Oko činjenice da je jugoslovenska rock scena od polovine sedamdesetih do
kraja osamdesetih bila jedna od najrazvijenijih na svetu više nema dileme. Na
pravu snagu i šarenolikost te scene možda čak i manje ukazuje veliki broj bendova
koji su punili stadione i sportske dvorane i prodavali stotine hiljada ploča,
koliko mnogobrojni rock drugoligaši koji su na jugo-rock sceni uspeli da se
izbore za svoje mesto pod suncem, te ogroman broj izuzetno kvalitetnih i
originalnih izdanja sastava koji, zbog neprijemčivosti njihovih radova za
široku publiku i/ili nedostatka mogućnosti, volje ili sreće nisu uspeli da se
značajnije afirmišu, barem tokom perioda delovanja.
Ovim tekstom želimo da podsetimo na tri pomalo zaboravljena izdanja; sva
tri su predstavljala jedino izdanje sastava koji su ih snimili, sva tri su objavljena
pre tačno tri decenije, sva tri za beogradski PGP-RTB. U godini kada trideseti
rođendan slave Istina Riblje Čorbe, Sa druge strane jastuka Bajage i
Instruktora, 003 Đorđa Balaševića, Šest dana juna Idola, Bolero Haustora, Zlatne godine Prljavog Kazališta, Pokreni se! Parnog Valjka, Dok
čekaš sabah sa šejtanom Zabranjenog Pušenja, Signali u noći Filma, Pesmi
sprave Pankrta, Laibach Laibacha,
Soldatski bal Plavog Orkestra, Partibrejkers I Partibrejkersa, Vatra Divljih Jagoda, Ja sam lažljiva Denis & Denis, Lacrimae Christi Videosexa, Dođe mi da vrisnem tvoje ime Olivera
Mandića, Iz inata Vatrenog Poljupca, Mene tjera neki vrag Željka Bebeka, Za tvoje oči Doriana Graya, Da bog da crk'o rock 'n' roll Elvisa J.
Kurtovića, Kokuzna vremena Merlina, Srce od meda Poslednje Igre Leptira, Striptiz Lakih Pingvina, te Ekatarina Velika, Zana i Alisa istoimenih
bendova, vredi prisetiti se i tri izdanja koja takođe proslavljaju ovaj
jubilej, ali koja je, iako su su u njihovom stvaranju učestvovala neka veoma
zvučna imena kulture ovih prostora, danas pomalo prekrila prašina.
Karlowy Vary – La Femme
Ime Karlowy Vary dobro je poznato i onima koji radovima benda nisu
poklonili naročitu pažnju, jer se kao fusnota javlja u svakoj priči o bendu
Ekatarina Velika. Počeci grupe mogu se pratiti od benda Korowa Bar (nazvanom po
baru iz romana Paklena pomorandža Anthonya
Burgessa), osnovanog u Zagrebu početkom osamdesetih. Prvu postavu grupe činili
su pevač Igor Zambelli Slojmun,
gitarista Hrvoje Piletić Pile, basista Dražen Pencel Pink i bubnjar Zdravko
Ostojić Mark, a u čitavu priču je jedno vreme bio uključen i Davor Gobac. Kada
je Ostojić napustio grupu kako bi osnovao La Fortunjerose, Piletić je pozvao
klavijaturistu Toma in der Mühlena da im se pridruži. Tomo je rođen u Nemačkoj,
a u Jugoslaviju, domovinu svoje majke, došao je kako bi studirao na zagrebačkom
Prirodoslovno-matematičkom fakultetu. Pre nego što je počeo da se bavi muzikom,
izrađivao je animacije za popularnu Kviskoteku
Televizije Zagreb.
Nakon što je prvi bubnjar nove postave, pre jednog koncerta, trčao bos
po travi i povredio se nagazivši na komad stakla, članovi grupe rešili su da bubanj
trajno zamene ritam mašinom, a nakon što se Zambelli pokazao nepouzdanim kao
pevač, na njegovo mesto došao je Milan Manojlović Mance, multimedijalni umetnik
koji će se tokom devedesetih afirmisati i kao kantautor, koji bi na svakom novom
nastupu grupe menjao tekstove pesama. Manojlovića je nakon nekog vremena
zamenila Varja Orlić, koja je, osim jedinstvenog glasa, u grupu donela i
neobičan scenski nastup. Kada Tomo, Pencel i Orlićeva nisu više mogli da izađu
na kraj sa Piletićevom zavisnošću od droge, rešili su da osnuju novi bend.
Svoj prvenac grupa je trebalo da objavi 1984, ali taj materijal, koji
danas kruži internetom kao nezvanično izdanje pod nazivom Haotika, nikada nije ugledao svetlost dana. Tomo je izneo podatak
koji zvuči malo verovatno: po njegovim rečima, šund komisija je materijal
označila kao „previše zapadan“, zbog čega je PGP-RTB odbio da ga objavi; znatno
je verovatnije da su čelni ljudi PGP-a nalazili da je materijal odviše
nekomunikativan – što je uistinu i bio. Kada su članovi grupe Ekatarina Velika
boravili u Zagrebu tokom snimanja albuma Ekatarina
Velika, došlo je do saradnje, a potom i prijateljstva između članova dva
sastava. Nakon snimanja tog albuma, Margita Stefanović i Tomo su počeli da žive
zajedno, a Stefanovićeva je postala i zvanična članica Karlowyh Vary. Svoj
zvanični prvenac, La Femme, na čijoj
se prednjoj strani omota našla fotografija Orljićeve a na zadnjoj fotografija
Stefanovićeve, grupa je snimala tokom leta 1985. Za snimanje albuma Orlićevoj,
Tomu, Stefanovićevoj i Pencelu su se pridružili i bubnjar Dragan Simonovski
(bivši član Patrole i budući član Doriana Graya) i violinista Rista Ibrić (kasnije
član Animatora, Plave Trave Zaborava i Barinih Plaćenika).
La Femme je od materijala prvobitno snimljenog za prvi
album benda znatno komunikativniji, okrenutiji tradicionalnijem poimanju rocka
– ne samo ponovonim uvođenjem bubnjeva u zvuk grupe i obradom „Get It On“ T.
Rexa, već i izraženijom ulogom gitara, samom formom naposletku. U alternativnom
zvuku okrenutom eksperimentu – gitarski rock sa osloncem u elektronici Karlowyh
Vary prošaran je trunčicama gothic, industrial pa čak i world music zvuka – i
hermetičnim stihovima – na trenutke („Alice“, „Stranac“, „Sanjam“) visokih
poetskih dometa – uočljiv je snažan uticaj Ekatarine Velike. Inventivan, izvrsno
odsviran – na albumu La Femme zabeleženi
su neki od najbriljantnijih trenutaka u karijeri Stefanovićeve („Zato“,
„Sanjam“) – otpevan osobenim, izuzetno upečatljivim glasom Orlićeve, La Femme predstavlja jedno od
najznačajnijih dela jugoslovenske rock avangarde.
Grupa je, nakon što je ploča objavljena, održala samo nekoliko koncerata.
Raspali su se već 1986. godine. Priča o grupi Karlowy Vary nalikuje priči o njenom
sestrinskom bendu, Ekatarini Velikoj; naime, svi članovi poslednje postave grupe,
sa izuzetkom Toma – Orlićeva, Stefanovićeva, Simonovski i Pencel – nisu više
među živima. Među živima nije ni Piletić, koji je tragično nastradao – ubijen
je dok je na odmoru boravio u Amsterdamu. Tomo je nastavio da se bavi muzikom:
producirao je album Sexpok Pankrta,
svirao u predstavama Ljubiše Ristića, bio DJ u zagrebačkom Kulušiću, u Zagrebu
osnovao čuveni SIM studio, a u Dizeldorfu izdavačku kuću i agenciju za plasman
muzike u filmovima, komponovao filmsku muziku i sarađivao sa muzičarima iz celog
sveta, od Sjedinjenih Država do Japana.
Heroina – Heroina
Grupu Heroina osnovali su 1982. godine u Novom Sadu gitarista Nebojša
Živaljević, ritam gitarista Đorđe Stanković i basista Novica Pavlović. Njih
trojica su tokom kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih nastupali pod imenom
ŠV 20, ali su, sa dolaskom novog talasa, rešili da se okrenu drugačijem zvuku. Tokom
1983. pridružili su im se bubnjar Stevan Dostan, klavijaturista Dejan Isakov i,
kao pevač, Zoran Janjetov. Janjetov, diplomac novosadske Akademije umetnosti, u
to vreme već je bio proslavljeni strip autor – u popularnom YU strip magazinu objavljivan je njegov Bernard Panasonik, nastajao pod uticajem
radova čuvenog francuskog strip autora Jeana
Girauda, poznatijeg pod pseudonimom Moebius, crtača Poručnika Bluberija i Inkala.
Svoj prvenac Heroina je snimala u produkciji Mitra Subotića Sube. Kako
su Pavlović i Dostan napustili bend tokom rada na albumu – Pavlović zbog
zdrastvenih problema a Dostan zbog problema sa zakonom – bas deonice je snimio Aleksandar-Caki
Kravić, bivši član Meta Sekcije i budući član Kanala Tvid i pratećeg benda
Đorđa Balaševića, dok je bubnjeve, na nagovor Subotića, zamenila ritam mašina,
koju je programirao – Tomo in der Mühlen. Kao gosti, duvačke deonice su
odsvirali saksofonista Laboratorije Zvuka, Deže Molnar (koji je i ranije
povremeno nastupao sa Heroinom), i mađarski jazz veteran trubač Rudolf Tomsits,
a ženske vokale je otpevala Duška Karanov. Album je vizuelno uobličio sam
Janjetov; sliku sa omota je, navodno, uradio za samo dva sata.
Zvuk Heroine na tragu na tragu je synth-funka, ali sa korenima u
estetici jugoslovenskog novog talasa. Pesme „Mo-mo“, „Ljubav je zagonetka“,
„Noć“, „Zaigrajmo“, „Legenda“, sa gitarskim i duvačkim funky deonicama, u
osnovi su plesni komadi, ali, eksperimentisanjem sa različitim žanrovima, od jazza
(„Legenda“, „Vreme može stati“) preko čvršćeg gitarskog zvuka („Ljubav je
zagonetka“, „Vidim tvoj san“) do gothic rocka („Vidim tvoj san“), te ljubavnim stihovima
na trenutke gotskog senzibiliteta, znatno više naginju ka artizmu. Jedina pesma
koja razbija kompaktnost albuma jeste uvodna „Mo-mo“, posvećena prijatelju i
menadžeru grupe Momi, čija demo verzija je imala izvesnog radijskog uspeha pre
objavljivanja albuma; sa druge strane, ovaj komad izuzetno je zanimljiv zbog
elemenata rapa, u to vreme još uvek mladog žanra na jugoslovenskoj sceni, te
zbog evidentnog uticaja stripovske estetike. Pomalo nalik na Maske za dvoje Jakarte, ali ipak sa
autentičnim senzibilitetom, Heroina predstavlja
jedno od najzanimljivijih jugoslovenskih izdanja sredine osamdesetih.
Iako članovi benda nisu bili u potpunosti zadovoljni rezultatima rada,
album je naišao na dobar prijem, pa su članovi Heroine bili česti gosti u
muzičkim radio i TV emisijama. Nakon objavljivanja, grupa je neko vreme
nastupala, promenivši nekoliko ritam sekcija. Sa radom su prestali 1986.
godine, iste one u kojoj je Janjetov, na izložbi jugoslovenskog stripa u
Parizu, upoznao svog idola, Girauda. Giraud je u Janjetovu prepoznao svog
potencijalnog naslednika, i angažovao ga je da oboji njegove crteže za dva
albuma Inkala. Tako se Janjetov
otisnuo u svet da postane jedan od najpoznatijih strip umetnika sa prostora
bivše Jugoslavije. Tokom narednih godina nastaviće Giraudov rad na Inkalu i sarađivati, u radu na
stripovima Inkal, Kasta metabarona i Tehnopape, sa enfant terrible-om latinoameričkog filma, čuvenim Alejandrom
Jodorowskym. Pa ipak, nalazio je vremena i da radi na omotima albuma; pored
omota albuma world music izvođača od Brazila preko Konga do Rumunije, dizajnirao
je i omote za albume Viktorije, Oktobra 1864, Mitra Subotića i Angel's Breatha.
Bastion - Bastion
Skopski sastav Bastion osnovali su u proleće 1983. pevačica Ana
Kostovska, basista Ljubomir Stojisavljević i klavijaturista Kiril Džajkovski.
Kao autori muzike na jedinom albumu grupe potpisani su Džajkovski i
Stojisavljević, a tekstove je pisao Milčo Mančevski, koji je u to vreme u
Njujorku studirao filmsku režiju i bio dopisnik Džuboksa. (Mančevski će režirati i spot za „Hot Day In Mexico“
Bastiona.)
Poređenje Bastiona i synthpop sastava sa ženskim vokalom koji su svoje
prvence objavili godinu dana ranije, Denis & Denis i Videosexa, samo se
nameće. Po senzibilitetu – oslanjanju na novi talas, estetizmu i sklonosti ka
makabrizmu, prisutnom, doduše, više u atmosferi nego tematici („Deca sunca“,
„Mesec u šolji“) – pesme Bastiona bliže su radovima Videosexa; pa ipak, one su svedenije
od synthpop komada Videosexa, a naročito od raskošnih kompjuterskih himni Denis
& Denis. Uzrok tome nije (samo) manje produckijsko poliranje, već, svakako,
intencionalna težnja ka plesnoj muzici minimalističkijeg zvuka. No, pesme
„Hollywood“, „A Hot Day In Mexico“, „Mister Kompleks“, „Boja“, te naročito
„Deca sunca“ i „Mesec u šolji“, sa sjajnim vokalima Kostovske, bas gitarom
Stojisavljevića stavljenom u ulogu ritam gitare i inventivnim sintizajszerskim
deonicama Džajkovskog, možda bolje funkcionišu kao larpurlartistični komadi (što
ne znači da su stihovi Mančevskog sasvim oslobođeni poruke) no kao muzika za
igru, dok izvrsna balada sa orijentalnim motivima „Molitva“ ulazi u red
vanserijskih pesama iz onog perioda.
Ubrzo nakon objavljivanja ploče, grupa se raspala. Džajkovski se
pridružio bendu Leb i Sol, snimivši sa njima album Kao kakao. Vlada Dilvljan i on su, pod imenom Apartchiks, objavili
album Dekada, a svirao je i na
Divljanovom albumu Sve laži sveta.
Objavio je pet albuma i komponovao muziku za više pozorišnih predstava i
filmova, uključujući i film Prašina
Mančevskog. Kostovska je pevala prateće vokale na pločama Leba i Sola, Riblje
Čorbe (ženski vokal u pesmi „Prokleto sam“), beogradskog Zabranjenog Pušenja
(ženski vokal u pesmi „Zoka, ja sam trudna“) i drugih izvođača. Ipak, njena
glavna preokupacija bila je gluma; igrala je u više filova i televizijskih
serija, uključujući i Tango je tužna
misao koja se pleše Puriše Đorđevića, Besa
Srđana Karanovića i Atomski zdesna Srđana
Dragojevića. Sa Mančevskim je ponovo sarađivala u njegovom filmu Senki. Što se tiče Mančevskog, on je
devedesetih započeo uspešnu režisersku karijeru; njegov dugometražni prvenac, Pre kiše, jedno je od najznačajnijih ostvarenja makedonske kinematografije i
jedan od najhvaljenijih i najnagrađivanijih filmova sa ovih prostora.
Godine 2006. objavljen je album Works
& Rewworks, na kome su se, uz remasterizovane pesme Bastiona, našle i
obrade tih pesama koje su snimili mladi makedonski sastavi.
(Balkanrock.com, 29. septembar 2015)
Нема коментара:
Постави коментар