Datum izdavanja: 23. 12. 2013.
Producent: Voja Aralica
Dužina trajanja: 38:40
Žanr: Rock, power pop, world music
U najzanimljivije urbane legende iz sveta domaće rock muzike svakako
ulazi ona koja kaže da je majka Milanova Mladenovića, nakon njegove smrti,
pozvala njegove prijatelje kako bi im razdelila njegove stvari. Milanova sveska
sa nedovršenim pesmama je, kako veli legenda, došla u ruke Đuletu.
Jer kako drukčije objasniti činjenicu da je
bend koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, umnogome obeležio poslednju
deceniju prošlog veka (obeležio je isti bend i prvu deceniju ovog veka, ali na
posve drugačiji način) načinio toliki zaokret od EKV-ovske „komercijalne alternative“
i artizma ka još radiofoničnijem zvuku i tesktovima koji za ciljnu grupu imaju
mlađu publiku? Oni koji u zabavnu izmišljotinu o Milanovoj svesci veruju odlučno
odbacuju sve racionalne argumente, poput činjenica da svaka rock grupa ima
kreativni vrhunac nakon koga stvari nepovratno kliznu niže, da se ispunjene
hale velikom delu rock muzičara lako uslade, te da, naposletku, taj Milan
Mladenović u toj svesci nije mogao imati nacrte za toliko sjajnih pesama koliko
ih je Van Gogh snimio tokom devedesetih. Oni koji su nešto pažljivije pratili
kako su se nakon početka dvehljaditih odvijale stvari sa Van Goghom znaju da se
bend i tokom poigravanja sa power popom i eksperimentisanja sa etnom
(elektronika je u zvuk Van Gogha, mnogi zaboravljaju, ušla pre DrUndera,
koji se najčešće uzima kao početak treće etape karijere benda) nije odviše udaljavao
od čvršćeg gitarskog rocka, mada ta udaljavanja jesu bila dovoljno velika da bi
bila primetna, te da su najveću promenu doživeli Đuletovi tekstovi koji su se
sveli na ljubavne priče ispričane banalnim stihovima.
Sa devetim studijskim album, Neumeren u svemu (naslov je već predmet
pošalica onih koji Đuleta i krizu srednjih godina pominju u istoj rečenici), drugim
koji Van Gogh objavljuje kao dvojac (Đule i Srba ne samo da su na albumu
potpisani kao jedini članovi Van Gogha, već su čitav album gotovo sami odsvirali),
bend ostaje na kursu koji je zacrtao početkom prošle decenije. Van Gogh i dalje
sa dosta uspeha spajaju radiofoničnost i čvrstinu, uspevajući da postignu
razmeru koja najviše prija mladim konzumenatima rocka željnim nešto tvrđeg
zvuka ali još uvek nevičnim istraživanjima. Tu su energični komadi pevljivih
power pop refrena („Osećam da ludim“, „Uvek ima neka razlika“, „Neumeren u
svemu“), tu su himnične rokačine („Skačem - skači“, „Neumeren u svemu“) –
kojima, treba li reći, manjka onakve energije kakvu su imale Van Goghove rock
himne iz devedesetih – tu je trunčica elektronike („Prva i poslednja kap“,
„Neumeren u svemu“, „Moj nemir i ja“), tu su, naposletku, etno elementi
(„Viline vode“, „Anđele moj brate“), na ovom albumu, valja priznati, sasvim
diskretno i samim tim smislenije upotrebljeni no na Kolu. Đuletovi tekstovi, kojima, jasno, i dalje dominira ljubavna
tematika, umnogome su banalni, a opet za klasu bolji od većine onoga što nam
dolazi sa domaće pop rock scene (ako tako nešto još postoji, razume se), mada
nije malo stupidarija koje su rezultat njegovih pokušaja da bude originalan i
duhovit („Skačem – skači“, te „Uvek ima neka razlika“, koja donosi i stihove
poput „To što pčela ima pruge / Ne znači da tigar je“ i „To što pauk plete
mrežu / „Ne znači da ribar je“), ali ima, valja priznati, i stihova
intrigantnih, kakav je slučaj sa makabrističnim tekstom za „Viline vode“. Neumeren u svemu, produkcijski besprekoran, sa pažljivo brušenim detaljima – a kako
bi drugačije i moglo biti kada produkciju potpisuje Voja Aralica – donosi
nekoliko za slušanje veoma prijatnih numera: već pomenute „Viline vode“, čijoj
jezovitosti doprinosi zvuk violine i kastanjeta (koje je svirala
multiinstrumentalistkinja Sonja Kalajić), te balada „Prva i poslednja kap“, koja
umnogome podseća na ranije balade benda, U2-ovska „Previše za jednog, premalo
za dvoje“ i završna, melodijski veoma lepa „Anđele, moj brate“, koja naslovom
asocira na Popin „Kalenić“, ali je inspirisana „Borhesovim testamentom“. Sve u
svemu, Neumeren u svemu je sasvim
dobar srednjestrujaški album, a njegova vrednost raste ako imamo na umu da se
pojavljuje na sceni na kojoj je mejnstrim rock u pravom smislu te reči na
izdisaju, ali i da kvalitetom preteže nad njegovim prethodnikom, Lavirintom.
I ne bi tu nikakvih problema ni bilo (štono
reče Milić Vukašinović) da na omotu albuma ne stoji ista ona firma koja je
stajala na omotima albuma Svet je moj,
Strast, Hodi i Opasan ples. To
što Van Gogh nema ništa suvislo da saopšti ne bi bio toliki problem da nije reč
o bendu koji je tokom devedesetih – opet, hteli mi to da priznamo ili ne –
i te kako imao šta da kaže – pre par dana sam na nekoj od onih odvratnih radio
stanica poput Radija S, koje tokom dvadeset godina svoga postojanja, pod
parolom „Muzika koju Srbija najviše voli“, puštaju dvesta istih domaćih rock
pesama, nekim čudom čuo „Manitua mi“; priznajem, mom mozgu je trebalo vremena
da obradi informaciju da su bend koji izvodi tu pesmu i bend čiji sam novi
album tih dana preslušavao ista grupa. No odmah sam se setio efektnog spota,
što je u sećanje prizvalo i sjajne artističke spotove za „Mamu“, „Put“, „Zamisli“,
„Klatno“ i „Neko te ima noćas“, pa, samim tim, i stihove koi su obeležili jedno
vreme i u kojima se jedna generacija pronalazila. Ipak, Van Gogh su, ponajviše
zahvaljujući umeću i neprepuštanju ničega slučaju, ušli u red bendova koji su doživeli
dva zenita – artistički i komercijalni. Skloni smo da artističkim zenitom
smatramo Opasan ples; ovaj drugi je, reklo bi se, predstavljalo
Kolo, no hitični, mladoj publici
svakako dopadljiv Neumeren u svemu
navodi na pomisao da Van Gogh u drugi zenit možda još nisu dospeli.
Ocena: 2,9/5
Spisak
pesama:
- „Osećam da ludim“ – 4:06
- „Uvek ima neka razlika“ – 3:06
- „Prva i poslednja kap“ – 3:59
- „Neumeren u svemu“ – 3:19
- „Nešto vuče me dole“ – 3:54
- „Viline vode“ – 4:22
- „Moj nemir i ja“ – 3:25
- „Skačem – skači“ – 3:31
- „Previše za jednog, premalo za dvoje“ – 3:57
- „Anđele, moj brate“ – 4:46
Нема коментара:
Постави коментар