E.N.I. & Vava – Ouija

Između srpske i hrvatske pop (u žanrovskom smislu reči) scene ogromna je razlika. Nije da u Hrvatskoj nema pevača koji „stalno pate“ i pevačica koje na volšeban način uspevaju da očuvaju status pop diva, ali hrvatska pop scena u stanju je da iznedri i izvođače čiji rad pleni hrabrošću da se od banalnosti odmakne ka artizmu i – kvalitetom (kvalitetne pop muzike, razume se, ima i na srpskoj muzičkoj sceni, ali je ona, gotovo po pravilu, deo rok miljea).

Među njima je svakako i riječki ženski pop sastav E.N.I., čijim radovima se ne može osporiti artistički senzibilitet, za šta je, svakako, umnogome zaslužan mudar izbor saradnika (Iztok Turk, Neno Belan, Let 3, Elvis Stanić, Zoran Predin) i bogata muzička tradicija grada iz kog ovaj sastav dolazi. Njihovo novo izdanje, Ouija (čitaj: Vi dža), nastalo je u saradnji sa Vladom Simčićem Vavom, nekadašnjim gitaristom Laufera, sa kojim su Riječanke već sarađivale na svojim ranijim izdanjima. Ovaj album – zvanično EP, no kako se na njemu nalazi skriven bonus „Oči su ti ocean/Lijepa kao Sahara“, te kako uz album dobijate kupon za preuzimanje još jednog bonusa, „Ostavljam ti usne“, možemo ga slobodno posmatrati kao full-lenght izdanje – Vava je opisao kao ploču kojom se „zazivaju duhovi“ (vi dža je tabla za prizivanje duhova), no osim naziva i omota (grafički dizajn, delo Mladena Stipanovića, treba naročito pohvaliti) sa uroborosom, svevidećim okom i simbolom sunca, na albumu je malo mističnog.

Ouija je pitak pop rock album sa trunkom alternative, sa skladno usklađenim iventivnim gitarskim i prekrasnim vokalnim deonicama. Ovaj spoj vešto funkcioniše kako u power pop komadima „Otključana vrata“ (sa veoma uspešnom upotrebom handclapova) i „Još jedno more“, tako i u baladama, „S ulica Njujorka“ i „Samo pola mene“ (uz „Otključana vrata“ najupečatljiviji komad na albumu, sa Vavinim izvrsnim soloom). Pesma „Tokyo Boy“ umnogome odskače od ostatka materijala „elektronskijim“ zvukom; pesmu je aranžirao i producirao Davor Tolja, no ona u sebi mnogo više od synth zvuka osamdesetih ima primesa savremene dance muzike, što je potpunosti u skladu sa njenim stihovima. Naslovna numera, koja zatvara zvanični deo albuma, veoma je lep instrumental (autora ovog teksta neodoljivo je podsetio na temu „Crne rupe“ iz filma Crni bombarder) u kome je Vavino kompozitorsko i izvođačko umeće zasijalo punim sjajem. Prva od dve bonus numere, „Oči su ti ocean/Lijepa kao Sahara“, sačinjena od novih verzija pesama Riječanki (druga je prethodno snimljena sa Massimom Savićem), donosi novi senzibilitet dvema numerama, što naročito važi za „Lijepa kao Sahara“, koja je činjenicom da je u celosti otpevana ženskim glasom znanto oneobičena, dok je u drugoj, „Ostavljam ti usne“, takođe novoj verziji ranije snimljenog komada, orijentalnim ritmovima efekat kome se težilo u prvoj verziji („sfinga“ i „tajne“) u potpunosti postignut.

I upravo je jedan od najvećih kvaliteta ovog albuma činjenica da svaka od pesama, naročito futuristička „Tokyo Boy“ i egzotična „Ostavljam ti usne“, nosi specifičnu atmosferu, bolje rečeno – doživljaj specifične atmosfere. A potom, tu je i nesumnjiva poetska vrednost Vavinih stihova nabijenih emocijama, koji su od strane članica E.N.I. izvrsno interpretirani. Članice grupe i gitarista će, izvesno, nastaviti uspešnu saradnju, no nadajmo se da će ih uspeh ovog albuma ohrabriti za rad na još sličnih izdanja, odnosno da izlet E.N.I. u nešto čvršće vode neće biti završenom Ouijom.

Ocena: 4/5

(Nish magazin, 25. februar 2013, ZliHadzo.com, 6. mart 2013)