Da je glam metal krajem
osamdesetih zapao u dekadenciju bilo je jasno vidljivo iz radova glam bendova
drugog talasa, ali i iz radova pionira ovog žanra.
Bendovi prvog talasa, uz nekoliko
časnih izuzetaka, već su od sredine osamdesetih, okruženi luksuzom i zarobljeni
u carstvu poroka, zapali u krizu kreativnosti. Na oslabele i ispucale temelje
uzalud je dolivana sveža krv. Već od 1987. mogao se nazreti kraj glam metal
epohe
U četvrtom delu priče o glam
metal albumima objavljenim u 1987. govorimo o radovima veterana žanra, pripadnika
prvog talasa glam metal bendova.
Mötley Crüe – Girls, Girls, Girls
Članovi nesumnjivo
najznačajnijeg glam metal benda teško da su se ikada mogli pohvaliti svojim
muzičkim umećem (u tom pogledu Mötley Crüe su istinski naslednici Kissa), a u
drugoj polovini osamdesetih ponestalo im je i onoga što je predstavljalo glavni kvalitet njihovih ranih radova – energije.
Jasno, jedan od glavnih razloga bila je činjenica da već u vreme objavljivanja Theatre Of Pain Vince, Nikki, Tommy i
Mick nisu više bili vucibatine sa ulica Grada anđela, već vlasnici kuća na
Beverli Hilsu ogrezli u poroke koji prate slavu i bogatstvo – sedam meseci
nakon što je Girls, Girls, Girls
objavljen Nikki Sixx je umalo uzeo fatalnu dozu heroina. U novom okruženju Mötley
Crüe su prekinuli mnoge veze sa svojim (heavy metal i klupskim) korenima, što
se odrazilo i na zvuk albuma, kojim su se Mötley Crüe i definitivno okrenuli
hard rocku. Daleko od toga da je Girls,
Girls, Girls loš album – Crüe su na njemu uspeli da ponude sjajan blues
rock komad „Bad Boy Boogie“, solidne glam
metal himne „Girls, Girls, Girls“, „Dancing On Glass“ i „Sumthin' For Nuthin'“,
zaimljivu minijaturu „Nona“ (posvećenu baki Nikkia Sixxa) i pristojnu obradu
„Jailhouse Rocka“, da izvrsnom rokačinom „Wild Side“ pokažu da nisu zaboravili život
na losanđeleskim ulicama i da tekstom balade „You're All I Need“ šokiraju
javnost i parodiraju konvencionalne power balade. No Girls, Girls, Girls nema ni trunke one mladalačke energije i
bezobrazluka koje su krasile Too Fast For
Love i Shout At The Devil, ali ni
one energije kojom je bio nabijen njihov naredni studijski album i njihovo
najvrednije izdanje, snimljeno nakon teške borbe sa demonima alkohola i droge, Dr. Feelgood.
White Lion – Pride
Umnogome je neobjašnjivo kako je iz kuhinje gitarskog virtuoza Vita
Bratte i sjajnog vokala Mikea Trampa izašao album ovako nepodnošljivo popast. Ovaj
tandem je imao potencijala da, poput dvojaca Jack Rusell – Mark Kendall i Tom
Keifer – Jeff LaBar, načini neke od najfinijih hard rock albuma druge polovine
osamdesetih. Avaj, u trenutku najvećeg napona kreativne energije članovi White
Liona odlučili su se da (umesto bluesom, poput gorepomenutih pevača i gitarista
Great Whitea i Cinderellae) svoje radove oboje popom. U pesmama pop
senzibilita, sa tekstovima banalnim čak i za žanr kome pripadaju, Brattine
bravure zvuče nepotrebno i nefunkcionalno, a Trampov reski vokal plačljivo. Pride je doneo i jednu od najljigavijih
power balada epohe: naivnu „When The
Children Cry“, kojom su White Lion pokušali da postanu propovednici (razume se,
nije bilo nemoguće – setimo se samo veličanstvene „Wind Of Change“ Scorpionsa –
već samo malo verovatno da će jedan glam metal bend iznedriti himnu mira; White
Lion su pokušali i – debelo omanuli). Sa samo par upečatljivih numera („Hungry“ i „Lady Of The Valley“), Pride ulazi u red najslabijih, a iz
neobjašnjivih razloga i najhvaljenijih ostvarenja epohe.
Def Leppard – Hysteria
Rad na Hysterii bio je dug i
mukotrpan. Nakon što je Mutt Lange odustao od produciranja, bend se
obratio Jimu Steinmanu. Sasvim neočekivano, tvorac „vagnerijanskog rocka“ se
odlučio za neposredniji pristup i siroviji zvuk, dok su članovi benda težili
pompeznijem i ispeglanijem zvuku. (Steinman je izjavio da je prvi put posumnjao
da saradnja sa britanskim pop metalcima neće biti laka kada je, našavši se sa
članovima Def Lepparda u Irskoj, rekao: „Kako je lepo biti u domovini Džojsa i
Šoa! Osećate li to u vazduhu, momci?“, na šta su mu članovi benda odgovorili:
„Ne baš, nismo slušali puno irskih bendova“, a da mu je prekipelo kada je Joea
Elliota, koji se vratio iz bioskopa, govoreći o filmu koji je upravo gledao kao
o remek-delu, pitao „Šta si gledao, Joe?“, na šta mu je ovaj odgovorio:
„Policijsku akademiju 3“.) Nakon što je Steinman odustao od saradnje sa bendom,
Def Leppard su neuspešno pokušali da sami produciraju album. A onda je, u
novogodišnjoj noći 1984. godine, Rick Allen doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj
je izgubio ruku. Uz divljenja vrednu podršku ostalih članova benda, Rick Allen
se u narednih par godina izveštio u sviranju elektronskih bubnjeva, pa je bend
rešio da, u saradnji sa Langeom, nastavi rad na albumu. Rad je prekidan u još
par navrata – kada je i sam Lange doživeo saobraćajnu nesreću i kada je Elliot
dobio zauške – da bi Hysteria konačno
ugledala svetlost dana u avgustu 1987. godine. Mešavina hard rocka i popa Def
Lepparda umnogome je drugačija od one White Liona – dok su White Lion težili
komercijalizaciji zvuka uvođenjem pop harmonija, Def Leppard su težili stvaranju
pravog pop proizvoda, sa pesmama ogromnog hitičnog potencijala. No i pored toga
što je zvuk bio umekšan i umnogome sintetički (za šta su u ogromnoj meri
zaslužni Allenovi elektronski bubnjevi), Def Leppard su uspeli da na Hysterii ponude nekoliko izvrsnih pop
metal himni – „Women“, „Pour Some Sugar On Me“, „Armageddon It“, „Don't Shoot
Shotgun“, „Excitable“ – te sjajnu power baladu „Love Bites“. Hysteria je odličan
album, ako ga posmatrate iz prave perspektive – kao pop rock album sa hard rock
elementima, umesto kao hard rock album sa pop elementima. Na snimanje takvog
albuma su Def Leppard, nekadašnje perjanice novog talasa britanskog heavy
metala, ali i glavne arhitekte glam metal zvuka, imali apsolutno pravo, ma šta o
tome mislili zadrti ljubitelji njihovih ranih radova (koji su, uostalom, odisali
i glam rock senzibilitetom). Članovima Def Lepparda treba odati priznanje –
uspešno su spojili dva dijametralno
suprotna žanra, što su nakon njih mnogi pokušavali, ali je malo kome
pošlo za rukom. Hysteria je nešto
poput eksperimenta koji je uspešno obavljen, ali koji ne treba ponavljati jer
posledice mogu biti (kao što često i jesu bile) katastrofalne.
(Balkanrock.com, 20. oktobar 2012)
Нема коментара:
Постави коментар