„…ali
ja mislim da tu ima neke kreativne budućnosti: onog trenutka kad mi osetimo da
nam nestaje prostora u kom možemo da napredujemo, tog momenta mi treba da se
povučemo, da odsviramo koncert i da kažemo: narode, živi bili, bili ste divni,
bili ste dobri, mi odosmo.“
(Bora Đorđević, 1982)
Taman smo pomislili da je zvanično najveći srpski rock bend izgubio
dodir sa srpskom rock publikom, kada su članovi Riblje Čorbe pokazali da još imaju
ponekog keca u rukavu. Prvo su objavili živi album sa snimkom koncerta iz 1985.
(nadajmo se da im ovaj potez neće preći u pogubnu naviku), i to na vinilu, a
zatim su, na promociji Koncerta za
brigadire u Domu omladine (!) najavili novi studijski album, koji će biti
objavljen i na disku i na vinilu i biti produciran od strane – Johna McCoya (pročitao
sam vest više puta i na kraju ostao ubeđen da je autor teksta pogrešio).
No vest se pokazala kao istinita: album (ne baš sretno odabranog naziva)
producirao je McCoy, pod čijom je producentskom palicom, ako smo skloni (a
jesmo) da se složimo sa Pecom Popovićem, Čorba zvučala najbolje što je u datom
trenutku mogla, a za miksovanje, obavljeno u Abbey Road Studijima, bio je,
pored McCoya, zadužen Peter Mew, koji je bio inžinjer zvuka na albumima Pretty
Thingsa, Freea, Hanka Marvina i, pazite sad – Pink Floyda (Ummagumma) i Syda Baretta; Vlahovići su dizajnirali veoma zanimljiv omot sa robotizovanom verzijom
čuvenog pileta sa Mrtve prirode, i
sve je ukazivalo na to da su članovi Riblje Čorbe konačno oslušnuli šta govore
kritika i publika od koje su se, pristajanjem na učestvovanje u pop-nekulturnom
spektaklu, u poslednjih desetak godina porprilično otuđili. Nismo, razume se,
očekivali neku novu Istinu, ali se
jesmo nadali nečemu velikom, mada smo i albumom kvaliteta Nojeve barke mogli biti zadovoljni.
Avaj, većina naših očekivanja nije ispunjena. McCoy jeste odradio dobar
posao; Vickovi bubnjevi zvuče zaista dobro, a klavijature Nikole Zorića
potisnute su (ispravno) u drugi plan gde god je to bilo moguće. Jasno je da se
težilo nešto sirovijem hard rock (ili, u krajnjem slučaju: rock) zvuku, što je
i postignuto, u meri u kojoj je to moguće sa ovom postavom Čorbe; u tom smislu
je više nego zanimljiva upotreba usne harmonike na naslovnoj numeri. Međutim,
autor ovih redova očekivao je, bez stvarnog pokrića, doduše, pošto mu je produkcijski
rad Johna McCoya nakon prestanka saradnje sa Ribljom Čorbom malo poznat, znatno
moderniju produkciju, čiji bi rezultat bio zvuk možda čak i pomalo metaliziran;
očigledno je da ni McCoy nije uspeo da izađe iz osamdesetih. To, naravno, ne
znači da i u ovakvom pomalo arhaičnom (ovakvo određenje možda se ne bi nametalo
da autor nije imao drugačija očekivanja i da pre slušanja Uzbune! nije imao prilike da čuje nove pesme Smaka) pakovanju
Džindžer i Vicko nisu standardno dobri. Vickovi bubnjevi zvuče zaista sjajno, Džindžerove
solaže i dalje su prilično inventivne, dok Džindžerovo i Zorićevo nadsviravanje
u „Od čega ću bre da umrem“ i Zorićev veoma lep solo u „Biće bolje kad prenoći
(Od nemila do nedraga)“ predstavljaju veoma zanimljiva i osvežavajuća rešenja.
No kakva je stvar sa onim najvažnijim – Borinim pevanjem, tekstovima i
pesmama kao celinama? Očigledno je da Bora ima velikih problema sa glasom: kada
vam glas pukne na koncertu hajde još i nekako, ali kada je na studijskim
snimcima nemoguće prikriti da su od vašeg glasa (u ovom slučaju „najprepoznatljivije
konstante srpskog rocka“, kako reče Nenad Pejović) ostale krhotine, u velikom
ste problemu. Bori je na Uzbuni! bilo
potrebno dosta pomoći – većinu refrena članovi benda su otpevali horski – a na
trenutke njegovo pevanje zvuči poput bolnog hropca („Monetarni udar“, „Kad neko
ljubav urekne“).
No najveće razočarenje kada je o Uzbuni!
reč predstavljaju same pesme. Političkih tema, sa izuzetkom pošalice „Lelek
Serba“, koja se sa našim prilikama u vezu može dovesti tek posredno i koja
otkriva da Borin antiglobalizam nije sasvim naivan („Evo Morales i Ugo Čavez /
s Amerikom neće savez, / jer ko je lud da pusti stoku / da uništi biljku
koku.“), nema, a tako je svakako i najbolje. Lajao je Bora dvadeset godina, bio
hapšen i zabranjivan, da bi se malo šta promenilo ili se promenilo nagore i da
bi se on naposletku odlučio za jednu političku opciju, što je sasvim legitimno,
ali se plaća pravom na titulu „buntovnika“ i „glasnogovornika naroda“, i toga
je, čini se, i on sam svestan. Preovlađuju, dakle, ljubavne teme; onih nekoliko
pesama sa šaljivim stihovima, „Lelek Serba“, „Od čega ću bre da umerm“, „Šerše
la fam“ nije ni približno duhovito kao ranije pošalice benda, a bavi se temama
odavno obrađenim, i to sa znatno više uspeha („Gnjilane“, „Disko mišić“, „Jebi
ga“), mada valja priznati da „Šerše le fam“ nije bez svog šarma, čemu umnogome
doprinosi francuska harmonika. Glavnina materijala, ljubavne pesme, nisu čak ni
blede kopije starih pesama. Nema tu onih „suza, krvi i znoja“ kojima su bile
ulepljene Čorbine ljubavne pesme sve do Nojeve
barke, a kamoli „zvezda potkrovlja i suterena“, „pohotljivih udavača“ i
„žena koje puše 'Drinu' bez filtera“, nije teško pogoditi zašto: nema mladosti.
Naravno, Čorba još uvek nije zašla u adult contemporary vode, mada im se
pesmama „Ti ne znaš šta ćeš da budeš kad porasteš“ i „Kad me već lažeš
(Izgubljen)“, kao uostalom i baladama sa Minut
sa njom, opasno približila. Tekstovi pesama sa Uzbune! uglavnom su zanatski proizvodi, banalni i metrički aljkavi,
i naprosto je zaprepašćujuće koliko se Bora uljuljkao u (odavno stečenoj i,
mnogi će reći, izgubljenoj) tituli najvećeg srpskog rock pesnika pa je dopustio
sebi ovakav nedostatak ambicije.
Moram da priznam da ja lično najviše problema imam sa pesmom „Užasno mi
nedostaje“, koja je, nije tajna, prvobitno napisana za turbo folk pevačicu
Svetlanu Ražnatović Cecu; da li je za Ražnatovićevu napisan samo tekst ili cela
pesma, nismo sasvim sigurni, ali je činjenica da u ovoj rastegnutoj heavy
baladi sa naprosto užasnim početkom sa gudačima ima nečeg folkoidnog, te se
autor teksta nije mogao oteti utisku da sluša folk uradak na silu preobraćen u
rock baladu. Na pitanje novinara Popboksa da li veruje da će mu fanovi zameriti
to što se na Uzbuni! našla „Užasno mi
nedostaje“, Bora je odgovorio da ne veruje, i da misli da fanovi „neće to
tumačiti kao [...] da Čorba sada svira odbačenu Cecinu pesmu“, no publika će,
verujem, tu činjenicu upravo tako tumačiti. To bi značilo da je ono što je
dobro za turbo folk pevačicu Svetlanu Ražatović Cecu dobro i za Čorbu, i to je
otprilike najbolja ilustracija Borinog nedostatka ambicije.
Nije, naravno, Uzbuna! sasvim bez
dobrih komada: naslovna numera i „Malograđanska“ (na kojoj je bas svirao McCoy)
nisu bez energije, pa ni bez dobrih stihova, mada je u trenucima kada ove dve
pesme dođu do refrena Bora nekako propustio da poentira. Ja sam se nadao da će Uzbuna! biti album kojim bi Čorba mogla
koliko-toliko dostojanstveno završiti svoju diskografsku karijeru. Naravno, za
tako nešto je potrebna svest o neophodnosti završetka diskografske karijere. Ovako,
pošto je Borina filozofija „što na um to na drum“, i što mu, za razliku od njegovih
takmaca, Balaševića i Bajage (možda razloge nedostatka ambicije treba tražiti u
činjenici da u poslednjih dvadeset godina u svojoj kategoriji drugih rivala
nije ni imao), nedostaje svest o sopstvenoj veličini, za dve-tri godine možemo
očekivati novi, podjednako bled album Čorbe.
Ocena: 2/5
Datum izdavanja: 18.12.2012.
Žanr: Rock, hard rock
Dužina trajanja: 49:45
Izdavač: Fidbox (ploča), City Records (CD)
Producent: John McCoy
Spisak pesama:
- „Uzbuna“ – 3:19
- „Monetarni udar“ – 3:42
- „Užasno mi nedostaje“ – 5:33
- „Lelek Serba“ – 3:47
- „Malograđanska“ – 4:41
- „Kad neko ljubav urekne“ – 3:53
- „Od čega ću bre da umrem“ – 3:49
- „Ti ne znaš šta ćeš da budeš kad porasteš“ – 5:07
- „Kad me već lažeš (Izgubljen)“ – 4:21
- „Šerše le fam“ – 2:52
- „Biće bolje kad prenoći“ – 4:07
- „Sam sam pao sam se i ubio“ – 4:34
Нема коментара:
Постави коментар