Na današnji dan, pre tačno trideset godina, na stadionu Crvene zvezde u
Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije
održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina,
možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio
prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.
Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve
godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je
Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It's Christmas“, da
ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla
namene žrtvama gladi; njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane
Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori
Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je
organizovanje dobrotvornih koncerata. Trinaesti jul 1985. godine bio je, kako
reče novinar Rolling Stonea Michael
Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan
od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna,
podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u
svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na
koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od
samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima. Na
žalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom
Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja
doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije,
Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i –
Jugoslavije.
Grupa jugoslovenskih rock poslenika je, podstaknuta akcijama Band Aida i
USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh
jugoslovenskog rock 'n' rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji
je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni
časopis Rock, te da se organizuje
dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić,
klavijaturista i bivši voša Generacije 5 (koja je zvanično prestala sa radom
tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a
tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek
nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock
pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme
učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo
Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić, Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko
Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko
Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Peđa D' Boy, Igor Popović (Jakarta), Marina
Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex), Vesna Vrandečić
(Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora),
Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Doris Dragović (u to vreme članica
grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana
Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada
Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki
Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam
Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan
Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa
izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju
je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni
Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih
dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima
kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač
omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče
otkupio je časopis Rock, poklanjajući
ih uz svoj tiraž.
Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su
dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi
su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu
imali svog predstavnika na snimanju pesme; pored Denis & Denis, Atomkog
Skloništa (Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D'
Boy Banda, Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane
Milošević, Tunela, Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili,
Piloti, Partibrejkers, Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich
& His Meteors, Vatreni Poljubac, Električni Orgazam, Kerber, Balkan i –
jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim
nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su
(kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva
najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović i Bora Đorđević. Može se učiniti
da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è
degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od
četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma
predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba
su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u
Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim
muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se
Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom
razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock
Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion
i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od
hiljadu održanih koncerata [...] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja:
vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre
četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par
intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na
dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a
porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog
dobrotvornog singla... Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni
projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje
mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih
pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da
su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je
čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli
na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu
pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom
svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u
snimanju spota.
Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije
bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara:
„Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog
ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l'? Majku im
ja... Je l' ja sad treba da gledam one radosne p'jane trubadure koji daju 0.03%
na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto
solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili
jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je
Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je
kao kad bi
opljačkao čovjeka na ulici, uzeo
mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina
sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek
bit' solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je
Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević
nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo
što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač,
već kao tekstopisac, da napišem bar strofu...“ (Nije zgoreg dodati da je
Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver
Dragojević, na šta je Ilić ptiznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop
pevaču, nije ni razmišljalo.)
Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u
formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove
prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji
je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je
koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde:
naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije
dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo
da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju
reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo
Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca
i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne
valja!“ Džuboks (koji o koncertu
izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za
konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj
bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku
nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost,
svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika
na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni
program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno
manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča:
oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila
samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine
svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)
Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo
Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u
pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na
Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela
da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno
od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana,
Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)
Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima
koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju
optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa
cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih
koji su verovali da će muzika promeniti svet
(jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno
trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg
velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične
istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.
YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od
najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa
neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim
vremenima“ i „zlatnim dobom rock 'n' rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako
zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet
komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada
mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina
kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni
komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha
zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“,
pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina
smrdljiva i retardirana.“ (autentični komentar), kakve bi u nesvrstanoj
Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg
rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive
pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću
nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je
čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu;
i tako dalje.
Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena
razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj
osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža
jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na
eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko
visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri, na
neki način, podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći
još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola
đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko
Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu
ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu
vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od
Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“
(Balkanrock.com, 15. jun 2015)
Нема коментара:
Постави коментар