Ima tako nekih pesama većih od života, onih za koje bi bilo odviše slabo
reći savršenstvo ili remek-delo. To su one pesme koje, pored
antologijskih stihova, briljantne kompozicije, vrhunske izvedbe i ingeniozne
produkcije, poseduju još nešto, teško opisivo, a počesto savim neuhvatljivo. Beatlesi
takvih pesama imaju bar tuce; pa onda „All Along The Watctower“ u Hendrixovom
izvođenju; Lennonova „Imagine“; „Dust In The Wind“ Kansasa; „Brothers In Arms“
Dire Straitsa, Cohenova „Hallelujah“, „Who Wants To Live Forever“ Queena, naravno,
„Stairway To Heaven“. O, razume se, ima u istoriji popularne muzike pesama
značajnijih, pesama većih, ali malo
je onih koje odišu takvim i tolikim emotivnim nabojem, takvom i tolikom poetskom
i muzičkom snagom, takvom i tolikom katarzičnošću.
Zavidan je broj takvih pesama u domaćoj rok muzici. Potpisnik ovih
redova mora priznati da broj pesama inostranih izvođača koje on oseća takvima
(jer one se takvima mogu samo osećati)
nije veliki; sa druge strane, „Ima neka tajna veza“ Bijelog Dugmeta, „Nedelja
kad je otiš'o Hase“ prvog Zabranjenog Pušenja, Balaševićeva „Ne lomite mi
bagrenje“, „Sejmeni“ Haustora, „Par godina za nas“ Ekatarine Velike, „Trube“
Galije, Stublićeva „E, moj druže beogradski“, Bajagina „Moji drugovi“, „Zaboravljeni“
Pilota, „Hoću da znam“ Partibrejkersa, „Zemlja“ Dobrovoljnog Pevačkog Društva,
„Yugo 45“ drugog Zabranjenog Pušenja i „Ljubav udara tamo gdje ne treba“ trećeg
Zabranjenog Pušenja, „Na ovim prostorima“ Hladnog Piva samo su one koje mu prve
dolaze u misli. Ima u njima onog nečeg što
je rečima teško izraziti i onima, kao što je autor ovog teksta, koji bi to
nekako morali umeti, a onda, još nečeg,
nekog čudnovatog križanja i prepleta zanesenosti i jeze, ushićenja i
melanholije. To je široka, nepokorna balkanska duša, reći će mnogi. Svakako, nama
te pesme govore o ljubavi i ratu, radosti i boli, životu i smrti onako kako ne
može nijedna pesma ponikla van granica onoga što se danas eufemistički naziva Regionom.
Navedene pesme, ovako, hronološki poređane, mogle bi se čitati kao mala poetska
istorija ovih prostora. Među takvim pesmama najistaknutije mesto morala bi
zauzimati pesma koja je u ovoj godini proslavila svoj trideseti rođendan
ovenčana slavom, izglasavana Najboljom pesmom jugoslovenskog roka, Pesmom
decenije i Pesmom veka, proglašavana pesmom koja „ulazi u najstroži,
najelitniji izbor onoga što je ovde komponovano“ (Ratko Adamović), „jednom od
retkih univerzalno subverzivnih pesama domaće popularne muzike“ (Aleksandar
Žikić), „najvećim dometom ovdašnjeg roka“ i pesmom koja „u srpskom pesništvu
ulazi u red najznačajnijih“ (Peca Popović), pesmom koja je dovela do
„višeslojnog potresa u rok-muzici, poeziji i politici“ (Zoran Hristić), ali i ujedno
i od mlađih naraštaja zaljubljenika u rok žigosana kao „precenjena“, „izlizana“ i „bogu i ljudima
dosadila“ – pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ Riblje Čorbe.
A samo godinu dana pre njenog pojavljivanja činilo se da Čorba nikada
više neće uspeti da dostigne domete svoja prva četiri albuma. Peti studijski
album grupe, Večeras vas zabavljaju
muzičari koji piju – za koji je svakako važilo nomen est omen – sniman je u mučnoj atmosferi. Dok su se Bora
Đorđević i Miša Aleksić nekako još i nosili sa svojim alkoholnim demonima, Rajko
Kojić je tonuo sve dublje u ponor zavisnosti od heroina – dešavaće se tih
godina da Kojić zaspi na bini, ne pojavi se na televizijskom gostovanjima,
doživi saobraćajni udes iz koga nekim čudom izvuče živu glavu. Vicko Milatović je
bio u vojsci; bubnjarske palice privremeno je preuzeo Vlajko Golubović, muzičar
potpuno drugačijeg pedigrea i profila. „Vlajko je bio odličan bubnjar, ali smo
privatno bili dva sveta, što se konačno potvrdilo na snimcima albuma“, piše
Aleksić u svojoj autobiografiji. Đorđević je bio u veoma mračnom raspoloženju;
Momčilo Bajagić svedoči: „Boki je bio na svim naslovnim novinama, na svim
koncertima, na svim televizorima, za sve su ga živo pitali, on je imao gomilu
nekih problema, nervirale su ga gluposti, nervirali su ga razni neki ljudi...“
Razume se da se to moralo odraziti na kvalitet pesama na albumu. Istina, bilo
je na albumu i izuzetno dobrih pesama, kakve su protestne „Besni psi“ (koja će
izazvati i omanji međunarodni skandal stihovima „Grčki šverceri, arapski
studenti, / negativni elementi, maloletni delikvetni / i besni psi“) i „Džukele
će me dokusuriti“, Bajagićeva duhovita minijatura „Muzičari koji piju“, fina
balada „Gluposti“, te gorka „Ravnodušan prema plaču“, koja ulazi u red Đorđevićevih
pesničkih vrhunaca. Međutim, našle su se na njemu i „Nemoj da kažeš mome dečku“
i „Minut ćutanja“, u kojima je Đorđević sasvim zašao u manirizam, idejno dobra
ali pesnički malo uspela „Mangupi vam kvare dete“, te „Kazablanka“ i „Priča o
Žiki Živcu“, humoreske koje su same sebi cilj (i kakvih će od druge polovine
osamdesetih biti sve više na Čorbinim albumima). Muzičari koji piju bili bi, možda, dobar album, da u pitanju nije
bio album grupe koja je izdanjima koja su mu prethodila postavila standarde i
sebi i drugima.
A najuspeliji komad na albumu, jedna od najlepših balada i najemotivnijih
pesama domaće popularne muzike, „Kad hodaš“, nije izišla iz pera vođe grupe,
već njenog drugog gitariste, koji je, sa svojim solo prvencem, nizao uspehe
tamo gde je njegov matični bend beležio neuspeh za neuspehom: kritika je osula
paljbu po Muzičarima koji piju, ali
je bila puna hvale za Pozitivnu
geografiju; dok su koncerti Riblje Čorbe otkazivani zbog nedovoljnog
interesovanja publike, Bajagić je za koncerte sa svojim Instruktorima Pozitivne
Geografije – za koje je verovao da će raditi samo jednu sezonu – dobijao sve
više ponuda. Nesporazum oko tezge u Grčkoj morao je biti samo povod onome što
se valjalo iza brda: Kojić i Bajagić prestali su biti članovi Čorbe. Uspešna zamena
dvojca Kojić – Bajagić, esencije Čorbinog zvuka, mogla bi se uporediti samo sa
transplantacijom koštane srži; u mogućnosti novog gitarskog tandema, Vidoja
Božinović – Nikola Čuturilo, nije mnogo ljudi verovalo.
Sve je to, kako je par godina kasnije pisao
Vladimir Stakić, „davalo osnova za ideju da je baš kolega Đorđević kolega u
krizi [...] kad se stvari već ovako poređaju, sasvim je jasno da je 'Istina'
morala izaći kao besna (gotovo do histerije), agresivna ploča, sa bar jednom
izuzetnom pesmom – 'Pogledaj dom svoj, anđele'. Ta je ploča odlično viknula
svoju poruku: Riblja čorba je živa i ja sam živ i hoćemo još da budemo živi.
Ili: [...] bez inata nema zanata.“ Istina
je bila nalik komadu usijanog železa: umešno producirana – bend je sa Istinom
obnovio saradnju sa Johnom McCoyem, koji je iz Čorbinog zvuka u datom
trenutku uvek uspevao da izvuče maksimum – furiozno odsvirana, žestokog
teškometalnog zvuka – Čuturilo je ispravno primetio da je reč o možda i
najčvrćem Čorbinom albumu, a o tome se veoma retko govorilo kada se govorilo o Istini – sa stihovima oštrim poput
žileta – „'Ajde beži“, „Dvorska budala“, „Hleba i igara“, „Verno pseto“ ulaze u
red Đorđevićevih pesničkih vrhunaca; kao integralni deo albuma svakako treba
posmatrati i pesmu „Snage opozicije“, leksički najoriginalniju Đorđevićevu pesmu,
čije je objavljivanje svaka muzička kuća onog vremena morala smatrati visokorizičnim
potezom, i koja će se na nosaču zvuka pojaviti tek dvanaest godina nakon što je
snimljena za Istinu. Pesme „Snage
opozicije“, „'Alo“, „Dvorska budala“ i „Pogledaj dom svoj, anđele“ zagrebački
Jugoton, sa kojim je grupa u vreme snimanja Istine
imala ugovor, smatrao je odviše problematičnim i odbio da ih uvrsti na
ploču, pa se grupa vratila pod okrilje beogradskog PGP-RTB-a. Istina će se tako još po nečemu upisati
u istoriju jugoslovenskog roka: biće to, valjda, jedini domaći rok album koji
će biti manje problematičan za PGP-RTB no za Jugoton, tradicionalno otvoreniji
za avangardnije i provokativnije projekte (mada je prilično verovatno da je
Jugoton samo želeo da se nekako ratosilja Čorbe).
Silovitosti kojom je delovao album svakako su doprineli naziv, izuzetno
efektan u svojoj jednostavnosti, te izvrstan omot Jugoslava Vlahovića, sasvim u
skladu sa oštrinom albuma. Korišćenjem jednog prepoznatljivog simbola, ali
takvog da je najprepoznatljiviji i da najviše značenja nosi za stanovnike ovih
prostora, ugrađivanjem glava članova benda u zid Ćele kule, Vlahović je načinio
jedan od retkih domaćih omota – takvi su još i omoti albuma Bijelo Dugme Bijelog Dugmeta, Teško meni sa tobom... a još teže bez tebe Merlina i Između
krajnosti Azre – koji su upotrebom potentnih istorijsko-kulturnih simbola
sami postali veliki istorijsko-kulturni simboli jednog prostora i vremena.
A onda, tu je bila „Pogledaj dom svoj, anđele“. Ta pesma nije bila nalik
ni na šta što je do tada Čorba snimila. Niti na išta poniklo na jugoslovenskoj
sceni do tog trenutka. Hevimetalskog senzibiliteta, „Pogledaj dom svoj, anđele“
bila je sasvim oslobođena ironije karakteristične za Đorđevićeve stihove. Đorđević
ovde nije bio onaj do tog trenutka dobro poznati Đorđević, cinični realističar
sa izraženom bolderovskom crtom, hroničar života na beogradskom asfaltu, slikar
naličja erotske ljubavi i ljubavnik ćopićevski „surovog“ srca. Za razliku od
njegovih ranijih radova, koji su slikali prizore iz života velegradskog
(polu)sveta i obilovali slengom, stihovi pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“,
iako u njima nije bilo arhaizama, zvučali su drevno. Stado, bogalji i prosjaci,
bagra koja je sebi sagradila hramove, krstaški ratovi – sve je to jasno
asociralo na srednji vek. Jezive, gotovo apokaliptične slike asocirale su na
našu srednjevekovnu crkvenu i dvorsku književnost, a osirotelo, slepo stado
upregnuto u amove na našu epsku poeziju. Ta je pesma, kako je zapisao Peca
Popović, „izrasla iz mulja asfalta, besa, ali i pamćenja sa srednjevekovne
freske, i nema smisla ako je drugačija. S ushićenjem deteta čiste emocije Bora,
posedujući onu retku visprenost i optiku koja ga čini svenarodnim bardom, u tri
minuta iscedi celu dušu.“
Da je, na užem planu, „stado“ iz Đorđevićevih stihova predstavljalo
narod (narode) Jugoslavije – u to vreme uglavnom nesvestan da ekonomski
sunovrat države nije ono najgore što se može desiti – a „bagra“ državne
glavešine – jedan deo nesposoban da iznađe način za skretanje sa puta za haos
kojim je zemlja jurila, a drugi nepogrešivo je vodeći tim putem – u to nema sumnje. (Razume se da je i
„Pogledaj dom svoj, anđele“ morala izazvati kontroverze u javnosti
socijalističke Jugoslavije; na sednici Komisije za informativno-propagandno
delovanje Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije,
pukovnik Stevan Stanojević je rekao: „Pesma Bore Đorđevića 'Skini s očiju
paučinu, anđele' izabrana je za hit
godine. Sa svim onim porukama koje su u pesmi, pitam se je li to naš
jugoslovenski hit [...] je li to kritika našeg stanja i odgovara li nam to?“) „Ne
bez patetike, uz salve pravednog gneva, Bora se tu obrušio na sve podmukle
'vođe naroda' i 'očeve nacije' krvavih ruku, raskrinkavajući ih sa nemilosrdnom
doslednošću, nimalo ne birajući reči.“ (Žikić). Da li je tu bilo još nečeg, ili
nečeg drugog? Popović piše: „U kratkom periodu od devet meseci sredinom
osamdesetih još dve izuzetne autorske ličnosti oglasile su se pesmama koje
otvaraju sličnu tematiku. Balašević je na albumu Bezdan imao 'Ne lomite mi bagrenje', a Bajaga je 'Rimljanima'
zaključio Jahače magle. Mislim da ta
koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada
se o tome retko pisalo.“ Prihvatimo li ovakvo čitanje „Anđela“ (kada je reč o
tematici pesama „Ne lomite mi bagrenje“ i „Rimljani“ dileme nema) – čitanje
kakvo Đorđević poslednjih godina i sam potencira na koncertima Riblje Čorbe –
taj period od godinu dana mogao bi se uzeti za trenutak kada je srpsko rokenrol
pesništvo, zagrabivši u epski narativ, i sebi i drugima konačno obelodanilo da
se nastavlja na srpsku pesničku tradiciju od Branka Radičevića do Branka
Miljkovića.
Na širem planu, „Pogledaj dom svoj, anđele“ predstavlja pesmu svih
poniženih i uvređenih, svih porobljenih i ugnjetenih (takvom čitanju, uostalom,
sasvim odgovara video spot, koji je režirao Miša Vukobratović). Biblijski ton
samo podcrtava večitu aktuelnost pesme: postojanje gladnih, zavedenih i
zaplašenih pod jarmom moćnika koji stado izrabljuju, sprečavajući ga da spozna
istinu (Đorđević je veoma efektno upotrebio „amove“ kao dvostruki simbol),
uživajući u bogatstvu i slaveći laži koje su im to bogatstvo omogućile
(„hramovi“ kao još jedan dvostruki simbol). Pozivanje anđela da se seti
krstaških ratova i preklanih vratova nije poziv na sećanje na postradale u
sudaru religija, već na one koji su živote položili za pravdu, kao što ni želja
da dušmani pocrkaju, ili bar da na svojoj koži osete šta znači beda, strah i
bol nije želja za osvetom, već želja da padnu silnici i tlačitelji.
Apostrofiranje anđela nije zazivanje neke više sile koja će doneti spas – i
anđeo će, kao i smrtnici, doći Bogu na istinu – već zazivanje čovečnosti koja
je sama sebe izrazila u liku anđela. Đorđević je u ovoj pesmi načinio uspeo
spoj naturalističkog i patosa – naspram paučine, krvi, nesrećnih i bolesnih,
bogalja i prosjaka, preklanih vratova, čemera, smrti i jada, bede, straha i
bola stoji anđeo, kao simbol svega čistog i lepog. „Pogledaj dom svoj, anđele“
krik je za istinom, pravdom i slobodom, nikako samo u kontekstu nacionalne
istorije. Taj urlik besa predstavlja najglasniji Đorđevićev poklič za slobodom.
„Pred strahom od sutrašnjice [Đorđević] diže pesmu milosrđa, i što je još
vaćnije vraća nas ka prostorima ljubavi, nade i vere [...] Ta pesma, nastala u
jeku 'vunenih vremena', pokazuje da usred nasilja, straha i neizvesnosti
umetnost ima čudo da ponudi odgovor.“ (Popović)
Usud pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ bio je da, kako se Đorđević često
vajkao, zaseni sve ostale pesme na albumu. I da, na albumu onako savršeno otpevana,
odsvirana i producirana, nikada ne zvuči dovoljno dobro na kocertima Čorbe. Njen
usud je bio i da postane jedna od himni „Trećeg srpskog ustanka“. I da je mnogi
(pogrešno) čitaju isključivo u nacionalnom ključu. Njen usud je bio i da se za
njom godinama poteže u nepriličnim trenucima, onako kako se, ponajčešće od
strane neznalica i budala, poteže za
Zmajevim „Svetlim grobovima“, Jakšićevom „Otadžbinom“ ili Rakićevom „Na
Gazimstanu“. Njen je usud, naposletku, da (ma koliko je bezočno trošili) nikada
ne izgubi na snazi i aktuelnosti. Aleksandar Žikić je, krajem prošlog veka, zapisao
da će „Pogledaj dom svoj, anđele“ „tokom sledećih petnaest godina funkcionisati
nesmanjenim intenzitetom. Trenutak kad se njena aktuelnost na ovim prostorima
iscrpi, ako se ikada dogodi, poklopiće se sa konačnim ulaskom svetlosti na
mesto na kome neoprostivo dugo, da se poslužim još jednim Borinim citatom,
'nema Boga, nema pravde'.“
Šta se posle Istine i „Anđela“
događalo dobro nam je poznato – olako uljuljkivanje u poziciji „neprikosnovenog
populističkog tribuna SFRJ rokenrola, rock-mamuta kojem su svi skidali kapu,
idola radnih i studentskih (pri)gradskih masa“ (Teofil Pančić), u lovorikama i
velikim brojkama, potom saradnja sa štokakvim mutnim likovima srpske estrade,
nepovratno udaljavanje od mlađih naraštaja rok publike i medijska brljotina za
brljotinom. Tu je sve ono – a u svemu tome je više štete no koristi – što je
Đorđeviću donela „pozicija gubitničkog glasnogovornika, od koga je vremenom
počelo da se očekuje da kaže sve ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić).
Popović kaže: „Lajanje u svim pravcima od Bore buntovnika načinilo je dežurnog
tumača nacionalnih interesa“, i pita se: „Kako neko ko po prirodi radi svetsku
stvar sve na kraju svede na nacionalnu liniju?“
„Anđeo“ se, međutim, od svog autora – kako i sam Đorđević kaže –
nepovratno odvojio i započeo sopstveni život. Pesma nije, kako je to slučaj sa pesmama-međašima
na zapadu, doživela mnogobrojne obrade; valjda zato što je većini mlađih sastava
bilo jasno da bi nova verzija „Anđela“ delovala kao niskokvalitetna crno-bela
fotokopija Velikog talasa nad Kanagavom.
(U izvođenju onih kojima to nije bilo jasno „Anđeo“ neizbežno zvuči kao otužni
pokušaj imitacije i/ili profanizacija jednog remek-dela.) „Pogledaj dom svoj,
anđele“ je, pored toga što je srpske kultur-elitiste konačno uverila da
rokenrol može biti poezija i da poezija može biti rokenrol, i što će u narednim
godinama predstavljati prvi teg koji se stavlja na terazije za merenje domaćeg
rok izraza, ostala najznačajnija protestna pesma na ovim prostorima, krik i bes
u kome ima nečeg – je li to samo stih, rima i leksika, tematika i neprolazna
vrednost, ili je posredi još nešto – što ga je, iako je reč o pesmi svevremenoj
i sveprostornoj, zauvek obeležilo kao pesmu našu.
Kao Šantić kad peva: „U meni cvile duše miliona... / Moj svaki uzdah, svaka
suza bona, / Njihovim bolom vapije i ište“, kao Veljko Petrović kad veli: „Ovo
je zemlja otrovana krvi, / korenje gdeno krepkog duba trune, / orlovi ginu a
blaguju crvi, / gde il' se kadi il' pakleno kune“, kao Miloš Crnjanski kad viče:
„Moj narod nije steg carski što se vije, / nego majka obeščašćena. / Znoj i
sirotinja i mržnja što tinja / u stidu zgarišta i sena“, tako je i Bora
Đorđević ispevao, natopivši je krvlju, znojem i suzama, pesmu onog
(jugoslovenskog, da ne bude zabune) naroda koji peva o ljubavi i ratu, smejući
se i plačući u isto vreme, čemu se ona oficirka KFOR-a na Borinom koncertu u
Štrpcu nije mogla načuditi. Pre par godina sam, na jednoj od stranica hrvatskih
veterana u onom što se u Hrvatskoj naziva Domovinskim ratom a u Srbiji
građanskim ratom na prostoru Hrvatske, naišao na otvoreno pismo bivših vojnika
hrvatskoj vladi. Tu su veterani, grdeći nesposobnost državnog rukovodstva,
nepotizam i lopovluk, citirali stihove pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“,
potpisujući kao autora „četničkog vojvodu Boru Đorđevića“.
Možda će Đorđević jednog
dana ostati upamćen po „Anđelu“ više no po ičem drugom što je napisao? Možda će
činjenica da je od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih „nenašminkan,
znojav, autentičan, drsko ispevao rok tragediju socijalističko-samoupravne
svakodnevnice“ (Petar Luković) biti zasenjena činjenicom da je on autor tog velikog
poziva na nepokoravnje nepravdi, nasilju i strahu? Jer „Pogledaj dom svoj,
anđele“ jeste podsećanje na sve ovozemaljske nesreće i patnju, na svet u kome nikad
nema ničeg novog pod suncem i u kojem je čovek čoveku vuk, ali je u nju urezano
i uverenje da se protiv tih i takvih zala treba boriti. Naposletku, i uverenje
da naspram svog tog zla mora postojati neko dobro. Popović piše:
„Kažu da je Lutka sa naslovne
strane tetka-baba. Za ideale su opet poginule budale.
Jedino taj Anđeo blešti u mrklom mraku.“
(Balkanrock.com, 28. decembar 2015)
Нема коментара:
Постави коментар