Sa Sandrom Rančić smo razgovarali o radu na dokumentarnoj
seriji Rockovnik, aktuelnim
dešavanjima na srpskoj rock sceni, onome što nas iz radionice Dušana Vesića i
Sandre očekuje u budućnosti...
BR: Rockovnik ima
40 epizoda, u njemu se pojavljuje više od 300 ličnosti, rad na seriji svakako
je bio mukotrpan. Koliko je celokupan rad trajao?
Sandra: To je teško reći,
zato što su prva snimanja rađena još krajem devedesetih godina. A pripreme su,
čini se, trajale ceo život! (smeh) Glavni deo snimanja se odvijao tokom 2004. u
Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Rijeci, Puli, Kumrovcu, Kragujevcu,
Novom Sadu.
BR: Mene je, dok sam pratio seriju, naprosto zaprepastilo
šta sve RTS ima u svojoj arhivi. Jeste li i vi bili iznenađeni kada ste
pristupili tom materijalu?
Sandra: RTS nema bogznašta u svojoj arhivi. To je, uglavnom, naša arhiva, koju smo sakupljali godinama sa raznih strana.
BR: Čini se da je ostalo dosta neiskorišćenog materijala,
neiskorišćenih intervjua. Recimo, Neno Belan i Tanja Jovićević se pojavljuju sa
samo po jednom rečenicom)...
Sandra: Da, to je tačno, ostalo je dosta materijala.
Svako je zastupljen u onoj meri u
kojoj smo smatrali da je
potrebno.
BR: Čini se da su se svi muzičari rado odazvali pozivu da
učestvuju u snimanju serije...
Sandra: Oni koji drže do
sebe, odazvali su se rado. Oni koji ne drže do sebe, nisu to uradili.
BR: Ko je tebi lično bio najzanimljiviji sagovornik?
Sandra: Auuu! (smeh) To se ne može lako izdvojiti.
Dušan Vesić tvrdi da je Bajagin intervju
u Rockovniku najbolji intervju koji
je Bajaga ikada dao. Mene su mnogi sagovornici iznenadili. U nekim slučajevima
se dešavalo da ljudi od kojih nisam to očekivala budu sjajni govornici, pa su
mi njihove rečenice odzvanjale u glavi
danima, a sa druge strane, neki učesnici od kojih sam puno očekivala,
jednostavno nisu imali svoj dan. Meni lično u tom momentu, jedan od
najzanimljivijih bio je Dado Topić. To su bila mala, “intimna” snimanja, na
kojima smo bili prisutni samo Dušan, snimatelj i ja. Tako su ljudi koje smo
intervjisali mogli da se opuste, i – definitivno, opšti utisak je da smo od
svih učesnika izvukli maksimum.
Sandra, Dušan Vesić i Boris Aranđelović (Smak)
BR: Kamera je bila svedok mnogih zanimljivih događaja, meni
je lično najdraži onaj iz 24. epizode sa Borom i trubačima. Postoji li neki
događaj koji kamera nije zabeležila, neka anegdota sa snimanja koja je tebi
naročito upečatljiva?
Sandra: O snimanju Rockovnika bi mogao da se napravi poseban film, žanr – melodrama! (smeh) Da,
naravno da je bilo raznih anegdota. Na primer, snimanja u Ljubljani, zakazana
mesec dana unapred, su zamalo propala, jer, na granici, slovenačka policija
nije htela da nas pusti da uđemo u Sloveniju, iako smo imali sve neophodne
papire. Bio je to momenat u kom je Slovenija par dana ranije postala članica
EU. Na kraju smo prešli 200 kilometara više, i onda, prosto – ušli na drugi
ulaz. Jednom je, zbog ogromne žurbe, kamera – verovali ili ne, ostala na ulici,
u torbi. Ali, to nije kraj priče. Kad smo shvatili da nema kamere, dvadesetak
minuta kasnije, vratili smo se na to mesto, spremni da zovemo policiju, i zatekli
sledeću scenu: Dva policajca stoje iznad torbe sa kamerom, gledaju je,
netremice – možda je unutra bomba? Ko bi ostavio kameru na sred ulice?! To je,
verovatno, i razlog zbog kog je niko od prolaznika nije „poneo
sa sobom kući“. (smeh)
BR: Koliko sam ja primetio, među srpskom publikom uglavnom
vlada mišljenje da je Rockovnik
najozbiljniji poduhvat kada je reč o dokumentarnom programu koji se tiče domaće
rok muzike...
Sandra: Da, to i mi mislimo. Izraz koji si upotrebio
je adekvatan. Poduhvat.
BR: Jesi li imala prilike da čuješ reakcije publike iz
drugih bivših jugoslovenskih republika?
Sandra: Da. Žao im je što
nisu imali priliku da gledaju Rockovnik
na svojim televizijama.
BR: A kakve su bile reakcije onih koji se u seriji
pojavljuju?
Sandra: Uglavnom, dobre. (smeh)
BR: Ipak, bilo je nekih zamerki publike, poput onih da su
nauštrb nekih značajnih imena mesta dobili manje značajni ženski izvođači, da
su Partibrejkersi dobili previše prostora, da K2 prostor u Rockovniku nisu
zaslužile, u niškim rock krugovima („baza“
Balkanrocka je u Nišu) mnogi smatraju da je Galija zaslužila mesto u Rockovniku...
Sandra: Dušan smatra da je svako dobio onoliko
prostora koliko on smatra da zaslužuje. Ako je neko nezadovoljan, ništa ga ne
sprečava da sam napravi seriju onakvu, kakvu on želi. Što se tiče Galije, Dušan je već pravio
serijal o Galiji, 1998. za RTS, pa mu je bilo glupo da ponavlja to što je već
radio. Ko voli Galiju, neka potraži i pogleda tu seriju. K2 su u jednom momentu,
devedesetih godina, bile značajna pojava za scenu. Ne slažem se sa
konstatacijom da su „manje značajni ženski izvođači dobili mesta“, ali,
neću sad elaborirati na temu položaja žene na Balkanu. Što se mene tiče,
trebalo je da u Rockovniku bude više
žena, ali… To ćemo poboljšati jednog dana, u posebnom serijalu! (smeh) Po mom
mišljenju, Partibrejkersi su najveći srpski rock bend, a kako ima mišljenja da
ih je mnogo u Rockovniku, tako ima i
mišljenja da u Rockovniku nisu
dovoljno zastupljeni.
BR: Meni je bilo veoma neobično što u Rockovniku nema Đorđa
Balaševića, čak ni u onom kolažu na kraju poslednje epizode, u kojem se
pojavljuju i oni izvođači kojih nema u ostalim epizodama...
Sandra: Đorđe Balašević nije hteo da učestvuje. A mi
nismo naročito patili za njim, jer, on ipak – ne pripada rock sceni.
BR: Postoje li šanse da se Rockovnik u skorije vreme pojavi
na DVD-u?
Sandra: Da.
Sandra, snimatelj Nebojša Bašić, Dušan Vesić, sedi Boris Leiner (Azra, Vještice)
BR: Da li bi se u tom slučaju na diskovima mogao naći i neki
prvobitno neiskorišćen materijal?
Sandra: Razmatramo tu
mogućnost, i verovatno je – da će biti nekih zanimljivih „bonus“ snimaka.
BR: Kada bi se snimao nastavak Rockovnika koji bi se bavio domaćom rok scenom u prošloj deceniji,
koji izvođači i događaji bi po tvom mišljenju zaslužili najviše prostora, šta
je obeležilo dvehiljadite?
Sandra: Rockovnik je priča o vremenima.
Prethodna decenija je isuviše blizu. Trebalo bi da prođe neko vreme, pa da
zaključimo ko je bitna pojava, i po čemu. U tom kontekstu, ne postoji potreba
za nastavkom Rockovnika. Veliko je
pitanje kako bi se uspostavili kriterijumi. Ovo je New Age. Mi smo analogna
deca, a živimo u digitalno vreme. Zaista mi je teško da se setim šta je to novo
što sam čula, a da me je pomerilo, od 2001. do danas. Recimo, album Nikole
Pejakovića Kolja i Smak Bijelog Dugmeta.
Mediji su, ipak, ključna stvar, a znamo u kakvom su stanju isti, već godinama. Uticaj je ključna reč, a ja zaista nemam
utisak da ga je ostvario neko „nov“ u
zadnjoj deceniji. S.A.R.S. imaju poruku, i proširili su horizonte „scene“ u
poslovnom smislu, ali, rano je govoriti
o uticaju. Ako budem radila TV emisiju, u njoj će se sigurno naći KKN, Block
Out, Darkvudi, Plejboj, Dža ili Bu, Kristali, KZU, Dibidusi, Kojot i Eyesburn,
Bjesovi, i uopšte – neki muzičari iz devedesetih, koji se u zadnje vreme, „vraćaju
na scenu“. Dakle, stalno dolazimo do iste tačke, a to je pitanje
kriterijuma – šta je obeležilo zadnju deceniju? Po mom mišljenju, to su veliki
strani koncerti, virtuelno stvaranje „nEXt YU pop-rock
scene“, najpre kroz muzičke festivale, kao i veliki koncerti
domaćih bendova. Riblja Čorba je, u tom smislu, uvek na nivou zadatka, a utisci
koji su kod mene trajali danima, bili su oni sa
koncerata Partibrejkersa i Smaka.
BR: Dokumentarna serija o Ribljoj Čorbi na kojoj ste Dušan i
ti radili najavljena je još pre dve godine, Bora je u jednom intervjuu izjavio
da je i završena... Šta se desilo sa tim projektom?
Sandra: Naša samostalna
produkcija PDV napravila je dokumentarni serijal Riblja Čorba – Pesme bez kojih se ne može. Televizije trenutno
nemaju novca da to plate. Nadamo se da će situacija uskoro promeniti.
BR: Šta možemo očekivati od bas u
budućnosti?
Sandra: Spremamo jedan novi projekat, i
nameravamo da završimo jedan stari projekat, moj dokumentarac, pod radnim nazivom Zabranjeno Pušenje i Ja.
(Balkanrock.com, 22. januar 2013)
Нема коментара:
Постави коментар