California Breed – California Breed (2014)

Izdavač: Frontiers Records

Datum izdavanja: 19. 5. 2014.

Producent: Dave Cobb

Dužina trajanja: 51:43

Žanr: Hard rock

Supergrupe neretko služe samo kao izduvni ventil i sredstva za dodatnu zaradu; sa onima iz teške kategorije takav je slučaj, čini se, češće no obično. No, ovakvi projekti počesto iznedre i ostvarenja više nego vredna pažnje.

Takav je prvenac California Breeda, nastalog nakon raspada Black Country Comuniona. Kada je ova supergrupa početkom prošle godine prestala sa radom, Glenn Hughes se vratio radu sa ljutim tezgarošima Kings Of Chaos i započeo rad na novom solo albumu. No, kada je upoznao javnosti malo poznatog dvadesettrogodišnjeg gitaristu Andrewa Watta – upoznao ih je zajednički prijatelj Julian Lennon – Hughes je odlučio da sa njim započne saradnju. Da preuzme bubnjarske palice pozvan je bivši Hughesov kolega iz Black Country Comuniona, Jason Bonham (koji je ubrzo nakon objavljivanja albuma napustio grupu zbog „profesionalnih obaveza“; na mestu bubnjara grupe trenutno se nalazi Joey Castillo). Hughes, Watt i Bonham su poslednje mesece 2013. godine proveli u studiju, da bi početkom ove godine ozvaničili nastanak novog benda, a u maju objavili svoje prvo (i verovatno poslednje, kako je već često slučaj sa grupama ovog tipa) izdanje, naslovljeno jednostavno California Breed. Šta se, dakle, krije iza naziva California Breed i šarenog omota?

Zvuk „Kalifornijskog soja“ je žestoki, bazični tvrdi rock, bez puno artističkih tendencija; nomen est omen, dakle. Ovaj album je proizvod saradnje tri generacije „teškaša“, pa je u pesmama osetno prožimanje različitih senzibiliteta. Istina, zvuk California Breeda se ponajviše naslanja na bluesirani hard rock sedamdesetih – u svemu što radi Jason Bonham neizbežno će se, na njegovu nesreću, osluškivati odjek Led Zeppelina, no teško je ne okarakterisati uvodnu „The Way“ kao ledzeppelinsku – ali ima u njima dosta teškometalne energije osamdesetih, ima sirovosti mladih rock sastava, ima, naposletku, čak i mirisa sijeltlske hard rock škole („Chemical Rain“, „The Grey“) i trunčice power popa („Spit You Out“), sve to uvijeno u moderno ruho – producent Dave Cobb je, svakako, sjajno odradio posao. Album je, naravno, pažljivo brušen, no tako da se doima nebrušenim, spontanim izlivom – tačnije: erupcijom – energije.

Možda je za ovo najzaslužniji mladi Watt, koji, verovatno ponajviše zahvaljujući muzičkoj lektiri, ne upada u zamku u koju upadaju mnogi mladi gitaristi iz hard rock miljea, zamku u koju navodi egocentrizam, a koju narod naziva masturbacijom na instrumentu. Njegove solaže su svedene i efektne, u funkciji pesme, a ne isticanja njegovog gitarističkog umeća. No Hughes i Bonham nimalo ne zaostaju za njim – Hughes je u odličnoj formi, hvala na pitanju; kada zapeva u višim registrima postaje jasno da nadimak „Glas rocka“ još uvek zaslužuje. Bonhamovo bubnjanje je čvrsto, precizno, ali nipošto kruto – i uopšte, u zvuku albuma ima nešto od boogie rock raspojasanosti.

Gotovo svaka pesma na albumu predstavlja pravi mali rock biser – od bluesirane „The Way“, preko AC/DC-evsko-whitesnakeovskih „Sweet Tea“, „Spit You Out“ i „Scars“, himničnih „Midnight Oil“ i „Solo“, progresivnijih „The Grey“, „Days They Come“, „Strong“, „Invisible“ i balada „Chemical Rain“, „All Falls Down“ i „Breathe“ (na kojoj je pevao i Julian Lennon), koje na izvrstan način spajaju tradiciju power balade i moderan zvuk. California Breed predstavlja izvrstan spoj najboljih elemenata stadionskog i garažnog hard rock senzibiliteta, sa temeljima u tradiciji, ali nipošto anahahron – naprotiv. Kao takav, on predstavlja pravu muzičku poslasticu, ne samo za hard & heavy sladokusce.

Ocena: 4,2/5

Spisak pesama:

1. „The Way“ – 3:54

2. „Sweet Tea“ – 3:52

3. „Chemical Rain“ – 4:38

4. „Midnight Oil“ – 4:45

5. „All Falls Down“ – 5:07

6. „The Grey“ – 3:55

7. „Days They Come“ – 4:17

8. „Spit You Out“ – 3:38

9. „Strong“ – 4:26

10. „Invisible“ – 4:44

11. „Scars“ – 4:10

12. „Breathe“ – 4:17

13. „Solo“ (Deluxe Edition bonus) – 4:48

(Balkanrock.com, 1. decembar 2014)

Winger – Better Days Comin' (2014)

Izdavač: Frontiers Records

Datum izdavanja: 23. 4. 2014.

Producent: Kip Winger

Dužina trajanja: 50:32

Žanr: Hard rock

Na pitanje zašto je od svih glam metal bendova druge generacije upravo Winger izabran da predstavlja predmet sprdnje u animiranoj seriji Beavis & Butt-head, te zašto Lars Urlich, u spotu za „Nothing Else Matters“, strelicama za pikado gađa baš poster Kipa Wingera, jedan od odgovora mogla bi biti činjenica da su Winger na vrhuncu svoje populanosti predstavljali otelovljenje estetike koje se svaki pravoverni metalac gnušao. A na pitanje kako je došlo do toga da Winger postanu simbol dekadencije jednog žanra odgovor bi mogao biti: Winger su na kraju osamdesetih godina prošlog veka bili veoma popularni, sveprisutni i veoma, veoma dosadni.

U radovima Wingera nije bilo sirove energije Tesle ili Dangerous Toysa, nije bilo istraživanja hard rock nasleđa à la Cinderella ili Great Whitea, nije bilo poigravanja sa funkom à la Extreme ili Bang Tango, nije bilo luckastosti Zodiac Mindwarpa ili Danger Dangera, nije, naposletku, bilo ni nepodnošljive kičastosti Nitra ili Posiona. Winger su, naprosto, bili bolno nezanimljivi, uprkos pokušajima da u svoje radove unesu trunčicu američkog viđenja progresive. Da se razumemo, Winger nisu bili toliko loši – bilo je na američkoj glam metal sceni potkraj osamdesetih mnogo sastava neslušljivijih i nepodnošljivijih od njih, a gitarista Reb Beach (našoj publici mnogo poznatiji po svom paralelnom radu sa grupom tezgaroša koji sebe zovu Whitesnake) i klavijaturista Paul Taylor bili su izuzetno kompetentni muzičari; ponudili su Winger na svojim albumima i nekoliko istinskih bisera („Headed For A Heartbreak“, „Time To Surrender“), ama je većina onoga što su radili bilo prilično bledunjavo. Njihovi radovi, u poređenju sa ostatkom onovremene produkcije, možda i nisu smrdeli, ali nisu naročito ni mirisali.

No, evo, petnaestak godina kasnije taj isti sastav – ili gotovo isti: od originalne postave tu su Winger, Beach i bubnjar Rod Morgenstein, nema Taylora, ali je tu drugi gitarista John Roth – snima album Better Days Comin', koji je znatno zanimljiviji no njihovi rani radovi. O, ne, nisu članovi Wingera tokom poslednje dve decenije sazreli u artiste; istina, njihovi pokušaji da zvuče progresivno više nisu onako bledi, no progresivno se u njihovim pesmama i dalje svodi mahom na aranžmane i produkciju. Osnova ostaje ista – klasični tvrdi rock, no u znatno savremenijem, sirovijem pakovanju (za koje su Winger odlučili još na svom povratničkom albumu iz 2006, IV), čemu bitno doprinosi Kipov vokal, koji je sa godinama dobio na patini. U vreme kada su snimali Winger i In The Heart Of The Young Winger se nisu previše udaljavali od onoga što je u to vreme već predstavljalo manirizam u produkciji; danas oni sebi tu slobodu daju, razume se, u okvirima koje crtaju njihovo poimanje onoga što rock jeste i treba da bude i očekivanja fanova.

No, ako se forma u svojoj biti nije promenila (osim što je nešto manje pop obojena), evidentan je odmak od glamerske estetike kakav na svojim novijim izdanjima ne uspevaju da načine drugi glam veterani. Osim uvodne – inače jako dobre rokačine, sa sjajnim melodičnim napevom – „Midnight Driver Of The Lost Machine“ i popaste „So Long China“ (koja možda ukazuje okretanje hard rock sastava novom tržištu; ono će biti osvajano onako kako su nekada sastavi od Deep Purplea do Pomaranče osvajali – ili pokušavali da osvoje – japansko, snimajući pesme o tokijskim ženama), te donekle „Queen Babylon“, ostatak pesama bavi se temama koje bitno odskaču od glamerske poetike. Socijalne i političke teme, od trke za profitom (žestoka à la „Slave To The Grind“ rokačina „Rat Race“), preko urušavanja američkog sna („Out Of This World“, „Another Beautiful Day“, te, donekle, „Queen Of Babylon“) do onoga što će, bude li pravde, ostati zapamćeno kao Naftni ratovi (raskošno sablasna „Tin Soldier“). Tekstovi pesama „Queen Babylon“, „Rat Race“, „Tin Soldier“ i „Another Beautiful Day“, u kombinaciji sa energijom koju ispaljuju Morgenstein i dvojac Beach-Roth, prikazuju Winger u izdanju u kome ne očekujemo da vidimo nekadašnje perjanice glama, u kome naročito ne očekujemo da vidimo nekadašnje ponosne vlasnike hitova „Seventeen“ i „Miles Away“ – kao angažovan sastav.

Ipak, najuspelije komade na albumu predstavljaju laganiji komadi. Jako lepe, gotovo sedmominutne balade „Ever Wonder“ i „Out Of This World“ imaju hitičnog potencijala starih power balada grupe, ali su oslobođene ljigave pompeznosti. Sintetičke boje klavijatura jesu u duhu osamdesetih, no upotrebljene su sasvim skladno, a Beachevi jako dobri soloi doprinose tananom, ispovednom tonu ovih pesama, koji stoji nasuprot kičastoj ljubavi većoj od života tipičnoj za hard rock balade osamdesetih.

Sve u svemu, Better Days Comin' je sasvim pristojan hard rock album, nipošto vanserijski, razume se, ali takav da mu se ni Beavis i Butt-head možda ne bi rugali, da bi možda i Hetfield, Ulrich i Hammett sa odobravanjem klmnuli glavom. (Ovde ne možemo da ne primetimo da je činjenica da članovi Metallice danas supruge vode u kupovinu kod Armania a Winger snimaju angažovane pesme beskrajno zabavna.) Jedino naslov albuma ostaje misterija: o kakvim je to boljim danima reč? Optimistična naslovna numera je fin funky komad, ali sasvim odudara od ostatka materijala. Kako reče Duško Radović: čuli smo da će biti bolje, ali nisu hteli da nam kažu ni kome ni gde.

Ocena: 3/5

Spisak pesama:

1. „Midnight Driver Of A Love Machine“ – 4:14

2. „Queen Babylon“ – 4:31

3. „Rat Race“ – 3:36

4. „Better Days Comin'“ – 3:31

5. „Tin Soldier“ – 3:49

6. „Ever Wonder“ – 6:52

7. „So Long China“ – 4:17

8. „Storm in Me“ – 4:42

9. „Be Who You Are Now“ – 5:11

10. „Out Of This World“ – 6:37

11. „Another Beautiful Day“ (Deluxe edition bonus) – 3:12

(Balkanrock.com, 20. oktobar 2014)

60 godina Rock ‘n’ Rolla: Top 10 iz 1966. godine

U 1966. godini broj američkih vojnika u Vijetnamu se popeo na 250.000; širom Sjedinjenih Država, ali i ostatka sveta, protestvuje se protiv rata. Martin Luther King govori protiv rata; na maršu za građanska prava u Čikagu biva pogođen kamenom. Iste godine je ubijen borac za ljudska prava James Meredith i osnovana Partija crnih pantera.

Tokom 1966. Gvajana, Bocvana, Lesoto i Barbados stiču nezavisnost od Velike Britanije. U Kini započinje Kulturna revolucija. Leonid Brezhnev postaje generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, a Indira Gandhi premijer Indije. Ubijen je južnoafrički premijer Hendrik Verwoerd, idejni tvorac aparthejda. Haile Selassie posećuje Jamajku i sastaje se sa vođama rastafarijanaca. Luna 9 i Surveyor 1 sleću na Mesec. U Njujorku je osnovan pokret Hare Krišna, a LSD biva proglašen ilegalnim u Sjedinjenim Državama.

Te godine Vatikan odbacuje Index Librorum Prohibitorum. Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova po prvi put će ugledati svetlost dana, u književnom časopisu Moskva, ali u cenzurisanoj verziji. Meša Selimović objavljuje roman Derviš i smrt. Umiru Andre Breton, Ana Ahmatova i Grigor Vitez. Oskara za najbolji film osvaja Zinnemannov Čovek za sva vremena. Tarkovsky snima Andreja Rubljova, Bergman Personu, Pontecorvo Bitku za Alžir, Leone Dobar, loš, zao, Nichols Ko se boji Virdžinije Vulf?, Antonioni Uvećanje, Truffau Farenhajt 451, Allen Šta ima, Tajger Lili?, a Warhol Devojke iz Čelzija. Počinje da se prikazuje televizijska serija Zvezdane staze. Lenny Bruce umire od prevelike doze morfijuma, Montgomery Clift od srčanog udara, Buster Keaton od posledica raka pluća, a Walt Disney nakon neuspešnog oporavka od operacije raka pluća. Na velikom platnu debituju Michael Douglas i Harrison Ford.

Iste godine Beatlesi objavljuju Revolver i održavaju svoj poslednji zvanični koncert, a John Lennon upoznaje Yoko Ono. Bob Dylan objavljuje Blonde On Blonde i počinje da nastupa sa „električnim“ bendom; njegova publika mu zviždi i skandira „Judo“; ubrzo doživljava nesreću sa motorom zbog koje se povlači iz javnosti. Rolling Stonesi objavljuju Aftermath, Beach Boysi Pet Sounds, Simon & Garfunkel Sounds Of Silence, a Yardbirdsi album Yardbirds (poznatiji kao Roger The Engineer). Svoje prvence objavljuju Cream, Frank Zappa & The Mothers Of Invention, Jefferson Airplane, The Mamas & The Papas, The Monkees, Buffalo Springfield, Small Faces, Love, Tim Buckley, The 13th Floor Elevators, The Incredible String Band i The Troggs. Mladi pevač David Jones menja prezime u Bowie. Osnovane su grupe The Jimi Hendrix Experience, Vanilla Fudge, Ten Years After, Slade, Moby Grape, Soft Machine, Barclay James Harvest i Iron Butterfly. Pevač Johnny Kidd gine u saobraćajnoj nesreći, a gitaista  Bobby Fuller umire pod nerazjašnjenim okolnostima. U Luksemburgu je održana jedanaesta Pesma Evrovizije; prvo mesto osvaja austrijski pevač Udo Jürgens, sa pesmom „Merci Chérie“.

Godina 1966. izuzetno je značajna i u istoriji jugoslovenske popularne muzike. Te godine su osnovani sastavi Grupa 220, Novi Fosili, Žeteoci, Mladi Levi, Džentlmeni, Bele Vrane i O'Hare, prvoj Gitarijadi na Beogradskom sajmu prisustvuje više od 10.000 ljudi, pokrenut je Džuboks, prvi jugoslovenski časopis posvećen rock muzici, održana je prva Gitarijada u Zaječaru, a Zlatni Dečaci postaju prvi jugoslovenski bend koji nastupa u Velikoj Britaniji.

10. The Monkees – I'm A Believer

Grupa The Monkees osnovana je 1965. godine na inicijativu filmskih delatnika Boba Rafelsona i Berta Schneidera, koji su želeli da snime seriju o grupi mladih muzičara „koji žele da budu Beatlesi, ali im to ne polazi za rukom“. Da obezbedi pesme koje će Monkeesi izvoditi u seriji angažovan je muzički producent i impresario Don Kirshner, poznat po nadimku „Čovek sa zlatnim uhom“. Tragajući za autorima, Kirshner je zapazio mladog pevača Neila Diamonda, koji je 1965. postigao prvi autorski uspeh sa pesmom „Sunday And Me“, koju je napisao za pop sastav Jay & The Americans. Među pesmama koje je Diamond prodao Krishneru našla se i pesma „I'm A Believer“, koju je Diamond već snimio; dogovor je bio da i Diamond ima pravo da objavi svoju verziju, ali tek nakon što ona postane hit u izvođenju Monkeesa – „izvođenju“ uslovno rečeno, budući da su Monkeesi na početku svoje karijere bili prinuđeni da više vremena posvete glumi i većinu sviračkog posla prepuste studijskim muzičarima. Vedri pop rock „I'm A Believer“, koji su obrađivali The Ventures, Four Tops, Robert Wyatt (na njegovoj verziji svirali su Andy Summers i Nick Mason), Eddie Murphy (za potrebe filma Šrek), Weezer (za potrebe filma Šrek 4: Uvek i zauvek) i naše Elipse, popela se na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste. Hitovi „I'm A Believer“, „Last Train To Clarksville“, „A Little Bit Me, A Little Bit You“ i „Pleasant Valley Sunday“ načinili su Monkeese zvezdama, pa su članovi grupe odlučili da se, po okončanju emitovanja serije 1968. godine, izbore za pravo na upotrebu imena The Monkees i nastave svoju muzičku karijeru.

9. The Supremes – You Keep Me Hangin' On

Pesmu „You Keep Me Hangin' On“ napisao je čuveni autorski i producentski trio Lamont Dozier-Brian Holland-Eddie Holland, koji je svojim delovanjem bitno uticao na definisanje „Motown zvuka“. Ova pesma, inovativnim rešenjima, poput multitrekinga i gitarskih deonica nalik na Morzeov kod, ulazi u red komada kojima su producenti poput Doziera i braće Holland, Phila Spectora i Georgea Martina sredinom šezdesetih menjali lice popularne muzike. Pesma je dospela na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste; obrađivali su je Rod Stewart, Vanilla Fudge i Kim Wilde (dvaput, jednom sama i jednom sa nemačkom pevačicom Nenom).

8. Percy Sledge – When A Man Loves A Woman

Iako su kao autori Sledgeovog prvog hita i jedne od najlepših balada u istoriji popularne muzike potpisani članovi Sledgeovog tadašnjeg sastava, basista Calvin Lewis i orguljaš Andrew Wright, u pisanju pesme učestvovao je i sam pevač. Sledge je, kaže legenda, pesmu posvetio devojci koja ga je ostavila kako bi se posvetila karijeri foto-modela, ubrzo nakon što je dobio otkaz na svom tadašnjem „dnevnom“ poslu. Odluka da svojim prijateljima prepusti sve tantijeme koštala je Sledga stotine hiljada dolara – pesma se ubrzo po objavljivanju popela na prvo mesto Billboardovih Hot 100 i R&B lista i postala prva zlatna ploča Sledgeovog tadašnjeg izdavača, Atlantic Recordsa. Obrađivali su je The Spencer Davis Group, Johnny Rivers, Michael Bolton, pevali su je glumci Bette Midler i Tim Curry, ali nijedna od ovih verzija nije nosila onoliko emotivnog naboja kao Sledgeova.

7. Spencer Davis Group – Gimme Some Lovin'

Pesmu „Gimme Some Lovin'“ napisali su Davis i braća Windwood; Davis i Winwoodovi su jednostavan, efektan rif pozajmili iz pesme „Ain't That A Lot Of Love“, koju je nekoliko meseci ranije snimio američki soul pevač Homer Banks. Pesmu su obrađivali The Kingsmen, Traffic, Raven i Great White, pojavila se u filmu Braća Bluz, a pre nekoliko godina je svetlost dana ugledala verzija koju su još početkom sedamdesetih zajedno snimili R&B/soul sastavi The Supremes i Four Tops.

6. The Byrds – Eight Miles High

Pesmu „Eight Miles High“ napisali su Gene Clark, Jim McGuinn i David Crosby. Tekst pesme inspirisan je putovanjem losanđeleskih „Ptyca“ na turneju po Velikoj Britaniji u avgustu 1965. Muzika je, kaže legenda, bila inspirisana muzikom koju su Byrdsi slušali u autobusu tokom njihove novembarske turneje po Sjedinjenim Državama – albumima Johna Coltranea i Ravia Shankara. Originalnu verziju pesme, koju su članovi sastava smatrali uspelijom, snimljenu krajem 1965, tadašnji izdavač Byrdsa, Columbia Records, odbio je da objavi, zato što nije snimljena u Columbiinom studiju (ona će svetlost dana ugledati tek 1987. godine), pa je grupa početkom 1966. pesmu morala da snimi ponovo. Druga verzija pesme se popela na 14. mesto Billboardove Hot 100 liste; veruje se da pesma nije postigla veći uspeh zbog svoje artističnosti i kompleksnosti, ali pre svega zbog tvrdnji (koje, po kasnijim priznanjima članova grupe, nisu bile sasvim bez osnova) da aludira na uživanje droga. No iako nije postigla veći (mada jeste postigla ogroman) komercijalni uspeh, pesma je, upotrebom elemenata jazza i indijske muzike, ostvarila ogroman uticaj na psihodelični rock, koji se tih godina rađao. Pesmu su obrađivali Golden Earring (koji će po pesmi nazvati svoj peti album), Leo Kottke, Roxy Music, Hüsker Dü i Crowded House.

5. The Troggs – Wild Thing

„Idemo, 'Wild Thing', Divljakuša'!“ – Zoran Miščević

Pesmu „Wild Thing“ napisao je njujorški kantautor Chip Taylor, a izvorno ju je snimio američki sastav The Wild Ones, koji će u istoriji popularne muzike ostati upamćen samo kao originalni izvođač ove numere. Godinu dana nakon što su je Wild Ones snimili, pesmu su garažnom energijom nabili Britanci The Troggs; u njihovom izvođenju pesma o divljakuši je dospela na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste. Nakon Troggsa pesmu su obrađivali i The Kingsmen, The Jimi Hendrix Experience, Jeff Beck, The Runaways, Amanda Lear, X, Cheap Trick i Chimaira, a sami Troggsi su, nakon što je njihova saradnja sa članovima R.E.M-a na albumu Athens Andover 1991. godine probudila ponovno interesovanje za njih, snimili još dve obrade – jednu sa glumcem Oliverom Reedom i igračem snukera Alexom Higginsom, a drugu sa bodibilderom i glumcem Wolfom.

4. Four Tops – Reach Out I'll Be There

Pesmu „Reach Out I'll Be There“ napisao je i producirao trio Dozier-Holland-Holland. Upečatljiva vokalna intepretacija Levia Stubbsa doprinela je tome da ova pesma, koja je provela dve nedelje na vrhu Billboardove Hot 100 liste, ostane upamćena kao jedno od najreprezentativnijih Motownovih izdanja. Obrađivali su je Gloria Gaynor, Diana Ross, Irene Cara, Sweet, Richie Kotzen i naši Oktobar 1864 (kao „Nađi me“).

3. The Beatles – Eleanor Rigby

Kao autori emotivne balade o usamljenosti i susretu do koga nikada ne dolazi potpisani su John Lennon i Paul McCartney, mada je McCartney bio njen glavni autor. On je, po sopstvenom priznanju, glavnu junakinju pesme nazvao po glumici Eleanor Bron, koja je sa Beatlesima glumila u filmu Upomoć!, i bristolskoj prodavnici koja je nosila ime „Rigby & Evens Ltd“. Neobičnu podudarnost predstavlja činjenica da na groblju kraj liverpulske Crkve svetog Petra (gde su se Lennon i McCartney prvi put sreli u leto 1957),  na kome su mladi Lennon i McCartney provodili dane, postoji nadgrobna ploča sa imenom Eleanor Rigby (McCartney je rekao da je moguće da je ime izronilo iz njegove podsvesti kada je pisao pesmu), a još neobičniju činjenica da je, sudeći po nekim istraživačima, i „prava“ Eleanor Rigby vodila usamljenički život. Pesmu su otpevali McCartney, Lennon i Harrison, ali niko od Beatlesa na njoj nije svirao – pesmu je odsvirao gudački oktet sačinjen od studijskih muzičara. Ova pesma predstavlja jedan od kamena međaša u istoriji rock muzike: inventivnim aranžmanskim rešenjima (uvođenje gudačkih deonica) i poetičnim stihovima ona ulazi u red pesama koje su Beatlese i rock muziku usmerile ka eksperimentu i artizmu. Vanilla Fudge, Joan Baez, Ray Charles, Booker T & The MGs, Aretha Franklin, The Four Tops, Rare Earth, John Denver, Shirley Bassey, Chick Corea, Kansas, Hank Marvin, Al Di Meola, Alice Cooper i Tangerine Dream su samo neki od izvođača koji su obrađivali pesmu. Nadgrobna ploča „prave“ Eleanor Rigby postala je važna tačka na turističkoj mapi Liverpula, a 1982. godine pevač, glumac i vajar Tommy Steele, pionir britanskog rocka i prva ostrvska rock 'n' roll zvezda, poklonio je gradu Liverpulu skulpturu koja predstavlja McCartneyovu junakinju.

2. The Rolling Stones – Paint It Black

Pesmu „Paint It Black“ su napisali Keith Richards (muzika) i Mick Jagger (stihovi). Na omotu singl-ploče naslov je, po, kako je Richards tvrdio, odluci izdavačke kuće, bio ispisan kao „Paint It, Black“, što se moglo čitati kao „Oboji, u crno“, ali i kao „Oboji, crnče“. Ovako ispisan naslov izazvao je različite reakcije – „Bilo je nekih čudnih pisama, 'rasnih' pisama. 'Da li u naslovu treba da stoji zapeta? Da li je to poredak sveta?'“, svedoči Richards – mada je u osnovi stihova, po Jaggerovom priznanju, ležao motiv mrtve drage. Sa ovom pesmom, koja se popela na prvo mesto Billboardove liste, sitar (prepoznatljivi rif odsvirao je Brian Jones) na velika vrata ulazi u popularnu muziku (mada su Beatlesi bili ti koji su ga uveli u rock). Pesmu su obrađivali Eric Burdon (dvaput – jednom sa Animalsima, jednom sa grupom War), U2, The Residents, bila je naročito zanimljiva metal sastavima – obrađivali su je, između ostalih, Anvil, W.A.S.P., Rage, The Black Dahlia Murder, Sister Sin i Ministry – a doživela je i obrade na nemačkom („Rot und schwarz“ Karela Gotta), francuskom („Marie-douceur, Marie-colère“ Marie Laforêt), italijanskom („Tutto nero“ Caterine Caselli), španskom („Todo Negro“ Los Salvajesa) i srpskom („U crno obojeno“ Dragana Kojića Kebe).

1. The Beach Boys – Good Vibrations

„Dobre vibracije“ je komponovao Brian Wilson, koji je s početka želeo da pesmu ponudi nekom crnom rhythm & blues sastavu, ali ga je producent David Anderle ubedio da pesmu snimi sa Beach Boysima. Tekst pesme napisao je Mike Love, inspirisan pojavom pokreta dece cveća. Pesmu je otpevao Carl Wilson. Brianova ideja bilo je uvođenje čela, a Loveova uvođenje temerina u pesmu; Brian je inspiraciju za produkciju pronašao u iskustvima sa LSD-em. Pesma je za osnovu imala rhythm & blues, a upotrebom egzotičnih instrumenata (pored čela i temerina korišćeni su i honki-tonk klavir, Hammond orgulje, dupli bas, usna harmonika, čembalo, drombulje i perkusije), neobičnim vokalnim aranžmanima i kompleksnom strukturom odskakala je od dotadašnje R&B produkcije. Ova „džepna simfonija“ je najavila zvučne kolaže kojima će se Brian služiti tokom rada na nikada finiširanom albumu Smile, te anticipirala progresivni rock i psihodelični soul. U vreme snimanja pesma je predstavljala najskuplji singl svih vremena, koštajući Beach Boyse gotovo koliko i čitav album Pet Sounds, koji joj je prethodio. Nisu svi članovi grupe bili oduševljeni njome; neki su verovali da je njen zvuk odviše „moderan“, a u jednom trenutku master trake su misteriozno nestale, da bi se još misterioznije pojavile u Brianovoj kući par dana kasnije. Ipak, pesma se popela na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste i postala prvi milionski singl Beach Boysa. Ovako jedinstven komad rock muzike bilo je teško obraditi na zadovoljavajući način, pa su se izvođači poput Cyndi Lauper i Aira radije odlučiali za omaže pesmi. Todd Rundgren je 1976 objavio verziju pesme gotovo u potpunosti vernu originalu. Kada je upitan šta misli o njoj, Brian je rekao: „O, uradio je fantastičan posao, sjajan posao! Veoma sam ponosan na njegovu verziju.“

(Balkanrock.com, 23. oktobar 2013)

Ničim Izazvan – Ničim Izazvan (2014)

Izdavač: Lapshade Media (CD), MTV (besplatan download)

Datum izdavanja: 15. 4. 2014.

Producent: Đani Pervan

Dužina trajanja: 47:31

Žanr: Pop rock, world music, jazz

Ničim Izazvan sam prvi put čuo na radiju pre par godina; njihova „O tebi“ uspela je da se nekim čudom probije u unutrašnjost domaćih radio-Bastilja. Bio sam u društvu jedne prijateljice, oboje smo bili oduševljeni pesmom, ali je ona odbijala da prihvati moja uveravanja da sigurno ne slušamo novu Rundekovu pesmu.

Ubrzo smo otkrili da pesmu izvodi vrbasko-beogradski sastav osnovan 2011. godine. Trenutno ga čine Boris Bakalov (vokal), Bojan Gluvajić (vokal, gitara), Nemanja Vujović (akustična gitara), Milica Rančić (bubanj), Mane Gluvajić (bas), Boriša Kuga (klavijature), Igor Martinko (violina, truba, harmonika) i Dragana Ilić (prateći vokal). Rundekovskom zvuku njihovog debi singla je, pored karakterističnog vokala Bakalova, svakako doprinela i činjenica da ga je producirao perkusionista Rundek Cargo Orchestra (i nekadašnji bubnjar Letu Štuka i Zabranjenog Pušenja) Đani Pervan. Nakon nekoliko uspešnih singlova, bend je u aprilu ove godine objavio svoj prvenac naslovljen jednostavno Ničim Izazvan, koji je od 1. maja postao dostupan i za besplatno preuzimanje sa srpskog sajta MTV-a. (http://mtv.rs/downloads/mtv-download-nicim-izazvan) I tu valja izneti jednu zamerku: mp3 verzija albuma ne sadrži buklet. Nisu Ničim Izazvan jedini domaći sastav koji zaboravlja da i u digitalnoj formi album mora predstavljati integralno umetničko ostvarenje. Objaviti album bez bukleta u formi u kojoj izrada bukleta ne košta ništa nalik je snimanju filma bez odjavne špice (takvi bi filmovi uštedeli trud većini naših TV kuća, koje, pod izgovorom da odjavne špice nikog ne zanimaju, iskazuju nepoštovanje prema svima koji su na jednom filmu radili), ali i sa štednjom na kostimima, rekvizitima i scenografiji. Doduše, omot albuma, kreiran u maniru „uradi sam“, sugeriše da je možda u pitanju intencionalni, à la indie minimalizam, ama zašto onda fizičko izdanje albuma ima buklet?

Naposletku, takav minimalizam raskošnoj i komunikativnoj muzici Ničim Izazvanog ne stoji. Gotovo besprekorno odsviran i produciran, Ničim Izazvan predstavlja uspeo spoj artizma i prijemčive plesne muzike. Pesme sa ovog albuma, sa motivima koji se kreću u rasponu od pitkog popa, preko šansone i latina, do jazza, pa čak i trunčice balkanskog folklora („Dečija“), obiluju izvođačkim i produkcijskim bravurama. Izvrsni i raznoliki soloi – na trubi u „Bilo gde“ i „Glasu“, „na violini u „Tužnim devojkama“ i „Dečijoj“, na Hammondu u „Snu“, na saksofonu u „Živeti u prošlosti“ (odsvirao ga je Gabor Bunford, stari saradnik Đorđa Balaševića) – te prekrasni prepleti akustičnih instrumenata jasno stavljaju do znanja da je duša benda multiinstrumentalista Martinko. No pohvale svakako zaslužuju i ostali članovi grupe, naročito Gluvajić, koji u pesme umesno uvodi čvrstinu („Dečija“, „Lave“). Prepleti glasova Bakalova i  Ilićeve, spoj mediteranske energičnosti (izvrsne „Bilo gde“, na kojoj je gitaru svirao član Velikog Prezira Robert Telčer, „O tebi“ i „San“, moji favoriti kada je o ovom albumu reč) i sentimentalnosti umešno su izvedeni, pa je Ničim Izazvan, sa pažljivo brušenim detaljima, više nego prijatan za uho.

I pored nekoliko melanholičnih momenata („Tužne devojke“, „Živeti u prošlosti“), Ničim Izazvan je, u svojoj biti, optimističan album. I to je ono što će neke odvratiti od slušanja. Toga su, čini se, savršeno svesni i sami članovi grupe, pa u pesmi „Glas“, koja bi se mogla uzeti za programsku kada je reč o ovom albumu, vele: „Mrko me gledaš, što pevam čudiš se / Nema tebi sreće i treba ti je dati / Zar nije muzika sve što nam treba?“ Činjenica je da ne morate biti besni provincijski punker da za članove Ničim Izazvanog simovićevski kažete: „A oni, Gospode... Oni kroz baražnu vatru lete u mehurima od sapunice!“ Meni, međutim, taj optimizam ne smeta, naprotiv; nije ovde reč o degutantnom eskapizmu koji se prikriva krije entuzijazma („pare te muče, problemi kod kuće, šta bilo je juče, ko te krade, ko te tuče – zaboravi na to“), već, naprosto, o pesmama o onoj nešto vedrijoj strani života. No ima tu nešto drugo.

Pre nekoliko meseci sam sa gorepomenutom prijateljicom sedeo u jednoj zadimljenoj birtiji. Dok smo po stoti put pretresali razloge naše ogorčenosti, sa radija se začula „Trideset“. „Evo Rundeka“, nisam mogao da odolim, a ona se branila činjenicom da smo radio slušali tokom vožnje kolima, da od buke nije mogla lepo da čuje, pa ni da primeti da je „O tebi“ na ekavici. Na moje pitanje kako joj se dopada pesma koju smo u tom trenutku slušali, odgovorila je: „Pa... Znaš da to nije pesma za mene.“ „Kako to misliš?“ „Pa... To je pesma za one devojke kojima su životi posrani kao i meni, kao i svima nama, ali koje iz toga pokušavaju da beže kroz neku veselost u koju ni same ne veruju, za one što su im 'šarene suknje od peska prljave', što plešu... Što bi htele da im je život kao reklama za mobilnu telefoniju. Znaš već“, nasmejala se, „da čuju pesmu i kažu: 'To sam ja, svačije rame za plakanje, ničije srce za lomljenje'.“

Moja prijateljica je bila u pravu – ne mogu se oteti utisku da su neki tekstovi na ovom albumu – poglavito „Trideset“ i „Tužne devojke“, a potom i „Bilo gde“, „Živeti u prošlosti“ i „Brodolomi“ – pisani ne sa nekim na umu (što znači: kao odraz misli i emocija autora), već da bi se neko u njima prepoznao, (onako, dakle, kako se to čini u pop muzici u užem smislu reči). Da se razumemo, nisu tekstovi Ničim Izazvanog banalni – ima tu veoma uspelih metafora, ima čak i primesa angažovanosti („Dečija“), mada je sve daleko od poetičnosti nužne da bi se album označio kao „rundekovski“ – monolog na početku extended verzije „Sna“ dobra je ilustracija toga kako bi stihovi Ničim Izazvanog zvučali oslobođeni muzičkih okvira i svakako najslabiji trenutak albuma.

Naposletku, to što bih voleo da od Ničim Izazvanog čujem uglazbljenu poeziju može biti samo moja stvar. Može se biti sasvim zadovoljan onim što je grupa ponudila na svom prvencu – pitkim albumom koji se sluša u jednom dahu i ponovo preslušava da bi se uživalo u otkrivanju novih aranžmanskih bisera, albumom sa ogromnim – i u najvećoj meri ostvarenim – hitičnim potencijalom, prijemčivom za široku publiku, ali nipošto albumom za jednokratnu upotrebu.

Ocena: 3,8/5

Spisak pesama:

1. „Trideset“ – 3:21
2. „Bilo gde“ – 3:54
3. „Dečija“ – 3:35
4. „Tužne devojke“ – 3:35
5. „Glas“ – 3:56
6. „Lave“ – 6:15
7. „San (Radio Edit)“ – 3:55
8. „O tebi“ – 3:53
9. „Živeti u prošlosti“ – 4:24
10. „Brodolomi“ – 4:28
11. „San (Extended)“ – 6:15

(Balkanrock.com, 2. oktobar 2014)

I bi rok: 40 godina Bijelog Dugmeta

One night in the club called The Shakin' Hand

There was a 42 decibel rockin' band,

And the music was good and the music was loud,

And the singer turned and he said to the crowd:

Let there be rock!

AC/DC, „Let There Be Rock“

Moj prvi susret sa muzikom Bijelog Dugmeta dogodio se kada sam imao šest godina. Gledao sam snimak kosmatog brke kako svlači gornji deo odeće (ostavljajući kravatu) i, sa simfonijskim orkestrom iza svojih leđa, peva – za mene tada vanzemaljski neobičnu – pesmu o ruzmarinu, snegovima i šaši. Na moje pitanje „Ko je taj pevač?“, otac mi je odgovorio „Željko Bebek“, kao da odgovara nekome ko bi ga na ulici pitao „Izvinite, u kom gradu se nalazim?“, a onda je, shvativši valjda da Bebeka nisam mogao prepoznati, dodao „To je grupa Bijelo Dugme. Oni su bili najveći.“

Voleo bih da kažem da je to bio trenutak inicijacije, da pomalo mitiziram svoj prvi korak u svet roka. Istina je da je inicijacija došla koju godinu kasnije, sa Balaševićem, preko čuvenog butlega sa novogodišnjeg koncerta iz 1993. Sa tom kasetom sam otkrio svet čarobnih melodija i stihova koji kazuju nešto što nisam sasvim razumevao, ali mi je moralo biti jasno da to zvuči lepše i znači više no „Tek je 12 sati“ ili „Oči boje duge“. No ona fatalna doza bile su tri na tavanu iskopane ploče: Pub, Pokvarena mašta i prljave strasti i Šta bi dao da si na mom mjestu. Nakon što mi je otac pokazao kako da na gramofonu-koferu, iskopanom na istom tavanu, puštam ploče, iglu sam, razume se, spustio prvo na Balaševićevu ploču. Nakon što sam nju preslušao, dvoumio sam se oko izbora sledeće. Znao sam da iza firme Riblja Čorba stoji čupavi Bora Čorba, meni u to vreme malo simpatičan (tada nisam mogao ni slutiti da ću petnaestak godina kasnije braniti master rad na temu „Rok-poezija Bore Đorđevića 1978 – 1985“), čijom su se pesmom o nekakvoj Baba-Juli odrasli iz mog okruženja u to vreme, iz meni neshvatljivih razloga, oduševljavali. Odlučio sam, dakle, da Boru Čorbu ostavim za kraj, ako se uopšte i rešim da pustim tu ploču, i poslušam ploču sa ženskom zadnjicom na omotu. Prva pesma na ploči me je opčinila. Ta ledzeppelinsko-narodnjačka rokačina nije bila nalik ničemu što sam do tada čuo. To je bilo to. Sa „Bosancem“ rok, ili po naški: rokenrol, zauvek me je uzeo pod svoje. Nazad se nije moglo.

* * *

Naravno, među mlađom publikom i perjanicama mlade domaće scene pretežu oni koji Dugme ne mogu da smisle. Što među pankerima, među kojima ima toliko ljudi za koje je svaki pokušaj promene izraza i izlazak iz okvira neartikulisanog tinejdžerskog bunta „prodaja“, i među metalcima, među kojima toliki maštaju o propasti turbo folka i ponovnom uzdizanju rokenrola iz pepela, samo – sa njihovim ljubimcima (to jest, ako je reč o muzičarima, njima samima) pod svetlima stadiona i sportskih dvorana, ima toliko onih koji će prevrnuti očima na spomen Bijelog Dugmeta, nije čudno. Ali što i među ljubiteljima alternativnijeg zvuka, ljudima koji važe – ili bi barem trebalo da važe – za ljude otvorenog uma, ima toliko onih koji se hvale time kako Bijelo Dugme nikad poslušali ne bi, podsećajući time na one srednjoškolce koji se hvale time kako „brate, nijednu lektiru pročitali nisu“!

Uostalom, ako ćemo pravo, sve to naročito čudno i nije. „Ako su već šahisti za sebe  prisvojili geslo 'Genus Una Sumus' ('Jedan smo rod') ono bi svakako moglo da važi i za rokere“, vele Duško Antonić i Danilo Štrbac i – debelo greše. Jer, rok je veliki krik za slobodom, za slobodom mišljenja, slobodom govora i – za slobodom da se bude isti, poseban, samo svoj. Biti zaljubljenik u nečiju muziku znači deliti je sa grupom ljudi za koju se veruje da je odabrana, da tu muziku doživljava i razume na pravi, to jest naš način. Biti roker uglavnom znači biti, u većoj ili manjoj meri, elitista. Dakle, gnušati se ukusa mase. Kako su „Dugmići“ od kako su stupili na scenu 1974. godine sve do silaska sa nje u povečerje Jugoslavije bili ljubimci ako ne širokih ono barem širih narodnih masa, tokom čitave svoje karijere morali su nositi žig nečega što je „loše“ samim svojim postojanjem. Odnos mlađe publike, koja, po prirodi, zahteva svoje heroje i malo mari za stare podvige i za slave stare, a pritom Dugme vidi kao rodonačelnike turbo folka, mora, razume se, biti još negativniji.

A podvizi „veselih Bosanaca“ su ogromni. Četrnaesta epizoda dokumentarne serije Rockovnik, ona pod nazivom „Kad bi' bio bijelo dugme“, počinje snimcima prirode pred oluju. I zaista, Bijelo Dugme može se uporediti samo sa orkanom koji je zanavek promenio stvari, ne samo u jugoslovenskoj muzici i kulturi, već i u načinu života i politici. Da se razumemo, nije jugoslovenski rok pre Dugmeta bio toliko kilav kakvim ga prikazuju autori dokumentarne serije Robna kuća. Bilo je pre Dugmeta i talentovanih kompozitora, i virtuoza, i artizma, i poetski vrednih stihova, pa čak i hitova. Ali nije na jugoslovenskoj sceni, čiji su prvi ljudi u vreme pojave Dugmeta stvarali rok simfonije i epopeje, bilo nikog ko bi, kao što su to, u to isto vreme, učinili Grand Funk Railroad sa „We're An American Band“ ili Kiss sa „Rock And Roll All Nite“, uputio poziv: „Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira!“ Visina sa koje su na „Dugmiće“ Točak i Nemeček u to vreme gledali, zadajući „domaće zadatke“, i danas gledaju, govoreći kako „o tim ljudima ne treba mnogo pričati i ne treba im pridavati toliki značaj“ i kako „Goran Bregović nikada nije bio roker“, samo potcrtava nesposobnost naših rok artista iz sedamdesetih da publici podare energični, komunikativni rok poklič. To što je sve isuviše podsećalo na nešto već poznato mnogo je manje važno od uragana energije koji je Dugme donelo. Kako reče Uroš Komlenović: „Bez ikakvih kompleksa, 'dugmići' su istrčali sa svojim 'pastirskim rokenrolom' i – napravili čudo. Na stranu uspostavljanje novih standarda kada je reč o tiražima, na stranu 50.000 ljudi na koncertu kod Hajdučke česme i još toliko na stadionu JNA, na stranu pet puta po pet hiljada ljudi u hali 'Pionir' sa simfonijskim orkestrom, pri čemu je kompletna zarada otišla zemljotresom pogođenoj Crnoj Gori... Gvint je bio u nečemu drugom: u žestokom, jednostavnom, pevljivom, čistom rock soundu (neretko pokradenom od Cepelina i inih, ali šta je u toj muzici uopšte autentično osim onih davno pomrlih crnaca iz delte Misisipija)“...

Pre Dugmeta nije bilo glamura, ogromnih tiraža, punih stadiona, institucije grupi devojaka, skandala sa drogom i problematičnim stihovima, nije bilo svega onoga na šta će se današnji rok delatnici (osim metalaca, naravno) prezrivo (da li baš iskreno?) nasmejati, a što je predstavljalo neizbežan korak u rok evoluciji, u evoluciji jugoslovenskog roka čak i nužan. Jer, nije u ono vreme poklič „seks, droga i rokenrol“ predstavljao puki hedonističi moto, već parolu u velikom osvajanju slobode, a glamur je predstavljao i konačnu potvrdu uverenja da Jugoslavija nije mimo onoga što se smatralo razvijenim i slobodnim svetom. I zaista, kada posmatrate, recimo, snimke sa koncerta kod Hajdučke česme, sve je – od izvođača, preko armije tehničara, snimatelja, novinara, do publike – sasvim nalik na ono što se u to vreme dešavalo u svetu. Upravo je sa tim koncertom, kako reče Peca Popović, „jedna mladost dobila definitivno svoju potvrdu, a vlasnici velikih medija su shvatili da sa rokenrolom, sa Bijelim Dugmetom, Goranom Bregovićem i celom civilizacijom koja ide uz to više nema ni šale, a i ne treba ih tretirati kao neku adolescentsku zajebanciju već kao jednu ozbiljnu stvar koja ima svoje mesto“.

Sa Dugmetom je rok ušao u sve domove – kako kaže Branko Rosić: „Moju kevu nije mogla da uznemiri Pop mašina (grupa koju sam obožavao), jer nije imala gde da je vidi, ali ovih pet nakinđurenih Sarajlija sa Sweet/Slade štiklama, minđušama i dugačkim kosama, upali su direktno sa televizora u svačije dnevne sobe. Zato je i za veliku većinu sinonim za rokenrol u Jugoslaviji upravo Bijelo dugme“ – i sa Dugmetom se rodio jugoslovenski mejnstrim u pravom smislu reči. Zbog Dugmeta je hiljade mladih ljudi pomislio: „Ako mogu oni, mogu i ja“, a hiljade drugih: „A ja ću to, vala, ovako“. Ta scena, za koju se (bez preterivanja) govori da je bila treća najjača u svetu, koja je izrodila tako autentične pojave poput Laboratorije Zvuka, Discipline Kičme, Laibacha, Mizara, Ramba Amadeusa, na kojoj su artizam i smislena poruka predstavljali imperativ, počivala je tokom petnaest godina svog Zlatnog doba na Bijelom Dugmetu kao nosećem stubu.

Goran Bregović je izjavio pre par godina: „Vjerujem da bi neki volili da je neko drugi njihov najpriznatiji i najpoznatiji kompozitor, ali šta mogu – nije. Ja sam taj...“. Neki bi, svakako, voleli da su jugoslovenske glavešine, po prvi put od najezde „električara“, počele da se ozbljno pribojavaju moći koju je tolika popularnost nosila, da je glas jugoslovenskog roka daleko odjeknuo i da je jugoslovenski rok toliku snagu stekao zahvaljujući Smaku, Buldožeru, Čorbi, Pankrtima, Kazalištu, Azri, Idolima, Laibachu, EKV-u ili Brejkersima, ali eto – nije.

* * *

Goranu Bregoviću može se osporiti originalnost, možda čak i talenat – ali, valja naglasiti: kompozitorska originalnost i svirački talenat – ali se ne može poreći da je reč o čoveku retke inteligencije. Bregović je posedovao ono što često nedostaje mnogobrojnim vrsnim kompozitorima i sviračima – svest o nužnosti koncepta, ideje i razvoja opusa. To je, svakako, jedan od najbitnijih razloga onog i onolikog uspeha Dugmeta; Bregović je među prvima uvideo nužnost pakovanja, i u tome je (ako ni u čemu drugom) ostao originalan – u vreme kada su se perjanice jugoslovenskog roka zanosila progresivističkom kvazimistikom, „veseli Bosanci“ na scenu su istrčali odeveni kao od „ozbiljnih muzičara“ prezreni glem rokeri a omote svojih ploča ukrasili ženskim grudima i zadnjicama, a u drugoj polovini osamdesetih, kada je naša scena i po imidžu muzičara bila rame uz rame sa svetskom, Bregović je odenuo članove svog benda u kožuhe i gunjeve, što je bilo sasvim u skladu sa jugoslovenstvom poznih radova grupe. Veoma je neobično što se o Bregovićevim pokušajima da, u okviru svojih mogućnosti, učini nešto na spasavanju države kojoj već od polovine osamdesetih nije bilo spasa češće govorilo kao o „državnom projektu“ (vladika lipljanski Jovan), u najboljem slučaju kao o „titoističkom pseudo-disidenstvu“ (Dimitrije Vojnov), no kao činu iskrenog patriotizma. Bregović je uvek video dalje no drugi; „Kosovsku“ je uradio znajući da za tih nekoliko stotina hiljada mladih ljudi, kako reče Peca Popović, „moraš nešto uraditi kao gest, da kažeš: 'Pa i mi računamo na vas'“; „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“ urađena je u vreme kada su na račun ionako krivog srastanja pljuštale dodatne kritike od strane jednih, dok se drugih, kako je nedavno lepo rekao Muharem Bazdulj, „to nije ticalo ama baš ništa. [...] Svi ti gorčini mustafići (kao metafore) smijali su se Goranu Bregoviću kad je pjevao Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, kad je lijepio Lijepu našu na Tamo daleko, kad je, u krajnjoj liniji, pokušao i politički nešto da radi sa Antom Markovićem na spasavanju Jugoslavije, makar bitka i unaprijed bila izgubljena. To njima, jebiga, nije bilo kul.“

Bregović je vazda dobro znao šta raja voli. Mogli su „Dugmići“ biti ono što su bili i sa mnogo manje truda, bez svih tih snimanja u Londonu i simfonijskih orkestara. Mogli su, ali nisu hteli. Jer kroz Dugme su prošla barem (podvlačim: barem) tri vanserijski talentovana pojedinca: Ipe Ivandić, Laza Ristovski i Željko Bebek, ljudi koji nisu mogli biti zadovoljni malim.        Sazrevajući autorski i muzički, Dugme je nateralo širu publiku da, prateći ono što „Dugmići“ rade, postavi svoje, nimalo niske standarde. Naposletku, ima, kada je reč o Bregoviću, nešto što se često zaboravlja, svakako zato što je sintagmu „Goran Bregović“ i reč „poezija“ teško zamisliti u istoj rečenici: Goran Bregović je, naime, jedan od najvećih pesnika među jugoslovenskim rok autorima. U vreme kada još nije bilo sramota pevati gluposti, kada su nastajali antologijski banalni i besmisleni stihovi YU Grupe i Smaka, Bregović, idući stopama svog poetskog oca, Duška Trifunovića, uvodi poeziju u teški rok. „Sanjao sam noćas da te nemam“, „Ipak poželim neko pismo“, „Kad zaboraviš juli“, „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin snjegovi i šaš“, „Pjesma mom mlađem bratu (iz Niša u proljeće '78)“, „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „Jer kad ostariš“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Pjesma za malu pticu“ mogu ući u sve – i ulaze u mnoge – antologije srpskohrvatske lirike.

* * *

Optužbe na račun Bregovića i Bijelog Dugmeta za rođenje turbo folka smešne su, prvenstveno zato što su retroaktivne. Sve do Uspavanke za Radmilu M. Dugme je uživalo naklonost kiritike; o nekakvom muzičkom mutantu nije bilo ni reči. Kada su se Paraf rugali Dugmetu „Pritangom i vazom“, oni to nisu činili zato što su se bogzna kako gadili folklornih motiva, već zato što je Dugme bilo najpopularniji bend u državi i što je (pre Doživjeti stotu) predstavljalo, muzički i tematski, dijametralnu suprotnost novom talasu; razlozi za Kojin čuveni animozitet prema Dugmetu svakako su slični.

Titula „očeva turbo folka“ došla je mnogo kasnije, godinama nakon što je Lepa Brena zahvaljujući koktelu folka, popa i roka stekla epitet „Nacionale“. Tek kada je turbo folk postao saundtrek za ono što se događalo, neko se setio da je amalgamu folka, popa i densa kome je Rambo kumovao kriv Goran Bregović: on je sa tim prvi počeo. Takva, retroaktivna optužba umnogome podseća na tvrdnje koje smo ove godine, u jeku diskusija o događajima od pre jednog veka, imali prilike da čujemo – da je ne samo Prvom, već i Drugom svetskom ratu kriv jedan dvadesetjednogodišnji jugoslovenski nacionalist. Da njega nije bilo, danas bi svi bi živeli u miru, bogati i srećni! Ove reči nisu izgovarane samo u priči o Gavrilu Principu, već i u priči o Goranu Bregoviću. Uroš Komlenović piše: „Za deo beogradske sofisticirane, 'missim, jebote' rokenrol čaršije nema dileme: za rat u bivšoj Jugoslaviji odgovorni su grupa Bijelo dugme i njeni mnogobrojni bosanski klonovi. Kako? Tako što su jednu urbanu, civilizovanu, ukratko evropsku zemlju poseljačili namećući joj svoje čobansko viđenje rokenrola. Logično je da tako podmuklo ruralizovana populacija počne da oštri noževe čekajući priliku da ih isproba na komšijskim vratovima. I, eto rata. Zaista, u vreme kada se Dugme pojavilo bivša Juga bila je preplavljena urbanizmom (i renesansom) do te mere da je Šaban Šaulić prodao milion primeraka jednog singla, dok ga je svojim tiražima ozbiljno ugrožavala Zorica Brunclik, koja je još onda bila simbol urbanog duha.“

Sasvim je prirodno što je za Caneta Bijelo Dugme samo „kulovski, pastirski rok“. Različit senzibilitet posledica je, između ostalog, i različitog porekla. Bregović je, kao pripadnik populacije urbane po mestu rođenja i stanovanja, ali ruralne po poreklu, iz grada koji je zastao na putu između orijentalne palanke i moderne evropske prestonice, govorio sa stanovišta generacije koja je disala i osećala bitno drugačije no njeni vršnjaci u Beogradu i Zagrebu, pogotovu oni drugačijeg pedigrea. Kako je govorio Bregović: „Moj je ukus sumnjiv, ja sam od ljudi kojima je kič topao – a to je malo problematično, ali ja nisam imao ni šanse da imam drugačiji ukus [...] Moj je otac bio vojno lice, koji se seljakao lijevo-desno, mati mi je bila nekakva službenica... – dakle jedna kako bih ti rekao, porodica... ordinarna po svemu, donji srednji stalež – a i po ukusu, onako, ordinarna; iz te situacije ja vučem jedan ukus, koji bez obzira što se ja vrtim po svijetu, i bio sam nadomak... od najsofisticiranijeg do najgoreg – ipak ta nekakva klica ordinarnog ukusa stoji u meni, tako da vjerovatno po tom istom ukusu po kom ja pišem pjesme imam sreću da se, po tom istom ukusu, ljudima dopadaju.“

Iza proglašavanja Bijelog Dugmeta „seljačkom grupom“ neretko stoji prezir prema svemu što nije „naša, gradska priča“ i odricanje prava na tu priču svakome ko nije njen deo, mada će oni koji izraz „pastirski rok“ upotrebljavaju pejorativno postojanje tog i takvog prezira odbiti da priznaju. Doduše, i „pastirski rok“ Bijelog Dugmeta je „gradska priča“, samo što dolazi iz grada drukčijeg od onog koji su opevali novotalasni autori. Jedna mladost u Jugoslaviji imala je poslednju tramvajsku stanicu, zvezde potkrovlja i suterena i trgovce srećom. Druga, brojnija, koja je osećala drugačije (mada vrlo često slično), ali podjednako snažno, tražila je nekog ko će u njihovo ime reći: „Bekrija si, cijelo selo viče, e pa jesam, šta se koga tiče!“ Tako sam i ja, odrastajući u jednoj varoši na južnu prugu, koja je, kako reče Teofil Pančić, „naše omiljeno Drugo za iskazivanje nekažnjivog (jer unutarnacionalnog) kulturološkog rasizma“, osetio da iza naoko banalnih stihova „Hoću bar jednom, eto, baš hoću, da budem blesav, i vala, neka ću!“ stoji veliki krik za slobodom da se bude ono što se želi.

* * *

Poslednjih meseci pisalo se o ponovnom okupljanju Dugmeta i koncertima u prestonicama bivših jugoslovenskih republika. (Pominjao se u pojedinim medijima kao pevač na tim koncerima mlađani Zoran Stanić, koji za mesto pevača u Dugmetu ima tek nešto više šlifa od moje babe Mirjane.) Na sreću, tih koncerata, kako se čini, neće biti. Koncertima iz 2005. Dugme je propustilo priliku za svoj „dostojanstveni The Last Waltz“ (Goran Tarlać), a Bregović, svakako, dobro zna da je duh vremena odigrao ključnu ulogu u pažnji koju su povratnički koncerti izazvali od Vardara do Triglava. Tada se činilo da će biti bolje, pa se, kako to već ide kod širokih narodnih masa, zaboravilo na mržnju. Tada su se na Beogradskom hipodromu vijorile trobojke sa crvenim petokrakama, a publika je u nekoliko navrata spontano počinjala da peva: „Jugoslavijo, na noge, pjevaj nek te čuju...“ Danas bi, siguran sam, atmosfera na beogradskom koncertu nalikovala atmosferi sa koncerata na poslednjoj jugoslovenskoj turneji Dugmeta, kada su se na koncertima u Srbiji pojavile kokarde, a na koncertima u Hrvatskoj velika latinična „U“.

Uostalom, tako je valjda i najbolje. Sasvim je u pravu Saša Lošić kada kaže da je Bijelo Dugme mitološka stvar. To potvrđuje činjenica da je moguće sačiniti obimnu zbirku urbanih legendi koje se tiču benda, te činjenica da su pesme Dugmeta ušle u narod onako kako nije uspelo pesmama nijednog drugog domaćeg rok sastava, pa ni pesmama nijedne zvezde novokomponovane ili turbo folk muzike, već samo tradicionalnim melodijama (videti snimke sa koncerata iz 2005). Tome ništa ne smeta to što je Bregović nasleđe grupe bezočno krčmio po svetu, uspevajući da melodije Dugmetovih pesama uvali svima, od Scotta Walkera i Iggya Popa, preko poljske pop dive Kayah i Sache Barona Cohena, do organizatora svetskog prvenstva u nordijskom skijanju 2013, a što nekadašnji pevači grupe, svojevremeno najpopularniji Jugosloveni, koji su bili u mislima devojčica od Vardara do Triglava, za život zarađuju pevajući po pečalbarskim birtijama.

Za moju generaciju, rođenu u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji ali bez ikakvih sećanja na nju, ta država, čini se, više no za one nešto starije i nešto mlađe, predstavlja predmet interesovanja i diskusija. Oni nešto stariji imaju nekakva sećanja na nju, makar i maglovita. One nešto mlađe priče o njoj odviše ne zanimaju. Za nas koji smo rođeni u njen sumrak, Jugoslavija je nekakav gotovo mitski prostor, mesto na kom se sudarili svetovi, progutavši u tom sudaru jedno detinjstvo, ostavivši nas, poslednje Jugoslovene, da iz uspomena naših očeva, lepih i ružnih, iz priča o zemlji slobodnih, poštenih i srećnih ljudi i priča o tamnici naroda, biramo, odbacujemo i ponovo tragamo za komadićima od kojih ćemo sazdati istinu o toj zemlji, ako istine uopšte ima. Nije čudno što je i muzička grupa koja je simbol te zemlje bila tek nešto manje od zastave, grba, himne i doživotnog predsednika za nas jedan od najvažnijih delića te mitske prošlosti.

* * *

Ako ikada bude podignut spomenik roku, on bi mogao predstavljati kopiju spomenika Frediju Merkjuriju na obali Ženevskog jezera, koji predstavlja Fredija usred jednog od njegovih grandioznih pokreta. Bronzani Fredi, sa pesnicom uzdignutom ka nebu i pogledom uperenim pred svoje noge, izgleda poput proroka koji objavljuje reči božanstva: „Neka bude rok!“ Spomenik jugoslovenskom roku ne mogu zamisliti nikako drugačije no kao bronzani kip koji predstavlja Željka Bebeka. Spomenik će predstavljati suverenog vladara scene, čoveka koji je, kako reče Ivan Ivačković, uz Tita jedini koji je mogao naterati hiljade ljudi da ustanu ili sednu jednim pokretom ruke, u trenutku dok, sa cilindrom, belim rukavicama i polusmeškom na usnama, izgovara reči koje su pomerile planine: „Šta bi dao da si na mom mjestu...“

(Balkanrock.com, 26. avgust 2014)

Sejo Sexon (Zabranjeno Pušenje): Jugoslavija je finansirala svoje disidente

Zabranjeno Pušenje slavi 30 godina od diskografskog prvenca, Das Ist Walter, i promoviše svoje najnovije studijsko izdanje, Radovi na cesti. Sa Sejom Sexonom, prvim čovekom Zabranjenog Pušenja, razgovarali smo o Radovima na cesti, Walteru, autobiografiji Neleta Karajlića, Malkolmu Muharemu, Indexima, Bijelom Dugmetu i Hladnom Pivu, Sarajevskom atentatu i omladinskoj kulturi u Jugoslaviji.

BR: Trenutno promovišete album Radovi na cesti, da li su „radovi“ sa omota albuma jedini radovi koji se obavljaju na našim cestama?

Sejo: (smeh) Pa, evo, radili smo kroz cijelo proljeće jednu predstavu, koja je igrana u Tuzli, zove se Big Sister, i to je po tekstu Milane Vlaović, i eto, to je bio zadnji rad koji smo uradili prije ljeta. Onda smo se malo uhvatili koncerata, da se setimo pradedovske vere i kako rokenrol izgleda na cesti. (smeh)

BR: Pesme „Sve u tvoje ime“ i „Neprijatelj“ sa Radova na cesti nose specifičnu atmosferu. Da li one upozoravaju na opasnost od ponavljanja istorije?

Sejo: Pa vidi, muzika nije tu da promijeni svijet, muzika je tu da spasi život, (smeh) otprilike tako je ja vidim. Može u nekim trenucima, šta ja znam, nešto učiniti čisto da se čovjek bolje oseća, da može sebi reći da je barem rekao nešto, da nije nijemo stajao. Ne očekujem od tih pjesama, niti od bilo kojeg umjetničkog rada da nešto bitno i konkretno promijeni, ali, kažem, čovjek se jednostavno bolje osjeća kada malo komunicira sa svijetom.

BR: Melodija pesme „Boško i Admira“ malo podeća na melodiju iz tradicionalne irske pesme „Whiskey in the Jar“. Da li je to puka slučajnost, ili je možda neka vrsta citata ili omaža?

Sejo: Pa to je baš puka slučajnost, našla su se dva tona stvarno slična, ali, generalno, pjesma je posebna.

BR: Postoji li neka pesma iz repertoara Pušenja koju izvodite da ti nije „legla“ muzički? Da li je i koliko teško biti vokalni interpretator pesama koje su postale poznate u interpretaciji drugog pevača?

Sejo: Pa slušaj, uvijek je lakše izvoditi pjesme koje si sam komponovao nego u kojima je neko drugi učestvovao, jer onaj koji piše ne vodi računa o tome koliko će to biti lako i teško da neko pjeva, on pokušava da napravi najbolje i najljepše što može. Recimo, pjesma „Kada Sena pleše“, koju je napisao naš gitarista, je meni bila dosta teška, to ovako je više pjesma za Tifu, (smeh) ili za nekog možda narodnjaka, sa onim visokim C3, ili za one što razbijaju kristalne čaše i lustere svojim glasom. Ali dobro, imala je neki svoj šmek i nije ispala loše.

BR: Mile Kekin je, gostujući nedavno na slavljeničkom nastupu Zabranjenog Pušenja u „Skenderiji“, izjavio da su Zabranjeno Pušenje predstavljali jedan od najvećih uzora Hladnom Pivu. Imaju li komunikativne, duhovite protestne pesme Zabranjenog Pušenja svoje naslednike u pesmama Hladnog Piva?

Sejo: Pa znaš šta, najveći kompliment za nečiji rad zapravo nisu te neke nagrade, Davorini, Porini, nego, zapravo, koliko osjetiš sebe u radu nekog drugog. To je lijepa stvar, šta ja znam...  Kad sam bio na probi Hladnog Piva tamo neke davne '97-8. godine, kada još nisu imali puno repertoara, onda bi ostatak pjesama za koncerte bile u stvari pjesme Pušenja, tako da su to svirali na bis, što je meni bilo simpatično. Tu sam baš vidio na zidu zakucan papir sa spiskom pjesama sa njihovog koncerta, i vidim „Lutka sa naslovne strane“. Puno godina posle kad je Hladno Pivo, na sreću, postalo slavan bend, jer, znaš, bilo bi užasno da te klinci citiraju a da posle propadnu u tome. (smeh) Tako da smo se sjetili te situacije i, eto, zvali smo njega da otpjeva sa nama tu pjesmu ponovo na onakav način kako su je oni pjevali u stvari, oni su to, onako, malo brže izvodili. I eto, to je uvod u jedan veliki DVD koji treba da se pojavi na jesen, u stvari, već je gotov, sa koncertom iz Skenderije, i izaći će verovatno 2015. živi album zajedno sa DVD-em sa tog koncerta. Eto, to je u stvari neka bilješka sa te naše proslave 30 godina, koju smo odsvirali u neka tri-četiri grada, ali sarajevski smo koncert snimili i tonski i video, pa, eto, imaćete priliku to vidjeti.

BR: Ti si diplomirao istoriju sa temom „Crk’o maršal – sukob omladinske supkulture i jugoslavenske službene politike“. S druge strane, junaci vaših pesama poput „Yugo 45“ i „Nema više“ sa setom govore o Jugoslaviji. Između kritike i nostalgije, šta je za tebe lično iz današnje perspektive predstavljaju Jugoslavija i ideje na kojima je počivala?

Sejo: Jugoslavija je, u svakom slučaju, bila jedna prilično šizofrena pojava. U njoj si imao jedinu situaciju možda u tom nekom istočnom bloku Evrope gdje je u stvari država finansirala disidente – konkretno, finansirala je rokenrol. Danas se često tvoja generacija pita „Kako je onda rokenrol bio onakav, u čemu je tajna, kako je bilo onoliko bendova, kako je bilo onolike dobre muzike?“. Odgovor je vrlo jednostavan: država je davala ogromna sredstva za omladinske klubove, za rock klubove, za rock festivale, pa čak i za putovanja tih bendova između gradova. Da ne govorim o omladinskoj štampi, u kojoj je bilo možda i dvadesetak izdanja, od Mladine, do Naših dana, Slobodne Bosne, Studenta, Studentskog lista... Tako da je, u stvari, postojala jedna ogromna infrastruktura sa ogromnim sredstvima koja su uložena, i, jednostavno, ta se stvar razvijala u njedrima države, protiv koje su većina tih bendova pjevali, pljuvali, agitovali... (smeh) Tako da je meni uvijek bilo smiješno što su i naši režiseri koji su vani stekli veliku slavu kao disidenti i kao veliki protivnici sistema u stvari bili finansirani od tog samog sistema.

BR: Izjavio si da veruješ da će obeležavanje sto godina Sarajevskog atentata „biti pravi spektakl u rangu otvaranje Olimpijade“, te da je nužno „postaviti se prema tome na pravi način“. Da li je obeležavanje stogodišnjice ovog događaja ispunilo tvoja očekivanja i kako se, po tvom mišljenju kao mišljenju istoričara, treba postaviti prema događajima od pre sto godina?

Sejo: Pa eto, znaš, za neke ljude koji baš ne prate istoriografiju, da ne kažem: nisu profesionalci u tom poslu, to je najlakše objasniti preko neke, hajde da kažem, recentne situacije, a to je dolazak UNPROFOR-a i visokog predstavnika Bosne i Hercegovine, a to doba se nije puno razlikovalo od današnjeg. Znači, postojao je međunarodni faktor koji je bio potreban da održi, koliko-toliko neke uslove za normalan život i da spriječi sukobe. Jer posle niza nekih pobuna u Bosni, desio se taj mandat, barem tamo do negdje 1908, Austorugarska je imala mandat de facto da da upravlja Bosnom. Ona je još uvek bila zvanično dio Otomanskog carstva, ali taj dio je kontrolirao „UNPROFOR“, isto kao što je bilo u ratu. (smeh) Tako da je u stvari sa aneksijom Bosne i Hercegovine taj momenat nestao, u stvari, nije se pravno nikada riješio status Bosne i Hercegovine posle 1908, zbog čega je i došlo do pojave otpora, preko Mlade Bosne, i do ubistva Ferdinanda. Sad ostaje jedna vrlo neriješena situacija i međunarodno pitanje, šta se zapravo desilo: da li je ubijen predstavnik „UNPROFOR-a“ ili je ubijen predstavnik okupatora? Prije toga je Austrija izvršila taj anschluss i u stvari jedna neriješena međunarodna situacija dovela je da mi imamo jednu neriješenu situaciju u svojim glavama na lokalnom nivou. Tako da, oba dva tumačenja od tog događaja su legitimna, i mislim da je bilo potrebno ljudima objasniti, u stvari, koja je podloga bila i jednog i drugog, da bi ljudi razumeli taj događaj. Kod nas, naravno, on je ispolotiziran, naravno, upravo u svijetlu nedavnih događaja, i taj događaj je dobio nekakva dva tumačenja koja su prilično nepomirljiva. U stvari, neko zrnce istine ima i u jednom u drugom.

BR: Da se vratimo muzici. Peca Popović je jednom prilikom izjavio da sarajevski bendovi ni na vrhuncu svoje popularnosti u svom rodnom gradu nisu mogli biti veći od Indexa. Ima li istine u toj tvrdnji, da li je sarajevskim bednovima zaista bilo toliko teško da budu, što se kaže, proroci u svom selu?

Sejo: Vidi, kaže sarajevska poslovica: „Sve biva i prolazi, samo su Indexi vječni“. Zašto Indexi? Pa Indexi su upravo imali taj otklon prema uspjehu, i zauvijek su zadržali neku aureolu poštenih umjetnika, eskperimentatora, ljudi koji su živjeli za muziku. Pogotovo Pimpek, onaj koji je bio, hajde da kažem, njihov fokus i njihov, kako se to kaže stručno, spiritus movens. Ali, s druge strane, Dugme je bilo, u svakom slučaju, po nekim, hajde da kažem, statistikama veći bend, sa više publike, sa većim tiražima, u krajnjoj liniji sa više jahta, manekenki, zlatnih satova, „Jaguara“ koje su vozali po Sarajevu... Međutim, Dugme je uvijek imalo taj odnos da moraju biti najveći, a ne najbolji. Tako da mi u Sarajevu imamo najveći bend koji je Dugme, i imamo najbolji bend, koji su Indexi. (smeh) I s te strane uvijek su u prednosti oni koji su imali takav stav kao što su ga imali Indexi, i nekako na duže staze sve više raste njihov značaj, pogotovu što oni nikad nisu krali pjesme, za razliku od Dugmeta i njihovih naslednika, kojih i danas imamo more na ovoj sceni. U stvari, ono što je bilo nešto što ja kod Dugmeta, u stvari kod Bregovića vidim, što mu najviše zamjeram to je što je, u stvari, otvorio tu Pandorinu kutiju plagijata, iz čega se pojavila do danas jedna hrpa takvih izvođača koji žele cijeli život biti na vrhu tih ljestvica, koji žele cijeli život biti najveći, ne zanima ih baš to da budu najbolji, kao što, recimo, to zanima jednog Rundeka ili Dubiozu. Tako da, eto, to su neka dva pravca kojima danas estrada ide, jedan je pravac Indexa, drugi je pravac Bijelog Dugmeta.

BR: Od svih rock centara u bivšoj Jugoslaviji, samo je Sarajevo uspelo da izrodi dva potpuno autentična muzičko-estetska pokreta – New Primitives i New Partisans. Kako to tumačiš?

Sejo: Pa dobro, ja ne bih ipak rekao da su to dva… Ono, New Partisans je bio jedan instant, u stvari, pokušaj da se na pokretu zaradi, i to je bio projekat Malkolma Muharema, koji je kasnije promijenio mnogo dresova, od New Primitivesa, preko New Partisansa, do Belih orlova. On je stvarno čovek vrlo širokih političkih zanimanja, tako da kažem. (smeh) Tako da je i ovo bila jedna od njegovih faza, jer je pravilno uočio, recimo, kao Malcolm McLaren, koji je bio Engleskoj iza jednog pokreta koji se zvao punk, on je shvatio da taj New Partisans može biti njegova zlatna koka, jer je pravilno uočio da rodonačelnici vrlo često znaju lijepo da zarade na tom pokretu. Tako da, eto, to je sve trajalo možda neka dva-tri mjeseca kao promocija albuma.

BR: Ove godine Das Ist Walter puni 30 godina. Da li planirate na neki način da obeležite i taj jubilej, i kakav je vaš poged na ovo izdanje tri decenije nakon objavljivanja.

Sejo: Pa, to će završiti sa tim izdanjem, mi ćemo se u sljedećem periodu baviti više novim albumom, što se tiče ovog jubileja, za nas je ta priča završena ovim koncertima koje smo radili prošle godine, izaći će taj DVD i to će biti to, a sad ćemo se malo ovom novom malom djetetu, koje ima tek godinu dana i još mu nisu izrasli zubi, sad ćemo se malo s njim pozabaviti.

BR: Album Dok čekaš sabah sa šejtanom ste snimali u Zagrebu zajedno u studiju sa Haustorom, koji su tad snimali Bolero, i EKV-om, koji su snimali S' vetrom uz lice. Kakva sećanja nosiš sa snimanja, postoji li neka zanimljiva anegdota vezana za taj period koju bi podelio sa čitaocima?

Sejo: Pa, jedina zanimljiva anegdota je što je Zena, legendarni Fu-do, koji je tada bio naš perkusionista, zguzio vlasniku studija ženu, i onda je cijeli projekat došao u pitanje, čovjek je htio da nas izbaci iz studija, i onda se našlo kompromisno rešenje, da izbacimo samo njega. (smeh) Ako si primjetio da je vrlo malo udaraljki na tom LP-u. (smeh)

BR: Na internetu kruže demo snimci grupe iz 1981. uključujući i snimak neobjavljene hit pesme „Penzioneri idu na more zimi“. Da li postoji šansa da ovi snimci dođu do nekog zvaničnog izdanja?

Sejo: „Penzioneri“ su izašli na albumu Agent tajne sile i to u skoro integralnoj verziji, skoro isti aranžman, samo fali Neletov vokal sa te prve verzije. A ovo drugo nismo nikada snimili, imaju ti snimci, mislim da je to dovoljno da ljudi slušaju. (smeh) Oni su dosta dobri, onako, naivni, ali imaju neku svoju čar.

BR: A ima li nekih snimaka iz osamdesetih koji su snimani u studiju, a nisu završili na albumima?

Sejo: Da, da, ima. Pa „Zenica blues“ je jedna takva pjesma, u stvari. „Zenica blues“ je bila pjesma koju smo mi onako snimili u nekim pauzama snimanja, nismo je čak htjeli ni izdati, jer nam je, onako, bila mimo neke naše estetike. Mi smo je obično svirali kao bis na tim klupskim koncertima, po tim šupama i rupama gdje smo svirali prve tri godine naše karijere, tako da nismo je nešto ozbiljno shvatali dok nisu ljudi iz tadašnjeg Jugotona rekli: „Momci, ako vi nećete staviti tu pjesmu na ploču, mi vam nećemo izdati ploču“. (smeh) Tako da smo imali ponudu koju ne možemo…

BR: Album Ja nisam odavle si jednom okarakterisao kao „dragocen s te strane jer nam govori iz pozicije nekog čovjeka koji je imao jedan sasvim drugi put i jednu sasvim drugačiju percepciju svega toga“. Da li bi pristao da se album Fildžan viška ili Agent tajne sile objavi kao dupli kompilacijski album zajedno sa albumom Ja nisam odavle Karajlićeve verzije Zabranjenog Pušenja?

Sejo: Pa šta ja znam, mislim da su to dosta nespojive stvari, ne iz razloga… Vrlo je sličan tom stilu, i Nele nije mogao daleko od onoga što je radio prije, ali mislim da, jednostavno, cijela ideologija, naročito način promišljanja te situacije je dosta različit. Ne možeš napravit' kompilaciju od Mein Kampf i Churchillovih memoara. Oni su dragocijen pogled na svijet i sa jedne i sa druge strane, ali ih ipak ne možeš ulivati u iste korpe.

BR: Kad smo već kod Neleta, nedavno se pojavila njegova autobiografska knjiga Fajront u Sarajevu. Jesi li imao prilike da je pročitaš, planiraš li? Imaš li ti nameru da napišeš svoju autobiografiju?

Sejo: Pa, nemam, zasada, moja biografija su moje pjesme u stvari, tako da ja vjerujem da je neću nikad ni napisati. Jer, šta ja znam, kad podvučeš tu neku vremensku liniju unazad, svaka pjesma je neki dio mog života, neke moje stvarnosti, ne sve, kažem, ali, opet, dosta njih. Tako da, šta ja znam, ja sam, mislim, o sebi dosta ispričao preko pjesama. A što se tiče ovih memoara, ovo što sam pročitao po novinama mi je zaista dovoljno, mislim da nema potrebe da se dalje nešto udubljujem u to, tu ima stvarno za mene iznenađujućih i egzotičnih razmišljanja, (smeh) a pogotovu o tome da je najveću zvijezdu i najomiljenijeg čovjeka u Sarajevu sa hiljadama prijatelja neko htio ubiti i likvidirati, pogotovu što su svi njegovi prijatelji ostali u tom gradu manje-više, čak i njegovi roditelji i brat prvih skoro godinu dana rata, tako da, stvarno, kad ovako vidim takvo promišljanje tog trenutka stvarno mi je to smiješno, da ne kažem degutantno, ali, eto, memoari se više pišu zbog sebe nego zbog ljudi koji čitaju, i manje su važni ljudima koji čitaju nego onome koji piše. Ovi memoari su, ja mislim, više bili potrebni njemu da u novoj sredini na neki način opravda svoj dolazak i svoju egzistenciju nego što imaju veze sa stvarnim događajima.

BR: Ti si izjavio, doduše pre par godina, da bi sa Neletom voleo da uradiš nešto poput singla ili unpluggeda, „gdje bi se i umjetnički angažovali i izmijenjali i izmiješali svoje energije“. Nele je nedavno izjavio da bi povratak u Pušenje „mogao shvatiti samo kao neku vrstu proslave 30 godina mature“. Sad kad Nele ne nastupa sa No Smoking Orchestrom, postoji li šansa da napravite neku saradnju, pa makar i u funkciji gostovanja na nekom od vaših koncerata?

Sejo: Pa mislim da su ovi memoari, barem po ovim ljudima što su ih pročitali, njegova tačka na Sarajevo. Ljudi, njegovi najbliži prijatelji koji su to pročitali su stvarno duboko koncernirani jednim vrlo, vrlo problematičnim razmišljanjem o nama, tako da mislim da su ovi memoari njegov konačni odlazak iz naših života.

Autori pitanja: Petar Kostić i Miloš Pavlović; intervju vodio: Savo Drakulić

(Balkanrock.com, 12. avgust 2014)