Datum izdavanja: 23. 4. 2014.
Producent: Kip Winger
Dužina trajanja: 50:32
Žanr: Hard rock
Na pitanje zašto je od svih glam metal bendova druge generacije upravo
Winger izabran da predstavlja predmet sprdnje u animiranoj seriji Beavis & Butt-head, te zašto Lars
Urlich, u spotu za „Nothing Else Matters“, strelicama za pikado gađa baš poster
Kipa Wingera, jedan od odgovora mogla bi biti činjenica da su Winger na vrhuncu
svoje populanosti predstavljali otelovljenje estetike koje se svaki pravoverni
metalac gnušao. A na pitanje kako je došlo do toga da Winger postanu simbol
dekadencije jednog žanra odgovor bi mogao biti: Winger su na kraju osamdesetih
godina prošlog veka bili veoma popularni, sveprisutni i veoma, veoma dosadni.
U radovima Wingera nije bilo sirove energije Tesle ili Dangerous Toysa, nije
bilo istraživanja hard rock nasleđa à la
Cinderella ili Great Whitea, nije bilo poigravanja sa funkom à la Extreme ili Bang Tango, nije bilo
luckastosti Zodiac Mindwarpa ili Danger Dangera, nije, naposletku, bilo ni
nepodnošljive kičastosti Nitra ili Posiona. Winger su, naprosto, bili bolno
nezanimljivi, uprkos pokušajima da u svoje radove unesu trunčicu američkog
viđenja progresive. Da se razumemo, Winger nisu bili toliko loši – bilo je na
američkoj glam metal sceni potkraj osamdesetih mnogo sastava neslušljivijih i
nepodnošljivijih od njih, a gitarista Reb Beach (našoj publici mnogo poznatiji po
svom paralelnom radu sa grupom tezgaroša koji sebe zovu Whitesnake) i
klavijaturista Paul Taylor bili su izuzetno kompetentni muzičari; ponudili su
Winger na svojim albumima i nekoliko istinskih bisera („Headed For A
Heartbreak“, „Time To Surrender“), ama je većina onoga što su radili bilo
prilično bledunjavo. Njihovi radovi, u poređenju sa ostatkom onovremene
produkcije, možda i nisu smrdeli, ali nisu naročito ni mirisali.
No, evo, petnaestak godina kasnije taj isti sastav – ili gotovo isti: od
originalne postave tu su Winger, Beach i bubnjar Rod Morgenstein, nema Taylora,
ali je tu drugi gitarista John Roth – snima album Better Days Comin', koji je znatno zanimljiviji no njihovi rani
radovi. O, ne, nisu članovi Wingera tokom poslednje dve decenije sazreli u
artiste; istina, njihovi pokušaji da zvuče progresivno više nisu onako bledi,
no progresivno se u njihovim pesmama i dalje svodi mahom na aranžmane i
produkciju. Osnova ostaje ista – klasični tvrdi rock, no u znatno savremenijem,
sirovijem pakovanju (za koje su Winger odlučili još na svom povratničkom albumu
iz 2006, IV), čemu bitno doprinosi
Kipov vokal, koji je sa godinama dobio na patini. U vreme kada su snimali Winger i In The Heart Of The Young Winger se nisu previše udaljavali od
onoga što je u to vreme već predstavljalo manirizam u produkciji; danas oni
sebi tu slobodu daju, razume se, u okvirima koje crtaju njihovo poimanje onoga
što rock jeste i treba da bude i očekivanja fanova.
No, ako se forma u svojoj biti nije promenila (osim što je nešto manje
pop obojena), evidentan je odmak od glamerske estetike kakav na svojim novijim
izdanjima ne uspevaju da načine drugi glam veterani. Osim uvodne – inače jako
dobre rokačine, sa sjajnim melodičnim napevom – „Midnight Driver Of The Lost
Machine“ i popaste „So Long China“ (koja možda ukazuje okretanje hard rock
sastava novom tržištu; ono će biti osvajano onako kako su nekada sastavi od
Deep Purplea do Pomaranče osvajali – ili pokušavali da osvoje – japansko, snimajući
pesme o tokijskim ženama), te donekle „Queen Babylon“, ostatak pesama bavi se temama
koje bitno odskaču od glamerske poetike. Socijalne i političke teme, od trke za
profitom (žestoka à la „Slave To The
Grind“ rokačina „Rat Race“), preko urušavanja američkog sna („Out Of This
World“, „Another Beautiful Day“, te, donekle, „Queen Of Babylon“) do onoga što
će, bude li pravde, ostati zapamćeno kao Naftni ratovi (raskošno sablasna „Tin
Soldier“). Tekstovi pesama „Queen Babylon“, „Rat Race“, „Tin Soldier“ i
„Another Beautiful Day“, u kombinaciji sa energijom koju ispaljuju Morgenstein
i dvojac Beach-Roth, prikazuju Winger u izdanju u kome ne očekujemo da vidimo
nekadašnje perjanice glama, u kome naročito ne očekujemo da vidimo nekadašnje
ponosne vlasnike hitova „Seventeen“ i „Miles Away“ – kao angažovan sastav.
Ipak, najuspelije komade na albumu predstavljaju laganiji komadi. Jako
lepe, gotovo sedmominutne balade „Ever Wonder“ i „Out Of This World“ imaju
hitičnog potencijala starih power balada grupe, ali su oslobođene ljigave
pompeznosti. Sintetičke boje klavijatura jesu u duhu osamdesetih, no
upotrebljene su sasvim skladno, a Beachevi jako dobri soloi doprinose tananom,
ispovednom tonu ovih pesama, koji stoji nasuprot kičastoj ljubavi većoj od
života tipičnoj za hard rock balade osamdesetih.
Sve u svemu, Better Days Comin' je
sasvim pristojan hard rock album, nipošto vanserijski, razume se, ali takav da
mu se ni Beavis i Butt-head možda ne bi rugali, da bi možda i Hetfield, Ulrich
i Hammett sa odobravanjem klmnuli glavom. (Ovde ne možemo da ne primetimo da je
činjenica da članovi Metallice danas supruge vode u kupovinu kod Armania a
Winger snimaju angažovane pesme beskrajno zabavna.) Jedino naslov albuma ostaje
misterija: o kakvim je to boljim danima reč? Optimistična naslovna numera je
fin funky komad, ali sasvim odudara od ostatka materijala. Kako reče Duško
Radović: čuli smo da će biti bolje, ali nisu hteli da nam kažu ni kome ni gde.
Ocena: 3/5
Spisak pesama:
1. „Midnight Driver Of A Love Machine“ – 4:14
2. „Queen Babylon“ – 4:31
3. „Rat Race“ – 3:36
4. „Better Days Comin'“ – 3:31
5. „Tin Soldier“ – 3:49
6. „Ever Wonder“ – 6:52
7. „So Long China“ – 4:17
8. „Storm in Me“ – 4:42
9. „Be Who You Are Now“ – 5:11
10. „Out Of This World“ – 6:37
11. „Another Beautiful Day“ (Deluxe edition bonus) – 3:12
(Balkanrock.com, 20. oktobar 2014)
Нема коментара:
Постави коментар