Uroš Smiljanić je, pišući o albumu Čuvar
tajni Kraljevskog Apartmana, primetio da heavy metal možete iskreno voleti
smejući mu se, i ja se u potpunosti slažem sa njim. Ne poričem da u muzici Venoma
i Manowara možete uživati, ali teško da ih i u jednom trenutku možete uzeti za
ozbiljno. O black metal bendovima da i ne govorimo.
Na sreću, ogroman broj metal muzičara je svestan potrebe za zdravom
dozom humora (ne govorimo o bendovima kao što su Nanowar of Steel ili Pero
Defformero, koji su postizanje komičnog efekta postavili za jedan od glavnih
ciljeva svog delovanja). Na nesreću, veliki procenat metal publike od svojih
heroja najmanje očekuje da ga zasmeju; tako se, na primer, pokušaj Helloweena
da svojoj muzici daju nešto manje ozbiljan prizvuk završio neuspehom. Samo je u
vreme najveće popularnosti glam metala humor bio gotovo sveprisutan – prednjačili
su, naravno, Van Halen, Poison, Aerosmith, David Lee Roth, Extreme, Danger
Danger, Zodiac Mindwarp – i dobro prihvaćen od strane publike; humor je
uostalom bio skopčan sa hedonističkim pogledom na svet glamera.
Sa druge strane, u svetu metala je upravo glam metal najčešće predmet
sprdnje. Odgovor na pitanje „Zašto je tako?“ nije teško naći: na stranu što su glameri
od žanra koji je dugo bio sinonim za bunt protiv svih konvencija načinili
mejnstrim mejnstrima, na stranu što su (gotovo svi) odbacili makabrističnu
ikonografiju i bilo kakvu pomisao na socijalni komentar zadržavši od svojih
prethodnika samo dionizijski moto „Sex, drugs & rock 'n' roll“, njihov
najveći greh je, sudeći po metalcima, što su muziku koja bi morala biti veoma mračna
i mačistička odenuli u šljokičavo ruho. Poznavaoci žanra, naravno, znaju da nisu
baš svi glameri „izgledali k'o žene“ i smatraju da glam metalci pokude
zaslužuju pre svega zbog neinventivnosti i šablonskog pravljenja muzike (iako
bendove poput Dokkena, W.A.S.P.-a, Cinderellae ili Extremea uvek možete izvući
iz rukava kada pobijate tvrdnje o potpunoj neautentičnosti glam metal bendova).
Našminkane, kosate kopije bile su ismevane još u vreme njihove najveće
popularnosti (videti spot za „No Sleep Till Brooklyn“ Beastie Boysa), ali je
bilo potrebno čitavih dvadesetak godina od kraja ere da bi se, u liku Steel
Panthera, pojavio bend koji će glam metal parodirati obraćajući pažnju i na
estetiku i na poetiku i da bi Spinal Tap dobili dostojne naslednike.
Balls Out je treći studijski album Steel Panthera i
drugi koji su objavili pod tim imenom (prvi, Hole Patrole, su objavili pod imenom Metal Shop, a zatim ga
reizdali pod imenom Metal Skool), i on ne skreće previše sa kursa koji su američki
neoglameri zacrtali još svojim prvim izdanjem: parodiranje imidža glam bendova
iz druge polovine osamdesetih i pesme koje poštuju forme tipičnih hard rock
himni i ljigavih balada, ali su začinjene eksplicitnim stihovima. Kada je o samoj
muzici reč, Balls Out ne donosi ništa
novo – u tome je, naravno, i poenta – no Steel Panther su manje-više autenični,
koliko se to može biti u okvirima žanra. Iako vam se može učiniti da u pojedinim
pesmama sa Balls Out prepoznajete
pozajmice iz pesama Cinderellae, FireHousea ili Alicea Coopera, Steel Panther su
uspeli da izgrade nešto što se uslovno može nazvati „njihovim stilom“, a što je
opet potpuno klišeirano, pa se može doživeti samo kao parodija žanra, nikako kao
parodija na radove konkretnih izvođača. Izuzetak je samo prva pesma na Balls Out, govorni intro „In The
Future“, koji je urnebesna parodija na „In The Beginning“ sa albuma Shout At The Devil Mötley Crüea (valja,
doduše, napomenuti i da omot za Balls Out
pomalo podseća na originalan omot za Slippery
When Wet Bon Jovija). Kako su tekstovi zanimljiviji deo pesama Steel
Pantehra, činjenica da su ovi momci sasvim pristojni muzičari vam može čak i promaći.
Kao što se muzika Steel Panthera drži klišea, njihovi tekstovi dosledno
poštuju stereotipe: glam metal muzičar nije previše bistar, imidž mu je važniji
od muzike, ali su i imidž i muzika sredstvo za dolaženje do devojaka – geslo
Steel Panthera mogla bi biti čuvena rečenica koju u filmu This Is Spinal Tap izgovara R.J. Parnell: „Dok god je, znate, seksa
i droge, mogu bez rock ’n’ rolla“. Na ovom albumu Steel Panther pevaju gotovo
isključivo o seksu – samo pesma „I Like Drugs“ ima nešto drugačiju tematiku,
ali je i ona začinjena pornografskim stihovima – njihovi heroji su Ron Jeremy i
Tiger Woods, oni se razmeću svojim seksualnim podvizima i mogućnostima („17
Girls In A Row“, „Weenie Ride“), a seksizam je u osnovi njihovog pogleda na
muško-ženske odnose („It Won’t Suck Itself“, na kojoj se kao gosti pojavljuju
pevač Nickelbacka, Chad Kroeger, i gitarista Extremea, Nuno Bettencourt, „Critter“,
„That’s What Girls Are For“, „If You Really, Really Love Me“). Upravo to je i glavna mana ovog albuma. Iako pesme
Steel Panthera i dalje odišu southparkovskim humorom – „Supersonic Sex
Machhine“ zvuči kao nacrt scenarija za porno parodiju nekog naučnofantastičnog
filma – i autokarikaturom – „I got a 5150 on a 212, I’m following a 1984 yellow
Camaro, suspect looks like a chubby David Lee Roth“ („I Like Drugs“) – albumu Balls Out nedostaje pesama kakve su metal
kvazihimna „Death To All But Metal“, apoteza „opasnim metal ženskama“ „Eyes Of A Panther“, ili parodija metal ikonografije na tragu Spinal Tapa
„Hell’s On Fire“ sa njihovog prošlog albuma, Feel The Steel. Svakako, treba imati u vidu da su pesme koje su se
našle na Feel The Steel nastajale u
periodu 2003 – 2008, a da su pesme sa Balls
Out nastajale u periodu od samo dve godine, tokom kojih su Pantheri,
očigledno, uvideli da njihove pornografske pošalice najbolje prolaze kod (američke)
publike, a kako su oni pre svega zabavljači, ne možete ih kriviti što su ta očekivanja
nastojali da ispune. Balls Out uglavnom
jeste veoma zabavan i sigurno će vas nasmejati, ali Pantherima nedostaje
svestranosti jednih Tenacious D (o Weird Al Yankovichu da i ne govorimo), te se
neizbežno nameće pitanje „Još koliko će Steel Panther biti zabavni?“; tačnije:
„Još koliko će biti zabavna parodija na glam metal koja se uglavnom oslanja na
opscene stihove?“.
Info:
Datum izdavanja: 28.10.2011.
Žanr: Glam metal, comedy rock
Dužina trajanja: 47:28
Izdavač: Universal Records
Producent: Jay Ruston
Spisak pesama:
1. „In The Future“ - 1:28
2. „Supersonic Sex Machine“ - 3:10
3. „Just Like Tiger Woods“ - 3:41
4. „17 Girls In A Row“ - 3:41
5. „If You Really, Really Love Me“ - 2:25
6. „It Won't Suck Itself“ - 2:54
7. „Tomorrow Night“ - 2:58
8. „Why Can't You Trust Me“ - 4:01
9. „That's What Girls Are For“ - 3:59
10. „Gold-Digging Whore“ - 3:55
11. „I Like Drugs“ - 4:19
12. „Critter“ - 3:38
13. „Let Me Cum In“ - 3:30
14. „Weenie Ride“ - 4:20
(Balkanrock.com, 4. decembar 2011.)
Нема коментара:
Постави коментар