Rambo Amadeus – Vrh dna (2015)

Izdavač: Mascom Records

Datum izdavanja: 4. 12. 2015.

Producent: Vojno Dizdar, Rambo Amadeus

Dužina trajanja: 35:32

Žanr: Alternative rock, funk, jazz

Nije zameriti generaciji naših roditelja kad vele: „Svi su oni ista govna“. Jer naši roditelji su, kao i njihovi dedovi, doživeli vreme u kome, štono reče Branko Ćopić, „pođe nevolja za nevoljom, vrag za đavolom, đavo za nečastivim, uhvati se čitava vujaljka, vuk za vukom u mrklo vučarno doba“. Zarati se, dojučerašnja braća pripucaše jedni na druge, neke oteraše na front a neki pobegoše u svet. I dok su stotine kilometara daleko il' prostim jezikom sa one strane reke gorele duše, planine i kuće (Momčilo Bajagić), naši roditelji su sa ove strane po prvi put otkrivali do koje se mere zapravo dupe može krpiti odsečenim ušima. Preživeli su inflaciju, sankcije, bombardovanje, privatizacije, kanda im ni osiromašeni uranijum nije mogao ništa, i sada se – naročito ako pripadaju onom „naraštaju 'suvišnih ljudi' koji su iza socijalizma i iza cele te masovno-industrijske paradigme ostali: ljudi koji su onomad imali ne samo posao, nego i nešto nalik na smisao i svrhu, na stabilan status i suvislu samopercepciju, na manje-više kontrolabilnu projekciju sopstvenog života i budućnosti, lične i kolektivne“ (Teofil Pančić) – malo čemu nadaju i čude.

Zabrinjavajuće je kada „svi su oni isti“ kaže mlad čovek, uglavnom informisaniji no što su njegovi roditelji. (U idealnom svetu taj bi mlad čovek stajao na jednoj prečagi civilzacijskih lestvica više u odnosu na svoje roditelje; u Srbiji je, međutim, slučaj počesto obrnut). A ako nas novija srpska istorija uči nečemu, onda je to da su neki, da parafraziram Orvela, malo istiji od drugih. Da se razumemo, uopšte nisam pobornik ideje biranja manjeg od dva zla, ali verujem da se, kao u onom vicu o deci koja prave maketu škole, mora znati koga predstavljaju brabonjci, koga konjska balega, a ko se na maketi nije mogao naći jer tolikog govna nigde nema. Činjenica da postoji ogroman broj milenijalsa koje „politka ne zanima“ i koji nemaju ama baš nikakvih, pa ni krivih političkih ideala užasava me. Na drugoj strani su internet cinici, koji pucaju u svim pravcima, i, naravno, oni koji misle da se sa trake kojom svi putujemo u mlin za meso možemo spasiti ako se uhvatimo za boga, domovinu, naciju. Da parafraziram Marksa: svaka mladost ima protestnu pesmu kakvu zaslužuje; tako su protestne pesme moje generacije – uz nekoliko svetlih izuzetaka među autorima – ponajčešće sasvim uopštene i ispražnjene od svakog ozbiljnijeg sadržaja, one su, kako skoro reče Teofil Pančić (divno pišući o novom hitu Beogradskog Sindikata), „apstraktizacija bunta na nivo nekakvog Sistema (najbolje – globalnog; tako je bezopasna sterilizujuća opasnost dovedena do vrhunca). Ono protiv čega su jeste takoreći sve, a ko gađa sve ne pogađa ništa“; ako neki među njima za nešto i jesu, onda je to „pretpolitičko tribalno krvno bratstvo, rudimentalna vizija zaštitničke topline u zajedništvu istih“.

Zato ima nečega pomalo tužnog u činjenici da je jedan veteran, Rambo Amadeus, pesmom „Vrh dna“, koja je najavila istoimeni album, morao podsetiti da ne treba biti ni mnogo pametan ni hrabar – „Jednoga dana biće nas sramota koliko je malo bilo potrebno da se bude hrabar“, kaže glavni junak Knjige žalbi Moma Kapora – da se kaže popu pop a bobu bob. (Svako tobožnje domišljanje i pokušaj duhovitog okolišanja oko toga na koga li je to Rambo mislio odvratno mi je; verujem da je, u trenutku kada se pesma pojavila, manje-više svima bilo jasno da se odnosi na premijera Srbije, Aleksandra Vučića.) „Vrh dna“ predstavlja jedan lak, ali precizan rez skalpelom, izuzetno efektan u svom minimalizmu. „Pa dobro, što onda lepo nije rekao 'Vučiću, ti si vrh dna'?“, upitaće neki pametnjaković koji ne uspeva da uoči koliko uspešno je Rambo poentirao stihovima „Rek'o sam ti sve / A pomenuo te ne / Ipak sada znaju svi / Da si to ti“.

Uopšte, album Vrh dna predstavlja dobar primer artikulizacije kritike nametnute istorijskim trenutkom. Može se učiniti da komadi „O'ruk, sad ga lomi“ i „Partija“ predstavljaju varijacije na odavno prežvakane teme turbo folka – muzičkog mutanta, koji se, eto, mogao javiti samo na našim prostorima (ju, ju!) i koji je a priori gori od uradaka najnetalentovanijih metalaca i pankera – i politike – kurve, dabome, jer „baš bi bilo dobro da kao Norvežani ne moramo da znamo ništa o politici“. Međutim, u „O'ruk, sad ga lomi“ Rambo ostaje dosledan svojoj definiciji turbo folka kao svakom gorenju i pospešivanju sagorevanja naroda („Zidaćemo spratove / Nosit' skupe satove / Vodićemo ratove / Bolje nego paktove / Jer mi znamo tačno precizno maksimalno spoposto majkemi šta radimo“), a tekst „Partije“, prošaran izvrsnim kalamburima, sasvim bi odgovarao uopštenoj slici političara koji se, nakon obilnog ručka u skupštinskom restoranu, vozi službenim audijem sa mladom asistenicom sve slušajući Šabana, da nije stihova o poslušnim mladićima, preuzimanju svih resora i autokratskim snovima, koji bi se mogli čitati (i) kao direktna aluzija, te refrena koji jezgrovito i duhovito opisuje naše prilike u zadnjih četvrt veka: „Demokratizacija – skupa zajebancija“. Pesma „Privatizova'“ jedan je od Rambovih pesničkih vrhunaca; ona je izvrsna kritika našeg skakanja naglavce u neoliberalni model koji se u svetu kome težimo upravo dubinski preispituje, ali i zombifikacije kakva taj sistem mora pratiti: „Džabe može samo pokoja misao / Ali skupo naplaćivati smisao / Sva slova privatizovat' / Džabe dat' samo dva / Da može svak' da kaže 'mi' / Ali ako neko slučajno kaže 'ja' / Mora da plati puta tri / Neznanje svima džabe / Manger, s'il vous plaît / Duplu porciju / s'il vous plaît, répètez“. No najuspeliju među angažovanim pesmama svakako predstavlja „Radio stanica“, ujedno izvrstan primer ponovnog promišljanja već upotrebljenih motiva u drugačijem istorijskom trenutku; na Hoćemo gusle ili Psihološko propagandnom kompletu M-91, ovaj kolaž delovao bi kao posprdna i gorka humoreska, no na Vrhu dna on predstavlja poziv na nepokoravanje i akciju.

Nasuprot angažovanih komada stoje autoironijske „E, moj Rambo“, „Duge donje gaće (Unterciger)“, duhovita „Karakter“ te balada „Samo balade (Juče, danas, sutra)“ (pre šest godina objavljena kao singl pod nazivom „Rano za početak, prekasno za kraj“), muzički izvrsna, na granici pastiša i parodije; Rambo, dakle, ostaje dosledan svojoj poetici. Svojevrsni odmak od nje (mada ne i na leksičkom planu – uopšte, Rambo, čovek koji je legitimizirao vulgarno onako kako nije ni Bora Đorđević, i dalje se umešno služi vulgarizmima, dovoljno da ostane provokativan a ne zađe u suvi prostakluk) predstavlja ispovedna „Muzika“, izvanredan džez komad finih klavirskih i duvačkih deonica. Vrh dna, kao i njegovi prethodnici, građen je vrhunskim kombinovanjem autentičnosti, mimikrije i parodije, kolaž virtuozno odsviranih gitarskih deonica, poigravanja sa džezom, bluzom, fankom, regeom i elektronikom te citata iz opusa Riharda Vagnera, Josifa Marinkovića i Antonija Karlosa Žobima.

Razume se, za one koji (kao i auor ovog teksta, uostalom) Rambovim najvrednijim radovima smatraju njegove rane radove, koji najznačajnijim smatraju onaj period Rambove karijere kada je on, kao enfant terrible jugoslovenske rok scene, zauvek pomerio granice rok izraza, muzičke bravure na Vrhu dna verovatno će biti pomalo hermetične, možda čak i manirističke. Pa ipak, Rambo Amadeus Vrhom dna dokazuje da je bio i ostao prvi postmodernista (nipošto u ključu savremene, samozaljubljene popularne kulture) među domaćim rokerima, svojevrsni rokenrol Borhes koji nam istovremeno nudi muzičke lavirinte i zakrivljena ogledala, gradeći biografiju svog dvojnika, Ramba-junaka pesama. No, što je možda još važnije, Rambo ostaje jedan od retkih veterana iz doba jugoslovenske scene čije kritičko pero nije nimalo otupelo. A pritom dobro zna gde treba ciljati. Danas je potpuno jasno da je Rambo-virtuoz predugo stajao u senci Ramba-zajebanta, no čini se da Rambu-protestnom pesniku i dalje ne odajemo zasluženo priznanje.

Ocena: 4,2/5

Spisak pesama:

1. „Vrh dna“ – 2:22
2. „O'ruk, sad ga lomi“ – 3:13
3. „Privatizova'“ – 3:34
4. „E, moj Rambo“ – 2:50
5. „Radio stanica“ – 2:49
6. „Partija“ – 3:43
7. „Karakter“ – 4:53
8. „Duge donje gaće (Unterciger)“ – 4:14
9. „Muzika“ – 3:41
10. „Samo balade (Juče, danas, sutra)“ – 4:13

(Balkanrock.com, 25. maj 2016)