Vukovarski black metal sastav Prognan
objavio je nedavno svoj drugi zvanični EP, Jama.
Da se razumemo – ja black metal ne volim. Ne bih možda išao toliko daleko
kao jedan moj kolega koji ovaj žanr smatra „abortusom rocka“, no činjenica je
da je sve ono što čini heavy metal, kako na muzičkom tako i na poetskom i
vizuelnom planu, u ovom žanru dovedeno do ekstrema tako da je izgubilo svaki
smisao i izvrnuto u spostvenu parodiju. Iskreno, ne razumem ljude koji black
metal uzimaju suviše ozbiljno, no do smrti ću braniti njihovo pravo da slušaju
to sr... ehm, muziku.
Šta me je onda, pitate se vi, dragi čitaoci (a većina vas, verujem, nema
bolje mišljenje o ovom žanru od mene), nateralo da se izložim mazohizmu
preslušavanja te recenziranja jednog black metal izdanja?
Ono što me je zaintrigiralo kada je reč o EP-u Jama benda Prognan (osnovanog 2008. godine; njegovi članovi deluju
pod pseudonimima Kob – vokal, bas gitara, Izrod – gitara. Atheos – gitara i Basher
– bubnjevi; prethodno su objavili jedan EP, Vuk,
2011. godine) je činjenica da su naslovnu numeru snimili na tekst istoimene
poeme Ivana Gorana Kovačića. Za one koji ne znaju: Ivan Goran Kovačić bio je
hrvatski pesnik, rođen 1913. a poginuo 1943. godine kao partizan. Njegovo svakako
najpoznatije delo je poema Jama,
koja, iz perspektive jedne od žrtava, opisuje zločine koje su ustaše počinile
nad stanovnicima jednog srpskog sela, i koja se, sasvim neprimereno, obrađuje u
(čini mi se) sedmom razredu osnovne škole. Sećam se da je moja nastavnica
srpskog čas započela rečima: „Sa delom koje danas radimo imale su problem sve
generacije pre vas. Imaćete i vi. Ali ono je u programu, i moramo da ga
odradimo“. Onda nam je pročitala odlomke iz poeme, i to one sa vađenjem očiju, mokrenjem
po onesvešćenim žrtvama, vezivanjem žrtava žicom probodenom kroz uši, klanjem i
bacanjem u jamu, prelivanjem žrtava živim krečom, te uspinjanjem lirskog
subjekta, koji je nekim čudom preživeo, na vrh jame preko brda leševa. Utisak
sličan onom koji je ostavila na trinaestogodišnjake Jama je ostavila na mnoge od mojih koleginica sa studija, studentkinja
srpskog jezika i književnosti koje se za grozote pripremaju još od početka
studija našom epskom poezijom. I to nije čudno – ja, do dana današnjeg, nisam
pročitao ništa strašnije od Jame. Jezovitost, koja ovu poemu čini idealnim
predloškom za nastanak metal pesme (ili albuma), dolazi otuda što se ono o čemu
ona govori ZAISTA DOGODILO. Strašnije od svih grozota sa omota albuma (meni
lično izuzetno antipatičnih, naprosto zato što su uvek sa one granice dobrog
ukusa) Cannibal Corpsa (da, znam da oni nisu black metal) je zlo koje ljudi
čine, užasi koje su ljudi u stanju da počine. A to ovi momci iz Vukovara – kao
i vi i ja, uostalom – bolje znaju od kretena koji iz varoši mirne, razvijene i
uređene Norveške izjavljuju da su u ratu i maštaju o spaljivanju svog kulturnog
nasleđa.
Bacih se, dakle, na preslušavanje Jame
i bejah vrlo prijatno iznenađen. Odviše tvrdo za moj ukus, ali slušljivo. Na
momente melodično čak. Otvorenost za eksperimentisanje – duhovna muzika kao
intro za „Grob“ – treba pohvaliti. Šteta što ona nije više došla do izražaja u
naslovnoj numeri – u kojoj, na žalost, nije upotrebljen čitav tekst poeme, no
da je bilo tako dobilo bismo pravu mini metal operu – jer su delovi kada se u
svesti lirskog subjekta javlja svetlost (ali i oni neiskorišćeni delovi poeme,
kada žrtvu ispuzalu iz jame pronalaze partizani) nudili mogućnost za upliv
svetlijih tonova. Sa druge strane, vrlo uspela bila je upotreba marširajućeg
ritma u delu u kome se žrtva približava jami.
No najprijatnije sam bio iznenađen tekstovima. U tekstovima Prognana,
razume se, krv teče u potocima, no oni nisu, kako reče Uroš Smiljanić govoreći
(pod svojim pseudonimom Mehmet Krljić) o black metalu, „koktel [sačinjen od] satanizma,
paganizma i nacionalizma“; tekstovi njhovih pesama bave se istorijom („Jama“ i
„Dželat“) i životom samim po sebi („Grob“), a građeni su oko citata iz dela
naših velikih književnika; tu je, na primer, čuvena Andrićeva misao o vremenima
u kojima pametni ćute, budale govore, a
fukara se bogati („Grob“), pa čak i parafraza stihova iz Radičevićeve „Kad
mlidijah umreti“ („došlo doba da pođem u groba“, „Grob“)! Nekome će ovo možda
biti banalizovanje umetnosti, no ja nalazim da je ovo jasan pokazatelj da su
članovi Progana skloniji traženju inspiracije u umetnosti (i u realnom životu,
uostalom) no u demonologiji ili staroslovenskoj mitologiji (što samo po sebi,
razume se, ne mora biti loše, mada najčešće tako ispada). Doduše, na Jami se našla obrada pesme „Za korak paklu
bliže“ beogradskih black metalaca The Stone (koji su, jelte, pagani pa zato
objavljuju albume na ćirilici, pismu izmišljenom da bi se olakšalo pokrštavanje
Slovena, koji nas godinama zabavljaju naslovima poput „Čujete li, smeju nam se
mrtvi“, „Ja sam tvoja smrt iznenandna“, „Krvav ceo, nigde rane nema“ i,
naravno, „Umro“ ), no kako The Stone deluju već desetak godina i, koliko mi je
poznato, važe za veliko black metal ime u svetskim okvirima, ova obrada je
verovatno samo tribute uzorima ili, u krajnjem slučaju, lep kolegijalan gest.
Ovi momci, jasno je, imaju dara za konceptualno osmišljavanje, koji ih, u
spoju sa sklonošću ka eksperimentisanjem, jednog dana može odvseti i u dark
ambient, zašto da ne? Šteta je, ako mene pitate, što članovi Prognana svoj dar
nisu stavili u službu nekog drugog žanra, no nadam se da će fanovi black metala
njihove kvalitete umeti da prepoznaju.
Ocena: 2,5/5
Datum izdavanja: 2012.
Žanr: Black metal
Dužina trajanja: 26:54
Izdavač: Samostalnbo izdanje
Producent: Prognan
(Balkanrock.com, 11. avgust 2012)
Нема коментара:
Постави коментар