One night in the club called The
Shakin' Hand
There was a 42 decibel rockin'
band,
And the music was good and the
music was loud,
And the singer turned and he said
to the crowd:
Let there be rock!
AC/DC, „Let There Be Rock“
Moj prvi susret sa muzikom Bijelog Dugmeta dogodio se kada sam imao šest
godina. Gledao sam snimak kosmatog brke kako svlači gornji deo odeće
(ostavljajući kravatu) i, sa simfonijskim orkestrom iza svojih leđa, peva – za
mene tada vanzemaljski neobičnu – pesmu o ruzmarinu, snegovima i šaši. Na moje
pitanje „Ko je taj pevač?“, otac mi je odgovorio „Željko Bebek“, kao da
odgovara nekome ko bi ga na ulici pitao „Izvinite, u kom gradu se nalazim?“, a
onda je, shvativši valjda da Bebeka nisam mogao prepoznati, dodao „To je grupa
Bijelo Dugme. Oni su bili najveći.“
Voleo bih da kažem da je to bio trenutak inicijacije, da pomalo
mitiziram svoj prvi korak u svet roka. Istina je da je inicijacija došla koju
godinu kasnije, sa Balaševićem, preko čuvenog butlega sa novogodišnjeg koncerta
iz 1993. Sa tom kasetom sam otkrio svet čarobnih melodija i stihova koji kazuju
nešto što nisam sasvim razumevao, ali mi je moralo biti jasno da to zvuči lepše
i znači više no „Tek je 12 sati“ ili „Oči boje duge“. No ona fatalna doza bile
su tri na tavanu iskopane ploče: Pub,
Pokvarena mašta i prljave strasti i Šta bi dao da si na mom mjestu. Nakon
što mi je otac pokazao kako da na gramofonu-koferu, iskopanom na istom tavanu,
puštam ploče, iglu sam, razume se, spustio prvo na Balaševićevu ploču. Nakon
što sam nju preslušao, dvoumio sam se oko izbora sledeće. Znao sam da iza firme
Riblja Čorba stoji čupavi Bora Čorba, meni u to vreme malo simpatičan (tada
nisam mogao ni slutiti da ću petnaestak godina kasnije braniti master rad na
temu „Rok-poezija Bore Đorđevića 1978 – 1985“), čijom su se pesmom o nekakvoj
Baba-Juli odrasli iz mog okruženja u to vreme, iz meni neshvatljivih razloga,
oduševljavali. Odlučio sam, dakle, da Boru Čorbu ostavim za kraj, ako se uopšte
i rešim da pustim tu ploču, i poslušam ploču sa ženskom zadnjicom na omotu.
Prva pesma na ploči me je opčinila. Ta ledzeppelinsko-narodnjačka rokačina nije
bila nalik ničemu što sam do tada čuo. To je bilo to. Sa „Bosancem“ rok, ili po
naški: rokenrol, zauvek me je uzeo pod svoje. Nazad se nije moglo.
* * *
Naravno, među mlađom publikom i perjanicama mlade domaće scene pretežu
oni koji Dugme ne mogu da smisle. Što među pankerima, među kojima ima toliko
ljudi za koje je svaki pokušaj promene izraza i izlazak iz okvira
neartikulisanog tinejdžerskog bunta „prodaja“, i među metalcima, među kojima
toliki maštaju o propasti turbo folka i ponovnom uzdizanju rokenrola iz pepela,
samo – sa njihovim ljubimcima (to jest, ako je reč o muzičarima, njima samima)
pod svetlima stadiona i sportskih dvorana, ima toliko onih koji će prevrnuti
očima na spomen Bijelog Dugmeta, nije čudno. Ali što i među ljubiteljima
alternativnijeg zvuka, ljudima koji važe – ili bi barem trebalo da važe – za
ljude otvorenog uma, ima toliko onih koji se hvale time kako Bijelo Dugme nikad
poslušali ne bi, podsećajući time na one srednjoškolce koji se hvale time kako
„brate, nijednu lektiru pročitali nisu“!
Uostalom, ako ćemo pravo, sve to naročito čudno i nije. „Ako su već
šahisti za sebe prisvojili geslo 'Genus
Una Sumus' ('Jedan smo rod') ono bi svakako moglo da važi i za rokere“, vele
Duško Antonić i Danilo Štrbac i – debelo greše. Jer, rok je veliki krik za
slobodom, za slobodom mišljenja, slobodom govora i – za slobodom da se bude
isti, poseban, samo svoj. Biti zaljubljenik u nečiju muziku znači deliti je sa
grupom ljudi za koju se veruje da je odabrana, da tu muziku doživljava i razume
na pravi, to jest naš način. Biti roker uglavnom znači biti, u većoj ili manjoj
meri, elitista. Dakle, gnušati se ukusa mase. Kako su „Dugmići“ od kako su
stupili na scenu 1974. godine sve do silaska sa nje u povečerje Jugoslavije
bili ljubimci ako ne širokih ono barem širih narodnih masa, tokom čitave svoje
karijere morali su nositi žig nečega što je „loše“ samim svojim postojanjem.
Odnos mlađe publike, koja, po prirodi, zahteva svoje heroje i malo mari za
stare podvige i za slave stare, a pritom Dugme vidi kao rodonačelnike turbo
folka, mora, razume se, biti još negativniji.
A podvizi „veselih Bosanaca“ su ogromni. Četrnaesta epizoda dokumentarne
serije Rockovnik, ona pod nazivom
„Kad bi' bio bijelo dugme“, počinje snimcima prirode pred oluju. I zaista,
Bijelo Dugme može se uporediti samo sa orkanom koji je zanavek promenio stvari,
ne samo u jugoslovenskoj muzici i kulturi, već i u načinu života i politici. Da
se razumemo, nije jugoslovenski rok pre Dugmeta bio toliko kilav kakvim ga prikazuju
autori dokumentarne serije Robna kuća.
Bilo je pre Dugmeta i talentovanih kompozitora, i virtuoza, i artizma, i
poetski vrednih stihova, pa čak i hitova. Ali nije na jugoslovenskoj sceni, čiji
su prvi ljudi u vreme pojave Dugmeta stvarali rok simfonije i epopeje, bilo
nikog ko bi, kao što su to, u to isto vreme, učinili Grand Funk Railroad sa
„We're An American Band“ ili Kiss sa „Rock And Roll All Nite“, uputio poziv:
„Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira!“ Visina sa koje su na „Dugmiće“ Točak
i Nemeček u to vreme gledali, zadajući „domaće zadatke“, i danas gledaju,
govoreći kako „o tim ljudima ne treba mnogo pričati i ne treba im pridavati
toliki značaj“ i kako „Goran Bregović nikada nije bio roker“, samo potcrtava
nesposobnost naših rok artista iz sedamdesetih da publici podare energični,
komunikativni rok poklič. To što je sve isuviše podsećalo na nešto već poznato
mnogo je manje važno od uragana energije koji je Dugme donelo. Kako reče Uroš
Komlenović: „Bez ikakvih kompleksa, 'dugmići' su istrčali sa svojim 'pastirskim
rokenrolom' i – napravili čudo. Na stranu uspostavljanje novih standarda kada
je reč o tiražima, na stranu 50.000 ljudi na koncertu kod Hajdučke česme i još
toliko na stadionu JNA, na stranu pet puta po pet hiljada ljudi u hali 'Pionir'
sa simfonijskim orkestrom, pri čemu je kompletna zarada otišla zemljotresom
pogođenoj Crnoj Gori... Gvint je bio u nečemu drugom: u žestokom, jednostavnom,
pevljivom, čistom rock soundu (neretko pokradenom od Cepelina i inih, ali šta
je u toj muzici uopšte autentično osim onih davno pomrlih crnaca iz delte
Misisipija)“...
Pre Dugmeta nije bilo glamura, ogromnih tiraža, punih stadiona,
institucije grupi devojaka, skandala sa drogom i problematičnim stihovima, nije
bilo svega onoga na šta će se današnji rok delatnici (osim metalaca, naravno)
prezrivo (da li baš iskreno?) nasmejati, a što je predstavljalo neizbežan korak
u rok evoluciji, u evoluciji jugoslovenskog roka čak i nužan. Jer, nije u ono
vreme poklič „seks, droga i rokenrol“ predstavljao puki hedonističi moto, već
parolu u velikom osvajanju slobode, a glamur je predstavljao i konačnu potvrdu
uverenja da Jugoslavija nije mimo onoga što se smatralo razvijenim i slobodnim
svetom. I zaista, kada posmatrate, recimo, snimke sa koncerta kod Hajdučke česme,
sve je – od izvođača, preko armije tehničara, snimatelja, novinara, do publike
– sasvim nalik na ono što se u to vreme dešavalo u svetu. Upravo je sa tim
koncertom, kako reče Peca Popović, „jedna mladost dobila definitivno svoju
potvrdu, a vlasnici velikih medija su shvatili da sa rokenrolom, sa Bijelim
Dugmetom, Goranom Bregovićem i celom civilizacijom koja ide uz to više nema ni
šale, a i ne treba ih tretirati kao neku adolescentsku zajebanciju već kao
jednu ozbiljnu stvar koja ima svoje mesto“.
Sa Dugmetom je rok ušao u sve domove – kako kaže Branko Rosić: „Moju
kevu nije mogla da uznemiri Pop mašina (grupa koju sam obožavao), jer nije
imala gde da je vidi, ali ovih pet nakinđurenih Sarajlija sa Sweet/Slade
štiklama, minđušama i dugačkim kosama, upali su direktno sa televizora u
svačije dnevne sobe. Zato je i za veliku većinu sinonim za rokenrol u
Jugoslaviji upravo Bijelo dugme“ – i sa Dugmetom se rodio jugoslovenski
mejnstrim u pravom smislu reči. Zbog Dugmeta je hiljade mladih ljudi pomislio:
„Ako mogu oni, mogu i ja“, a hiljade drugih: „A ja ću to, vala, ovako“. Ta
scena, za koju se (bez preterivanja) govori da je bila treća najjača u svetu,
koja je izrodila tako autentične pojave poput Laboratorije Zvuka, Discipline
Kičme, Laibacha, Mizara, Ramba Amadeusa, na kojoj su artizam i smislena poruka
predstavljali imperativ, počivala je tokom petnaest godina svog Zlatnog doba na
Bijelom Dugmetu kao nosećem stubu.
Goran Bregović je izjavio pre par godina: „Vjerujem da bi neki volili da
je neko drugi njihov najpriznatiji i najpoznatiji kompozitor, ali šta mogu –
nije. Ja sam taj...“. Neki bi, svakako, voleli da su jugoslovenske glavešine,
po prvi put od najezde „električara“, počele da se ozbljno pribojavaju moći
koju je tolika popularnost nosila, da je glas jugoslovenskog roka daleko
odjeknuo i da je jugoslovenski rok toliku snagu stekao zahvaljujući Smaku,
Buldožeru, Čorbi, Pankrtima, Kazalištu, Azri, Idolima, Laibachu, EKV-u ili
Brejkersima, ali eto – nije.
* * *
Goranu Bregoviću može se osporiti originalnost, možda čak i talenat –
ali, valja naglasiti: kompozitorska originalnost i svirački talenat – ali se ne
može poreći da je reč o čoveku retke inteligencije. Bregović je posedovao ono
što često nedostaje mnogobrojnim vrsnim kompozitorima i sviračima – svest o
nužnosti koncepta, ideje i razvoja opusa. To je, svakako, jedan od najbitnijih
razloga onog i onolikog uspeha Dugmeta; Bregović je među prvima uvideo nužnost
pakovanja, i u tome je (ako ni u čemu drugom) ostao originalan – u vreme kada
su se perjanice jugoslovenskog roka zanosila progresivističkom kvazimistikom,
„veseli Bosanci“ na scenu su istrčali odeveni kao od „ozbiljnih muzičara“
prezreni glem rokeri a omote svojih ploča ukrasili ženskim grudima i zadnjicama,
a u drugoj polovini osamdesetih, kada je naša scena i po imidžu muzičara bila
rame uz rame sa svetskom, Bregović je odenuo članove svog benda u kožuhe i
gunjeve, što je bilo sasvim u skladu sa jugoslovenstvom poznih radova grupe. Veoma
je neobično što se o Bregovićevim pokušajima da, u okviru svojih mogućnosti,
učini nešto na spasavanju države kojoj već od polovine osamdesetih nije bilo
spasa češće govorilo kao o „državnom projektu“ (vladika lipljanski Jovan), u
najboljem slučaju kao o „titoističkom pseudo-disidenstvu“ (Dimitrije Vojnov),
no kao činu iskrenog patriotizma. Bregović je uvek video dalje no drugi;
„Kosovsku“ je uradio znajući da za tih nekoliko stotina hiljada mladih ljudi,
kako reče Peca Popović, „moraš nešto uraditi kao gest, da kažeš: 'Pa i mi
računamo na vas'“; „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“ urađena je u vreme
kada su na račun ionako krivog srastanja pljuštale dodatne kritike od strane
jednih, dok se drugih, kako je nedavno lepo rekao Muharem Bazdulj, „to nije
ticalo ama baš ništa. [...] Svi ti gorčini
mustafići (kao metafore) smijali su se Goranu Bregoviću kad je pjevao Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, kad
je lijepio Lijepu našu na Tamo daleko, kad je, u krajnjoj liniji,
pokušao i politički nešto da radi sa Antom Markovićem na spasavanju
Jugoslavije, makar bitka i unaprijed bila izgubljena. To njima, jebiga, nije
bilo kul.“
Bregović je vazda dobro znao šta raja voli. Mogli su „Dugmići“ biti ono
što su bili i sa mnogo manje truda, bez svih tih snimanja u Londonu i
simfonijskih orkestara. Mogli su, ali nisu hteli. Jer kroz Dugme su prošla
barem (podvlačim: barem) tri vanserijski talentovana pojedinca: Ipe Ivandić,
Laza Ristovski i Željko Bebek, ljudi koji nisu mogli biti zadovoljni malim. Sazrevajući autorski i muzički, Dugme
je nateralo širu publiku da, prateći ono što „Dugmići“ rade, postavi svoje,
nimalo niske standarde. Naposletku, ima, kada je reč o Bregoviću, nešto što se
često zaboravlja, svakako zato što je sintagmu „Goran Bregović“ i reč „poezija“
teško zamisliti u istoj rečenici: Goran Bregović je, naime, jedan od najvećih
pesnika među jugoslovenskim rok autorima. U vreme kada još nije bilo sramota
pevati gluposti, kada su nastajali antologijski banalni i besmisleni stihovi YU
Grupe i Smaka, Bregović, idući stopama svog poetskog oca, Duška Trifunovića,
uvodi poeziju u teški rok. „Sanjao sam noćas da te nemam“, „Ipak poželim neko
pismo“, „Kad zaboraviš juli“, „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin snjegovi
i šaš“, „Pjesma mom mlađem bratu (iz Niša u proljeće '78)“, „Ako možeš
zaboravi“, „Ne plači“, „Jer kad ostariš“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me
ne bude“, „Pjesma za malu pticu“ mogu ući u sve – i ulaze u mnoge – antologije
srpskohrvatske lirike.
* * *
Optužbe na račun Bregovića i Bijelog Dugmeta za rođenje turbo folka
smešne su, prvenstveno zato što su retroaktivne. Sve do Uspavanke za Radmilu M. Dugme je uživalo naklonost kiritike; o
nekakvom muzičkom mutantu nije bilo ni reči. Kada su se Paraf rugali Dugmetu
„Pritangom i vazom“, oni to nisu činili zato što su se bogzna kako gadili
folklornih motiva, već zato što je Dugme bilo najpopularniji bend u državi i
što je (pre Doživjeti stotu) predstavljalo,
muzički i tematski, dijametralnu suprotnost novom talasu; razlozi za Kojin
čuveni animozitet prema Dugmetu svakako su slični.
Titula „očeva turbo folka“ došla je mnogo kasnije, godinama nakon što je
Lepa Brena zahvaljujući koktelu folka, popa i roka stekla epitet „Nacionale“.
Tek kada je turbo folk postao saundtrek za ono što se događalo, neko se setio
da je amalgamu folka, popa i densa kome je
Rambo kumovao kriv Goran Bregović: on je sa tim prvi počeo. Takva, retroaktivna
optužba umnogome podseća na tvrdnje koje smo ove godine, u jeku diskusija o
događajima od pre jednog veka, imali prilike da čujemo – da je ne samo Prvom,
već i Drugom svetskom ratu kriv jedan dvadesetjednogodišnji jugoslovenski
nacionalist. Da njega nije bilo, danas bi svi bi živeli u miru, bogati i
srećni! Ove reči nisu izgovarane samo u priči o Gavrilu Principu, već i u priči
o Goranu Bregoviću. Uroš Komlenović piše: „Za deo beogradske sofisticirane,
'missim, jebote' rokenrol čaršije nema dileme: za rat u bivšoj Jugoslaviji
odgovorni su grupa Bijelo dugme i njeni mnogobrojni bosanski klonovi. Kako?
Tako što su jednu urbanu, civilizovanu, ukratko evropsku zemlju poseljačili
namećući joj svoje čobansko viđenje rokenrola. Logično je da tako podmuklo
ruralizovana populacija počne da oštri noževe čekajući priliku da ih isproba na
komšijskim vratovima. I, eto rata. Zaista, u vreme kada se Dugme pojavilo bivša
Juga bila je preplavljena urbanizmom (i renesansom) do te mere da je Šaban
Šaulić prodao milion primeraka jednog singla, dok ga je svojim tiražima
ozbiljno ugrožavala Zorica Brunclik, koja je još onda bila simbol urbanog duha.“
Sasvim je prirodno što je za Caneta Bijelo Dugme samo „kulovski, pastirski
rok“. Različit senzibilitet posledica je, između ostalog, i različitog porekla.
Bregović je, kao pripadnik populacije urbane po mestu rođenja i stanovanja, ali
ruralne po poreklu, iz grada koji je zastao na putu između orijentalne palanke
i moderne evropske prestonice, govorio sa stanovišta generacije koja je disala
i osećala bitno drugačije no njeni vršnjaci u Beogradu i Zagrebu, pogotovu oni
drugačijeg pedigrea. Kako je govorio Bregović: „Moj je ukus sumnjiv, ja sam od
ljudi kojima je kič topao – a to je malo problematično, ali ja nisam imao ni
šanse da imam drugačiji ukus [...] Moj je otac bio vojno lice, koji se seljakao
lijevo-desno, mati mi je bila nekakva službenica... – dakle jedna kako bih ti
rekao, porodica... ordinarna po svemu, donji srednji stalež – a i po ukusu,
onako, ordinarna; iz te situacije ja vučem jedan ukus, koji bez obzira što se
ja vrtim po svijetu, i bio sam nadomak... od najsofisticiranijeg do najgoreg –
ipak ta nekakva klica ordinarnog ukusa stoji u meni, tako da vjerovatno po tom
istom ukusu po kom ja pišem pjesme imam sreću da se, po tom istom ukusu,
ljudima dopadaju.“
Iza proglašavanja Bijelog Dugmeta „seljačkom grupom“ neretko stoji
prezir prema svemu što nije „naša, gradska priča“ i odricanje prava na tu priču
svakome ko nije njen deo, mada će oni koji izraz „pastirski rok“ upotrebljavaju
pejorativno postojanje tog i takvog prezira odbiti da priznaju. Doduše, i
„pastirski rok“ Bijelog Dugmeta je „gradska priča“, samo što dolazi iz grada
drukčijeg od onog koji su opevali novotalasni autori. Jedna mladost u Jugoslaviji
imala je poslednju tramvajsku stanicu, zvezde potkrovlja i suterena i trgovce
srećom. Druga, brojnija, koja je osećala drugačije (mada vrlo često slično),
ali podjednako snažno, tražila je nekog ko će u njihovo ime reći: „Bekrija si,
cijelo selo viče, e pa jesam, šta se koga tiče!“ Tako sam i ja, odrastajući u jednoj
varoši na južnu prugu, koja je, kako reče Teofil Pančić, „naše omiljeno Drugo
za iskazivanje nekažnjivog (jer unutarnacionalnog) kulturološkog rasizma“,
osetio da iza naoko banalnih stihova „Hoću bar jednom, eto, baš hoću, da budem
blesav, i vala, neka ću!“ stoji veliki krik za slobodom da se bude ono što se
želi.
* * *
Poslednjih meseci pisalo se o ponovnom okupljanju Dugmeta i koncertima u
prestonicama bivših jugoslovenskih republika. (Pominjao se u pojedinim medijima
kao pevač na tim koncerima mlađani Zoran Stanić, koji za mesto pevača u Dugmetu
ima tek nešto više šlifa od moje babe Mirjane.) Na sreću, tih koncerata, kako
se čini, neće biti. Koncertima iz 2005. Dugme je propustilo priliku za svoj „dostojanstveni
The Last Waltz“ (Goran Tarlać), a
Bregović, svakako, dobro zna da je duh vremena odigrao ključnu ulogu u pažnji
koju su povratnički koncerti izazvali od Vardara do Triglava. Tada se činilo da
će biti bolje, pa se, kako to već ide kod širokih narodnih masa, zaboravilo na
mržnju. Tada su se na Beogradskom hipodromu vijorile trobojke sa crvenim
petokrakama, a publika je u nekoliko navrata spontano počinjala da peva:
„Jugoslavijo, na noge, pjevaj nek te čuju...“ Danas bi, siguran sam, atmosfera
na beogradskom koncertu nalikovala atmosferi sa koncerata na poslednjoj jugoslovenskoj
turneji Dugmeta, kada su se na koncertima u Srbiji pojavile kokarde, a na
koncertima u Hrvatskoj velika latinična „U“.
Uostalom, tako je valjda i najbolje. Sasvim je u pravu Saša Lošić kada
kaže da je Bijelo Dugme mitološka stvar. To potvrđuje činjenica da je moguće
sačiniti obimnu zbirku urbanih legendi koje se tiču benda, te činjenica da su
pesme Dugmeta ušle u narod onako kako nije uspelo pesmama nijednog drugog
domaćeg rok sastava, pa ni pesmama nijedne zvezde novokomponovane ili turbo
folk muzike, već samo tradicionalnim melodijama (videti snimke sa koncerata iz
2005). Tome ništa ne smeta to što je Bregović nasleđe grupe bezočno krčmio po
svetu, uspevajući da melodije Dugmetovih pesama uvali svima, od Scotta Walkera
i Iggya Popa, preko poljske pop dive Kayah i Sache Barona Cohena, do
organizatora svetskog prvenstva u nordijskom skijanju 2013, a što nekadašnji
pevači grupe, svojevremeno najpopularniji Jugosloveni, koji su bili u mislima
devojčica od Vardara do Triglava, za život zarađuju pevajući po pečalbarskim
birtijama.
Za moju generaciju, rođenu u Socijalističkoj Federativnoj Republici
Jugoslaviji ali bez ikakvih sećanja na nju, ta država, čini se, više no za one
nešto starije i nešto mlađe, predstavlja predmet interesovanja i diskusija. Oni
nešto stariji imaju nekakva sećanja na nju, makar i maglovita. One nešto mlađe
priče o njoj odviše ne zanimaju. Za nas koji smo rođeni u njen sumrak,
Jugoslavija je nekakav gotovo mitski prostor, mesto na kom se sudarili svetovi,
progutavši u tom sudaru jedno detinjstvo, ostavivši nas, poslednje Jugoslovene,
da iz uspomena naših očeva, lepih i ružnih, iz priča o zemlji slobodnih, poštenih
i srećnih ljudi i priča o tamnici naroda, biramo, odbacujemo i ponovo tragamo
za komadićima od kojih ćemo sazdati istinu o toj zemlji, ako istine uopšte ima.
Nije čudno što je i muzička grupa koja je simbol te zemlje bila tek nešto manje
od zastave, grba, himne i doživotnog predsednika za nas jedan od najvažnijih
delića te mitske prošlosti.
* * *
Ako ikada bude podignut spomenik roku, on bi mogao predstavljati kopiju
spomenika Frediju Merkjuriju na obali Ženevskog jezera, koji predstavlja
Fredija usred jednog od njegovih grandioznih pokreta. Bronzani Fredi, sa
pesnicom uzdignutom ka nebu i pogledom uperenim pred svoje noge, izgleda poput
proroka koji objavljuje reči božanstva: „Neka bude rok!“ Spomenik
jugoslovenskom roku ne mogu zamisliti nikako drugačije no kao bronzani kip koji
predstavlja Željka Bebeka. Spomenik će predstavljati suverenog vladara scene,
čoveka koji je, kako reče Ivan Ivačković, uz Tita jedini koji je mogao naterati
hiljade ljudi da ustanu ili sednu jednim pokretom ruke, u trenutku dok, sa cilindrom,
belim rukavicama i polusmeškom na usnama, izgovara reči koje su pomerile planine:
„Šta bi dao da si na mom mjestu...“
(Balkanrock.com, 26. avgust 2014)
