Deep Purple - Now What?! (2013)

Izdavač: earMUSIC

Datum izdavanja: 26. 4. 2013.

Producent: Bob Ezrin

Dužina trajanja: 60:04

Žanr: Hard rock, heavy metal, progressive rock, blues rock

U jednoj od svojih dogodovština Billy the Pljuc biva osuđen na smrt i kao poslednju želju zahteva da čuje čuveni „Mark II“ Deep Purplea kako izvodi „Child In Time“. Poslednja želja Kerčevog junaka na slikovit način ilustruje zašto je svaki novi (studijski, razume se) album Deep Purplea ozbiljna tema.

Teško je suditi o radovima jednog od najvoljenijih (Dragan Kremer bi rekao: najprecenjenijih) bendova na ovim prostorima, naročito ako ste i sami među njihovim poštovaocima – autora ovog teksta duboko je rastužila vest o smrti Jona Lorda, a potom i spoznaja da Deep Purple nikada više neće zasvirati u „klasičnoj“ postavi (ali ni kao „Mark III“, o čijem su mogućem okupljanju govorili i Glenn Hughes i David Coverdale). No suditi je, svakako, znatno lakše no što je bilo članovima benda ući u studio. Deep Purple danas nije Deep Purple sa početka sedamdesetih godina prošlog veka najmanje onoliko koliko se Morseova melodičnost razlikuje od Blackmoreove razbarušene viruoznosti, te koliko se u Aireyevim deonicama oseća rokerski štih, nasuprot Lordovom klasičarskom. Uz to, članovi benda su svakako svesni (za razliku od dobrog dela njihovih fanova) da je vreme u kojima su nastali albumi In Rock, Fireball, Machine Head i Made In Japan nosilo posve drugačiju boju, a valjda su im i titule „pionira heavy metala“ i „(nekada) najglasnijeg benda na svetu“ poprilično dosadile. Otud naslov Now What?! verovatno na dobar način oslikava dilemu pred kojom se bend nalazio pred početak snimanja albuma. „Za naš uticaj na razvoj rock muzike odaju nam priznanja svuda osim u Americi (što možda i nije velika šteta, pošto se Amerikanci i dalje bezuspešno trude da Grand Funk Railroad, Rush i Kiss proglase pionirima heavy metala), ponosni smo vlasnici najpoznatijeg gitarskog rifa na svetu (koji je se smučio i nama samima), prodali smo milione ploča, a nismo više tako mladi, i šta sad?!“

Zato autoru ovog teksta, kada je čuo prvi singl sa albuma, prekrasnu bluesiranu baladu „All The Time In The World“, sa stihovima poput „There's still a long way to go / And the nights are closing in, / But if I travelled any faster, babe, / Lord knows where I might have been“ i „And so I watch the world / Go racing by tearing up the street, / I lay back in the long grass, / Take it easy and rest my feet“, nije delovalo neverovatno da će ovaj album Deep Purplea biti nešto smireniji i okrenut tradicionalnom, bluesiranom hard rock zvuku, što bi možda u ovom trenutku za Deep Purple bilo najbolje. No drugi singl sa albuma, makabristična „Vincent Price“, koja ulazi u red pesama koje navode slušaoca da se zapita „Šta li su, dođavola, hteli da postignu ovim?“, razvejala je takve iluzije. Na prvo slušanje, Now What?! zvuči neobično nekompaktno, kao da su na ovom albumu članovi benda pokušali da zahvate u sve etape svoje karijere. Ima na Now What?! konvencionalnog hard rocka („Hell To Pay“), progresive („Above And Beyond“, „Après Vous“, te „Uncommon Man“, sa jasnom aluzijom na Koplandove „Fanfare za običnog čoveka“), metaliziranog hard rocka („A Simple Song“, „Out Of Hand“, „Vincent Price“), bluesa („Blood From A Stone“, „All The Time In The World“, te obrada „It'll Be Me“ Jerry Lee Lewisa), funka („Bodyline“ – mada valja reći da je ovaj komad znatno više aerosmithovski no deeppurpleovski à la Stormbringer funk), pa čak i trunke psihodeličnosti („Weirdistan“ – zaista, dokle će nesretne države Srednje Azije predstavljati simbol za sve što je iščašeno?). Pa ipak, Now What?! se sa svakim narednim slušanjem pokazuje sve kompaktnijim i prijatnijim za uho, sa jedinom nepravilnošću u tkanju u vidu alicecooperovski jezovite „Vincent Price“, koja je, mogao bih se zakleti, maslo Boba Ezrina, sasvim nepotrebna u opusu Deep Purplea i, avaj, jedina na Now What?! u kojoj je moguće čuti Gillanov vrisak. Pažnju naročito privlače uvodna „A Simple Song“ sa baladičnim uvodom i flautom (sintetičkom, doduše) u završetku, himnična „Hell To Pay“, zavodljiva „Bodyline“, simfonična „Above And Beyond“, ali iznad svega blues rock komadi „Blood From A Stone“, „All The Time Of The World“ i „It'll Be Me“. To, svakako, govori u prilog tezi da bi bilo najbolje i, uzmemo li u obzir kretanja na globalnoj rock sceni, najprirodnije da su se Deep Purple okrenuli sirovijem, bazičnijem hard rock zvuku.

Sa druge strane, činjenica da su na Now What?! klavijature izražene, te da je Aireyu dato znatno više prostora za soliranje no Morseu (uzrok ovome može biti činjenica da je album posvećen preminulom Lordu) unekoliko predstavlja osveženje od sirovosti koja dominira u savremenom teškom rocku. Sintetičke boje Airey upotrebljava svrsishodno, a uspeti u tome u okvirima žanra danas ogroman je uspeh. Uz to, zvuk Morseove gitare (osim, razume se, u njegovim melodičnim i standardno dobrim soloima) sasvim je u skladu sa aktuelnim trendovima u produkciji – i tu je Ezrin uradio dobar posao. Za Morseom i Ayriem ne zaostaje mnogo ni kičma benda: Roger Glover je precizan, a u bubnjanju Iana Paicea i dalje ima nečeg od teškometalne energije sa početka sedamdesetih. Gillana glas još uvek dobro služi, hvala na pitanju (odsustvo vrisaka mu, razume se, odavno ne možemo zameriti), kao što je još uvek u stanju da isporuči vredne i intrigantne stihove.

Snimiti devetnaesti studijski album, ako ćemo pravo, i nije neki uspeh, no snimiti pažnje vredan devetnaesti studijski album priličan je podvig, naročito ako pritom morate meandrirati između zadrtih fanova koji od vas očekuju nešto što niti možete, niti želite, niti bi, naposletku, bilo mudro da uopšte pokušate, i kritičara čiji miljenici niste još od vremena kada je to prestao biti žanr kojim se bavite. Da, svetla se gase, ali putu se ne nazire kraj. A Deep Purple niz put, ako više i ne jure silovito, hode dostojanstveno.

Ocena: 3,7/5

Spisak pesama:

1. „A Simple Song“ – 4:39

2. „Weirdistan“ – 4:14

3. „Out Of Hand“ – 6:09

4. „Hell To Pay“ – 5:10

5. „Bodyline“ – 4:26

6. „Above And Beyond“ – 5:30

7. „Blood From A Stone“ – 5:18

8. „Uncommon Man“ – 7:02

9. „Après Vous“ – 5:24

10. „All The Time In The World“ – 4:21

11. „Vincent Price“ – 4:46

12. „It'll Be Me“ (Bonus) – 3:02

(Balkanrock.com, 13. jul 2013)