Izdavač: Columbia
Datum izdavanja: 28. 11. 2014.
Producent: Brendan O'Brien
Dužina trajanja: 34:55
Žanr: Hard rock
Nedavno sam upoznao čoveka koji je strastveni fan Motörheada. Kada me je
upitao da li volim Motörhead (pitanje jeste glasilo „Ti, je l' voliš Motörhead?“,
ali je zapravo značilo „Ti, naravno, voliš Motörhead?“), moj odgovor „Onako“ i
njegovo pitanje „Kako to – onako?“ doveli su do rasprave.
Moj sagovornik je tvrdio da su Motörhead jedan od najvećih bendova na
svetu, a da je „Lemmy Bog“. Ja sam priznao da Motörhead svakako jesu jedan od
bendova koji predstavljaju prvu asocijaciju na sintagme poput „fucking rock 'n'
roll“ ili „rock 'n' roll, motherfucker“, ali sam primetio da mi nije jasna
tinejdžerska fascinacija nečijim (bez sumnje preuveličanim) alkoholičarskim i
švalerskim podvizima. On je tvrdio kako se Lemmy nikada nije prodao, a ja sam
tvrdio da nema veće prodaje od pružanja fanovima tačno onog što žele, tako
karakterističnog za bedove iz teškakškog miljea. Tvrdoglavo insistiranje na
istom zvuku on je nazvao vernošću sebi, a ja nesposobnošću ili nedostatkom
hrabrosti da se bar jednom iskorači iz postavljenih okvira (pa
bar da se firma Motörhead ograniči na izbacivanje jednog albuma na četiri-pet
godina, umesto na dve godine!).
„Pa dobro, valja li, po tebi, išta kod Motörheada?“ „Naravno“, odgovorio
sam, „prva četiri studijska albuma grupe predstavljaju antologijska
ostvarenja.“ „Pa, ako se njihovi današnji albumi malo razlikuju, zašto i kako
su oni raniji vredniji?“ Počeo sam da govorim o duhu vremena u kojem su
nastali, o protoku kreativne energije između punk i metal scene, o nužnosti
pojave jednog benda poput Motörheada potkraj sedamdesetih, i shvatio da sam
sebi skačem u usta dokle god postoji bend kome sam spreman da oprostim sve što
zameram Motörheadu.
„Snimamo isti album svake godine i pakujemo ga u drugi omot, ali klinci to
i dalje vole“, rekao je jednom prilikom Malcolm Young. No nisu samo klinci u
pitanju – rock veterani, uključujući i one koji od rock muzike zahtevaju
aktivizam, artizam i sofisticiranost, odobravajuće će klimati glavom na zvuke
AC/DC-a, uz komentare poput: „Ma nema, AC/DC su...“ Koja je tajna magične
privačnosti reskog, žestokog zvuka veselih Australijanaca? Da li je odista sam
Sotona pomogao članovima grupe da na svojim albumima uhvate samu esenciju rock
'n' rolla? U svakom slučaju, svako njihovo izdanje, iako izgrađeno na dobro
poznatim (i izanđalim, dodaće mnogi) formulama mnogima služe kao potvrda da
„još ima pravog rock 'n' rolla“.
A pre objavljivanja njihovog petnaestog studijskog albuma pod (valja
reći: prilično nemaštovitim) imenom (i sa prilično nemaštovitim omotom) Rock Or Bust, činilo se da su bogovi
rocka uskratili svoju milost članovima grupe. Godine 2009. otkriveno je da
Brian Johnson pati od Baretove metaplazije; na sreću, lekarima je uspelo da
spreče razvoj bolesti u rak jednjaka. Najavljen je rad na novom albumu, ali je
ubrzo stigla vest da Malcolm Young pati od demencije i da nije u stanju da svira.
Grupa je nastavila sa radom na albumu nakon što je na Malcolmovo mesto došao
Angusov i Malcolmov nećak Stevie, a onda je objavljeno da je bubnjar Phil Rudd
uhapšen zbog posedovanja narkotika, pretnji ubistvom i planiranja ubistva.
Poslednja od optužbi je povučena, ali je zbog ostalih Rudd privremeno udaljen
iz benda (na aktuelnoj turneji ga menja bivši član AC/DC-a Chris Slade); tada
je javnost saznala i da se u
poslednjem trenutku i sa deset dana zakašnjenja pojavio u studiju da odsvira
svoje deonice. Zbog svih pomenutih događaja rad na Rock Or Bust morao je biti krajnje mukotrpan, pa valjda zato album
traje samo 35 minuta (u pitanju je najkraći album u karijeri AC/DC-a).
No i na tih 35 minuta AC/DC pokazuju – u okvirima onoga što se od njih
očekuje: sirovog i mrsnog teškog rocka, zasnovanog na prljavim rifovima i
bluesu – neobičnu vitalnost. Istina, australijski razarač više nije u stanju da
juri punom parom – još od For Those About
To Rock to nije onaj isti pakleni stroj – no sila kojom deluje nije mala. Nema
na albumu nijednog furioznog teškometalnog komada niti himne istinski krupnog
kalibra – takvo što AC/DC nisu uspeli da naprave valjda još od „Thunderstruck“
– ali su „Miss Adventure“, „Got Some Rock 'n' Roll Thunder“, „Rock The House“
(koja, bez obzira na to što je i zvuk AC/DC-a ukorenjen u bluesu, zvuči
neobično ledzeppelinovski), „Sweet Candy“ i „Emission Control“ više nego
pristojni komadi. „Dogs Of War“ (čiji je tekst nekonkretizovan taman toliko da
je neki američki vojnik može slušati u tenku koji gazi bagdadskim ulicama i da
je neki srpski rock kritičar može čitati kao protestnu) i uvodna „Rock Or
Bust“, sa sjajnim, tipično angusovskim rifom, sasvim sigurno su budući
koncertni favoriti.
Istina, ima na albumu i prilično bledih momenata. „Play Ball“ zvuči
neobično kilavo, a „Rock The Blues Away“, sa tekstom banalnim – mada AC/DC intrigantnih stihova i nisu imali od
smrti Bona Scotta – čak i za teški rock („Drivin' in my car / Headed for the
local bar / Pickin' up my girl tonigh / Everything is gonna be alright / Shootin'
pool with my friends / Smokin' cigarettes / Tellin' jokes out loud / We're
laughing way too proud“) zvuči poput trećerazredne pesme Kissa i ulazi u red
najslabijih pesama u karijeri AC/DC-a. No Angus Young je i dalje majstor rifova
i nepretencioznih a izuzetno efektntih soloa (poslušati „Dogs Of War“ i „Hard
Times“), a njegova gitara i Brianov vokal i dalje deluju poput dve ivice
žileta; deonice Cliffa Williamsa i Steviea Younga (koji se, čini se, sasvim
dobro snašao u bendu), te začuđujuće dobro bubnjanje Rudda – začuđujuće kada
imamo u vidu Angusove tvrdnje da je Rudd na snimanjima otaljavao posao –
neophodan su začin.
Rock Or Bust, dakle
i dabome, ni u kom slučaju ne predstavlja ništa novo ni u okvirima karijere
AC/DC-a – do vraga, možda ni albumi benda sa kraja osamdesetih ne bi bili
revolucionarni da nije bilo Bona Scotta, da ovi Australijanci nisu bili mladi,
besni i gladni i da globalna rock scena nije naprosto vapila za pojavom jednog
sastava kao što je AC/DC – ali može predstavljati osvežavajuću injekciju tvrdog
zvuka za mnogog ljubitelja rocka; uostalom, AC/DC je valjda bend na čiji pomen
se na ovim prostorima najčešće citira ona: „Bez starca nema udarca“. Da će
fanovi grupe album dočekati sa oduševljenjem razume se samo po sebi. Vatreni
ljubitelji AC/DC-a skidaju kapu tom Lemmyu, ali dobro znaju da je bog rock 'n'
rolla đavolak u školskoj uniformi.
Spisak pesama:
1. „Rock Or Bust“ – 3:03
2. „Play Ball“ – 2:47
3. „Rock the Blues Away“ – 3:24
4. „Miss Adventure“ – 2:57
5. „Dogs Of War“ – 3:35
6. „Got Some Rock & Roll Thunder“ – 3:22
7. „Hard Times“ – 2:44
8. „Baptism By Fire“ – 3:30
9. „Rock The House“ – 2:42
10. „Sweet Candy“ – 3:09
11. „Emission Control“ – 3:41
(Balkanrock.com, 28. april 2015)
Нема коментара:
Постави коментар