Izdavač: Merovee
Records
Datum izdavanja: 30.4.2013.
Producent: Chuck Turner, Tom Keifer, Savannah Keifer
Dužina trajanja: 51:32
Žanr: Rock, blues rock, hard rock
Grupa Cinderella predstavljala je jednu od najzanimljivijih (i
najznačajnijih) pojava na američkoj glam metal sceni: za razliku od pionira
scene – Quiet Riota, Dokkena, Mötley Crüea, Twisted Sistera i Ratta – na koje
se prelilo dosta energije i kreativnosti njihovih NWOBHM kolega, i koji su tokom
inicijalnih godina svoje karijere doista svirali heavy metal, Cinderella je
pripadala drugom talasu glamera, znatno više inspirisanom radovima Kissa i Aerosmitha
no Black Sabbatha i Judas Priesta.
No članovi Cinderelle svoje su uzore pronašli na trećoj strani – albume Night Songs i Long Cold Winter obeležio je ledzeppelinski i AC/DC-evski
bluesirani hard rock nabijen teškometalnom energijom. Sa albumom Heartbreak Station postalo je jasno da
su na članove benda ogroman uticaj imali i Rolling Stonesi, no ovaj album nije
mogao spasti Cinderellu od sudbine njihove glam metal sabraće. Vreme od
objavljivanja njihovog poslednjeg albuma, Still
Climbing, do danas Cinderella, u začuđujuće stabilnoj postavi, provela je
svirajući više u Americi a manje u ostatku sveta, redovno objavljujući žive
albume (od nečega se mora živeti) i ne dajući naznaka da će snimiti novo
studijsko izdanje. Zato je vest o solo prvencu frontmena benda, Toma Keifera,
izazavala iznenađenje među Cinderellinim fanovima: od poslednjeg studijskog
izdanja benda prošlo je gotovo dve decenije, a logo Cinderelle na omotu znatno
lakše bi prodao album no ime Toma Keifera na istom mestu – ako imamo na umu i
da je Keifer bio glavni autor u Cinderelli, jasno nam je da su se pesme sa The Way Life Goes komotno mogle naći na
petom studijskom izdanju benda. Novac, dakle, nije odigrao presudnu ulogu, i Keiferova
odluka da objavi solo album umesto novog albuma Cinderelle zavređuje
poštovanje.
A jedan od razloga što ovaj album nije snimljen i objavljen pod firmom
„Cinderella“ mogao bi biti i taj što dobar broj fanova benda čine tvrdoglavi
nostalgičari koji očekuju novi Night
Songs ili Long Cold Winter, dok
Keifera zanimaju (i) nešto mekši zvuk i ozbiljnije teme – na stranu činjenica
da pevanje njegovim karakterističnim vrišteće-hrapavim glasom za Keifera, koji
je tokom dobrog dela devedsetih bolovao od pareze glasnih žica, danas svakako
predstavlja veliki napor. Tako je nešto od vokalnog stila koje je negovao u
vreme najveće slave Cinderelle moguće čuti tek u refrenima bržih pesama sa The Way Life Goes, koje, opet, ne čine
ni polovinu materijala na albumu. Keiferov vrisak na početku uvodne „Solid
Ground“, dakle, daje lažan nagoveštaj, no sama pesma umnogome otkriva šta
možete očekivati od bržih pesama sa albuma: energičan, nebrušeni hard rock prošaran
bluesom – na albumu nema sintetičkih boja, umnogome karakterističnih za žanr u
kome je Keifer stekao slavu (mada ne i za radove njegovog benda); instrumenti poput
usne harmonike i orgulja, karakterističniji za rane faze hard rocka, jasno
otkrivaju da Keiferovo srce kuca znatno više u ritmu šezdesetih i sedamdesetih
no osamdesetih. To nikako ne znači da The
Way Life Goes možemo nazvati anahronim, naprotiv – upravo brži komadi,
„Solid Ground“, „It's Not Enough“, „Mood Elevator“, te „Cold Day In Hell“, uz
„Ain't That A Bitch“ glavni favorit autora teksta kada je o ovom albumu reč, nose
uspešan spoj tradicionalnog i modernog, kako u aranžmanima i produkciji, tako i
u melodiji. Jedina pesma koja unekoliko podseća (pre svega napevom
„na-na-na-na-na“) na rane radove Keiferovog matičnog benda je završna
„Babylon“, no ako imamo u vidu tematiku pesme postaje nam jasno da je ovakva
forma proračuta sa ciljem stvaranja određene atmosfere, dok uvođenjem saksofona
u pesmu postaje oneobičena.
Ni balade sa The Way Life Goes
– „A Different Light“, „Thick & Thin“, „You Showed Me“, te prekrasne „Ask
Me Yesterday“ i vedri folk rock „The Flower Song“ – ne podsećaju odviše na
Keiferove stare radove. Nema u njima pompeznosti Cinderellinih power balada;
balade sa ovog albuma su, iako se gdegde mogu čuti gudači, umnogome svedene – u
njima dominiraju akustična gitara i klavir – i intimne. I upravo balade, uz naslovnu
numeru i pomalo makabristični komad „Welcome To My Mind“, ostavljaju utisak da
je The Way Life Goes album duboko
iskren i ličan. Još od Heartbreak Station
bilo je jasno da Keifer nije tek običan blazirani „kosoš“, no The Way Life Goes ostavlja utisak i da je
to što svetla velikih reflektora više nisu uperena u njega možda probudilo ono
najkreativnije u njegovom biću. Jasno, lepo je biti na vrhu, no tu još niko
nije proveo čitav vek, „Aint that the way life goes?“, pita se Keifer u
naslovnoj numeri. „Svakako da jeste, i sad, šta je tu je, i ovim sam sasvim
zadovoljan“, kao da veli Keifer, koji se odlično snalazi u ulozi kantautora.
Ocena: 4,1/5
Spisak pesama:
1. „Solid Ground“ – 4:06
2. „A Different Light“ – 3:55
3. „It's Not Enough“ – 3:03
4. „Cold Day In Hell“ – 3:40
5. „Thick And Thin“ – 3:42
6. „Ask Me Yesterday“ – 3:54
7. „Fools Paradise“ – 3:23
8. „The Flower Song“ – 4:09
9. „Mood Elevator“ – 3:34
10. „Welcome To My Mind“ – 3:23
11. „You Showed Me“ – 4:19
12. „Ain't That A Bitch“ – 3:07
13. „The Way Life Goes“ – 3:43
14. „Babylon“ – 3:34
(Balkanrock.com, 23. novembar 2013)
Нема коментара:
Постави коментар