Whitesnake – The Purple Album (2015)

Izdavač: Frontiers

Datum izdavanja: 29. 4. 2015.

Producent: David Coverdale, Michael McIntyre, Reb Beach

Dužina trajanja: 66:01

Žanr: Hard rock

Ove godine se navršava četvrt veka od čuvenog koncerta Whitesnakea na Monsters of Rock festivalu u Donigntonu. David Coverdale i jedanaesta postava grupe istrčali su na teren, pred nekih 72.500 gledalaca, kao neprikosnovene zvezde festivala – na plakatima koji su najavljivali događaj ogromna bela kobra nadnosila se nad logo Aerosmitha. Whitesnake su u to vreme, dakle, predstavljali krupniju marku od veselih Bostonaca – o Deep Purpleu da i ne govorimo. Ovim nastupom krunisali su svoje zlatno doba, godine u kojima su postigli najveći komercijalni uspeh i postali jedan od najvećih hard rock bendova na svetu.

Četvrt veka kasnije, na globalnoj rock sceni slika je posve drugačija. Aerosmith slove za „najveći rock bend Amerike“, mada onaj deo sveta u kome osnovno merilo uspeha nije broj prodatih ploča, čini se, nekako više ceni Deep Purple; Deep Purple se, eto, slabije kotiraju u domovini „Nebeske kovačnice“ (Britanci su, svakako, prvi među bendovima koji bi morali da se nalaze u nečemu što se naziva Kuća slavnih rock 'n' rolla, a ne nalaze se), manjka im energije i kreativnosti iz najslavnijih dana (što je, naposletku, i prirodno), ali su se u istoriju rocka odavno upisali zlatnim slovima i, sa solidnim novijim radovima, stare koliko-toliko dostojanstveno. A šta je sa Whitesnakeom?

Čini se da je najveći uspeh Davida Coverdale od ponovnog aktiviranja benda početkom dvehiljaditih živi album Live: In The Shadow Of The Blues, te konačno pojavljivanje snimaka sa donigtonskog koncerta u vidu zvaničnog izdanja. Već sama nemaštovitost naziva i omota studijskih albuma Good To Be Bad i Forevermore trebalo je da nagovesti da je reč o izdanjima ne odviše vrednim pažnje. Nazad u ispolirani, metalizirani hard rock sa kraja osamdesetih se nije moglo, u rhythm & blues s početka osamdesetih još manje, pa je rešenje pronađeno u sirovijem zvuku koji se naslanja na radove grupe iz glam faze. Najnovija inkarnacija grupe iznedrila je pesme solidne, ali nipošto vanserijske. Veći komercijalni uspeh je, pretpostavljamo, izostao – teško da bi ga bilo sve i da su Coverdale i Whitesnake uspeli da ponude nešto epohalno – i to je, svakako, jedan od glavnih razloga što je Coverdale odlučio da sa svojim sadašnjim bendom – ljutim tezgarošima koji su potpunim odsustvom originalnosti i inicijative stekli privilegiju da nose ime jednog od najvećih hard rock bendova u istoriji žanra – snimi obrade pesama Deep Purplea iz vremena kada je on bio pevač grupe, dakle neku vrstu tributea samom sebi.

Već na prvo slušanje The Purple Albuma jasno je da Coverdale nije u vrhunskoj formi – niti će ikada ponovo biti, i to je prirodno. Zbog problema sa visokim tonovima bio je prinuđen da unekoliko izmeni stil pevanja, da grlenom pevanju, koje je nekad umeo jako umesno i umešno upotrebljavati, okrene u znatno većoj meri, što na trenutke ume da bude izuzetno naporno za slušaoca („Mistreated“). Doduše, u pesmama koje nisu zahtevale preveliki napor za njegove glasnice („Sail Away“, „Holy Man“ – razume se da je zanimljivo čuti ovu pesmu u Coverdaleovom izvođenju – „Soldier Of Fortune“) Coverdale i dalje zvuči veoma upečatljivo. U sviračkom pogledu album je više nego solidan, ne vrituozan – mada Reb Beach i Tommy Aldridge imaju pregršt veoma blistavih momenata – ali sasvim pristojan. Ima na albumu veoma finih deonica, ima veoma zanimljivih aranžerskih rešenja – tako je „You Fool No One“ u interpretaciji Whitesnakea postala bluesirani hard rock komad, „Sail Away“ fina akustična balada (možda jedina pesma sa ovog albuma za koju se bez odviše vaganja može reći da je bolja u novoj verziji), „Might Just Take Your Life“ je poprimila finu blues patinu zahvaljujući akustičnom uvodu i glasu propuštenom kroz megafon, a „Comin' Home“ je odenuta u ruho glam metal himne – a nove, tvrđe verzije „Love Child“, „Lady Double Dealer“, „Lay Down, Stay Down“ i „Stormbringer“ nabijene su energijom do eksplozivnosti. Doduše, ne treba zaboraviti da je relativno lako pronaći odgovarajuće novo pakovanje za pesmu napisanu i snimljenu pre četrdeset i kusur godina. Naposletku, ima na ovom albumu pesama čije se nove verzije doimaju sasvim neuspelim: „Burn“ ne nosi istu snagu bez razbarušene virtuoznosti Jona Lorda, pesmama „The Gypsy“ i „You Keep On Movin'“ tvrđi zvuk oduzima nešto od fine melanholije, a „Soldier Of Fortune“ sama po sebi ulazi u red velikih rock balada čije nove verzije po pravilu predstavljaju tek bledunjave odraze originala.

Međutim, ima tu nečeg mnogo važnijeg: pitanja svrsishodnosti jednog ovakvog izdanja. Ako verujemo da su osnovna svojstva dobrog rock albuma idejna celovitost (što ne znači nužno konceptualnost), originalnost, te odbijanje da se publici povlađuje i ugađa (što ne znači nužno odbijanje svake primisli na radiofoničnost i prijemčivost) – a verujemo – nužno se postavlja pitanje: kome je, izuzev, naravno, Coverdaleu i članovima njegove grupe, potreban ovakav album? Da se Coverdale odlučio na snimanje albuma obrada različitih izvođača, rezultat je mogao biti čak veoma povoljan: album bi, izvesno, u mnogome bio okrenut blues nasleđu, a cover albumi su, po pravilu, znatno zanimljiviji kada ih snimaju rock veterani no kada to čine mladi izvođači. Pa i da je ovaj album snimljen uživo – ali nije. Ovo je – i ako imamo u vidu da je ovaj album snimila postava Whitesnakea koju ni sam Coverdale ne bi mogao da označi rednim brojem (na drugoj gitari je debitovao bivši član Night Rangera i Trans-Siberian Orchestra Joel Hoekstra, bas je svirao Michael Devin, koji je u Whitesnake 2011. došao iz anonimnosti, a klavijature, doduše, samo kao session muzičar, Derek Hilland, koji je sa Coverdaleom sarađivao na Into The Light) – album na kome je vođa jednog velikog benda (što Whitesnake jeste makar zbog stare slave) ponovo snimio pesme koje je pevao u drugom velikom  bendu, i sve je to skupa nedostojanstveno i prosto vrišti „Dajte nam vaše pare“. Najbolja solucija, svakako, mogla je biti turneja Coverdalea, Ritchiea Blackmorea i Glenna Hughesa (sa ili bez Iana Paicea), na kojoj bi bile izvođene pesme sa albuma Burn i Stormbringer, mogućnost koje se intenzivno promatrala pre par godina i koja je propuštena zbog nepomirljivosti Coverdaleovog i Blackmoreovog ega. Tako se Coverdale okrenuo sopstvenom bendu radi eksploatisanja nasleđa albuma u čijem je stvaranju nekada učestvovao i kreiranja povoda za još jednu turneju.

Ocena: 2,5/5

Spisak pesama:

1. „Burn“ – 6:56

2. „You Fool No One“ – 6:23

3. „Love Child“ – 4:13

4. „Sail Away“ – 4:53

5. „The Gypsy“ – 5:29

6. „Lady Double Dealer“ – 3:59

7. „Mistreated“ – 7:39

8. „Holy Man“ – 4:42

9. „Might Just Take Your Life“ – 4:14

10. „You Keep On Moving“ – 5:06

11. „Soldier Of Fortune“ – 3:18

12. „Lay Down Stay Down“ – 3:52

13. „Strombringer“ – 5:17

14. „Lady Luck“ (Deluxe edition bonus) – 3:02

15. „Comin' Home“ (Deluxe edition bonus) – 4:15

(Balkanrock.com, 29. jun 215)

YU Rock Misija – 30 godina od sna

Na današnji dan, pre tačno trideset godina, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.

Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It's Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi; njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata. Trinaesti jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima. Na žalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije.

Grupa jugoslovenskih rock poslenika je, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock 'n' rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši voša Generacije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić, Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Peđa D' Boy, Igor Popović (Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex), Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž.

Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; pored Denis & Denis, Atomkog Skloništa (Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D' Boy Banda, Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela, Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers, Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac, Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović i Bora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata [...] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla... Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota.

Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l'? Majku im ja... Je l' ja sad treba da gledam one radosne p'jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit' solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu...“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić ptiznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.)

Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)

Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)

Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet  (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.

YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock 'n' rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana.“ (autentični komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje.

Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri, na neki način, podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“

(Balkanrock.com, 15. jun 2015)

Nikola Čuturilo Čutura – Neko kao ja (2015)

Izdavač: PGP-RTS

Datum izdavanja: januar 2015.

Producent: Nikola Čuturilo, Saša Habić, Vlada Negovanović, Nikola Vranjković, David Micić

Dužina trajanja: 76:33

Žanr: Rock, pop rock

Da parafraziram samog Čuturu: Nije se dogodilo odavno da jedna rock pesma izazove takvu pažnju javnosti; prošlogodišnji singl Nikole Čuturila Čuture „Neko kao ja“ (sa jednostavnim a izuzetno efektnim spotom), izazvao je nepodeljeno oduševljenje kolega, kritike i publike. Nije ni čudo – Čuturi je uspelo da u tačno pet minuta sažme osećanja miliona ljudi sa ovih prostora koji nisu ni „lovci“ ni „meso“, koji, naprosto, „za ovo nisu stvoreni“. Nije onda čudo ni što je Čutura rešio da stečenu pažnju iskoristi da javnosti predstavi jedan presek sopstvenog stvaralaštva.

Iz naslova prvog kompilacijskog albuma u Čuturinoj diskografiji (objavljenog za PGP-RTS; na ćirilici, naravno, jer zašto bismo pokušali da išta od izdanja izvezemo u zapadne delove rahmetli Jugoslavije?) moglo bi se pogrešno zaključiti da je reč o pesmama sa irazitom ispovednom i autobiografskom notom. Međutim, ova kompilacija predstavlja tek kolekciju najvećih hitova (ili samo hitova; Čutura ulazi u red autora koji su potpisali više hitova drugih izvođača – tekstovi pesama „Blagi Bože, podigni me“, „Još ovu noć mi daj“, „Zaboravi“, „Mornar“, „Dunavom šibaju vetrovi“, „Kome se raduješ“, „Letnje kiše“, „Nebo jedino zna“, „Ruža ispod pepela“ – no što ih je imao u sopstvenom opusu). Tako su neki od Čuturinih najvećih artističkih uspeha, poput pesama „Skopje“, „Fuck My Father“ ili „Čekamo jutro (Gde si sad)“, nepravedno izostavljeni. Druga pogreška načinjena je pri rasporedu pesama: umesto da album počne sa ranim radovima te da se pesme odatle ređaju hronološki, učinjeno je upravo suprotno – album otvaraju dva nova komada, naslovna numera i „Nije se dogodilo odavno (Paspalj bluz)“ (interesantna, ali znatno manje uspela no „Neko kao ja“ – doduše, malo je Čuturinih pesama koje bi sa „Neko kao ja“ na drugom tasu mogle da stoje u ravnoteži), a zatvaraju pesme sa Čuturinog prvenca. Tako je propuštena prilika da se ovom kompilacijom pruži uvid u Čuturino autorsko sazrevanje, od vedrih pop rock pesama sa 9 lakih komada i Raskrća, preko nešto tvrđeg zvuka sa Reke ljubavi, do čvrštih, mračnih komada sa I.D.-a i srednjestrujaškog gitarskog zvuka sa Nemira i Tu i sad.

Razume se, zbog labave koncepcije (ili nedostatka iste) same pesme objavljene na ovoj kompilaciji niti dobijaju niti gube na vrednosti. Ima među Čuturinim pesmama izuzetno uspelih – „Beograde“, na kojoj su gostovala braća Jelić (i koja blagim primesama etna podseća na radove YU Grupe), bolna emigrantska „Vrati se“ (uz naslovnu numeru verovatno jedna od najboljih pesama u Čuturinom opusu), duhovita, blago setna „Bio sam jako mlad“, izvrsna balada „Srećan put“, angažovana „Brod“, na tragu Balaševićevog „Solitera“, fina latino balada „Kišobran“ – ima onih manje uspelih – ambiciozno zamišljena, ali nebrušena antiutopija „Poslednji dinosaurusi“, bledunjava „Sanjam da je bolje“ – ima, naposletku, nepretecioznih (što nipošto ne znači bezvrednih) mejsntrim komada kakvi čine osnov svake zdrave rock scene – rockabilly „Kad je Lojpur svirao“ (podsećamo: značajan kao prvi diskografski zapis pionira jugoslovenskog rock 'n' rolla Mileta Lojpura), vedra „Voli me“, te himnične „Nemir putuje“ i „Glorija“.

A Čutura svojim opusom ulazi u red onih autora koji su predstavljali jedan od nosećih stubova jugoslovenske rock scene: zvuka radiofoničnog, ali ne bljutavog, tekstova ne odviše poetičnih, ali ne banalnih, (mada u Čuturinoj karijeri ima i pesničkih uzleta, kakav je slučaj sa „Neko kao ja“, „Vrati se“, „Brod“) pesama ne virtuozno, ali solidno odsviranih (mada je Čutura – što je jasno uočljivo i sa ove kompilacije – potcenjen kao gitarista; valjda zato što je tamo gde je imao najviše prilike da se dokaže kao svirač, u Ribljoj Čorbi, bio osuđen na stajanje u senci Vidoje Božinovića) – fudbalskim jezikom rečeno, solidnih drugoligaša. I kako snažna scena počiva na njima, tako se i njihovo polje delovanja drastično sužava kada se ona uruši; jer, njima manjka autentičnosti (što nikako ne znači i talenta) da bi se plasirali na scene hala prve lige, ili stekli kultni status u zadimljenim podrumima treće lige. Oni se obraćaju najširoj publici, a kada je najšira publika malo zainteresovana za rock muziku, ponajčešće bivaju osuđeni na kačenje gitare o klin.

Čutura, na sreću, to nije učinio. Ova kompilacija nije samo presek njegove dosadašnje karijere, već možda i nagoveštaj činjenice da Čuturina kreativnost još nije zašla u zenit, te dobra prilika za vatrene navijače domaćih rock prvoligaša (često me je zaprepašćivala činjenica koliko je malo vatrenih Čorbinih fanova upoznato sa Čuturinim solo radovima), pa i trećeligaša, da se upoznaju sa repezentativnim delom Čuturinog stvaralaštva.

Ocena: 3,5/5

Spisak pesama:

1. „Neko kao ja“ – 5:00

2. „Nije se dogodilo odavno (Paspalj bluz)“ – 3:12

3. „Beograde“ – 4:24

4. „Budi se“ – 4:50

5. „Sanjam da je bolje“ – 4:49

6. „Nemir putuje“ – 3:43

7. „Ceo grad“ – 3:27

8. „Vrati se“ – 5:14

9. „Poslednji dinosaurusi“ – 4:46

10. „Glorija“ – 3:28

11. „Bio sam jako mlad“ – 3:38

12. „Srećan put“ – 4:36

13. „Daj mi krila (Live)“ – 3:32

14. „Voli me“ – 2:41

15. „Da kažem ti“ – 3:58

16. „Brod“ – 3:20

17. „Patetična pesma“ – 4:12

18. „Kad je Lojpur svirao“ – 3:20

19. „Kišobran“ – 3:56

(Balkanrock.com, 25. maj 2015)