25 godina grešnih zadovoljstava (1)

Godina 1987. bila je značajna godina u istoriji heavy metala (ima li ijedne godine iz te decenije koja to nije bila?). Te 1987. godine osnovani su bendovi Danzig, U.D.O., Therion i Burzum. Black Sabbath su objavili The Eternal Idol, prvi sa Tonyem Martinom kao pevačem. Metallica je objavila cover EP The $5.98 E.P.: Garage Days Re-Revisited, prvo svoje izdanje sa Jasonom Newstedom na basu. Motörhead su objavili prvi album kao četvorka, Rock 'n' Roll. Ozzy Osbourne je u sećanje na Randya Rhoadsa objavio živi album Tribute. Anthrax su objavili Among The Living, posvećujući ga Cliffu Burtonu.  Helloween su objavili Keeper Of The Seven Keys, Pt. 1, prvi album sa Michaelom Kiskeom kao pevačem. King Diamond objavio je svoj prvi koncept-album, Abigail. Celtic Frost su se okrenuli avangardi sa Into The Pandemonium, a Savatage progresivi sa Hall Of The Mountain King. Manowar su objavili Fighting The World, prvi metal album u potpunosti snimljen na digitalnoj opremi. Svoje prvence objavili su Death, Napalm Death, Death Angel, te Testament, Mayheym, Cacophony, Sanctuary, Heathen i Coroner, a svoja poslednja izdanja objavili su Grim Reaper i Carnivore. Na MTV-ju je po prvi put emitovan Headbanger's Ball, u teške vode su uplovili The Cult, a Alice Cooper umalo da nastrada na bini kada je jedan od njegovih rekvizita zakazao.

No, te, 1987. godine veliki broj navedenih podataka bila je na stranicama muzičkih časopisa ispisana sitnim slovima. Za najširu javnost prva asocijacija na pomen heavy metala bili su glameri (istini za volju, većina grupa iz „drugog talasa glam metal bendova“ nije svirala metal, već hard rock; u to vreme hard rocku su se okrenuli i oni koji su se početkom decenije afirmisali kao metalci – Def Leppard, Mötley Crüe, Dokken, Europe), koji su u drugoj polovini decenije zavladali top listama. Teški rock doživljavao je svoje drugo zlatno doba – godinu dana ranije Bon Joviev Slippery When Wet, Van Halenov 5150, Poisonov Look What The Cat Dragged In, Stryperov To Hell With The Devil i Europeov The Final Countdown dostigli su vrtoglave tiraže. No i u 1987. objavljeni su neki od najznačajnijih albuma u istoriji žanra. U godini kada se navršava 25 godina od njihovog pojavljivanja, nije zgoreg osvrnuti se na 1987. u glam metalu i videti da li je išta preživelo sud najpouzdanijeg kritičara: vremena.

Twisted Sister – Love Is For Suckers

Peti studijski album Twisted Sistera je bez sumnje njihovo najslabije izdanje (ne računajući njihov božićni album A Twisted Christmas). Albumom Love Is For Sukers Twisted Sister su se utopili u moru bezličnih glam bendova druge genracije. Produkcija je, istina, bila znatno bolja nego na prvim izdanjima benda, zvuk je bio ispoliraniji, čvršći i puniji, ali je manjkalo energije i ideja, te je Love Is For Suckers doneo tek nekoliko upečatljivih komada: „Wake Up (The Sleeping Giant)“, „Yeah Right!“, te naslovnu numeru. Kada je reč o ostatku materijala, blede hard rock himne „Tonight“, „Me And The Boys“ i kissovksa „One Bad Habbit“ – očigledno je da je Snider pokušavao da napiše novu „I Wanna Rock“ ili „We're Not Gonna Take It“, što mu, naravno, nije pošlo za rukom – deluju čak i blistavo u poređenju sa pop-obojenim numerama „Hot Love“ i „I Want This Night To Last Forever“ i ljigavom power baladom „You're All I Need“. Već dva meseca nakon objavljivanja albuma bend se raspao. Love Is For Suckers bio je neslavan kraj karijere koja je iznedrila jedan od najboljih albuma u istoriji heavy metala (Stay Hungry). Kažemo kraj, jer je sve što je bend radio nakon ponovnog okupljanja 1997. godine spada više u domen šou-biznisa nego rokenrola. Scena iz VH1-ovog dokumentarca Heavy: The Story Of Metal u kojoj se Jay Jay French priprema za nastup ponovo okupljenih Twisted Sister stavljajući periku bila bi smešna, da nije tužna.

Lee Aaron – Lee Aaron

Samo tri godine pre objavljivanja albuma Lee Aaron kanadska pevačica je, obučena u krzno i gvožđe, vitlala mačem i pevala o „metalnoj kraljici“. No, u drugoj polovini decenije Aaronova se okrenula glamu, i to njegovoj blažoj varijanti, onoj koja se može okarakterisati kao „pop metal“, i koja je u drugoj polovini osamdesetih bila, osim za bendove kao što su Def Leppard, Bon Jovi i Europe, umnogome karakteristčna upravo za pevačice i bendove sa ženskim vokalima. Album Lee Aaron (na kome su, pored Aaronove i članova njenog benda, kao autori bili potpisani i Joe Lynn Turner i – Carl Wilson), sa pop pesmama prerušenim u hard rock i klavijaturama koje su gotovo u potpunosti potisnule gitare u drugi plan i neretko sasvim nefunkcionalno upotrebljenim, morao je i u ono vreme za mnoge ljubitelje hard rocka predstavljati više pop rock no hard rock proizvod – dodajte tome i činjenicu da album, uprkos refrenima namenjenim horskom pevanju, nije uspeo da ponudi rock himnu i/ili power baladu koju bi publika pevala u horu. No, Lee Aaron ipak nije sasvim bezvredan proizvod. Činjenica jeste da se, kada je o klavijaturama reč, težilo oneobičavanju, činjenica je da je cilj uglavnom promašen, ali je činjenica i da su ponegde rezultati bili veoma zanimljivi („Don't Rain On My Parade“, „Goin' Off The Deep End“, „Dream With Me“); činjenica je da su „Hands Are Tied“ i „Eye For An Eye“ više nego dobri hard rock komadi, i da je na njima Aaronova vriskovima i režanjem pokazala da nije izgubila sve od žestine koju je imala na svojim ranim radovima; činjenica je da je pesmama poput „Powerline“ i „Number One“ anticiparala radove Vixena i Saraye; činjenica je da balade „Only Human“, „If This Is Love“ i „Heartbeat Of The World“, iako bez velikog emotivnog naboja, nisu bez iskrenosti i topline, te da, u neku ruku, predstavljaju anticipaciju poznih, blues radova Aaronove; činjenica je, naposletku, da je Lee Aaron sjajan vokal, i da producent Peter Coleman nije uspeo toliko da upropasti koliko je Aaronova uspela da popravi.

Warlock – Triumph And Agony

Poslednji album Warlocka bio je njihov najveći komercijalni uspeh i artistički domet – nomen est omen dakle. Tri studijska albuma Warlocka objavljena pre Triumph And Agony bila su solidna heavy metal ostvarenja, koja su donela nekoliko izvrsnih metal himni („Hellbound“, „Burning The Witches“, „Eartshaker Rock“, „True As Steel“), no bend je tek na Triumph And Agony zablistao u punom sjaju. Doduše, u vreme objavljivanja ovog albuma Warlock praktično nije bio isti bend: na Triumph And Agony su se iz originalne postave Warlocka pojavili samo Doro Pesch i bubnjar Michael Eurich, a dve petine benda činili su Amerikanci. Otud se True As Steel našao na razmeđi između nemačke metal škole i američkog glam zvuka, čemu je umnogome doprineo i producent Joey Balin polirajući zvuk, ali i dajući pesmama epičnost uvođenjem reverba. Bend je zadržao čvrstinu u „Three Minute Warning“, „I Rule The Ruins“, „Touch Of Evil“, „Cold Cold World“, ali i u komercijalnijim „Kiss Of Death“, „East Meets West“, „Metal Tango“, te power baladi „Make Time For Love“ i svom najvećem hitu, hard rock himni „All We Are“, hrabro ostajući tematski više u okvirima tradicionalnog nego glam metala. Završna pesma na albumu, balada „Für Immer“, sa marširajućim ritmom i gudačkim deonicama, ulazi u red najemotivnijih i najlepših ostvarenja Peschove. Godinu dana nakon objavljivanja albuma, Doro je ostala jedini originalni član Warlocka, u kome su sada svirali samo Amerikanci. Svoj naredni album, Force Majure, objavila je pod sopstvenim imenom. Njen solo prvenac bio je i njen lični magnum opus, no i pored toga što njena naredna izdanja nisu ponovila kvalitet albuma True As Steel i Force Majure, pažnja publike nije izostala, i Doro je u dvadeset i prvi vek ušla sloveći za Kraljicu Metala.

(Balkanrock.com, 30. oktobar 2012)