009. godine). Činjenica je da se u današnje vreme
sve veći broj (afirmisanih) bendova okreće ovom vidu objavljivanja albuma. Da
li po tebi ovakav vid izdavanja albuma ima više prednosti ili mana?
Dušan: Danas je najbitnije da
muzika stigne do što više ljudi, a to je lakše kada je besplatno dostupna. Od
prodaje CD-a autor uglavnom jako malo zarađuje, pa me često čudi kad neko
insistira na tome da objavi klasično CD izdanje kad će od istog praktično
zaraditi samo izdavač. Sa druge strane, zvanično izdan album, naročito prvenac,
je i dalje za neke medije i deo publike znak određene ozbiljnosti benda, a
primećujem i da se besplatno dostupna muzika često shvata kao manje vredna –
samim tim što je okačena za download.
Tu su naravno i fanovi nekog benda koji često žele posedovati fizički nosač
zvuka. Doživeo sam da sam i lično više uživao u nekom albumu i bio u stanju da
ga bolje doživim nakon sam imao u rukama CD ili ploču. Mislim da najbolja
opcija zavisi od konkretne situacije u kojoj je neki bend.
BR: Vratimo se malo unazad, na album Ljubav. Otkud ideja za stvaranje konceptualnog albuma koji bi za
glavnu temu imao mračnu stranu ljubavi?
Dušan: Sam koncept je bio
neminovna slučajnost. (smeh) U vreme nastajanja pesama sa albuma Ljubav prolazio sam kroz težak životni
period. Pokušao sam da o onome što je pod pritiskom spoljnih događanja izbijalo
na površinu pišem bez autocenzure, pa ga i iskarikiram, dovedem u još
ekstremniji oblik pristupajući kreativnom činu kao nekoj vrsti kreativnog
egzorcizma izvedenog nad samim sobom. Pri tome sam imao ideju da pesme izvodi
ženski vokal pa sam i pisao iz drugačijeg, ženskog ugla. Pevačica koja zaista
poseduje moć projekcije svog unutrašnjeg sveta i umeće pripovedanja ima tu
mogućnost da slobodno prenosi i one emocije i poruke koje možda nekom muškom
pevaču ne bi pristajale, što joj može dati izuzetnu moć u izvođenju. U tom
smislu bio sam istinski blagosloven time da se Milena i ja sretnemo, da upravo
ona otpeva pesme i da im konačno lice. Što se tiče reči „ljubav“, za najveći
deo ljudskog roda ona uglavnom opisuje stanja hormonalnog nereda koja
doživljavamo kao zaljubljenost, razna stanja patnje, vezanosti za drugo biće,
neurotičnog ponašanja i projekcije kao i pokušaje da nedostatke naše ličnosti i
unutrašnju prazninu nadomestimo kroz stvari oko nas i kroz druge ljude. Neke od
najužasnijih stvari su kroz istoriju počinjene u ime navodne ljubavi. U takvim
raznolikim ljudskim „ljubavima“ ima jako malo istinske ljubavi. Ljubav je tako
na albumu grupe Trigger prisutna kao ona tama i samoponištenje koje
doživljavamo ili kao bol koji nanosimo drugima, bez ikakvog razumevanja
sopstvene odgovornosti. Kad je album bio skoro završen i sve pesme se našle
zajedno, postalo je očigledno da imaju zajednički koncept i psihološku nit. Bio
im je potreban samo taj zajednički imenitelj, ime albuma, a zajedno sa
Vladimirom Petrovićem, koji je dizajnirao omot, pobrinuli smo se da i vizuelno ispratimo istu
ideju. Bilo mi je jasno da će, nažalost, mnogi imati pogrešnu asocijaciju kad
čuju naziv Ljubav, ali on se nametnuo kao najbolji mogući. Zapravo, možda
bi se moglo reći da je album Ljubav
najneljubavniji album ikada! (smeh)
BR: Jedan od razloga što je ovaj album doživeo ogroman
uspeh kod kritike su i tvoji tekstovi. Čini mi se da su tvoji tekstovi, uz sve
razlike, po senzibilitetu donekle slični sa poezijom Milana B. Popovića... Milena
i ti ste se, pod imenom Disparador, pojavili na kompilaciji Vreme brutalnih dobronamernika sa pesmom
„Pokrov iznad mene“...
Dušan: Mislim da je Milan kroz
svoje pesme, kao i svako koga primarno vodi neodoljiv poriv da se kreativno
izrazi, pokazao sposobnost da bude neustrašiv i pokaže svima svoj kompleksan,
ranjiv unutrašnji svet. Mislim da nam je zajednička ta ogoljenost pred osobom
koja nas sluša ili čita. Što se tiče pesme za album Vreme brutalnih dobronamernika, želeo sam da uradim nešto drugačije
od muzike koja se vezuje uz Trigger, otud i drugačiji naziv za ovaj virtualni
sastav, Disparador. Mislim da je težak i pipav zadatak uspešno uraditi pesmu na
stihove koji nisu pisani namenski za muziku, tako da sam radije pokušao da kroz
atmosferu i naraciju, više nego kroz uobičajeno pevanje, iznesem Milanove reči.
BR: Lično mislim da je vaša odluka da radite pesme na
srpskom jeziku za svaku pohvalu. Iza ove odluke svakako stoji rešenost da se
obratite prvenstveno našoj publici...
Dušan: Volim svoj jezik i na
njemu se najlaše izražavam. Iako toga ovde možda nismo svesni, on je na mnogo
načina zreliji i fleksibilniji od nekih raširenijih jezika, pa i od engleskog.
Raditi na srpskom je i izazov za tekstopisca koji želi da izađe van okvira već
recikliranih tema i upotrebe uobičajenih fraza, jer misli koje prolaze kod nekog
slušaoca na engleskom jeziku mogu na srpskom lako ispasti nespretne, rogobatne.
Sa druge strane, ovih dana završavamo, nakon dosta odlaganja, snimanje vokala
na engleskom za neke naše pesme, tako da će publika moći i da ih čuje u toj
varijanti. Mislim da se ponekad nepotrebno forsira ideja da je potrebno
opredeliti se striktno za jednu jezičku varijantu. Bitnije je gde je publika,
kome je određena muzika namenjena, pa prema tome ide i izbor najprimerenijeg
jezika.
BR: Šta misliš o odluci ogromnog broja tvojih kolega da
tekstove pišu na engleskom jeziku?
Dušan: Mislim da je to često
dobra i jedina moguća odluka. Neki žanrovi i podžanrovi jednostavno nemaju
dovoljno publike ovde i ako bend ili pojedinac želi da ima publiku, mora
unapred da se orijentiše na globalno slušalačko telo, a njegov jezik je
prvenstveno engleski. Ljudi su ovde opterećeni davno prohujalim vremenima kada
je postojalo zajedničko muzičko tržište zemlje od dvadeset miliona ljudi.
Sastavi iz malih evropskih zemalja uglavnom rade na engleskom jeziku ako žele
ozbiljniju karijeru. Mi u Srbiji i inače imamo problema da shvatimo i ponašamo
se u skladu sa činjenicom da smo mali narod, tako da i dalje egzistira ta ideja
o „domaćem rok tržištu“, koje je zapravo za većinu sastava spisak od desetak
rok klubova i publika od stotinak ljudi u najboljem slučaju. Tako da, kad se
radi o Triggeru, nameravamo u budućnosti polako prebaciti težište na engleski,
ali i dalje ponekad izbaciti koju pesmu na srpskom.
BR: Već ste najavili rad na novom studijskom izdanju.
Možeš li da nam otkriješ neke detalje o predstojećem albumu? Hoće li ponovo u
pitanju biti koncept-album?
Dušan: Upravo snimamo neke nove
pesme i neće se dugo čekati na prvi singl. Još uvek razmišljamo o formatu
izdanja. Najverovatnije će to biti EP sa nekoliko singlova pre toga. Mislim da
raditi ceo album na srpskom, samim tim namenjen ovdašnjoj publici, ne bi imalo
mnogo smisla. Ne mogu a da ne primetim kako neke kolege potroše mnogo vremena i
novca, objave zatim album, da bi već nakon par nedelja to svi zaboravili.
Potrebno je u ovom vremenu poplave informacija koje nas bombarduju sa svih
strana vezati što više pažnju publike i podsećati ih na to da postojite, a
godinu dana autorske tišine, a zatim album odjednom koji sledi par koncerata,
pa opet tišina – to danas nikako nije dobar recept.
BR: Koliko pratiš aktuelnu srpsku rock scenu? Imaš li
neke favorite među mladim bendovima?
Dušan: Pratim je umereno, pa je moguće da su mi neki
interesantni sastavi prošli „ispod radara“. Nisam siguran koliko sam pozvan da pričam o muzici koje je
isuviše daleko od onoga što mi radimo, pa ću radije pomenuti one koji se bave
tvrđom muzikom kao i sastave sa kojima smo delili binu. Tu su Consecration, u
svakom smislu izuzetan bend. Draconic, neshvatljivo zapostavljeni od metal
publike. Azil 5 bi zaista trebalo da sluša više ljudi, a nikako mi nije jasno
zašto grupa Etar danas nije ravnopravno deo ovdašnje mainstream scene nego se još bori za svoje mesto pod suncem.
David Mićić je izvanredno talentovan i kvalitetan autor, izuzetna dva EP-a. Forever
Storm su po mnogo čemu rame uz rame sa svetskim bendovima koji sviraju
klasičan, čisti metal. Downstroy bi trebalo da sviraju svetske turneje kad ih
već ovde niko ne ceni dovoljno. Naši drugari Hype mogu uraditi mnogo toga kad
se konačno pojave sa izdanjem i krene cela priča. Mogao bih i dalje da navodim
i opet bih nekoga nenamerno zaboravio jer zaista mnogo bendova radi od srca
uprkos tome što im se to ne vraća na adekvatan način. Sa druge strane, daću
sebi slobodu da kažem da, nažalost, ovdašnja rok i metal publika u nekim
slučajevima pokazuje izuzetno pomanjkanje dobrog ukusa kada bira na koju svirku
ili koncert će potrošiti pare. Čini se da je lako žigosati kič i površnost kada
su prikazani transparentno, na primer kad treba pljuvati turbo folk i njegove
derivate, ali je izgleda teško identifikovati namigivanje sa šundom ili nečiju
sumnjivu motivaciju kada nešto formalno, po definiciji pripada rok muzici.
Mislim da je poštenije i logičnije da, ako neko ima veoma jaku potrebu da bude
popularan i finansijski uspešniji, radije počne da radi muziku koja će mu to pružiti umesto da
pravi kompromise koji ionako na kraju ne mogu dati željeni rezultat.
BR: Kolumnista si muzičkog portala Time Machine Music.
Kako je došlo do ove saradnje?
Dušan: Dragiša Radulović iz
TMM-a i ja se znamo dugo vremena, on je sjajan momak, jedan od nekoliko ljudi iz ovdašnjih online
medija koji su uvek spremni da izađu u susret bendovima. U prošlosti sam umeo da patim od perioda
forumske skribomanije, što je on očigledno primetio. Dopala su mu se neka moja
razmišljanja pa mi je predložio da ih stavimo u formu kolumne. Mislim da nas
ima još koji bi bili spremni ovako doprineti online medijima, ali kao da postoji neki problem u komunikaciji
na liniji sa muzičarima. Prijatelj sa drugog sajta mi je, nakon što je izašla
prva kolumna, rekao da mi nikad ne bi predložio da nešto napišem jer je imao
utisak da retko ko želi da se bavi time bez novčane nadoknade. Dakle, TMM su se
prvi setili da me pozovu. Šteta je, jer je na ovako maloj sceni jako bliska
povezanost medija sa bendovima ionako neminovna. Kad se radi o toj etiketi
„kolumnista“, ne doživljavam sebe po tom pitanju isuviše ozbiljno. Trudim se da doprinesem sceni na
neki način i drago mi je ako se nekome dopadne ono što imam da kažem.
BR: Možemo li u budućnosti ipak očekivati Triggerov album
sa obradama pesama domaćih hard rok i hevi metal izvođača?
Dušan: Mislim da to ne bi imalo
mnogo smisla. Ne bi bilo dovoljno prostora da se poigramo sa originalnim
muzičkim materijalom. Možda ako ikada osnujem fusion sastav pa
odlučimo da obradimo neke tvrđe pesme sa ovih prostora u džezerskom maniru. (smeh) To bi
već bilo interesantnije. Bitno je
da se zabavljamo i uživamo u onome što radimo. U
Srbistanu, gde se zločin isplati a umetnost ne isplati, jedino zadovoljstvo za
stvaraoca je ono koje dobija kroz sam kreativni proces i deljenje njegovih plodova sa
publikom. Ko ovde traži bilo šta drugo od svog bavljenja muzikom, neminovno će
ili doživeti razočaranje i odustati ili će preći postepeno u vode muzike kojoj je isključiva
svrha zabavljanje publike sa primitivnijim prohtevima.
(Balkanrock.com, 4. decembar 2012)
