25 najseksepilnijih pesama YU rocka

Pre četiri godine na portalu Urbana Srbija pojavio se tekst „Velika zavera u YU rocku“ nepoznatog autora, duhovita „reportaža“ o Živanu Velisavljeviću, nekadašnjem pomoćniku načelnika Resora državne bezbednosti i vođi operacije „Miljacka“, koja je trajala pune 22 godine i tokom koje je služba državne bezbednosti regrutovala najveća imena jugoslovenskog rocka kao svoje agente.

Priča je doživela veliki publicitet, neki su u nju, bogami, i poverovali – njenu istinitost su, za svaki slučaj, proverile i jedne veoma čitane dnevne novine – a oni koji su je doživeli kao duhovitu špijunsku pripovetku složili su se da je njen autor vrlo vešt na peru, da u prste poznaje istorijat jugoslovenske rock muzike, i da je – veoma duhovit. Tako Velisavljević „otkriva“: „Služba državne bezbednosti je bila zadužena i za pripremanje konceptualnih albuma koji su imali funkciju da se zavrte u etru u slučaju rata, pa čak i nuklearne apokalipse. To su tzv. Albumi sudnjeg dana, tako smo ih zvali u službi, na njima su snimljene poslednje pesme na svetu, pesme uz koje je ovaj narod trebalo da preživi nuklearnu zimu. [...] Takve pesme u principu su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog rata moraju da se ljudi stimulišu na produžavanje rase. Pustiti takvu pesmu u etar u regularnim okolnostima je krivično delo. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika SDB dan-danas.“  „Velisavljević nerado govori o ovim pesmama“, kaže autor. „Ipak, posle velikog navaljivanja rekao je da je neke od njih pisao Kiki Lesendrić a da ih pevaju Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić.“

I dok se pitamo kakve se to opasne pesme čuvaju u trezoru DB-a, možemo samo pokušati da listu sličnih pesama načinimo od onoga čime raspolažemo. Ovom prilikom vam nudimo listu najseksepilnijih domaćih pesama – listu sasvim subjektivnu, razume se, kakva je i svaka lista ovog tipa. Subjektivnost je ovde izraženija tim pre što ono što nekim ljudima u ljubavi prija, uključujući tu i soundtrack, kod drugih ima sasvim suportno dejstvo (jedna prijateljica mi je, kada sam joj rekao da planiram da napišem ovakav tekst, poverila da ona jednom od najseksepilnijih pesama sa ovih prostora smatra pesmu „Udri, brko, po rakiji“ bosanskog dua Mara i Lole). Valja naglasiti da kriterijum pri izboru nije bila erotičnost, već seksepil – dakle nešto sasvim subjektivno, što se najčešće otrže svakoj definiciji – pa na listi nema pesama poput „Skakavac joj zaš'o u rukavac“, „Volim, volim, volim, volim žene“, „Fa-fa-fa“, „Malena“, „Pesma o jednom petlu“, „Sve su seke jebene“, „Prljavi muškarci“, „Žikino kolo“, „Što ja volim taj sex“, „U ritmu dlakave guze“, „Bolje soko u ruci nego guska u krevetu“ i drugih izvrsnih pesama koje će svakako naći svoje mesto u radovima na temu erotičnog u jugoslovenskoj rock poeziji.

25. Dejan Cukić – Zajedno (Zajedno, 1989)

Eto, ko bi rekao da je taj fini, kulturni čovek nekada imao pesme ovako bezobrazne, sjajne za striptiz – mada je, ako ćemo pravo, zasluga kompozitora, dvojca Lennon-McCartney, podjednako velika kao i zasluga Cukića, gitaiste Vlade Negovanovića i producenta Saše Habića, koji su ovu pesmu oblikovali u duhu najfinijeg popasto-bluesastog hard rocka osamdesetih.

24. Tragači – Crveno (Kako je propao rokenrol, 1989)

„Plavuše su zabavne brinete su fine / Ali ako želiš moćno zadovoljstvo sine / Nađi sebi riđokosu ženu / Potrebna je riđokosa žena / Pa da vidiš čuda neviđena / Slušajte pastuvi straćiste živote / Ako niste kleknuli i probali divote / Riđokose žene.“ Ovako su Dejan N. Kostić i Aleksandar Blagojević prepevali stihove Brucea Springsteena, stihove sa kojima će se, jamačno, složiti svi muškarci kojima je, kao i Đuri, vođi Tragača, crveno boja ljubavi, ali i svaka crvenokosa devojka. Grupa Tragači iz omnibus filma Kako je propao rokenrol izvodi potentni garažni rok (pesme pisao Koja), a pesma „Crveno“ je idealna kao deo soundtracka za vođenje ljubavi bez romantike.

23. Bel Tempo – Modesty Blaise (Modesty, 1992)

U tabu koji je grupa Xenia srušila „Mojom prijateljicom“ beogradski duo zakoračio je korak dalje, snimivši ovu smooth jazz numeru kojoj naročit kvalitet daje upečatljiva interpretacija Suzane Petričević, koja u ovoj pesmi poredi svoju prijateljicu sa najfatalnijom od svih strip junakinja, pozivajući je da igra samo sa njom i „ostavi dečake da žele“.

22. Divlji Anđeli – Voli te tvoja zver (Divlji Anđeli, 1982)

Kada sam kolegama iz redakcije najavio ovaj tekst, jedna od koleginica me je upitala da li će se na listi naći i „Voli te tvoja zver“, jedini hit sa jedinog albuma tinejdžerskih idola iz ranih osamdesetih. Na moje priznanje da se ta pesma nije našla ni u najširem izboru iz koga je trebalo sastaviti ovu listu i da mi je njen tekst oduvek bio pomalo jezovit, odgovorila mi je da njena erotičnost u dobroj meri potiče od te jezovitosti i da je ta pesma za nju „čisti seks“. Tako sam rešio da učinim ono što nisam učinio valjda deceniju – da još jednom vrlo pažljivo poslušam tu pesmu. I tako sam u ovoj pop rock pesmici otkrio kvalitete kakve sam zaboravio da poseduje – izvrsna produkcija (Saša Habić), sjajna melodija i tekst koji možete čitati na razne načine, sve to zajedno tvori atmosferu izuzetno erotičnu.

21. Irina & VI – A krv mi vri (A krv mi vri, 2002)

Ova pesma, jasno, više ulazi u red pesama sa erotskim motivima ali ne nužno seksepilnih. No kada Irina Kapetanović svojim promuklim, janisjopliovskim glasom vikne „A krv mi vri!“, krv vam lako može provreti.

20. Zana – Dodirni mi kolena (Dodirni mi kolena, 1982)

Nosio je glas Zane Nimani, kao i njegova vlasnica, neku vrstu pritajenog seksepila, nešto što vas može naterati da, kada ga čujete, poželite da smesta zagrlite to stvorenje koje peva. Takva vrsta seksipila (iako ne i sam seksepil) nedostajao je i Natašama, o Jeleni Galonić da i ne govorimo, pa i svakoj drugoj našoj pop pevačici. Nijedna nije, iako su se mnoge (uključujući i Severinu Vučković) trudile, uspela da kako valja otpeva stihove: „Dodirni mi kolena, to bih baš volela“... Mada, valja pomenuti da su pop punkeri Lude Krawe i Milana, pevačica grupe Super S Karamelom, ponudili više nego zanimljivu verziju pesme.

19. ITD Band – Gradske cure (Plavi vojnik, 1986)

Iako ne spada u vrhunce jednog od najpotcenjenijih tekstopisaca jugoslovenske rock scene, Miroslava Drljače Rusa, u tekstu „Gradskih cura“, kojima egzotičan prizvuk daje preplitanje električne gitare i karipskih perkusija, može se lako pronaći svaki mladić lud za nekom (vele)gradskom curom. Gradske cure uvek lažu. I to ih čini tako zanimljivim.

18. Haustor – Babilonske baklje (Treći svijet, 1984)

Iako je Darko Rundek više pesnik trećeg sveta nego pesnik sveta, nema među našim pesnicima nijednog za koga bi se više činilo da je zavirio u Alef u podrumu gospodina Danerija. Otuda egzotične slike (egzotika je veoma često po samoj svojoj prirodi erotična nama Evropljanima) u njegovim pesmama deluju tako živo i – proživljeno. Ovakvom egzotikom obojena erotika dobija na naboju, pa tako slušajući „Babilonske baklje“ lako možete osetiti snagu kojom je pulsirala ljubav na nekom neobičnom, tajanstvenom mestu, u vreme koje je prošlo, ili koje će tek doći.

17. Elemental – Romantika (Male stvari, 2004)

Ah, Remi, zar ima nekog ko može da „raspravlja i ostavlja te samu“ kad mu tim glasom kažeš: „Teško je mislit na romantiku, / slušat razum, logiku / kad si tako mmm-dobar, / teško je glumit manire fine, / samo brijem kak da te skinem, / tako si mmm-dobar“? Ova pesma pršti od seksepila, iako se ne završava hepiednom. A kad je o tome reč, baš i ne može da vam (ako ste muško, razume se) bude žao junakinje – normalno da je „lover man ispao totalni amater“ kad je kući odvela nekog „šećera“ lepog lica. Tako joj, vala, i treba.

16. Oktobar 1864 – Želim te (Igra bojama, 1988)

Još jedna od pesama koje kao da su napisane da bi bile podloge za striptiz. Funky ritam, bluesy zvuk orgulja i klavira, blago baršunasti glas Tanje Jovićević, solo na saksofonu čine idealan soundtrack za striptiz u polumračnoj, možda malo zadimljenoj sobi, sa svetlom velegrada koje se probija kroz roletne i osobom koji striptiz izvodi skidajući odelo sa sve kravatom i šeširom.

15. Jakarta – Spiritus (Maske za dvoje, 1984)

Energični pop funk „Spiritus“, sa zavodljivim saks solom Paula Pignona i refrenom „Ti mi se tako sviđaš, / Tako mi se sviđaš, / Tako lepo pričaš, / Tako mi se sviđaš“ je i danas idealna za upućivanje zavodljivih pogleda preko plesnog podijuma. Ovu pesmu su u skorije vreme ponovo otkrili Trigger i SevdahBABY & Djixx. I dok je u u Triggerovoj verziji pesma, uprkos industrial metal ruhu, zadržala nešto malo od svoje zavodljivosti (za šta je umnogome zaslužan sugestivan vokal Milene Branković i oneobičavanje postignuto neprilagođavanjem pesme ženskom rodu), u verziji SevdahBABY i Djixx „Spiritus“ je postala sterilan komad elektronike, kome nešto seksepila uliva tek spot sa lepom Djixx u glavnoj ulozi.

14. Dino Dvornik – Hipnotiziran (Pandorina kutija, 2008)

Sigurno poznajete takvu devojku. Privlačna je, inteligentna, duhovita, elegantna, pa ipak, njen seksepil ne dolazi samo od toga, niti od toga kako priča, kako hoda, kako se osmehuje. Njen seksepil dolazi od nečega skrivenog i neuhvatljivog. Naelektrisani funk komad „Hipnotiziran“ idealan je soundtrack za ulazak te devojke u prostoriju, sa bitovima koji prate udarce njenih štikli o pod.

13. Osvajači – Krv i led (Krv i led, 1991)

Lično verujem da nema boljeg muzičkog afrodizijaka od hard rocka. Ipak. malo je u našem hard rocku tako dobrog sountracka za „one stvari“ kakve su pesme AC/DC-a, Whitesnakea, Mötley Crüea i Aerosmitha, no bilo je ponekih bisera, među kojima istaknuto mesto svakako zauzima „Krv i led“. Imali su (valja li naglasiti: pravi) Osvajači u svojoj karijeri i pesama znatno erotičnijih („Sad mi treba...“, „Bledi ruž“), no nijedna nije imala senzualnosti naslovne numere sa njihovog prvenca. Sa prštećim bubnjem Miše Race, melodičnim gitarskim deonicama Dragana Uroševića i prekrasnim klavirskim deonicama Laze Ristovskog, „Krv i led“ je idealna pesma za striptiz.

12. SevdahBABY & Djixx – Pređimo na stvar (singl, 2011)

Ako su obradom „Spiritusa“ i omanuli, ovom pesmom SevdahBABY & Djixx pogodili su pravo u centar, podarivši curama dvadesetprvog veka pesmu ukusno bezobraznu, pesmu kojom očas posla mogu smuvati neodlučne momke, pesmu obojenu latino elementima koja može biti podjednako efektna u uzavrelim velegradskim klubovima, na obali mora ili u intimnoj, kućnoj atmosferi.

11. Oliver Mandić – Ljuljaj me nežno (singl, 1978)

Ne možemo da se ne pitamo kojim bi putem išle karijere Olivera Mandića i Maje Odžaklijevske da se ona 1978. pojavila na zakazanom snimanju i da on nije, na nagovor producenta Enca Lesića, otpevao pesmu koju je komponovao. Ova disco numera, sa sjajnim duvačkim deonicama i vragolastim tekstom Marine Tucaković, predstavljala je savršen predložak za obradu koju je 1991. godine snimila beogradska glam metal grupa Karizma.

10. Riblja Čorba – Kad hodaš (Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju, 1984)

 „Kad hodaš“, jedna od najnežnijih i „najljubavnijih“ rock pesama jugoslovenske scene, pesma je onih koji nose jednu davnu, nikad sasvim prežaljenu ljubav, jednu od onih koje nikad sasvim ne prolaze i koje i nakon decenije umeju da žacnu. „Tako nešto Bora nikad ne bi mogao da napiše“, kažu mnogi. Tačno, nešto tako nežno i tanano Bora nikad ne bi mogao napisati. „A Bajaga je nije umeo otpevati“, dodaju drugi. I oni su potpuno u pravu. Toliku količinu strasti u ovu pesmu Bajaga-pevač nikad nije umeo uneti.

9. Električni Orgazam – Spojimo se sad (Zašto da ne!, 1994)

Evo saveta čitaocima: izborite se na žurci za svoje pravo na jednu pesmu, pustite „Spojimo se sad“ – biće primljena bolje nego što mislite – i dok Gile peva „Kada vidiš moju ruku, vidiš da sam sam / Stojim sad u mraku, čekam nekom da je dam / Kada vidim tvoga dečka, vidim ga i znam / Jasno mu na čelu piše da je dosadan“ uputite nekoliko značajnih pogleda devojci koja vam se dopada. Uspeh nije zagarantovan, ali se može desiti da upali – ovaj funky komad je nabijen čudnom energijom. Jasno, ovo se ne preporučuje ako je dotična ženska osoba na žurku stvarno došla u pratnji svog dečka. Pogotovu ako je njen dečko krupniji od vas.

8. Azra – Ako znaš bilo što (Filigranski pločnici, 1982)

„Ako znaš bilo što“, kao i „Kad hodaš“, spada u najnežnije, „najljubavnije“ rock pesme nastale na ovim prostorima. Prekrasan tekst (koji nas podseća da je taj Džoni umeo još štogod osim da se bori protiv vetrenjača) izrazio je u svojoj jednostavnosti ono što se tako često ne može uhvatiti u obruč reči. Prelepi solo na sakasofonu je, po mišljenju autora teksta, jedan od tri najlepša saks soloa domaćeg rocka, i ako se ljubite sa voljenom osobom slušajući ga, osetićete se kao da ste u sceni ljubavnog filma „iz ranih sedamdesetih“.

7. FIT – Mačka (Uz rijeku, 1988)

Najveći hit FIT-a verovatno je najbolji primer činjenice da bar četvrtinu seksepila jednoj pesmi uliva vokalna interpretacija. A Davor Lukas je taj posao odradio fantastično. U njegovom glasu moguće je naslutiti i nesigurnost, i zaljubljenost, i slatku jezu dok fatalna devojka kruži oko njega kao mačka.

6. Galija – Kotor (Voleti voleti, 1997)

Iako se sa ovom pesmom sprdaju štokakvi muzički elitisti („Drsko je imala celih osam i po godina“), ni oni ne mogu sporiti da je reč o jednom od najlepših latino momenata u domaćoj rock muzici. Dodajte na to jedan tekst Slobodana Kostadinovića (sa kojim je Galija radila samo na ovom albumu), o devojci koja je milovala usnama i šaputala prstima, i imate sjajan soundtrack za letnju avanturu. Ako vam se, to jest, ova tokom kasnih devedesetih besomučno puštana pesma nije popela na glavu.

5. Denis & Denis – Soba 23 (Ja sam lažljiva, 1985)

Ima li muškarca kome trnci ne prođu niz kičmu kada čuje kako Marina Perazić, vlasnica nekada (mada od tog vremena nije bilo previše kadidatkinja za tu titulu) najzavodljivijeg glasa na ovim prostorima, peva: „Tvoje oči kao raznobojne sjene / Ti si anđeo i vrag / Tvoje ruke kao topla ljetna kiša / Dodir klizi niz moj struk“? Nisu slučajno služebnici DB-a izabrali Marinu da peva na Albumima sudnjeg dana!

4. Viktorija – Ni nebo mi nije visoko (Ja verujem, 1990)

U pesmi koju potpisuje Žika Milenković nekadašnja rock diva pokazala je sav raskoš svog pevačkog i interpretatorskog dara – zaista, teško je zamisliti ovu hard rock numeru snimljenu sa duvačkom sekcijom otpevanu bilo kojim drugim glasom osim Viktorijinog zavodljivo promukog.

3. Darko Rundek – Apokalipso (Apokalipso, 1996)

Jedan koncert Rundek Cargo Tria pod otvorenim nebom uvek ću pamtiti: kada je na kraju zvaničnog dela koncerta trio zasvirao „Apokalipso“, u zbijenoj publici – organizatori su loše procenili broj zainteresovanih za besplatan koncert na amfiteatru ograničenog kapaciteta – došlo je do takve provale energije da sam pomislio: „Ima, zaista mnogo istine u tome da muzika može dovesti do gotovo orgazmičkog zanosa“. Pogotovu kada je reč o pesmama poput „Apokalipse“, prekrasne kompozicije u kojoj Rundekovo umeće spajanje egzotike sa erotikom blista punim sjajem.

2. Denis & Denis – Program tvog kompjutera (Čuvaj se!, 1984)

„Program tvog kompjutera“ svakako predstavlja jedan od vrhunaca domaćeg synthpopa, ali svakako i interpretativni vrhunac Marine Perazić. Ovoj sjajno komponovanoj, sjajno odsviranoj i sjajno produciranoj pesmi tajanstvenog teksta pravu boju dodala je tek Marina Perazić upečatljivom interpretacijom, koja uključuje i veoma sugestivne uzdahe. Samo ova pesma bila bi dovoljna da Perazićevu zacementira na prvom mestu liste najvećih ženskih seks simbola jugoslovenske rock scene (iako za to, naravno, pesma nije jedina zaslužna) i da u ustima osetimo gorak ukus kada se setimo sunovrata tog simbola. „Bebi Dol, to je nezavršen slučaj. Što je greo'ta. Marina Perazić – isto greo'ta. I greo'ta je za Viktoriju. Kažem greo'ta, one su mogle da imaju više.“, rekao je Peca Popović neoliko godina pre nego što su ove tri rock dive i seks simboli doživele – i to, kakva slučajnost, zajedno! – najveći pad.

1. Generacija 5 – Ritam dodira (Svet je tvoj, 1997)

Ova pesma, snimljena deceniju prekasno da bude u skladu sa svetskim trendovima, a koja ipak spada u vrhunce domaćeg teškog rocka, našla bi se i na vrhu liste najesksepilnijih domaćih spotova. Veoma uspeo spot, naravno, nije odlučio da se ova pesma nađe na prvom mestu ove liste – odlučila je, naprosto, činjenica da autor ovog teksta nije čuo domaću rock pesmu idealniju za zavođenje, striptiz ili vođenje ljubavi. To možda dolazi otuda što ova pesma ulazi u red onih koje – često u kombinaciji sa nekim alkoholnim pićem – umeju da uliju samopouzdanje. To znači da su dobre šanse da ćete se, ako ste popili koju, u vašoj blizini se nalazi neko ko vam se dopada i čujete ovu pesmu, osetiti, ako ste žensko, kao Demi Moore u Strptizu ili, ako ste muško, kao kauboj iz reklame za Lucky Strike. Uostalom, isprobajte ovu pesmu u praksi. Trust me, I'm a rock critic.

(Balkanrock.com, 13. februar 2014)

Denis & Denis – Restart (2013)

Izdavač: Dallas Records

Datum izdavanja: 31. 12. 2013.

Producent: Davor Tolja

Dužina trajanja: 50:43

Žanr: Pop, dance

U senci reuniona najslavnije postave sastava Denis & Denis pomalo je ostala, pored činjenice da je na reunion koncertima grupa nastupila u sve tri postave (pored Marine Perazić i Davora Tolje, na sceni su bili i Edi Kraljić i nova pevačica grupe, Ruby Montanari Knez), činjenica da su Denis & Denis nakon četvrt veka objavili – novi album.

Naslov novog albuma grupe, koju sada čine Tolja i Ruby, sretno je odabran: u vreme najveće slave Denis & Denis su se poigravali naučnofantastičnom ikonografijom, te ime Restart ne gubi na efektnosti iako je album objavljen u dobu kompjutera. Međutim, originalnost ovog albuma završava se tamo gde i počinje – sa naslovom.

Ruby ima, što bi se reklo, i glasa i stasa, poseduje, dakle, ono što bi se očekivalo da poseduje pevačica grupe Denis & Denis. No, za razliku od glasa Perazićeve, koja je suštinski rock pevačica, u Rubynom glasu primetan je izrazit R&B štih. Ne znači to da u njenom glasu nema seksepila, niti da nije veoma prijatan, naprotiv – kvalitet akustične verzije pesme „Sve su te imale“ i naslovne numere leži umnogome u Rubynoj izvedbi; to samo znači da je seksepil u njenom glasu nešto hladniji i da Ruby nedostaje Marininog umeća interpretacije. Album nudi nekoliko pažnje vrednih momenata: uvodna „Program tvog kompjutera (Android Version)“, koja je, razume se, tu da bi dodatno utvrdila legitimitet činjenice da na omotu albuma stoji firma „Denis & Denis“, koja je čitava otpevana samo Toljinim glasom, zanimljiva je uprkos ili možda upravo zbog modernog ruha; gorepomenute akustične balade „Sve su te imale“, na kojoj gostuje Vladimir Simčić Vava, i „Restart“, na kojoj gostuje Matija Dedić, maestralno odsvirane i veoma lepo otpevane, izuzetno su prijatne za slušanje. No uzalud Rubyne vokalne sposobnosti, uzalud zvučna imena na listi gostiju (pored Vave i Matije Dedića, na albumu gostuju i Frano Lasić, u „Nisam bila s njim“, i Toljin nećak Marko Tolja, u „Samo ti“), uzalud nekoliko blistavih momenata, uzalud, naposletku, pohvale vredan aktivizam u „Duginim bojama“, Restart je, usuđujemo se reći, promašaj, iz jednog jedinog ali više nego dovoljnog razloga – u pitanju je, melodijski, tekstualno i produkcijski, jedan običan pop album (pop u onom smislu reči koji podrazumeva muziku pravljenu za zabavu a bez ikakvih ili sa vrlo malo umetničkih ambicija, muziku za jednokratnu upotrebu nastalu ne iz osećanja, misli i želja autora već u skladu sa osećanjima, mislima i željama publike). Nema u ovim pesmama ni traga artizma jednog Čuvaj se! i Ja sam lažljiva, naprotiv – pesme obiluju manirima preuzetim iz aktuelne svetske produkcije – mada i iz najgore hrvatske pop tradicije (duet „Samo ti“, u kome se daju naslutiti elementi mediteranskog popa) – tekstovi su dozlaboga banalni, a protivtežu uspelim momentima albuma predstavljaju oni katastrofalni, kakvi su „Intro“ sa rečenicom „Loading new singer“ i Lasićevo komično (mada postizanje komičnog efekta, svakako, nije bio Toljin cilj) recitovanje u „Nisam bila s njim“. A ti katastrofalni momenti čak i pretežu uzmemo li u obzir da ni u blistavim momentima albuma, kakve su prvenstveno dve završne balade (inače bonus numere!) ima trunke prašine – reč je pre svega o banalnim tekstovima; tekst pesme „Restart“ je na engleskom jeziku pa je, razume se, ta banalnost manje uočljiva, ali je već na prvo slušanje jasno uočljivo da su jazz zvuk i refren „Just press restart / Just press restart“ u nesaglasju.

U činjenici da je ovaj album pop proizvod ne bismo videli problem da od dua koji nosi ime Denis & Denis ne očekujemo ploču koja će po senzibilitetu – ne nužno i zvuku – biti znatno „rockerskija“. I uvereni smo da na to imamo pravo – Denis & Denis su, ako ne zvukom (mada čak ni najveće žanrovske cepidlake ne mogu sporiti da je syntpopu pre mesto sa ove strane tanke granice između rock i pop muzike, a valja imati na umu da je druga inkarnacija benda bila rockerska), ono svakako tekstualno i konceptualno (setimo se samo TV filma Denis & Denis Dinka Tucakovića) pripadali rock miljeu; to da su bili deo rock scene je neupitno. „Ali da li Tolja u drugoj deceniji XXI veka, u vreme kada na ovim prostorima rock publika ne pleše toliko kao nekad, može snimiti plesni album – jer Denis & Denis su tokom osamdesetih, u suštini, stvarali plesnu muziku – koji će naginjati rocku?“, upitaće neki. Uvereni smo da je odgovor: da. To bi, doduše, bio put neuporedivo teži, ali ne i neprohodan, put na kome bi se moralo posegnuti i za artizmom, verovatno na momente i za gitarskim zvukom, ali bi se, na kraju krajeva, moglo posegnuti i za retro pakovanjem. Tolja je krenuo lakšim putem i postigao efekat sasvim suprotan onome kome je, verovatno, težio – Restart ne uspeva da uspostavi kontnuitet sa ranijim radovima grupe, već sa njima stoji u raskoraku tolikom da će biti potrebno mnogo više od imena Denis & Denis da bi publika uvažila legitimniteta ovog albuma kao četvrtog albuma grupe. Mada, publici kojoj ovaj album možda nije namenjen, ali kojoj jedino može prijati, nije toliko važno ko izvodi pesme uz koje igraju.

Ocena: 1,2/5

Spisak pesama:

1. „Program tvog kompjutera (Android Version)“ – 4:19
2. „Intro“ – 0:19
3. „Alarm“ – 3:32
4. „Sve su te imale“ – 3:51
5. „Ljubomora“ – 3:22
6. „Kao ljeto“ – 4:28
7. „Opasno“ – 3:43
8. „Nisam bila s njim“ – 4:01
9. „Dugine boje“ – 3:43
10. „Samo ti“ – 4:23
11. „Što te briga čija sam“ – 3:23
12. „Alarm (English Version)“ – 3:32
13. „Sve su te imale (Acc. Version)“ (Bonus) – 3:42
14. „Restart“ – 4:15

(Balkanrock.com 7. februar 2014)

Radoman Kanjevac: „Svako ima pravo na sopstveno tumačenje“

U 2014. godini Galijin Korak do slobode, drugi album njihove album-trilogije, slavi četvrt veka od objavljivanja, a u godini koja je za nama taj jubilej je proslavio prvi album trilogije, Daleko je Sunce. Tim povodom, ali ne samo o tome, razgovarali smo sa pesnikom Radomanom Kanjevcem, zaslužnim za stihove najlepših pesama i najvećih hitova Galije.

Radoman Kanjevac je rođen 1960. godine. Od 1982. do 1985. bio je glavni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Od 1985. do 1989. je na talasima Radio Beograda uređivao emisije Prodor, Niko kao ja i To je samo rock 'n' roll. U maju 1989. postao je glavni urednik OK kanala, prve nezavisne televizijske kuće u Jugoslaviji. Sa grupom Galija sarađivao je na trilogiji koji čine albumi Daleko je sunce (1988), Korak do slobode (1989) i Istorija, ti i ja (1991), te na albumu Karavan (1994). Nakon prestanka saradnje sa grupom, objavio je osam knjiga poezije: Reči za pevanje (1995), Otvoreno pismo (1995), Kao ruka niz vrat kontrabasa (1999), Mislim da nemaš pojma s kim imaš posla, mala (2000), Tour du monde (2003), Putujem (2007), Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav (2009) i Kraj poezije (2010).

BR: Krenimo od samog početka: ko su ljudi čija Vas je muzika uvela u svet rokenrola, koje ploče, koje pesme su predstavljale Vaš prvi susret sa rokenrolom?

Radoman Kanjevac: Prvi ozbiljniji susret sa rokenrolom za celu moju generaciju bila je emisija Veče uz radio, koju je ponedeljkom uveče, sa odabranom ekipom saradnika, na Radio Beogradu vodio Nikola Karaklajić. Ta emisija je za moju generaciju predstavljala ono što je za malo starije od nas predstavljao Radio Luksemburg, koji se morao slušati krišom. Za razliku od njih mi smo imali priliku da slušamo javno i čujemo sve što je novo u Londonu, Liverpulu ili na domaćoj rokenrol sceni. Da bi čovek razumeo to vreme treba da zna da u našim prodavnicama nije bilo inostranih izdanja, postojala je samo jedna televizija, nije bilo interneta, bilo je teško doći do novih pesama i onaj ko je imao novu ploču Bitlsa ili Roling Stonsa bio je glavna faca u društvu. Ono što su Bitlsi i Roling Stonsi doneli u Evropi, to su Bijelo Dugme i Smak doneli u Jugoslaviju, ne samo novi muzički pravac nego i čitav jedan pokret, novi pogled na svet, modu, filozofiju života...

BR: Koji su izvođači i koje ploče obeležile Vaše mladićko doba? Pretpostavljam da je u pitanju pre svega novi talas?

Radoman Kanjevac: U pravu si. Nakon panka, koji u našim krajevima nije ostavio nekog dubokog traga, pojavio se novi talas, koji je bio muzika moje mladosti. To je muzika koju će moja generacija uvek najviše voleti i koja će najviše podsećati na nas. Ja sam najviše voleo Azru, Idole i Film, mada smo uživali slušajući i Šarla Akrobatu. Pesme „Niko kao ja“ ili „Ona se budi“ bile su neka vrsta naših generacijskih himni. 

BR: Rekli ste jednom prilikom kako niste podnosili simfo rok bendove poput Smaka i Timea, da li je i rana Galija ulazila u red tih bendova?

Radoman Kanjevac: Galiju sam prvi put gledao na velikom koncertu na stadionu JNA 1979. godine i tu se odmah videlo da je to ozbiljan bend, koji ostavlja utisak na publiku. Dve godine ranije oni su već bili pobedili na zaječarskoj Gitarijadi i nisu bili nepoznat bend. Za ono što su svirali ne bi se moglo reći da je simfo rok, iako je bilo nekih dugačkih pesama sa elementima tog pravca, koji je u drugoj polovini sedamdesetih bio moderan u svetu.  Za razliku od panka i novog talasa, u kome je sve bilo jednostavno i konkretno, simfo rok je, po mišljenju moje generacije, bio nešto nepotrebno komplikovano. Pesme novotalasnih bendova trajale su dva, tri minuta, a u simfo roku imate neke muzičke teme koje traju 15, 20 minuta. Te stvari je slušala generacija pre naše, koja je volela Cepeline, Pink Flojd, Tajm i Korni Grupu. Mi smo to sve negirali, kao što svaka generacija negira ukus prethodne, kao što će generacija posle moje slušati EKV – nešto sasvim različito od onoga što smo mi voleli.

BR: Šta mislite o tekstovima Galije pre Daleko je Sunce? Moje je mišljenje da je Predrag Milosavljević, uz svu besmislenost, koja je obeležila tekstove dobrog dela domaćih progresivnih grupa, napisao nekoliko zaista vrednih tekstova, poput tekstova za „Gospu“, „Burnu pijanu noć“, „Put“...

Radoman Kanjevac: Od tih ranih Galijinih pesama ja najviše volim „Put“, iako je ona možda najtipičniji primer tog muzičkog pravca o kome smo govorili. „Burna, pijana noć“ je jedna veoma emotivna, dirljiva pesma koju je Peca napisao u trenutku kad je ostao bez jednog prijatelja, a „Gospu“ mislim da nije pisao on. Ja volim sve te pesme, to su pesme zbog kojih sam zavoleo „Galiju“, balade koje predstavljaju temelj na kome se kasnije razvijao taj bend.

BR: Sa Galijom ste počeli da sarađujete nakon što ste se upoznali članove benda u Makarskoj i ponudili im da napišete neki tekst. Kako se rodila ideja o trilogiji?

Radoman Kanjevac: Ja nisam želeo da radim ni samo jednu pesmu, ni samo jedan album, mislio sam da su tri albuma, kao uostalom i tri knjige, prostor na kome neka celina može da ima svoj početak i kraj. Na prvom albumu ljudi vas tek upoznaju, na drugom počinju da vas shvataju ozbiljno i tek na trećem zapravo imate percepciju kakvu zaslužujete. Kad smo počeli da snimamo nekako nam se učinilo da će to na kraju biti zaokružena celina i tako se rodila ideja o trilogiji.

BR: Koliko ste, osim naravno stihovima, uticali na koncept albuma Daleko je Sunce, Korak do slobode i Istorija, ti i ja?

Radoman Kanjevac: Ja sam osoba koja ponekad pati od viška konceptualizma, to se ponekad vidi i u mojim knjigama, tako da sam, ne samo na tim albumima, nego i na albumu Karavan, dakle u čitavoj toj fazi njihove karijere, bio mnogo više od pisca stihova. Birao sam, zajedno sa Nešom, pesme za albume, studio, producente, dizajnere, fotografije za omote. Zajedno smo radili i raspored pesama za koncerte. U to vreme smo nas dvojica i stanovali zajedno, provodili smo puno vremena po kafanama, pa smo ionako mnogo stvari radili zajedno. Pritom, naravno, ne treba zaboraviti mnoge druge ljude koji su bili veoma važni za bend u tom periodu, kao što je kompozitor Bata Zlatković, čije pesme „Da li si spavala“, „Na tvojim usnama“ ili „Skadarska“ su donele jednu sasvim novu osećajnost i senzibilitet u taj bend, zatim Zoran Radosavljević Čupa, koji je bio motorna snaga tog benda u dobrom delu njihove karijere ili gitarista Žan Žak Roskam, koji je odlično svirao i plenio pažnju na svakom koraku.

BR: Neša je često govorio o tome kako pesme sa trilogije ne treba „čitati“ kao pesme ženi, već kao pesme zemlji. Da li ste u te pesme takvo značenje „ugradili“ kada ste ih pisali, ili su one kasnije poprimile takvo značenje?

Radoman Kanjevac: Naravno da sam tu dvosmislenost, kako ti kažeš, „ugradio“ dok sam pisao te pesme. Lepota pisanja poezije je u tome što neke pesme koje zvuče kao ljubavne mogu imati i neke druge asocijacije ili što neka angažovana pesma može zvučati kao ljubavna. Kad je poezija u pitanju svako ima pravo na sopstveno tumačenje, pa čak i na ono koje se autoru može učiniti neobičnim. Ja, međutim, smatram da postoje samo dobre i loše pesme, da je tema skoro nevažna ako pesma u sebi ima ono što ostavlja utisak na slušaoca ili čitaoca. Nekim pesmama vreme kasnije i samo donese neka nova tumačenja i asocijacije. Tako se dogodilo da su politički smisao dobili i neki stihovi koji, sami po sebi, nisu imali političke konotacije. Kad sam 1988. godine pisao „Da li si spavala, da li si sanjala kako se ruši Avala“, naravno da nisam znao da će neko samo par godina kasnije da sruši toranj na Avali, isto kao što sam, recimo, u pesmi „Trube“ 1990. godine napisao stih „Od oluje do oluje, šta je tu je,“, ne sanjajući da će se, pet godina kasnije, neka vojna akcija zvati Oluja. Pesnici se, na sreću ili nažalost, razlikuju od drugih ljudi upravo po tome što imaju neki predosećaj i senzibilitet koji je u stanju da anticipira događaje ili pojave. I kad nemate političke namere kontekst u kome se pesma nalazi može joj dati politički smisao.

BR: Neki su u Vašim stihovima sa trilogije videli nazovi-srpski nacionalizam u onom obliku u kome je on, kako reče Vlada Divljan, „predstavljao vrstu otpora građanskog društva zvaničnoj ideologiji“, drugi su opet smatrali da iz njih prosijava ideja jugoslovenstva. Pretpostavljam da ni jedni ni drugi nisu bili sasvim blizu istine?

Radoman Kanjevac: Mogao bih na ovo pitanje da odgovorim veoma opširno, ali je bolje da ono ostane bez odgovora, jer su mi pisci koji objašnjavaju  sopstvene pesme uvek izgledali kao ljudi koji rade neki uzaludan posao. Mislim da su te pesme, nakon 25 godina, u stanju da brane same sebe, da ne moram da ih branim ja.

BR: Otkud ideja da se pesme na albumu Daleko je Sunce nazovu po delima Dobrice Ćosića, Branka Ćopića, Iva Andrića, Laze Lazarevića...?

Radoman Kanjevac: Naslov „Daleko je Sunce“ bi dobro poslužio i danas, kad se govori o Evropskoj uniji. Ona je u ovom trenutku u isto vreme i blizu i daleko kao što je nekad bio komunizam ili „rešenje srpskog nacionalnog pitanja“. Što se tiče naslova pesama, činilo mi se da i na taj način treba pokazati da su te pesme deo naše ukupne kulture, nastavak onoga što su nekada pisali naši najumniji ljudi, samo u drugoj formi. Upravo je objavljena Antologija srpske poezije od 1847. do 2000. godine autora Nenada Grujičića, u koju su uvrštene i neke od najboljih pesama srpskog rokenrola. Ta antologija, na neki način, potvrđuje opravdanost tih naslova.

BR: Da li je tačno da je „Nebo nad Makarskom“ dobilo ime po filmu Vima Vendersa Nebo nad Berlinom? Neki od stihova pesme – „Kao kad odem s tobom na svoj grob / Kao ruke anđela / Borim se protiv svoje prirode / I želje da te zagrlim“ – pomalo podsećaju na film...

Radoman Kanjevac: To je pesma posvećena Leu, bratu supruge Žan Žaka Roskama, koji je nekoliko godina ranije nastradao u saobraćajnoj nesreći. Peca Milosavljević je pisao taj tekst, a ja sam samo dao naslov. Pošto je „Nebo nad Berlinom“ jedan od meni najdražih filmova, a svi smo, uključujući Lea (koji je živeo u Vrgorcu, rodnom mestu Tina Ujevića), bili vezani za Makarsku, bilo je nekako logično da pesma ima taj naslov. Ja volim „Nebo nad Berlinom“ ne samo zbog Vima Vendersa, nego i zbog Petera Handkea, koji je pisao dijaloge za taj film. Jedan od anđela u tom filmu zove se Peter, upravo po Peteru Handkeu.

BR: Stihovi pesme „Zebre i bizoni“ nisu bili odšampani na unutrašnjem omotu ploče Daleko je Sunce. Da li je možda bilo problema sa izdavačkom kućom, pokušaja da se odustane od stavljanja pesme na album?

Radoman Kanjevac: Kad smo odneli materijal u izdavačku kuću, tadašnji direktor PGP RTS Stanko Terzić, čovek sa kojim smo kasnije veoma dobro sarađivali, nije hteo da objavi album sa tom pesmom. Ja sam uzeo traku sa snimkom i otišao kod našeg uglednog kompozitora Zorana Hristića, koji je u to vreme bio glavni muzički urednik Radio Beograda. Hristić je preslušao pesmu i preda mnom okrenuo telefonom Terzića. „Zašto vi nećete da objavite ovu pesmu?“, pitao je Hristić. „Zato što vi sa radija, ako je objavimo, nećete hteti da je emitujete!“, odgovorio je Terzić. „Ko to kaže? Samo vi to objavite i mi ćemo to da emitujemo“. Tako je Terzić konačno pristao da se ta pesma nađe na albumu. Međutim, pošto je omot već bio otišao u štampu ploča je objavljena bez teksta te pesme na omotu. Naravno, ni ovi sa Radio Beograda, osim Minimaksa i još par angažovanih emisija, nisu se baš utrkivali da je emituju, ali svejedno, album je objavljen i pesma je konačno došla do publike.

BR: Galija je veliki mejnstrim bend, na njihove koncerte dolaze i ljudi koji, recimo, ne obraćaju previše pažnje na reči pesama. Meni lično strašno ide na živce kada ogroman deo publike na koncertima Galije od recimo „Truba“ čuje samo ono „Veseli se“ i kad „Trube“ doživljava kao jednu veoma veselu pesmu. Da li Vam je smetalo kada je publika ne pogrešno tumačila već, recimo, nije ni pokušavala da tumači Vaše stihove?

Radoman Kanjevac: Nije neophodno da čovek u jednoj pesmi prepozna baš ono što je autor želeo da kaže da bi u njoj mogao da uživa. Ako je neko zavoleo neku ženu uz taj veseli refren u inače veoma pesimističnoj pesmi, ja sam srećan i zadovoljan. Potrebna je velika veština da napišete pesmu koja će se dopasti i ljudima koji razumeju njen pravi smisao i onima koji slušaju samo pesmu na tom nekom prvom, osnovnom nivou. Tumačenje nije ni potrebno da bi čovek uživao u pesmi. Ljudi koji ne znaju engleski jezik slušaju većinu svetskih hitova, ne razumeju tekst, a ipak uživaju. 

BR: Govorili ste o tome da ste se sa Galijom razišli jer je u jednom trenutku rokenrol postao suviše uzan okvir za ono što ste želeli da kažete, jer ste bili sputani melodijama na koje ste pisali stihove. Da li je razlazu doprinelo još nešto, politička mimoiloženja možda?

Radoman Kanjevac: Ljudima je poznato da mi nismo uvek bili politički istomišljenici. Međutim, ja nikad nisam bio čovek koji je robovao sopstvenim političkim uverenjima, imam toliko prijatelja sa kojima ne delim baš sve političke stavove, tako da se moglo i sa tim razlikama nešto raditi. Ono što je mene nerviralo bila je povremena politička instrumentalizacija benda i mojih pesama, koje nisu pisane za tu svrhu. U suštini, ja sam bio malo umoran od svega toga, nisam video, osim novca, više nikakav motiv da to i dalje radim, a ja nisam čovek kome je novac najvažnija stvar u životu. To je i razlog što nisam prihvatao ponude da pišem za bilo koga drugog. Mislim da nije trebalo da sarađujemo ni na albumu Karavan, jer nismo u tom trenutku imali ozbiljnih stvaralačkih motiva za album, iako je na tom albumu bilo nekoliko mojih pesama koje su mi veoma drage, kao što su „Dodirni me“ ili „Mlada, lepa i pametna.“

BR: Govorili ste u više navrata da ste odbijali ponude drugih izvođača da pišete tekstove za njih jer niste videli dobar razlog da pristanete. Pa ipak, napravili ste jedan izuzetak – napisali ste tekst za Viktorijin veliki hit „Od Splita do Beograda“, koji je snimila zajedno sa pokojnim Dinom Dvornikom. Kako je došlo do ove saradnje?

Radoman Kanjevac: Tu sam napravio izuzetak jer mi se učinilo, te 1991. godine, da bi bilo lepo napisati jednu pesmu u kojoj će pevati jedna rok pevačica iz Srbije i pevač iz Hrvatske. Nisam imao iluzija da će ta pesma išta moći da promeni ili zaustavi, ali smisao života nekad je upravo u stvarima koje se čine uzaludnim i neostvarivim. Dino Dvornik je kasnije uvrstio tu pesmu i na jedan CD svojih najvećih hitova. Sad, kad njega više nema, čini mi se da ta pesma vredi više od mnogih drugih stvari koje sam napisao.

BR: Niste bili zadovoljni izborom pesama u zbirci Reči za pevanje, u kojoj su se našle pesme koje ste pisali za Galiju. Izjavili ste da ona „podseća na najgora vremena kada su, zarad jeftinih političkih ciljeva, iz knjiga vađene pojedine rečenice, a sa fotografija brisani nepodobni ljudi” i da su priređivač i izdavač (beogradski SKC) prevideli „da, kao što niko od nas ne može zaboraviti ono sto je poslednjih godina preživeo, tako niko iz naših sećanja ne može izbrisati ni pesme koje na to podsećaju“. Šta se tu zapravo dogodilo, kako se pojavila zbirka Reči za pevanje?

Radoman Kanjevac: U toj knjizi moje pesme su ilustrovane fotografijama Milinka Stefanovića, još jednog velikog umetnika sa kojim više ne delimo ovozemljaska iskustva. Uprkos tome, ja tu knjigu ne shvatam previše ozbiljno, jer kad odvojite te stihove od muzike i objavite ih u knjizi, to je kao kad objavite knjigu sastavljenu od kolumni i novinskih tekstova. To nisu pesme pisane za knjigu i na papiru mogu biti zanimljive samo kao dokument. Najradije se ne bih podsećao na taj slučaj, možda to i nije bila klasična cenzura, možda je neko slučajno izostavio neke pesme, uglavnom neko je, između pripreme i štampe, bez mog znanja uklonio neke pesme. Meni se to, naravno, nije dopalo. Žao mi je što se to dogodilo u SKC, čiji direktor Slavko Veselinović je bio veoma korektan tokom pripreme za štampu, uključujući i honorar od koga sam u to vreme mogao da platim svoju godišnju podstanarsku kiriju.

  

BR: Na albumu Igra za dvoje Dua Moderato našla se pesma „Mislim da ne znaš“, u kojoj je Branislav Lečić govorio stihove Vaše poeme „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“. Da li Vam se dopala njegova interpretacija?

Radoman Kanjevac: Kad sam 1978. godine, kao mladi student Beogradskog univerziteta, gledao mladog glumca Branislava Lečića u pozorišnoj predstavi Zbogom Judo nisam ni sanjao da je to čovek koji će jednog dana govoriti odlomak moje poeme o ženi koja se u tom trenutku još nije bila ni rodila. Život je pun prijatnih iznenađenja. To je jedna veoma dugačka pesma, koja ima 20 poglavlja, na tom CD-u snimljeno je samo 18. poglavlje. Dopada mi se njegova interpretacija. Kao jedan od naših najvećih glumaca, on čita tu pesmu i drugačije i bolje nego što čitam ja. Onaj koga zanima može da vidi na Jutjubu i jednu i drugu verziju.

BR: Jedan ste od najzastupljenijih pesnika u antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva, jedinstva & potomstva. Koliko Vam danas, kada sa rokenrolom imate malo dodirnih tačaka, prija ovo priznanje?

Radoman Kanjevac: A kome to ne bi prijalo? Mada sam u principu veoma rezervisan prema antologijama jer su one najčešće subjektivan odraz ukusa njihovih autora, mnogo više nego neka objektivna slika jedne epohe ili žanra. Ta knjiga je u prvom izdanju imala naslov Pesme bratstva i detinjstva, a u drugom izdanju je, vidim, izdavač dodao „i potomstva“, što bi trebalo da znači da rokenrol na Balkanu nema samo prošlost nego da ima i budućnost.

BR: Poznato je da Džonija Štulića smatrate našim najznačajnijim pesnikom XX veka. Ko su po Vama drugi veliki pesnici među domaćim rok autorima?

Radoman Kanjevac: Nisam rekao da je najznačajniji nego najuticajniji. Možda ima i značajnijih pesnika na Balkanu u dvadesetom veku, kao što su Vasko Popa, Nikita Stanesku ili Miodrag Pavlović, ali po uticaju na mlade ljude i mlade pesnike mislim da se malo ko može meriti sa njim. Ima, naravno, i drugih velikih rok pesnika. Pre svih Bora Đorđević, Darko Rundek, Srđan Saher, Bajaga, Zoran Predin...

BR: Rekli ste jednom prilikom da su najbolje pesme dvadesetog veka ne nalaze u knjigama već na gramofonskim pločama i da će uskoro i te pesme postati predmet izučavanja književnosti. Naši rok pesnici, i pored sporadičnh priznanja od nekih ozbiljnih književnih radnika, od najvećeg dela akademskih krugova i dalje ne dobijaju zasluženu pažnju. Ja sam se kao student književnosti prečesto sretao sa profesorima koji, kako ste vi rekli, „znaju sve o Rakitiću, a nisu čuli za Štulića i Stublića“. Kada će jugoslovenski rok pesnici zakoračiti na stranice istorija književnosti, u čitanke i na fakultete?

Radoman Kanjevac: Neki od najboljih naših profesora književnosti već predaju pesme rok pesnika na svojim katedrama. Rok muzika i poezija su neizostavni deo savremene umetnosti, ništa manje nego najozbiljniji savremeni pisci ili slikari. Istorija umetnosti se piše sama, nezavisno od istoričara. Potrebno je da prođe još vrlo malo vremena i da sve te stvari dođu na svoje mesto i da najozbiljniji teoretičari i istoričari umetnosti shvate kako su film i rokenrol najozbiljnija stvar koja se dogodila u umetnosti u dvadesetom veku. Što se tiče čitanki, ni one nisu više ono što su nekad bile. U najmodernijoj svetskoj biblioteci, u jednom američkom gradu, više nema nijedne knjige, sve je u elektronskom obliku. Tehnologija je već izbrisala tu nekadašnju razliku između knjige i kompakt diska. Kad je reč o tradiciji, pesme koje se pevaju starije su od klasične književnosti. Književnost je nastala tek kad su ljudi počeli da pišu. Prema tome, ne može se ono što je odsvirano i otpevano ni na koji način smatrani za nešto manje vredno i prolazno. Naprotiv, te su pesme večne i nadživeće mnoge takozvane ozbiljne autore.

BR: Rekli ste i da se oni koji su svoje pesme samo pisali ne mogu meriti po uticaju na konzumente sa onima koji su svoje pesme pevali. Ja sam mišljenja da su oni koji su svoje pesme samo pevali na neki način „vratili poeziju narodu“, budući da ju je modernistička umetnost od naroda prilično otuđila. Da li biste se složili sa tom konstatacijom?

Radoman Kanjevac: Svako vreme ima svoju umetnost. Ne bih rekao ništa loše o modernizmu, jer su prve kubističke slike ili romani toka sveti nailazili na istu osudu ili nerazumevanje nekih savremenika kao i Bitlsi ili neki drugi rokenrol autori čije pesme su već danas klasični rok standardi. Rokenrol je, po mom mišljenju, vratio poeziju narodu ne zbog pogleda na stvari nego zbog tehnologije koja je omogućila da se jedna pesma odštampa u milionima primeraka ili emituje na medijima za milione slušalaca. To je još bilo vreme kada vam je bio potreban izdavač. Danas, ako imate dobru pesmu, ne treba vam čak ni to, dovoljno je da je postavite na Jutjub i ona će doći do slušalaca.

BR: Veoma mi je zanimljiv način na koji Vi dovodite rokenrol u vezu sa komunizmom. Rekli ste jednom prilikom da su to po mnogo čemu bliske ideologije, da ih povezuje internacionalizam, kosmopolitizam, načelo ravnopravnosti. Mislim da smo tek sad, u doba tranzicije počeli da shvatamo koliko je zapravo rokerol bio bliži sa vremenom u kome su ga proglašavali nekakvom „pošasti“ sa zapada. Da li se slažete?

Radoman Kanjevac: Slažem se. Ne bih tu ništa posebno imao da dodam. U vreme socijalizma mi smo slušali rokenrol sa uverenjem da nam ta muzika sa zapada donosi jedan slobodniji pogled na svet, uprkos tome što je melodija u rokenrolu istovetna melodici engleskog jezika i što rokenrol možda samo na engleskom zvuči dovoljno dobro. U isto vreme, na zapadu je rokenrol doživljavan kao subverzivan pokret, ideološki veoma blizak vrednostima koje su negovane na istoku. Mislim da nije slučajno što zlatno doba komunizma, kasne šezdesete i rane sedamdesete godine, predstavlja u isto vreme i zlatno doba rokenrola. To je bilo vreme egzistencijalizma, ozbiljnih francuskih filozofa, hipi pokreta, studentskih protesta, kad levica nije bila važna samo na istoku nego i na zapadu.

BR: Ranije ste često govorili da je rokenrol stvar prošlosti, da se vreme rokenrola završilo sa dolaskom ere kompjutera... Da li i dalje tako mislite? Ja mogu da kažem da ogroman deo nas iz osamdeset i neke rokenrol danas iskreno voli, sluša i svira, i da verujem da se po broju kvalitetnih izvođača i albuma ovo doba i te kako može porediti sa godinama kada smo mi dolazili na svet...

Radoman Kanjevac: Ne znam. Moguće je. Voleo bih da je tako. Po mom mišljenju, ono što je suština rokenrola, ono što osetite kad uđete u salu i kad nekoliko ljudi, iz potpunog mraka počne jednu stvar u isto vreme, kad svako sa svojim instrumentom, verujući u jednu ideju, proizvodi zvuk od koga vam se pomera sve u organizmu, dakle ono što može da proizvede jedan dobar bend, ne može da proizvede nijedan kompjuter.

BR: Kakvu muziku slušate ovih dana?

Radoman Kanjevac: Slušam svašta, ali najviše kantautore. Trenutno slušam novi album „budućeg nobelovca“ Boba Dilana, ali volim i mnoge druge kantautore, naše akustičare iz sedamdesetih, prve albume sastava Suncokret i S Vremena Na Vreme, Jadranku Stojaković, Bucu i Srđana, Vladu i Bajku. Kad sam dobro raspoložen slušam Azru, a kad se mnogo iznerviram slušam Partibrejkerse.

(Balkanrock.com, 5. februar 2014)