Steel Panther - Balls Out (2011)

Uroš Smiljanić je, pišući o albumu Čuvar tajni Kraljevskog Apartmana, primetio da heavy metal možete iskreno voleti smejući mu se, i ja se u potpunosti slažem sa njim. Ne poričem da u muzici Venoma i Manowara možete uživati, ali teško da ih i u jednom trenutku možete uzeti za ozbiljno. O black metal bendovima da i ne govorimo.

Na sreću, ogroman broj metal muzičara je svestan potrebe za zdravom dozom humora (ne govorimo o bendovima kao što su Nanowar of Steel ili Pero Defformero, koji su postizanje komičnog efekta postavili za jedan od glavnih ciljeva svog delovanja). Na nesreću, veliki procenat metal publike od svojih heroja najmanje očekuje da ga zasmeju; tako se, na primer, pokušaj Helloweena da svojoj muzici daju nešto manje ozbiljan prizvuk završio neuspehom. Samo je u vreme najveće popularnosti glam metala humor bio gotovo sveprisutan – prednjačili su, naravno, Van Halen, Poison, Aerosmith, David Lee Roth, Extreme, Danger Danger, Zodiac Mindwarp – i dobro prihvaćen od strane publike; humor je uostalom bio skopčan sa hedonističkim pogledom na svet glamera.

Sa druge strane, u svetu metala je upravo glam metal najčešće predmet sprdnje. Odgovor na pitanje „Zašto je tako?“ nije teško naći: na stranu što su glameri od žanra koji je dugo bio sinonim za bunt protiv svih konvencija načinili mejnstrim mejnstrima, na stranu što su (gotovo svi) odbacili makabrističnu ikonografiju i bilo kakvu pomisao na socijalni komentar zadržavši od svojih prethodnika samo dionizijski moto „Sex, drugs & rock 'n' roll“, njihov najveći greh je, sudeći po metalcima, što su muziku koja bi morala biti veoma mračna i mačistička odenuli u šljokičavo ruho. Poznavaoci žanra, naravno, znaju da nisu baš svi glameri „izgledali k'o žene“ i smatraju da glam metalci pokude zaslužuju pre svega zbog neinventivnosti i šablonskog pravljenja muzike (iako bendove poput Dokkena, W.A.S.P.-a, Cinderellae ili Extremea uvek možete izvući iz rukava kada pobijate tvrdnje o potpunoj neautentičnosti glam metal bendova). Našminkane, kosate kopije bile su ismevane još u vreme njihove najveće popularnosti (videti spot za „No Sleep Till Brooklyn“ Beastie Boysa), ali je bilo potrebno čitavih dvadesetak godina od kraja ere da bi se, u liku Steel Panthera, pojavio bend koji će glam metal parodirati obraćajući pažnju i na estetiku i na poetiku i da bi Spinal Tap dobili dostojne naslednike.

Balls Out je treći studijski album Steel Panthera i drugi koji su objavili pod tim imenom (prvi, Hole Patrole, su objavili pod imenom Metal Shop, a zatim ga reizdali pod imenom Metal Skool), i on ne skreće previše sa kursa koji su američki neoglameri zacrtali još svojim prvim izdanjem: parodiranje imidža glam bendova iz druge polovine osamdesetih i pesme koje poštuju forme tipičnih hard rock himni i ljigavih balada, ali su začinjene eksplicitnim stihovima. Kada je o samoj muzici reč, Balls Out ne donosi ništa novo – u tome je, naravno, i poenta – no Steel Panther su manje-više autenični, koliko se to može biti u okvirima žanra. Iako vam se može učiniti da u pojedinim pesmama sa Balls Out prepoznajete pozajmice iz pesama Cinderellae, FireHousea ili Alicea Coopera, Steel Panther su uspeli da izgrade nešto što se uslovno može nazvati „njihovim stilom“, a što je opet potpuno klišeirano, pa se može doživeti samo kao parodija žanra, nikako kao parodija na radove konkretnih izvođača. Izuzetak je samo prva pesma na Balls Out, govorni intro „In The Future“, koji je urnebesna parodija na „In The Beginning“ sa albuma Shout At The Devil Mötley Crüea (valja, doduše, napomenuti i da omot za Balls Out pomalo podseća na originalan omot za Slippery When Wet Bon Jovija). Kako su tekstovi zanimljiviji deo pesama Steel Pantehra, činjenica da su ovi momci sasvim pristojni muzičari vam može čak i promaći.

Kao što se muzika Steel Panthera drži klišea, njihovi tekstovi dosledno poštuju stereotipe: glam metal muzičar nije previše bistar, imidž mu je važniji od muzike, ali su i imidž i muzika sredstvo za dolaženje do devojaka – geslo Steel Panthera mogla bi biti čuvena rečenica koju u filmu This Is Spinal Tap izgovara R.J. Parnell: „Dok god je, znate, seksa i droge, mogu bez rock ’n’ rolla“. Na ovom albumu Steel Panther pevaju gotovo isključivo o seksu – samo pesma „I Like Drugs“ ima nešto drugačiju tematiku, ali je i ona začinjena pornografskim stihovima – njihovi heroji su Ron Jeremy i Tiger Woods, oni se razmeću svojim seksualnim podvizima i mogućnostima („17 Girls In A Row“, „Weenie Ride“), a seksizam je u osnovi njihovog pogleda na muško-ženske odnose („It Won’t Suck Itself“, na kojoj se kao gosti pojavljuju pevač Nickelbacka, Chad Kroeger, i gitarista Extremea, Nuno Bettencourt, „Critter“, „That’s What Girls Are For“, „If You Really, Really Love Me“).  Upravo to je i glavna mana ovog albuma. Iako pesme Steel Panthera i dalje odišu southparkovskim humorom – „Supersonic Sex Machhine“ zvuči kao nacrt scenarija za porno parodiju nekog naučnofantastičnog filma – i autokarikaturom – „I got a 5150 on a 212, I’m following a 1984 yellow Camaro, suspect looks like a chubby David Lee Roth“ („I Like Drugs“) – albumu Balls Out nedostaje pesama kakve su metal kvazihimna „Death To All But Metal“, apoteza „opasnim metal ženskama“ „Eyes Of A Panther“, ili parodija metal ikonografije na tragu Spinal Tapa „Hell’s On Fire“ sa njihovog prošlog albuma, Feel The Steel. Svakako, treba imati u vidu da su pesme koje su se našle na Feel The Steel nastajale u periodu 2003 – 2008, a da su pesme sa Balls Out nastajale u periodu od samo dve godine, tokom kojih su Pantheri, očigledno, uvideli da njihove pornografske pošalice najbolje prolaze kod (američke) publike, a kako su oni pre svega zabavljači, ne možete ih kriviti što su ta očekivanja nastojali da ispune. Balls Out uglavnom jeste veoma zabavan i sigurno će vas nasmejati, ali Pantherima nedostaje svestranosti jednih Tenacious D (o Weird Al Yankovichu da i ne govorimo), te se neizbežno nameće pitanje „Još koliko će Steel Panther biti zabavni?“; tačnije: „Još koliko će biti zabavna parodija na glam metal koja se uglavnom oslanja na opscene stihove?“.

Info:

Datum izdavanja: 28.10.2011.

Žanr: Glam metal, comedy rock

Dužina trajanja: 47:28

Izdavač: Universal Records

Producent: Jay Ruston

Spisak pesama:

1. „In The Future“ - 1:28

2. „Supersonic Sex Machine“ - 3:10

3. „Just Like Tiger Woods“ - 3:41

4. „17 Girls In A Row“ - 3:41

5. „If You Really, Really Love Me“ - 2:25

6. „It Won't Suck Itself“ - 2:54

7. „Tomorrow Night“ - 2:58

8. „Why Can't You Trust Me“ - 4:01

9. „That's What Girls Are For“ - 3:59

10. „Gold-Digging Whore“ - 3:55

11. „I Like Drugs“ - 4:19

12. „Critter“ - 3:38

13. „Let Me Cum In“ - 3:30

14. „Weenie Ride“ - 4:20

(Balkanrock.com, 4. decembar 2011.)

Bora Đorđević – Šta je pesnik hteo da kaže (2011)

O Bori Đorđeviću možete imati baš lepo ili baš ružno mišljenje. Oni u sredini, iako čine najveći procenat publike na koncertima Riblje Čorbe, nisu rock fanovi, i umesto onih petsto-šesto „Ex YU Rock“ pesama koje vrte radio stanice i koje su nam se svima smučile bi bez problema mogli slušati The Stone ili May Result, da je to ono što mediji forsiraju. Na tekstove ionako ne obraćaju pažnju – prizor curica koje na Čorbinom koncertu plešu u ritmu pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ jedan je od činilaca koji su doprineli mojoj odluci da koncerte Riblje Čorbe više ne posećujem. Uostalom, oni ovaj tekst verovatno neće ni čitati. Čitaće ga oni iz prve, a verovatno i oni iz druge od gorepomenutih kategorija, jer se, iako imaju podeljena mišljenja o Borinom liku i delu, i jedni i drugi slažu u tome da prvih nekoliko albuma Riblje Čorbe predstavljaju „apsolutnu esenciju onoga što je srpski rokenrol u najboljem smislu i bio i mogao da bude u tom trenutku“ (Dimitrije Vojnov).

Boru je (kao i Čorbu, uostalom), ruku na srce, podjednako lako i kovati u zvezde i nipodaštavati. Bora i Čorba su tokom prvih šest-sedam godina karijere bili beskompromisni i besprizorni i tako zadobili ljubav narodnu. Dok su albumi Kost u grlu, Pokvarena mašta i prljave strasti i Mrtva priroda, sa nekoliko godina zakašnjenja doduše, svojim žestokim i štrokavim zvukom bili pandan radovima UFO-a i Thin Lizzya – mada nije bez značaja ni činjenica da prvi koraci Riblje Čorbe koresponiraju sa pojavom Novog talasa britanskog heavy metala – Bora je, na izvestan način, odigrao ulogu jugosloveskog Lou Reeda – prvi je pevao o polusvetu, pijancima, ženama sumnjivog morala, mračnim i memljivim budžacima. I ne samo Lou Reeda – Bora je čitavu deceniju bio jugoslovenski Bruce Spreengsteen (to je po mom mišljenju definitivan odgovor na pitanje „Leni Brus ili Brus Sprinsgtin?“, koje postavlja Aleksandar Žikić), borac protiv nepravdi svih vrsta i glasnogovornik naroda, „od koga je vremenom počelo da se očekuje da po svaku cenu kaže ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić). Svi naši noviji rock pesnici koji se na iole eksplicitniji način bave socijalnim i političkim temama, zvali se oni Nikola Vranjković,  Aleksandar Stojković St ili Marčelo, nose kost u grlu (da parafraziram Dostojevskog). Borina poezija, kako je to lepo rekao Nenad Pejović, „i dalje predstavlja verovatno ključni beočug u lancu srpske rock poezije, onaj koji se ne mora nužno smatrati najvišim dometom, ali koji može poslužiti kao standard u odnosu na koji se sve ostalo može meriti“.

Sa druge strane, Čorbini albumi u poslednjih dvadesetak godina bivaju označavani kao klišeirani, urađeni po oprobanom receptu – nekoliko rokačina, nekoliko balada i nekoliko šaljivih pesama. Izbacivanjem jednog gitariste i uvođenjem klavijaturiste Čorba je izgubila na žestini koju je imala čak i kada je snimala ispeglane albume pod producentskom palicom Kornelija Kovača – uzalud je to što „Džindžer može dobru dionicu odsvirati i na odlomljenoj grani s drveta“ (Hadžo), potreba za još jednim gitaristom je bolno očigledna. I dok je takav zvuk i bio podnošljiv dok je za klavijaturama bio Vlada Barjaktarević, dolaskom mladog Nikole Zorića zvuk Čorbe postaje umnogome deeppurpleovski, ali ne u pozitivnom smislu reči. Uz to, produkcijsko umeće Miše Aleksića je svetlosnim godinama daleko od majstorstva Johna McCoya ili Bate Kovača. Sve bi to, doduše, ostalo gotovo neprimetno da jednom on najvećih jugoslovenskih rock pesnika nije ponestalo ambicije i da se nije u potpunosti okrenuo zanatskom umeću. Tako, dok Bajaga i Balašević nove albume objavljuju kada zaista imaju nešto da kažu, Riblja Čorba na približno svake dve godine štancuje albume sumnjivog kvaliteta. Da je problem samo u tome, hajde-de, Riblja Čorba bi bila samo odbačena, no Bora se potrudio da postane i omražena.

Ostavimo Borine političke stavove i angažman po strani. Oni su njegova lična stvar i njegovo građansko pravo. To ne znači da ja o njima nemam mišljenje, naprotiv – ja nisam apolitičan, ja sam samo protiv svake politike, što bi rekao Vitezovićev profesor Kosta Vujić. Ali, deder, moj Boro, opravdaj se ti i onima koji se sa tvojim političkim stavovima slažu i onima koji se ne slažu što si pristao da postaneš deo pop-nekulture, pa te često viđamo na kojekakvim televizijama, u emisijama sa „onima“, ili što se tvoja „mangupska drskost sa godinama transformisala u najobičnije prostačenje neprimereno sedoj glavi“ (Uroš Smiljanić); druži se, brate, sa kim hoćeš, ali je naprosto užasavajuća činjenica da ti i nisi svestan koliko je tvojih istinskih fanova u živac ubolo to što sarađuješ sa... bah, neću je ni pominjati. Uostalom, Bora i drugovi verovatno pojma nemaju da je na njihovim koncertima sve manje fanova a sve više publike. Riblja Čorba možda jeste najveći srpski rock bend, ali je svaki dodir sa srpskom rock scenom odavno izgubila.

Zato je pomalo neobičan podatak da je Borina nova (osma po redu) knjiga, Šta je pesnik hteo da kaže, objavljena od strane Večernjih novosti, druga najprodavanija na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu (na prvom mestu je Alef  Paola Koelja). Ili možda i nije? Otkako sam pre nekoliko godina na sajmu knjiga u Nišu čuo kako dve curice komentarišu Sremčevu Zonu Zamfirovu rečima: „Vidi, napisali su čak i knjigu“ (ne lažem vas, časna reč!), a mog druga jedan stariji gospodin, pokazujući mu na Tolstojevo ime na koricama Ane Karenjine, pitao „Je l' si čuo za ovog? Valja li ovo nešto?“, siguran sam da sajmove knjiga posećuju ljudi najrazličitijeg profila. Možda je tih dve hiljade i kusur ljudi, koliko je na beogradskom sajmu kupilo Borinu knjigu, pomislilo: „Bora Čorba je komedijaš, ovo će me sigurno nasmejati...“. Svakako, tome je doprinela i cena od oko 500 dinara, za koju se, imamo li u vidu da uz knjigu dobijate  na poklon DVD Niko nema ovakve ljude! (retko glupo ime za album, složićete se) sa snimkom prošlogodišnjeg Čorbinog koncerta u Beogradskoj areni, može reći da je više nego pristojna.

Šta je pisac hteo da kaže, iako nije bez humora, ipak nije humorističkog karaktera. Ona je sačinjena od Borinih tumačenja sopstvenih stihova i autobiografskih crta koje osvetljvaju značenje ili nastanak pojedinih pesama. Kako uvijenost nikada nije bila odlika Borinog pesničkog jezika, većini njegovih pesama dodatno tumačenje nije ni potrebno, pa njegovi pokušaji tumačenja deluju prilično nevešti (tumačenje „Prezira“ se, na primer, u ovoj knjizi našlo bez dobrog razloga.) Uostalom, u knjizi dominiraju autobiografski i anegdotski momenti, pa je možda bilo ispravnije nazvati knjigu Zašto je pesnik rešio da kaže. I iako je veliki broj momenata iz Borine i Čorbine karijere, poput Borine odluke da napusti Suncokret, formiranja najpoznatije postave Ranog Mraza, sada već legendarnog Čorbinog koncerta na Tašmajdanu, političkih skandala zbog pesama „Na zapadu ništa novo“, „Besni psi“ i „Crni mercedes“, saradnje sa Johnom McCoyem i Eddyem Grantom, dobro poznat publici, Bora otkriva i nekoliko zanimljivih detalja koji su do sad ostali uglavnom manje poznati. Meni su, na primer, pre čitanja ove knjige bile poptuno nepoznate činjenice da se na čuvenom koncertu na Tašmajdanu u ulozi plesača, pored antibaletskog ansambla Ribetine, našao i Travolta iz Borče Grede, da je John McCoy insistirao da članovi Čorbe pesmu „Vetar duva, duva, duva“ otpevaju u alkoholisanom stanju, da je Dušan Radović Bori poklonio knjigu sa posvetom „Pesniku Bori Đorđeviću“, sa zavišću, Duško Radović“, itd. Poglavlja o pojedinim pesmama predstavljaju Borine reminiscencije na njegove kolege – „Pediculis Pubis“ na Gorana Bregovića, „Crvena su dugmad pritisnuta“ na Nikolu Čuturila, „Al Kapone“ na Džonija Štulića, a svojevrstan kuriozitet predstavlja uvršćivanje pesama „Sinoć sam pola kafane popio“ i „Ej, gdje će ti duša“, koje je Bora napisao za Željka Bebeka, u knjigu; svoje zasluženo mesto na stranicama knjige našli su i Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Dušan Prelević, Pop Mašina, Jugoslav Vlahović, Zoran Modli, Peca Popović, Enco Lesić, i drugi, ali je, iako ovo nije autobiografija, pomalo razočaravajuća činjenica da mesto u knjizi nije dobio Ivan Milosavljević Džule. Iako knjiga obiluje uspomenama na vreme na koje oni koji su tada bili mladi gledaju sa nostalgijom a mi koji smo danas mladi sa zavišću, Borin opis Tašmajdanskog parka (u sklopu poglavlja o pesmi „Dobro jutro“) je naprosto očaravajući. To je mali isečak iz slike jednog Beograda u kakvom je Bora jedino i mogao izrasti u „prvog srpskog uličnog pesnika novije generacije“ (kako ga je, pišući recenziju za zbirku poezije Ravnodušan prema plaču, nazvao Aleksandar Popović), i tu se, kao i, na primer, u Pogovoru, oglašava onaj iskreni i srdačni Bora koga je tako lako voleti.

Poglavlja o nekima od najlepših ljubavnih pesama Čorbe su prepuna stradanja mladog Borisava, i meni je, na izvestan način, teško palo kada sam otkrio da su neki od stihova u kojima sam se pronalazio vezani za konkretne ličnosti i događaje – a takvih pesama je u Borinoj karijeri, očigledno, bilo mnogo više no što ih je na albumu Minut sa njom. Ove pesme su u knjizi doživele potpunu demistifkaciju i postale tek priče o Borinim ljubavima pretočene u stihove. To nipošto ne znači da su ova poglavlja manje vredna pažnje. Ovo je samo upozorenje onima za čiji je život Bora napisao soundtrack: ova poglavlja biste možda želeli da preskočite – nakon čitanja može se desiti da pesme o kojima ona govore prestanu da budu Pesme Koje Je Bora Napisao Za Vas, i postanu pesme koje je napisao za sebe.

U knjizi je sadržano i nekoliko Borinih novijih pesama. Iz njih je očigledno i da Borino ubojito pero nije sasvim otupelo – „Trava može / biti štetna, / ako nije / kvalitetna“,  „U zakonu lepo piše / kada čovek sme da diše“ – ali i da se Bora, kao što već rekosmo, umnogome okrenuo zanatskom umeću, koje je često u sprezi sa bezbroj puta obrađivanim temama, i nefunkcionalnoj vulgarnosti – pesme „Hit“ i „Bilderberg“, na primer. Naposletku, tu je i veliki broj fotografija koje predstavljaju značajno i zanimljivo svedočanstvo o različitim periodima Borinog života i karijere.

Dakle, ako ste jedan od malobrojnih preostalih istinskih Borinih fanova, ova knjiga je za vas obavezno štivo. Ako niste, pružite joj priliku, ona za vas može predstavljati guilty pleasure. Što se mene lično tiče, ja ću ovu knjigu odložiti na policu, i vratiću joj se, kao uostalom i Čorbi, jednom kada, kako reče Pejović, sve ovo prođe i Borin opus ostane jedino što je važno.

(Balkanrock.com, 10. novembar 2011)

Ian Christe – Zvuk Zveri: Kompletna istorija heavy metala (2011)

Ovo je, koliko mi je poznato, prvi prikaz jedne knjige na ovom sajtu. Nadajmo se da neće biti i poslednji. Ponuda knjiga koje se bave rock muzikom u našim knjižarama nije oskudna, ali teško da se može reći da je bogata. Glavni razlog je svakako taj što se mali broj domaćih izdavača odlučuje za poduhvate koji neće doneti siguran profit, (kakve su, na primer, autobiografije Erica Claptona i Keitha Richardsa). Zato je ovakav poduhvat beogradske izdavačke kuće Red Box nesumnjivo hrabar potez, riskantan čak, budući da je knjiga štampana u 1000 primeraka (što je, kada je o ovakvoj knjizi reč, prilično veliki tiraž za naše prilike), a njena cena iznosi oko 2200 dinara, što je, složićete se, prilično mnogo.

Na cenu svake knjige (na žalost) ne utiče samo njen sadržaj, već i kvalitet izdanja, a izdanje ove knjige na srpskom jeziku je, recimo, luksuzno. Za ilustracije i grafičku opremu bio je zadužen (logično) Jakša Vlahović, koji je uradio sjajan posao. I iako ilustacija na koricama neodoljivo podseća na omot albuma Uvek ima neki đavo Srđana Marjanovića, koji je delo Jugoslava Vlahovića, Jakša dokazuje da je originalan umetnik koji neće još dugo biti u senci svog oca (i još jednom potvrđuje da još neko vreme neće biti novosti iz tabora Abonosa, jer je njihov vođa veoma zaposlen kao ilustrator). Ipak, ne možemo da se ne zapitamo da li je bilo moguće načiniti ovo izdanje manje luksuznim a pristupačnijim prosečnom čitaocu. Na primer, u sredini knjige se nalazi grupa fotografija na masnom papiru, ali nije sasvim jasno zašto su one zaslužile da se nađu tu, budući da, čak i za neposredna svedočanstva jednog vremena, nisu vrhunskog kvaliteta.

Autor Zvuka zveri (objavljenog prvi put 2004. godine) je američki pisac, novinar i DJ švajcarskog porekla, Ian Christe. U svojim kolumnama, objavljivanim u brojnim poznatim časopisama, se, pored heavy metala, bavi i novim tehnologijama i subkulturama. Svira u metal bendu Dark Noerd the Beholder. Pored Zvuka zveri, objavio je i knjigu Everybody Wants Some: The Van Halen Saga (2007), a kao koautor pojavljuje se u još nekoliko publikacija. Zvuk zveri: Kompletna istorija heavy metala je dosad prevedena na jedanaest jezika. Na srpski ju je preveo Goran Pavlović, kome se ništa ne može zameriti, osim možda što je imena određenih geografskih pojmova ostavio u originalu i što je na jednom mestu čuvenu pevačicu Carly Simon pretvorio u pevača Carly Simona.

Američka i britanska kritika su knjigu proglasile „prokleto dobro urađenim poslom“ (Revolver), „obaveznim štivom za sve fanove“ (Maxim) „Biblijom heavy metala“ (Library Journal); „Gotovo je nezamislivo da bi bilo koji drugi čovek na svetu to bolje učinio“, smatra Martin Popoff iz Record Collectora. Bilo je verovatno i negativnih kritika, ali izvodi iz njih teško da će biti odštampani na koricama – samo monolitna dela, poput Ex YU rock enciklopedije Petra Janjatovića, to sebi mogu da priušte. Naravno, ovakvi hvalospevi su preterani. Samo u Srbiji postoji bar nekoliko autora koji bi to uradili podjednako dobro, ako ne i bolje. Nakon velikog broja odgledanih dokumentarnih filmova i pročitanih knjiga na temu rock muzike, postao sam ubeđen da u Americi muzička kritika nije na visokom stupnju. Za mene su knjige poput Fatalnog ringišpila Aleksandra Žikića, Umetnosti pobune Ivana Ivačkovića ili 45 obrtaja: Priča o pesmama Dejana Cukića putokazi koji pokazuju pravac kojim treba ići kada se piše o rocku, dok je, na primer, knjiga Priča o AC/DC: Neka bude rok Susan Masino knjiga koje nikom ne bih preporučio.

Zvuk zveri je, doduše, više nego pristojna knjiga. Iako Christe jeste fan – nisam siguran, uostalom, da se heavy metalom ozbiljno može baviti iko ko to nije – on poseduje ono što nedostaje recimo Samu Dunnu (autoru sjajnih dokumentaraca Metal: A Headbanger's Journey i Global Metal) – kritički pristup. Na primer, dok su Christeove američke kolege sklone da početke heavy metala vide u pesmama „Ticket To Ride“ i „Helter Skelter“ Beatlesa, rifovima Kinksa, ili heavy blues zvuku Creama i Jimi Hendrix Experienca, te da pionirima heavy metala smatraju vesele hard rockere Kiss ili progressive majstore Rush, neretko umanjujući uticaj Deep Purplea na heavy metal scenu (videti serijal Heavy: The Story of Metal televizije VH1), Christe pionire heavy metala jasno identfikuje: to je velika trojka britanskog hard rocka – Led Zeppelin, Deep Purple i Black Sabbath. Težište, je naravno, na kumovima žanra, Black Sabbathu, ali Christe ne zaboravlja da pomene ni ogroman broj zaboravljenih rokera, poput Asterixa, Titanica, Lucifer's Frienda, Captain Beyonda, Banga, Bloodrocka, Budgiea i Flower Travellin' Banda, koji su bili na tragu ranog heavy metala, pa ni Hendrixa koga u ovom kontekstu pominje diskretno i vrlo umešno. Sa druge strane, Christe ne pominje Iron Butterfly, koji su svojim rock epom „In A Gadda-Da-Vida“ svakako zaslužili mesto među „protometalcima“, niti grupu Uriah Heep, što i nije toliko neobično, budući da oni ni u rodnoj Britaniji nisu baš pobrali lovorike za svoj uticaj na metal.

No, Christe je, kao što rekosmo metalac, i njegovo insistiranje na oštroj podeli između „rocka i metala“ ume da bude neopisivo iritantno. Sa druge strane, to je dobro, jer se Christe strogo drži onoga što piše na koricama knjige – ovo je istorija heavy metala u pravom smislu te reči. Led Zeppelin, Deep Purple, Alice Cooper, Aerosmith, Queen, Kiss, Rainbow i AC/DC su pomenuti (uglavnom) tačno onoliko puta koliko je to potrebno, i tačno tamo gde je to potrebno, što se meni, uglavnom, ne dopada. Ovo „meni“ dvaput podvlačim – ja sam više fan hard rocka no heavy metala, a, kada je o metalu reč, volim onaj označen kao „tradicionalni“. Sklon sam, dakle, da oštru granicu među teškašima koje slušam i ne povlačim. To opet ne znači da mogu poreći da je distinckiju između ova dva žanra Christe napravio vešto i, iznad svega, ispravno.

Christe čitaoca vodi sigurnom rukom kroz istoriju heavy metala, vešto odabirajući najvažnije momente iz karijere arhitekata heavy zvuka i najznačajnije događaje iz istorije žanra, ne zaboravljajući na sve ono što je pratilo uspon heavy metala – heavy metal modu, fanzine, pojavu nezavisnih metal etiketa, filmova sa heavy metal tematikom, te promenu odnosa muzičke industrije prema metalu, postavljanje koncertnih standarda – uklapajući ih u širu društvenu podlogu – pojava kablovske televizije, MTV-a, video igara, interneta, pravci kretanja celokupne muzičke industrije, kao i političke prilike u Americi, Britaniji, ali i svetu. No Christe i ovde ostaje Amerikanac – dok su neki značajni momenti, poput rapsprave o „porn rocku“ pred američkim Senatom na inicijativu Parents Music Resource Center-a (ne treba naglašavati da je neizbežni Dee Snider u ovoj knjizi itekako prisutan; no mali savet onima koji su ubeđeni, kao što sam i sam bio, da je Snider bio samo na pravom mestu u pravo vreme: preslušajte albume You Can't Stop Rock 'n' Roll i Stay Hungry Twisted Sistera) ili suđenja Ozzyju Osbourneu i Judas Priestu zbog samoubistava na koja su njhove pesme navodno nagnale one koji su ih počinili, tu, nema ni pomena Moscow Peace Festivala, nesumnjivo značajnog događaja u pomirenju Istoka i Zapada, događaja koji ujedno predstavlja i vrhunac glam metala. Činjenica da je na fascinantan način pronikao i vešto izrazio rečima suštinu izvođača poput Kissa („To je bio slatkiš obučen u heavy metal, žvakaća guma sa ukusom Black Sabbatha“), Yngwie Malmsteena („ [...] preplitao prstima po svojoj Startocaster gitari kao krupije koji meša karte u kazinu [...] Bio je oličenje sterilnog, egocentričnog metalca koji je ostao zarobljen u okvirima vlastite svesti o sopstvenoj veličini“) ili Nitroa („Nitro je porastao za još jedan nivo destilisanosti, apstrakcija koja je predstavljala vrhunac prevare, imitacija paljbe uz pomoć srebrnih pištolja“) otkriva Christeovu izuzentu moć zapažanja i smisao za humor.

Svakako da je pokušaj da se napiše „kompletna istorija heavy metala“ izuzetno ambiciozan, i toga je verovatno bio svestan i sam Christe (verujem da je odluka da se delo nazove „kompletnom istorijom metala“ bila ideja njegovog izdavača). Kada pristupite radu na ovakvom delu možete očekivati samo određenei stepen uspeha, ali nikako i potpuni uspeh. Christeu se može štošta zameriti. Iako daje presek tradicionalnog heavy metala, glam metala, thrash metala, speed metala, death metala, avant-garde metala i nu metala, termin „power metal“ Christe koristi samo kao oznaku za prelaznu formu između tradicionalnog heavy metala i thrasha, i činjenica da poglavlje koje bi se bavilo power metalom (u pravom smislu reči) nedostaje bolno je očigledna. (Christe se, međutim, bavi i istorijom hardcore punka i rapa kao značajnih izvora inspiracije za metal, pa čak i elektronske muzike koja je inspiraciju crpla iz metala, otkrivajući tako da poseduje svestranost neophodnu onima koji žele da se ozbiljno bave heavy metalom). Ja sam lično očekivao da će se ova istorija metala kretati u magičnom četvorouglu Black Sabbath – Judas Priest – Iron Maiden – Metallica, uz povremeno okretanje ka ostalim krupnim igračima i sporadično uključivanje onih manje značajnih, ali se tokom dobrog dela knjige čitava priča vrti oko benda za koji je izvesno da je Christeu omiljeni – Metallice. Ključni igrači, ili barem većina njih – Scorpions, Motörhead, Van Halen, Def Leppard, Venom, Manowar, Mötley Crüe, Celtic Froost, Dio, Slayer, Anthrax, Megadeth, Death, Pantera – su tu, no biografija nijednog od njih nije obrađena tako detaljno poput Metallicine. I dok je rad Metallice na svakom njihovom albumu detaljno prikazan, Blaze Bayley, na primer, u knjizi nije ni pomenut. Umnogome opskurnim bendovima poput Ravena, Armored Sainta i Hiraxa, očigledno Christeovim favoritima, dato je dosta prostora nauštrb mnogih značajnijih bendova – dok su Helloween, Dream Theater i Danzig, bendovi od ogromnog značaja za istoriju žanra, dobili jedva po rečenicu, neki, poput, Toola, Living Coloura ili Gamma Raya nisu čak ni pomenuti. Više prostora mogao je dobiti i UFO, kao bend čiji su radovi odigrali značajnu ulogu mosta između ranog heavy metala i Novog talasa britanskog metala, a koji je u knjizi u nekoliko navrata tek sporadično pomenut, kao i Alice Cooper, čiji je uticaj na razvoj žanra jasno istaknut, ali su njegovi heavy metal radovi u potpunosti zanemareni. Naposletku, knjiga koja pretenduje na titulu Kompletne Istorije Heavy Metala svakako se morala pozabaviti onom mnogobrojnom (pre svega hard rock) bratijom koja je bar jednom u svojoj karijerii zalutala u metal vode – kao ogroman poštovalac lika i dela Davida Coverdalea ne mogu da oprostim Christeu što je Whitesnake u knjizi samo jednom pomenuo, i to samo pomenuo.

Christeu se potkralo i nekoliko faktografskih grešaka: Tony Iommi nije sebi odsekao dva prsta, već jagodice prstiju – prosto je neverovatno da je ova informacija nepoznata autoru, a mogućnost da je u pitanju greška prevodioca možemo gotovo isključiti; možda je Christe želeo da pomalo mitizira ličnost gitariste Sabbatha – na jednom mestu će ga uporediti sa čuvenim jazz gitaristom Djangom Reinhardtom (koji je teško povredio dva prsta leve ruke u požaru, postavši potom virtuoz na gitari); „Metal Health (Bang Your Head)“ Quiet Riota se nije popela na vrh top lista; mnogo bliža vrhu bila je njihova verzija pesme „Cum On Feel the Noize“, iako na sam vrh ni ona nije dospela: album Slave To The Grind Skid Rowa nije njihov debitantski već drugi album, i nije bio „poslednji trzaj one vrste metala koja je suviše vremena provodila diveći se sebi ispred ogledala“, već je predstavljao njihov zaokret ka žešćem zvuku i ozbiljnijim temama; Necronomicon je fiktivna knjiga (u svojim delima ju je pominjao horor pisac H. P. Lovecraft, da bi to, još za njegova života, počeli da rade i drugi autori), pa tako ne može biti „omiljeni književni izvor za heavy metal“; itd. Možda ćete reći da sam cepidlaka, ali autor koji izvesnom kritičaru zamera što nije izvršio „rutinsku proveru podataka“ pa je Metallicu nazvao „danskim hard rock kvartetom“ zaslužuje kritike za slične propuste – verujem da bi se i on sam složio sa tim.

Knjiga nudi ogroman broj listi albuma koji, po mišljenju Christea, predstavljaju reprezantivne albume pojedinih žanrova i epoha. Christe je mudro izbegao sačinjavanje bilo kakvih top lista, znajući da one po pravilu moraju biti subjektivne, i da je broj takvih lista jednak broju fanova. Njegove liste su pre sugestije onima koji bi da se upoznaju sa osnovnim konturama žanra i ujedno savršen soundtrack za čitanje njegove knjige. Naposletku, tu su liste „filmova po ukusu metalaca“ i „stvari nebitnih za metal, ali od presudne važnosti za čovečanstvo“, u kojima Christeov britki humor još jednom dolazi do izražaja.

U poglavlju naslovljenom „World metal: globalizacija heavy metala“ prikazan je uticaj koji je metal ostavio na neanglosaksonski svet. Nisam očekivao da će Jugoslavija biti pomenuta, a da je kojim čudom i bila pomenuta, Christe bi o njoj sigurno pisao kao o „zemlji Istočnog bloka“ u kojoj je metal doživeo veliku popularnost. Očekivanja su mi se ispunila – Jugoslavije i jugoslovenskih bendova u ovoj knjizi nema, ali, ako ćemo pravo, naši metal bendovi to i nisu naročito zaslužili. Eventualno, ostaje žal što „naš“ Laibach, kao bend koji je posredno izvršio ogroman uticaj na metal, nije dospeo na stranice ove knjige.

Ovaj prikaz neću završiti onim konvencionalnim: „Ovu knjigu morate imati“. Prvo, ne znam da li je možete priuštiti; njena cena možda predstavlja sedminu vaše mesečne zarade. Drugo, u knjizi, iako je sve lepo sročeno, nećete naći ništa što ne piše negde drugde, a teško i da će vas celokupan sadržaj ove knjige zanimati. Ali ako imate dve hiljadarke sa kojima ne znate šta ćete, a želite da uživate u Christeovom spisateljskom daru (koji se ne može osporiti), kupite ovu knjigu. Jednostavno – nije loša.

(Balkanrock.com, 21. oktobar 2011)

Pandora's Box - Original Sin

„If light were dark and dark were light

The moon a black hole in the blaze of night

A raven's wing as bright as tin

Then you, my love, would be darker than sin“

( „Invocation“)

Kada sam se nedavno susreo sa koncept-albumom Ljubav beogradskih hard rockera Trigger (ovaj sjajni album se pojavio 2007, i, iako sam imao prilike da čujem neke od pesama sa albuma i ranije, preslušao sam ga tek pre nekoliko meseci), nisam mogao da u glavi ne povučem paralelu između ovog albuma i albuma Original Sin pop rock grupe Pandora’s Box. Jasno je da sličnosti u zvuku dva benda ne treba tražiti – u pitanju je sličnost u koncepciji ova dva albuma. I iako ne verujem da je Original Sin ikada predstavljao deo muzičke lektire Dušana Svilokosa Đurića (gitariste Trigerra i autora pesama), mračna atmosfera Ljubavi, („Alisa se našla s druge strane ogledala i otkrila da je završila u Sodomi i Gomori“ – Hadžo) me je neodoljivo podsetila na atmosferu albuma Original Sin, nabijenog erotikom i gotikom, „baroknom strašću i ’sleazy’ nevinošću [...] tinejdžerskim požudnim snovima “ (Malcolm Dome), albuma „toliko grandioznog, toliko naduvanog [...] da bi se morao označiti sa ’Metal’“ (Neil Jeffries).

Spiritus movens benda Pandora’s Box bio je Jim Steinman, kompozitor i producent opčinjen radom producenta Phila Spectora i nemačkog kompozitora Richarda Wagnera, koji je svetsku slavu stekao saradnjom sa Meat Loafom na hit albumu Bat Out Of Hell (1977). Tokom osamdesetih je objavio jedan solo album (Bad For Good, 1980), sarađivao i razilazio se sa Meat Loafom u još par navrata, sarađivao sa pevačicom Bonnie Tyler, gitaristom Billyem Squierom, hard rock bendom Def Leppard (doduše neuspešno) i gothic rock bendom The Sisters Of Mercy, između ostalih, da bi 1989. oko sebe okupio grupu pevačica božanstvenog glasa – Pandora’s Box je, dakle, pre  Steinmanov projekat nego bend u pravom smislu reči – i sa njima snimio album Original Sin. I iako album nije doživeo očekivani uspeh, većina pesama će, ponovo snimljena (šest pesama sa albuma je kasnije snimio Meat Loaf, jednu pevačica Taylor Dayne, a jednu Celine Dion), doživeti ogroman uspeh.

Zvanični članovi benda bile su pevačice Gina Taylor (na slici u gornjem levom uglu), Ellen Foley (u gornjem desnom uglu), Deliria Wilde (u donjem levom uglu), Elaine Caswell (u donjem desnom u uglu), i sam Steinman (u sredini), koji je na albumu bio potpisan kao klavijaturista. Tri pevačice su prethodno već sarađivale sa Steinmanom: Caswellova je pevala na nekoliko demo snimaka Steinmanovih pesama; Wildeova je bila članica benda Fire Inc., koji je snimio samo dve pesme (obe je napisao Steinman), za film Vatrene ulice; najpoznatija članica benda, Ellen Foley, je slavu stekla pojavljivanjem na Meat Loafovom albumu Bat Out Of Hell, u pesmi „Paradise By The Dashboard Light“; godine 1979. je objavila svoj prvi solo album Night Out i pojavila se u filmu Kosa, 1980. snimila duet „We Gotta Get Outta Here“ sa Ianom Hunterom (nekadašnjim pevačem glam rockera Mott the Hoople) i pojavila se na albumu Sandinista! punk velikana The Clash (u vreme snimanja albuma se zabavljala sa Mickom Jonesom, gitaristom Clasha, a čuvena pesma „Should I Stay Or Should I Go“, sa Clashovog albuma Combat Rock, bila je inspirisana upravo potresima u njihovoj vezi); godine 1981. je objavila svoj drugi album, Spirit Of St. Louis, a 1983. svoj treći i poslednji solo album, Another Breath. Među muzičarima koji su učestvovali u snimanju albuma Original Sin bili su i pijanista Roy Bittan, član E-Street Banda (pratećeg benda Brucea Sprinsteena) i Steinmanov stari saradnik (odsvirao je klavirske deonice na Bat Out Of Hell, Bad For Good i dvema pesmama Fire Inc.-a), koji je prethodno sarađivao i sa takvim velikanima rocka kao što su Dire Straits, Peter Gabriel, David Bowie i Stevie Nicks, klavijaturista Jeff Bova, nekadašnji član pratećeg benda jazz pijaniste Herbiea Hancocka, i Tony Levin, basista progressive rock banda King Crimson.

Original Sin je, rekosmo, u suštini pop rock album. Albumom dominiraju balade, a ono malo pesama bržeg ritma je poprilično loše. I dok je „Good Girls Go To Heaven (Bad Girls Go Everywhere)“ (nije je otpevala nijedna od zvaničnih članica benda, već Holly Sherwood, koja je prethodno sarađivala sa Steinmanom kao članica Fire Inc.-a), pesma o adolescentskom dobu i buđenju seksualnosti, čak i simpatična – mada je razlog što tako mislim verovatno taj što sam se sa ovom, originalnom verzijom pesme upoznao nakon što sam je čuo u Meat Loafovoj upečatljivoj interpretaciji, sa dodatkom uvoda na saksofonu i heavy rifa – „My Little Red Book“ i „Twentieth Century Fox“ su poprilično odbojne. „My Little Red Book“, obrada pesme grupe Love, je još i slušljiva, uprkos 80s synth zvuku, ali „Twentieth Century Fox“, obrada pesme Doorsa, sa sve fanfarama 20th Century Foxa, semplovanim Hendrixovim glasom („Foxy“) i pasažom iz „Light My Fire“, ulazi u red najgorih obrada svih vremena. Dakle, pored toga što balade čine okosnicu albuma, u njima leži i njegov glavni kvalitet. I iako Steinmanove balade, ruku na srce, liče jedna na drugu – Steinman, istina, ne insistira uvek na pompeznosti kada je o baladama reč („Heaven Can Wait“ Meat Loafa, „1959“ grupe Sisters of Mercy), ali neobjašnjivo je zašto u njegovim baladama mora da dominira klavir – na ovom albumu slušalac to gotovo i da ne primećuje. Svakako je Steinman opasnost da album zazvuči monotono umnogome izbegao instrumentalima i monolozima, ali to mu je uspelo prevashodno zahvaljujući njegovom lirskom daru. Baveći se su pop muzici bezbroj puta prežvakanim temama, Steinman je uvek uspevao da izbegne klopku banalnosti i da njegove balade zvuče istinski nežno i proživljeno, delom zbog zdrave doze erotike i bombastičnosti, a delom zato što je u njima često pristuan prizvuk nečeg fantastičnog, magijkog i bajkovitog (pričom o Petru Panu i Nedođiji, na primer, je Steinman bio insprisian tokom čitave karijere). Tako je „It's All Coming Back To Me Now“, jedna od najlepših i najemotivnijih Steinmanovih balada, inspirisana gotskim elementima Orkanskih visova Emili Bronte. I upravo mi je „It’s All Coming Back To Me Now“ odzvanjala u glavi nakon slušanja Ljubavi – ona, naime, predstavlja mnogo više od pesme o izgubljenoj ljubavi. Već sami pasaži iz instrumentala „Requiem Metal“ na početku pesme unose izvestan nemir u slušaoca, i ako zagrebete ispod površine otkrićete nešto erotično ali i mračno čežnjivo na neki neobjašnjiv način („The flesh and fantasies – all coming back to me“) – pesma budi ovaj osećaj u vama i ako niste gledali spotove za ovu pesmu (kažem spotove, jer su pesmu nakon grupe snimili i Celine Dion i, naravno, Meat Loaf), od kojih se svaki na svoj (onaj za originalnu verziju na erotičan, onaj za verziju Celine Dion na ljigav, a onaj za Loafovu verziju na romantičan) način bavi temama ljubavi i smrti. Sam Steinman je otkrio da je isnpiraciju pronašao u najmakabrističnijem momentu Orkanskih visova: „Ovo nisu Orkanski visovi Kate Bush – mali, veseli Orkanski visovi [pesma „Wuthering Heights“ Kate Bush sa njenog albuma The Kick Inside iz 1978]. Scena koju [u filmovima] uvek izbace je ona kada Hitklif iskopa telo Ketrin i sa njim pleše po plaži na mesečini. Mislim da malo šta može da bude operatičnije i strastvenije Želeo sam da napišem pesmu o mrtvim stvarima koje se vraćaju u život. Želeo sam da napišem pesmu o tome kako je biti porobljen i opsednut ljubavlju, a ne samo očaran i srećan. Pesma je o mračnoj strani ljubavi.“ Najpesničkiji predmet na svetu je smrt u tesnoj vezi sa Lepotom, smatrao je Edgar Alan Po, a Steinman se (kao i Trigger – „U torbi od plastike“) ovim predmetom pozabavio sa prilično uspeha.

Ovaj mračni osećaj je do punog izražaja došao u monolozima – kratkom uvodnom „Invocation“, „I've Been Dreaming Up A Storm Lately“, koji izgovara Steinman, i koji, iako lirskiji, zaostaje pomalo za onim morissonovskim sa Meat Loafovih albuma („Nocturnal Pleasure“, „Wasted Youth“, pa i uvoda za „You Took The Words Right Out Of My Mouth“), i „The Want Ad“, u kome je Steinman, baveći se perverznom stranom seksualnosti, pokazao sav raskoš svog lirskog talenta i koja se može uvrstiti u sve antologije svetske rock poezije – te u pesmi „Original Sin (The Natives Are Restless Tonight)“, koja, uprkos odsustvu plemenskih ritmova, priziva slike vudu rituala. Osećanje nelagode izazivaju i instrumentali – vagnerijanski „Requiem Metal“ (zapravo pasaž iz Rekvijema Đuzepea Verdija; Steinman je sa heavy metalom imao jako malo dodirnih tačaka u svojoj karijeri, ali je oberučke prihvatio metal ikonografiju – uostalom, pesmom „Bat Out Of Hell“ dominiraju upravo apokaliptične slike i žudnja za slobodom) i „The Opening Of The Box“, i klavirski „Pray Lewd“ (virtuozno odsviran medley – nije ga odsvirao Bittan, već Steven Margoshes – sačinjen od melodija nekoliko pesama sa albuma). Ostalim baladama – „Safe Sex“ (svakako pomalo nesrećno odabran naziv), „It Just Won't Quit“ i „The Future Just Aint’ What It Used To Be“ više dominira osećanje sete no ono mračno i jezovito. No u njima nema patetike – njima dominira mirenje sa prolaznošću ljubavi i neizvesnošću koju nosi budućnost. Ali, kao što je na dno Pandorine kutije položena nada, tako se i poslednja pesma na albumu, „The Future Just Ain’t What It Used To Be“, završava prekrasnom gospel verzijom refrena – Steinman je majstor u tome da slušaoca, nakon plovidbe nemirnim i uzburkanim morem, okrene ka horiznontu za koji tone Sunce, i da ga podseti da će se ono, ma šta se dogodilo, i sutradan pojaviti.

Original Sin svakako zauzima zapaženo mesto u Steinmanovom opusu. Steinman se nikada nije libio komercijalnosti i Original Sin je pop album snimljen sa očiglednim pretenzijama da postane komercijalno veoma uspešan. Sa druge strane, Steinman je tokom svoje karijere retko pristajao na kompromise, pa je tako Original Sin album sa njegovim prepoznatljivim pečatom, prepun iznenađuujućih i bravuroznih detalja i sa nesumnjivo rock poetikom. Po rečima Pieroa Scaruffia, album je „spojio dekadenti rock sedamdesetih i punk duh osamdesetih“. Steinmanova opera o prvobitnom grehu, „brutalna, kolosalna muzika maničnih krešenda, surovih ritmova i fantastičnih horskih deonica“ (Scaruffi), je jedan izgubljenih dragulja rock muzike, koji je, uprkos nesumnjivom kvalitetu, zalutao u svom putu do publike.

(Balkanrock.com, 2. septembar 2011)

Album po album: Meat Loaf

„Postoje likovi na koje se ugledam kada sam na sceni – King, Kong, Godzila, Hulk. Uvek sam govorio da bi ta osoba, ako je pustim van bine, mogla da ubije nekoga!“

Meat Loaf

„Nisam siguran ni da on sam zna ko je Meat Loaf. On definitivno postaje osoba iz pesme.“

Jim Steinman

Nisam siguran kada sam se tačno susreo sa muzikom korpulentnog rokera, ali znam da je to bilo u Vreme Pre Interneta, vreme od pre samo nekoliko godina, ali vreme koje se čini beskrajno daleko. U sredini u kojoj američki stadionski hard rock uživa vrlo malo popularnosti šanse da se sretnem sa Loafovom muzikom bile su veoma male: njegovih albuma, naravno, nije bilo među pločama mojih roditelja i roditelja mojih drugova i ne sećam se da ga je ijedan stariji roker ikada pomenuo. O Loafu sam znao vrlo malo: da je više nego „elegantno popunjen“ (otud, valjda, i nadimak), da je njegov Bat Out Of Hell jedan od najprodavanijih albuma svih vremena – omotom, koji sam imao prilike da vidim, sam, kao strastveni ljubitnik fatastike i stripa, bio oduševljen – i da je autor pesama na album izvesni Jim Steinman. Samo toliko. Moguće je, doduše, i da sam na radiju čuo „I’d Do Anything For Love“. Jednom prilikom mi je do ruku došla nemačka kompilacija pod imenom Rock Busters (čini mi se), na kojoj se nalazila i numera „Bat Out Of Hell“. Ono što sam osetio nakon samo dvadesetak sekundi slušanja ravno je onome što sam osetio kada sam prvi put čuo „Rock You Like A Hurricane“ ili „Still Of The Night“.

Kasnije sam saznao da je Meat Loaf (rođen kao Marvin Lee Aday) nakon nastupanja na Brodveju, saradnje sa pevačicom Shaun Murphy i pojavljivanja u filmu The Rocky Horror Picture Show, upoznao Jima Steinmana , kompozitora fasciniranog delom Phila Spectora, Jima Morrisona, Bruce Sprinsteena i Richarda Wagnera, brodvejskim mjuziklima i pričom o Petru Panu, za koga je Loaf postao idealna muza. Rezultat njihove saradnje bio je Bat Out Of Hell, prvi „Wagnerian rock“ albuma u istoriji (termin je skovao sam Steinman), zlatnim slovima upisan u stranice Istorije Rocka. Nastavak je bio pun blistavih i mračnih trenutaka, uspona, padova i ponovnih uspona, kao i u svakoj drugoj velikoj rock ’n’ roll priči.

Stoney & Meatloaf (1971)

Meat Loaf je svoj malo poznati prvenac snimio još 1971. godine sa pevačicom Shaun Murphy. Njih dvoje su se upoznali kada su počeli da glume u mjuziklu Kosa u Detroitu, i nedugo potom počeli da nastupaju zajedno pod imenom Stoney and Meatloaf. Duo je uspeo da privuče pažnju diskografske kuće Motown, godinama vodeće na polju „crne muzike“, snimivši album, koji, iako solidan komad soula – odsvirali su ga The Funk Brothers, bend koji je svirao na snimcima brojnih zvezda Motowna – kvalitetom vrlo malo odudara od sličnih izdanja iz tog perioda. Sa albuma se ipak izdvajaju „(I’d Love To Be) As Heavy As Jesus“, koja u Loafovom izvođenju dobija izvesni autokarikaturalni prizvuk, „Game Of Love“, u originalu pesma bračnog para Turner, ovde u sjajnom izvođenju Murphyjeve, i jedini hit sa albuma, „živahna „What You See Is What You Get“, koja se našla i na Loafovom live albumu Live Around The World iz 1996, što je jasno otkrilo da se Loaf nije odrekao svojih soul početaka.

Bat Out Of Hell (1977)

O Loafovom znamenitom solo prvencu je na ovom sajtu pre nekoliko godina već pisao moj kolega Aleksandar Urošević. Da ne bih ponavljao već rečeno, preporučujem vam da pročitate njegov tekst  ovde.

Dead Ringer (1981)

Steinman je rad na onome što je trebalo da predstavlja nastavak albuma Bat Out Of Hell počeo već 1978, ali je život zvezde iscrpeo Loafa toliko da nije bio sposoban za ikakav ozbiljniji poduhvat. Steinman je pesme koje je napisao objavio na albumu Bad For Good (deo tih pesama naći će se na kasnijim Loafovim izdanjima) i prihvatio se pisanja novog albuma za Loafa. Rezultat je bio Dead Ringer, snimljen tek četiri godine nakon Loafovog solo prvenca, na kome je dvojac, da li zato što nije želeo ili nije umeo drugačije, ponovio formulu sa predthodnog albuma: trunčica hard rocka („Peel Out“, „I'll Kill You If You Don't Come Back“), klavirske balade („More Than You Deserve“, čiji refren, sudeći po onome što je Loaf nagovestio na albumu VH1 Storytellers, aludira na grupni seks, „Read 'Em And Weep“, „Everything Is Permitted“), Steinmanov monolog (ovde u vidu zasebne numere „Nocturnal Pleasure“) i duet sa ženskim vokalom (ovoga puta Cher, u naslovnoj numeri, koja, uprkos tome što je sjajna rock ’n’ roll pesma, zvuči kao nešto što se pušta u poluvremenu utakmice američkog fudbala, pa je stoga pomalo odbojna), ne odstupajući mnogo ni od prateće ikonografije: na omotu se nalazi dugokosi motociklista, uvodnu „Peel Out“ otvara zvuk motora, a i Steinmanov monolog „Nocturnal Pleasure“ se poigrava sa sličnom tematikom. No, iako se koncepcija albuma malo razlikuje od koncepcije prethodnog, Dead Ringer spada u red boljih Loafovih izdanja. I uopšte, dvojac Steinman-Loaf tokom godina pokazao vrlo malo sklon eksperimentsianju – formule koju su njih dvojica postavili na Bat Out Of Hell Loaf je, kada je shvatio da ona kod publike najbolje prolazi, počeo da se drži i na albumima na kojima nije sarađivao sa Steinmanom – upravo je ta više puta rabljena formula postala Loafov zaštitni znak.

Midnight At The Lost And Found (1983)

Već sam omot albuma originalnog naziva Midnight At The Lost And Found na kome se nalazi samo Loafova fotografija (ali ne i njegov logo) nagoveštava da je reč o nešto drugačijem albumu nego što su prethodna dva. U svađi sa Steinmanom, a pritisnut zahtevima izdavačke kuće, Loaf je bio prinuđen da traži usluge drugih autora, pa i da se sam oproba kao autor, snimivši album koji je bio u potpunosti lišen Steinmanove operske pompeznosti i gotovo u poptunosti lišen hard rock prizvuka (iako je gitaru odsvirao čuveni blues rock/hard rock gitarista Rick Derringer). No ne može se reći da je rezultat razočaravajući – album sadrži pregršt pesama vrednih pažnje: naslovna numera zanimljivog ritma ostaće u Loafovom repertoaru dugo nakon objavljivanja albuma, sjajna obrada pesme „Promised Land“ Chucka Berryja je pomalo na tragu naslovne numere sa prethodnog albuma, „Fallen Angel“ spada u najlepše Loafove balade, a uvodna „Razor’s Edge“ predstavlja jedan od njegovih vokalnih vrhunaca; i pop-obojena „Priscilla“, duhovita „You Can Never Be Too Sure About The Girl“ i balada „Don’t You Look At Me Like That“, duet sa Dale Krantz-Rossington (nekadašnjom članicom The Rossington-Collins Banda i suprugom Garyja Rossingtona, gitariste benda Lynyrd Skynyrd) imaju svog šarma. Midnight At The Lost And Found je, ako ništa drugo, pitak album koji zavređuje pažnju kao jedan od retkih Meat Loafovih nemeatloafovskih albuma.

Bad Attitude (1984)

Bad Attitude predstavlja Loafov povratak onome u čemu je najbolji: hard rock himnama, baladama i duetima sa pevačicama božanstvenog glasa (Clare Torry u „Bad Attitude“ i Zee Carling u „Jumpin’ The Gun“), uz prateću ikonografiju – omot je urađen u stilu omota za Bat Out Of Hell i Dead Ringer. Čak se i Steinman pojavio na albumu kao autor, potpisujući, doduše, samo dve pesme: „Nowhere Fast“, koju je prethodno, u nešto drugačijoj verziji, snimila grupa Fire Inc. za mjuzikl Vatrene ulice – iako je verzija grupe Fire Inc. poznatija, Loafova, „rokerskija“, je svakako upečtaljivija – i baladu „Surf’s Up“. Naslovna numera, duet sa pevačem grupe The Who, Rogerom Daltreyjem, u kome Loaf i Daltrey, u ulogama mladića i zrelog čoveka, optužuju jedan drugog da imaju „lošu narav“, jedan je od najblistavijih bisera Loafove karijere, ali za njom ne zaostaje puno ni najveći hit sa albuma, „Modern Girl“, u kojoj se pojavljuje pevačica Clare Torry (poznata po pojavljivanju u pesmi „The Great Gig In The Sky“ Pink Floyda). Balade „Piece Of the Action“ i „Cheatin' In Your Dreams“ malo odstupaju od šablona koji je Steinman postavio na Bat Out Of Hell, ali balada „Sailor To A Siren“ predstavlja jednu od „moćnijih“ power balada osamdesetih. Iako se sa Bad Attitude Loaf našao na ivici da napravi potpuni zaokret ka hard rocku – gitaru na albumu je svirao Bob Kulick, koji je pre toga sarađivao sa grupom Kiss (njegov brat Bruce kasnije će postati član Kissa) i Paulom Stanleyjem – on to ipak nije učinio; „Nowhere Fast“, „Don’t Leave Your Mark On Me“ i „Sailor To A Siren“ će svojim zvukom donekle najaviti Loafov sledeći album.

Blind Before I Stop (1986)

Druga polovina osamdesetih predstavljala je drugo zlatno doba hard rocka, a Meat Loaf je imao materijal za hit album. Avaj, produkcija je poverena Franku Farianu, nemačkom autoru i producentu izrazito pop senzibilteta (poznatom po saradnji sa grupama Boney M i Milli Vanilli, između ostalih). Rezultat je bila mešavina synthpopa i hard rocka, stilski veoma nalik soundtrack albumu (objavljenom iste, 1986. godine) za film Top Gun. Album je ipak imao da ponudi nekoliko dobrih pesama: uvodnu „Execution Day“, (u snimanju ove i još dve pesme učestvovao je čuveni saksofonista Mel Collins), „Rock ’n’ Roll Mercaneries“, duet sa pevačem Johnom Parrom sličnog pop rock/hard rock profila, te duhovito dvosmislenu hard rock himnu „Blind Before I Stop“ („Oslepećeš ako ne prestaneš“ je ekvivalent upozorenju „Od toga se suši kičma“); „Masculine“, koja svojim govornim uvodom dobija itvestan ironični prizvuk i svakako dobija na šarmu, jedan je od bisera Loafove karijere, a sjajna „Rock ’n’ Roll Hero“ je mudro odabrana za poslednju na albumu. Sa druge strane, pesme „A Man And A Woman“ i „Special Girl“ previše odišu duhom popa osamdesetih da bi se dopale i najzagriženijim Loafovim fanovima. Sve u svemu, Loaf je priliku da snimi album koji bi, i u ogromnoj konkurenciji glam metal albuma, postao jedan od boljih hard rock albuma druge polovine osamdesetih, nažalost, propustio.

Live At Wembley (1987)

Nakon niza studijskih albuma koji ni po kvalitetu ni po uspehu nisu uspeli da se približe Slepom mišu iz Pakla, Loaf se fokusirao na žive nastupe, uspevši da, nakon iscprljujućih turneja, stvori (ili ponovo oformi) ogromnu bazu fanova u Britaniji. Live At Wembley (koji nije snimljen na čuvenom hramu fudbala, već u Wembley Areni, višestruko manjeg kapaciteta) predstavlja Loafov live prvenac i Loafov live vrhunac. Pesme sa Blind Befor I Stop zvuče upravo onako kako je trebalo da zvuče na samom albumu, ali je i ostatak pesama prilagođen duhu vremena u kome je album nastao – tako „Two Out Of Three Ain’t Bad“, sa dugačkim gitarskim soloom, postaje tipična ’80s power balada; sa druge strane, „You Took The Words Right Out Of My Mouth“ i „Paradise By The Dashboard Light“ nisu nepotrebno razvučene (kakve su neretko na ostalim Loafovim live izdanjima). Album zatvaraju najbolja live verzija pesme „Bat Out Of Hell“ (savršene za otvaranje koncerta, ali zauvek obeležene žigom „pesme koja se čuva za kraj“) i medley sačinjen od rock ’n’ roll klasika – praksu uvršćivanja obrada na live albume Loaf će nastaviti i na kasnijim izdanjima.

Bat Out Of Hell II: Back Into Hell (1993)

Drugi deo Bat Out Of Hell trilogije predstavlja jedan od najvećih comebacka u istoriji rock muzike – po rečima samog Steinmana „još heroičniji, epskiji, operskiji i strastveniji“ od prvog dela, Bat Out Of Hell II predstavlja dostojan nastavak albuma Bat Out Of Hell i, kada je o Meat Loafovim albumima reč, favorit autora teksta. Iako je Steinman želeo da sa Loafom snimi nastavak albuma Bat Out Of Hell još krajem sedamdesetih, zbog Loafovih problema sa glasom i nesuglasica sa izdavačkom kućom rad na drugom delu je obustavljen. I iako će dvojac tokom osamdesetih sarađivati i razilaziti se u još par navrata, biće potrebno da Loaf svojim live nastupima povrati deo nekadašnje popularnosti da bi pevač i kompozitor 1990. počeli rad na novom albumu. Iako je Steinman već imao spremnih pesama u rukavu – u pitanju su pesme prethodno objavljene na njegovom solo albumu Bad For Good i albumu Original Sin njegove grupe Pandora’s Box (o kojoj u ovoj rubrici nekom drugom prilikom) – rad na albumu je trajao gotovo tri godine. Deo ekipe sa prvog dela je učestvovao i u radu na drugom: Todd Rundgren je, zajedno sa Loafom i Steinmanom, radio na aranžmanima, a većinu klavirskih deonica odsvirao je Roy Bittan. Na nekim pesmama klavir je svirao Bill Payne (poznat kao član benda Little Feat), a gitaru je na većini pesama odsvirao Pat Thrall (nekadašnji član Pat Travers Banda i Asiae). Nije potrebno naglasiti da se album drži poznatog šablona: rokačine, balade u kojima dominira klavir, dueti, Steinmanov monolog – novina je samo instrumentalni intermezzo, koji će od ovog albuma postati sastavni deo šablona. No, to ne znači da je Bat Out Of Hell II: Back Into Hell samo tipičan Loafov album koji je naslovljen Bat Out Of Hell II i ukrašen omotom sa dugokosim bajkerom i čudovišnim šišmišem. Iako, kao što je to slučaj i sa Bat Out Of Hell, ne postoji jasna priča koja pesme povezuje u celinu, neizbežno se nameće utisak da je drugi deo trilogije priča o tinejdžeru koji se nakon neuspešnog bekstva iz „kaljuge“ vraća u tu „staru rupu punu truleži“, vraća u Pakao; da je tinejdžer sada mlad čovek, na momente setan a na momente pun besa, ali još uvek spreman na pobunu; da je svet drugog dela zapravo svet prvog dela trilogije naslikan za nijansu mračnijim bojama. Tako uvodna „I’d Do Anything For Love (But I Won’t Do That)“ (duet sa malo poznatom Lorraine Crosby), koju otvaraju zvukovi gitare koja reži poput motora i klavira deluje baš kao nastavak pesme „Bat Out Of Hell“. „Life Is A Lemon And I Want My Money Back“ je himna besa i rezignacije, nasuprot koje se ističe nežna „molitva rock ’n’ rollu“ „Rock & Roll Dreams Come Through“ (u spotu za ovu pesmu pojavila se mlađana Angelina Jolie), koja odiše optimizmom. „Out Of The Frying Pan (And Into The Fire)“ je tipična Loafovska rokačina, ali je „Everything Louder Than Everything Else“, kojoj prethodi Steinmanov monolog „Wasted Youth“, u kome je uticaj Jima Morrissona očigledniji nego ikad, predstavlja hard rock himnu u rangu „Bat Out Of Hell“. „Good Girls Go To Heaven (Bad Girls Go Everywhere)“ otvara „seksi“ zvuk saksofona, na koji se nadovezuje rif koji se pojavljuje i na trećem delu trilogije i koji je mogao postati izvrstan lajtmotiv da ga se Steinman ranije setio. „Objects In The Rear View Mirror May Appear Closer Than They Are“, u kojoj se Steinman pozabavio nešto ozbiljnijim temama nego što su tinejdžerske melodrame, jedna je od najlepših Loafovih balada, ali za njom puno ne zaostaju ni „It Just Won’t Quit“ i „Lost Boys And Golden Girls“ (od svih Steinmanovih dela verovatno najviše inspirisana pričom o Petru Panu, što se može naslutiti i iz samog naslova). Album upotpunjuje klasičnom muzikom inspirisan intermezzo „Back Into Hell“, koji se, možda na nesreću, našao na kraju umesto na početku albuma. Loafovo i Steinmanovo drugo remek-delo je zasluženo postiglo ogroman komercijalni uspeh: dospelo je na prvo mesto top lista u Americi, Britaniji i Australiji, a „I’d Do Anything For Love“ se popela na prvo mesto top lista u dvadeset osam zemalja; u vreme kada je grunge uveliko zbacio sa trona šljokičavi hard rock ovo je svakako bilo iznenađujuće.

Welcome To The Neighbourhood (1995)

Meat Loaf je objavljivanjem Welcome To The Neighbourhood očigledno želeo da iskoristi popularnost koju je uspeo da povrati sa Bat Out Of Hell II, ali možda i da spreči sebe da se uljuljka u uspehu prethodnog albuma. Loaf je i na ovom albumu sledio stazu koju su on i Steinman odavno utabali (sam Steinman je potpisan kao autor dve numere na albumu, „Original Sin“ i „Left In The Dark“, ali su obe bile prethodno već objavljene, prva na istoimenom albumu grupe Pandora’s Box, a druga na Steinmanovom solo albumu Bad For Good). Na albumu, međutim, dominiraju balade – svakako je Meat Loaf bio u nedoumici: kako da svoj bombastični hard rock prilagodi tendencijama koje su u hard rocku vladale devedesetih? Pa ipak, rokačine, „Where The Rubber Meets The Road“ (jedan od najboljih Loafovih hard rock komada), „Original Sin“, „Runnin' For The Red Light (I Gotta Life)“, i „Amnesty Is Granted“ (koju je napisao i sa Loafom otpevao Sammy Hagar, nekadašnji frontmen hard rock velikana Van Halen), imaju nešto od sirovosti kojoj se hard rock vratio devedesetih. Balade, sa druge strane, malo odskaču od balada sa ostalih Loafovih izdanja, kao, uostalom, i jedna od druge. Valja ipak izdvojiti „I’d Lie For You (And That’s The Truth)“, duet sa pevačicom Patti Ruso (sa kojom će Loaf nastaviti saradnju i na narednim izdanjima), koja je u maniru najboljih Loafovih balada, te pesmu „Martha“, jednu od najlepših i najemotivnijih pesama u istoriji rock muzike, u originalu u izvođenju velikog rock pesnika Toma Waitsa; Loafova verzija se naslanja pomalo na verziju Tima Buckleya, prevazilazeći, međutim, i Buckleyevu i Waitsovu; Loaf, čiji su najveći hitovi pesme inspirisane tinejdžerskim limunadama, ovde je savršeno odigrao ulogu starca, a pesma je prekrasno aranžirana, sa gudačkim instrumentima i harmonikom, koji pesmu boje nostalgičnim tonovima. Waits je priču namerno ostavio nedovrešenom, a Loaf je pesmom „Where Angels Sing“, koja se nadovezuje na pesmu „Martha“, dopisao kraj. I iako autor teksta veruje da kraj ove priče mora biti drugačiji (čitaj: tužan), ne može se poreći da ovakav završetak priče uliva malo neophodne vere u snagu ljubavi. Naposletku, tu su dva itermezza, „45 Seconds Of Ectasy“ u izvođenju pevačice Susan Wood (fascinanto je kako Woodova peva i u isto vreme zvuči kao da je usred ljubavne ekstaze), i malo čime motivisan, ali svakako zanimljiv Latino instrumental „Fiesta De Las Almas Perdidas“. Welcome To The Neighbourhood, dakle, ne spada u najblistavije trenutke Loafove karijere, ali svakako nije ni razočaravajući.

Couldn’t Have Said It Better (2003)

Loaf je nakon objavljivanja Welcome To The Neighboruhood po drugi put napravio veliku pauzu između dva studijska albuma, ali je, ispunivši je objavljivanjem live albuma Live Around The World (1996) i VH1: Storytellers (1999) i kompilacije The Very Best Of (1998), u dvehiljadite ušao visoko se kotirajući na polju „classic rocka“ (VH1 ga je 2000. godine proglasio 96-im na listi najvećih imena hard rocka). Sa Couldn’t Have Said It Better – tek trećim Loafovim album bez Steinmanovog autorskog poptisa; kao autori na ovom albumu su, između ostalih, poptisani Nikki Sixx, basista glam metalaca Mötley Crüe, čuvena autorka Diane Warren, te Billy Rankin, nekadašnji gitarista škotskih hard rockera Nazareth – Loaf je verovatno želeo da potvrdi svoje pozicije na sceni, ali mu to nije pošlo za rukom. Pokazavši se, sasvim očekivano, malo sklon eksperimentisanju kada je o koncepciji albuma reč, Loaf je ipak uspeo da svoj zvuk unekoliko prilagodi duhu vremena, ali dok rokačine zvuče neobično sirovo za Loafa – što je svakako osveženje od, za Loafa karakterističnog, ispoliranog zvuka – veliki broj pesama sadrži potpuno nepotrebne electro elemente. Čvršće pesme ipak predstavljaju bolji deo albuma: naslovna numera, duet sa Patti Russo, je pesma u maniru „I’d Do Anything For Love“, na pola puta između power balade i stadionskog hard rocka, „Tear Me Down“ je klasična loafovska hard rock himna, „Testify“ se poigrava blues nasleđem („You sold your soul / Hellhound’s on your trail“), a ni „Love You Out Loud“ i „Do It!“ nisu ništa manje nabijene energijom. Balade su, naravno, sasvim nalik jedna na drugu, i malo se ističe tek „Man of Steel“, Loafov duet sa njegovom ćerkom Pearl Aday (inače suprugom Scotta Iana, gitariste thrash metalaca Anthrax). Tu su naposletku i instrumental „Intermezzo“ koji priziva slike zelenih proplanka Irske, božanstvena obrada pesme „Forever Young“ Boba Dylana, te obrada blues klasika „Mercury Blues“ kao skrivena pesma. No, i pored blistavih momenata, ukupan utisak je slabašan; može se, možda, reći da je Couldn’t Have Said It Better pogrešan album koji se pojavio u pravo vreme.

Bat Out Of Hell III: Back Into Hell (2006)

Kada se pojavio Bat Out Of Hell II, bilo je jasno da će se pojaviti i Bat Out Of Hell III, pa i Bat Out Of Hell IV i V, ako to bude potrebno – ako Steinman i naginje ka tome da svoje pesme pomatra kao umetnička dela, Loaf o njima verovatno misli: „It’s only rock ’n’ roll“. I iako su pevač i kompozitar rad na albumu počeli oko 2001. godine, došlo je do brojnih nesporazuma između pevača i kompozitora, što je kulminiralo Loafovom tužbom protiv Steinmana – Steinman je, naime, zaštitio prava na korišćenje imena Bat Out Of Hell, što znači da Loaf bez Steinamana kao autora ne bi mogao da objavi album koji ima „Bat Out Of Hell“ u svome nazivu. Na kraju se, ipak, sve srećno završilo – ili nije, kada znate da je Steinman potpisao samo polovinu pesama na albumu, od toga pet prethodno već objavljenih na njegovim ranijim projektima. Steinman nije imao nikakvog udela ni u produkciji – ona je poverena Desmondu Childu, koji je prethodno sarađivao sa hard rock velikanima kao što su Kiss, Bon Jovi, Aerosmith, Joan Jett & The Blackhearts, Alice Cooper, Robin Beck i Ratt. Rezultat je bio Loafov najčvršći album – gosti na albumu bili su, između ostalih, Steve Vai i John 5, poznat kao gitarista Marylina Mensona i Rob Zombiea – kojim se Loaf obratio i metal publici, mračniji i introspektivniji, ali na momente i emotivniji od prethodna dva dela trilogije. I ako je Bat Out Of Hell priča o tinejdžeru a Bat Out Of Hell II o mladiću, Bat Out Of Hell III je priča o zrelom čoveku – činjenica da je album koji govori o zrelom dobu u životu čoveka najmračniji implicira da je život prilično depresivan, što nije neistina, ali albumu svakako nedostaje više Steinmanovog pogleda na svet sa malo šećera. Album otvara jezovita „The Monster Is Loose“, za kojom sledi „Blind As A Bat“, jedna od najemotivnijih Loafovih pesama. Steinmanovska balada „It’s All Coming Back To Me“ je duet sa norveškom rock pevačicom Marion Raven, čiji glas savršeno kontrastira sa Loafovim. „Bad For Good“, na kojoj je gitaru odsvirao Brian May, je u maniru Loafovih ranijih buntovničkih rokačina. „Cry Over Me“ je nešto modernija varijanta tipične loafovske balade. „In The Land Of The Pig (The Butcher Is King)“ je na tragu „Life Is A Lemon“, ali je znanto mračnija – najbolje čitanje pesme je možda dao nepoznati Loafov obožavalac koji je načinio fan video za pesmu koristeći snimke iz filmova Životinjska farma i Metropolis. „Monstro“ je intermezzo kome hor daje gothic prizvuk, na koji se savrešno nadovezuje „Alive“, koja zvuči neobično strastveno čak i za Loafa – to što reči pesme umnogome podsećaju na Loafovu životnu priču je nesumnjivo jedan od razloga. „If God Could Talk“ je jedna od najlepših Loafovih balada, umnogome drugačija od svih ostalih, sa fantastičnim klimaksom i krajem. „If It Ain’t Broke“, u kojoj se smenjuju žestoke distorzije i duvački instrumenti, predstavlja mračniju varijantu loafovske rokačine, a „What About Love“, duet sa Patti Russo, moderniju varijantu a-la-„I’d Do Anything For Love“ balade. „Seize The Neight“ (na kojoj se pojavljuje rif sa „Good Girls Go To Heaven“) je steinmanovski bombastična rokačina – ako se neko Steinmanovo delo može opisati izrazom „Wagnerian rock“, to je ova pesma. Album zatvaraju balade „The Future Just Ain’t What It Used To Be“ (duet sa tamnoputom R&B pevačicom Jennifer Hudson) i nežna „Cry To Heaven“, koja nakon putovanja kroz Childovu košmarnu sliku Steinmanovog bajkovitog sveta deluje neobićno umirujuće. No, i pored toga što kvalitetom malo zaostaje za drugim delom trilogije, na Bat Out Of Hell III je na momente bilo nemoguće prikriti nedostatak Steinmanovog autorskog pečata i producentske palice. Požurivši da objavi album bez Steinmanoce pomoći Loaf je načinio grešku, ali je prošao mnogo bolje no što je mogao. Sa Bat Out Of Hell III priča o „Slepom mišu iz pakla“ je, nadajmo se, završena.

Hang Cool Teddy Bear (2010)

Ne dozvolite da vas pomalo „tupav“ naslov zavara: Hang Cool Teddy Bear jedan je od najboljih albuma u Loafovoj karijeri. Da se stvaranju albuma pristupilo ambiciozno jasno je već pri pogledu na spisak autora - Rob Cavallo, Justin Hawkins, Desmond Child i Jon Bon Jovi, među ostalima – i gostiju – Hawkins, Steve Vai, Brian May, Hugh Laurie i Jack Black. Hang Cool Teddy Bear je tipičan Loafov album: steinmanovska pompeznost (uvodna „Peace On Earth“), buntovne hard rock himne („Living On The Outside“), heavy rock momenti („Like A Rose“, „Song Of Madness“), i balade („Did You Ever Love Somebody“, „Let’s Be In Love“). No, iako je u pitanju album koji po mnogo čemu ne izlazi iz šablona Meat Loafovog albuma, on, kao što to omot duhovito nagoveštava, predstavlja izvesno odmicanje od ikonografije tinejdžerske sapunice. Naime, Hang Cool Teddy Bear je Loafov prvi pravi koncept-album, iako je sam koncept prilično labav: album je priča o vojniku koji smrtno ranjen leži na bojnom polju, a pred očima mu preleće, ne njegov život, već mogući scenariji po kojima bi se njegov život mogao odvijati ako preživi – da je ovo priča koja leži u pozadini može se naslutiti samo iz uvodne „Peace On Earth“ i spota za „Los Angeloser“. No, ovakav koncept, ma kako bio nategnut, svakako predstavlja veliki pomak od tinejdžerske melodrame ka nešto ozbiljnijim temama („I don’t want peace on Earth / I just wanna go home“). Zatim, tu su, po prvi put u Loafovoj karijeri (ako ne računamo „You can shove it up your ass“ iz „Life Is A Lemon“), vulgarizmi. I iako „shit“ u „Los Angeloser“ ne deluje previše šokantno, Loaf je svakako zapanjio mnoge svoje fanove sa „fuck“ na „Like A Rose“, i naročito refrenom pesme „California Isn't Big Enough (Hey There Girl)“: „I can barely fit my dick in my pants / California isn’t big enough for me“. Pomenute pesme ujedno predstavljaju i najbolje komade sa albuma: „Los Angeloser“ spada u red retkih pesama rock veterana u kojima skrečovanje deluje funkcionalno; „Like A Rose“, sa Jack Blackom kao pratećim vokalom (Loaf se prethodno pojavio u ulozi Blackovog oca u filmu Tenacious D: Pick Of Destiny), koja uvodom na akustičnoj gitari pomalo i podseća na radove Blackovog benda Tenacious D, ulazi u red najboljih Loafovih rokačina; „California Isn’t Big Enough“, izašla iz pera Justina Hawkinsa, odiše kempom, koji je, uostalom, bio zaštitni znak Hawkinsovih The Darkness. Za njima puno ne zaostaju ni steinmanovska „Peace On Earth“, „If I Can’t Have You“, sa klavirskim uvodom koji je odsvirao Hugh Laurie (u narodu poznatiji kao dr Haus), „Love Is Not Real / Next Time You Stab Me In The Back“ sa Vaijem i Mayom na gitarama, metal balada „Song Of Madness“ na kojoj je gitaru odsvirao Vai, optimistična „If It Rains“, te tipična meatloafovska balada „Did You Ever Love Somebody“ obučena u moderno pop ruho. Završna „Elivis In Vegas“ (paralela sa „Rock ’n’ Roll Hero“ se neizbežno nameće) zvuči neobično iskreno, pa ste skloni da poverujete da je reč o nečemu što je Loaf zaista doživeo kao petnaestogoidišnjak. Tri (iTunes, free download, B-side i štatijaznam još kakve) bonus pesme, blues-rock komadi „Don’t Get Me Going“ i makabristični „Boneyard“, i mnogo manje zanimljiva „Prize Fighter Lover“, se nisu našle na originalnom izdanju, što je, bar kada je o prve dve pesme reč,  šteta – Loaf se retko okretao sirovijem bluesy hard rocku, u čemu je svakako mogao imati uspeha.

Uz deluxe izdanje albuma objavljen je i live CD sa snimcima sa Loafovih koncerata iz 2008. Izbor pesama je potpuno očekivan: pesme sa trilogije, sa izuzetkom „Amnesty Is Granted“ i čak tri obrade, čime je Loaf nastavio praksu uključivanja obrada na svoja live izdanja. Tako drugi disk Hang Cool Teddy Bear otvara „I Want You So Bad (Boy’s Bad News)“, u originalu u izvođenju garage rock sastava Eagles Of Death Metal, čime je Loaf ušao među „stare“ koji su obradili „mlade“, što po pravilu, bez obzira na kvalitet, mora zvučati zanimljivo, a zatvaraju ga „Roadhouse Blues“ Doorsa i hard rock verzija pesme „Why Don’t We Do It In The Road“ Beatlesa. Obrade ujedno predstavljaju i najsjajnije momente izdanja – ostatak pesama jasno otkriva ono što je, uostalom, postalo jasno još sa albumom 3 Bats Live: Loafov nekada moćni glas je prilično propao.

Kratki rezovi: live albumi

Drugi Loafov live album, Live Around The World (1996), snimljen na live nastupima u periodu 1987 – 1996, ni po čemu nije naročito vredan pažnje, osim što se na njemu nalaze „What You See Is What You Get“ (sa Loafovog prvenca Stoney & Meatloaf) i „Hot Patootie (Whatever Happened To Saturday Night?)“, koju je Loaf izveo u kultnom mjuziklu The Rocky Horror Picture Show iz 1974, čime je Loaf podsetio da je postojao i pre Bat Out Of Hell, te duhovitog dijaloga između Loafa i Russoove na „Paradise By The Dashboard Ligth“, koji baca novo svetlo na priču o gubljenju nevinosti „pod svetlima kontrolne table“. VH1: Storytellers (1999) je interesantan uglavnom samo zbog Loafovih zaniljivih priča između pesama i obrade „Lawyers, Guns and Money“ Warrena Zevona, dok pesme, snimljene u malenom studiju, zvuče neobično isprazno. Sa druge strane, očekivali biste da Steinmanove pompezne pesme zvuče fantastično u izvođenju velikog orkestra, ali je Bat Out Of Hell: Live With The Melbourne Symphony Orchestra (2004), na kome je  Loaf uz pratnju svog The Neverland Expressa i Melnburškog simfonijskog orkestra izveo ceo Bat Out Of Hell, uglavnom dokazao suprotno – ako Steinmanove pop balade i mogu zvučati sjajno u izvođenju simfonijskog orkestra, sa njegovim rock’ n’ roll numerama to nije slučaj. Naposletku, 3 Bats Live (2008), koji sadrži zanimljivu obradu pesme „Black Betty“, koju je proslavila i koja je proslavila grupu Ram Jam, trebalo je da predstavlja opomenu Loafu – pri slušanju albuma postaje bolno očigledno da je Loafov glas u vreme snimanja albuma bio u prilično lošem stanju. Loaf, na žaslot, ili na sreću, nije sklon tome da sluša opomene.

(Balkanrock.com, 19. avgust 2011. (I deo), 26. deo, 2011. (II deo))