„Iako sam bio ubeđen da ću vrlo brzo i lako odgovoriti na temu „tri albuma“, sad vidim da to nije nimalo lak zadatak, s obzirom da gajim afinitete ka raznim muzičkim pravcima u kojima se prepliće pregršt dobrih stvaralaca.
Guns N' Roses – Apetite for Destruction (1987)
Ovo je verovatno prvi album koji sam slušao kao celinu. Za nekoga sa 8-9 godina, ko je do tada imao priliku da čuje Zdravka Čolića, Bajagu i Bijelo Dugme, pesma „Welcome to the Jungle“ je bila kao susret sa vanzemaljcima. Stajling i pojava koju su tada imali su u najmanju ruku bili jedinstveni i intrigantni. Sećam se da je moj stariji brat, od koga sam i čuo za Ganse, po ceo dan puštao vinil sa do tada najčudnijim i ujedno najfascinantnijim omotom koji sam video. Vokalna izvedba Axla Rosea i gitarske deonice Slasha su se urezivale u pamćenje i jednostavno terale na ponovno slušanje. Sad, kad malo bolje razmislim, Gansi su, pored Terminatora, veliki razlog što sam rano naučio engleski jezik. Sigurno je bilo izuzetno smešno slusati klinca koji natuca engleski pevajući „Sweet Child O' Mine“. Svakako, bilo je lepo odrastati uz njih.
2Pac – All Eyez on Me (1996)
Izuzetno je teško govoriti o ovom Stvaraocu a da to stane u par rečenica. U ranom periodu adolescencije i puberteta, kada se hip hop već uvukao u moj život, ovo je bila muzika koja je oslikavala realnost i stanje svesti u kojem smo se nalazili kao društvo. Bilo mi je interesantno to što je većina neupućenih ljudi volela da kaže kako je budalasto poistovećivati našu tadašnju situaciju sa životom crnaca u Americi, ali ja verujem da saosećajnost nije imala prostora kada su u pitanju devedesete u Srbiji. To se slušalo upravo zato što je budilo jasne asocijacije na dešavanja na našim ulicama i u našim životima. Nažalost, pogrešna interpretacija dovodi do stvaranja krive slike, tako da suština ostane zapostavljena a forsiraju se tabloidne teme... Pesme kao sto su: „Life Goes On“, „Holla at Me“, „Ratha Be Ya Nigga“, „When We Ride“ i neizostavna „Callifornia Love“ najbolje prikazuju suočavanje mladog čoveka punog ambicija sa situacijama u koje nas život gura. Ono što je presudno kad je u pitanju 2Pac je njegova moć da veštinom vokalne izvedbe natera slušaoca da pomno isprati priču. Kada je sve to podržano kvalitetnom muzikom, imate dobitnu kombinaciju. Toplo preporučujem ovaj dupli album i onima koji ne slusaju rap muziku jer ce se sigurno pronaći u nekoj od numera koje ne zaslužuju da budu svrstane striktno u hip hop.
Rage Against The Machine – Rage Against The Machine (1992)
Moram da priznam da sam se ovde dvoumio izmedju ovog albuma i All Boro Kings od benda Dog Eat Dog. Naravno da su u obimu svog delovanja i značaju za muziku uopšte ova dva benda neuporediva, ali su na formiranje mog muzičkog ukusa imali skoro podjednaku ulogu. Mešavina hip hopa i tvrdih gitarskih distorzija je bio ultimativni spoj.
Ono sto je uspelo da me zadrži na R.A.T.M.-u je svakako njihov socijalni angažman. Sumnjam da bih u većini svojih pesama umeo da izrazim svoj stav da nisam slušao ovaj album. Srčanost, pravičnost, moć govora, požrtvovanost i spremnost su odlike koje uglavnom imaju superheroji i strip junaci, ali su to sve karakteristike koje je imao i ovaj bend. Mislim da bi s vremena na vreme trebalo da svako pusti po neku pesmu sa ovog albuma kako bi se podsetili principa i vrednosti čoveka. Mozda bi adekvatna numera za to bila „Bullet in the Head“ ili „Wake Up“. Interesantno je da se i ovde pojavljuje spoj autentičnog vokala i gitarskog virtuoza... Hehe, možda je to recept za dobar bend? Ovaj album svakako nije prvi na kome je napravljen crossover stil, ali je definitivno on raščistio put novom muzičkom pravcu kasnije nazvanom rapcore ili nu metal.“
(Balkanrock.com, 5. jul 2012)
Нема коментара:
Постави коментар