U širokom svijetu: Top 15 domaćih pesama o emigrantima

Uroš Predić, Hercegovački begunci

Samo od početka ove godine sa Bliskog Istoka i iz Afrike na teritoriju Evropske unije je bežeći od nemaštine, gladi i rata kročilo više od 100.000 ljudi. Dok oni sa juga očajnički pokušavaju da u prenakrcanim plovilima dopru do Lampeduze, ostrva u sastavu Italije i dela Evropske Unije najbližeg obali Libije, oni sa istoka se u kolonama kreću preko Male Azije i Balkana, odlučni u nameri da se dokopaju Zapadne Evrope.

I dok mnogi o najvećoj izbegličkoj krizi nakon Drugog svetskog rata već sad govore kao o novoj Velikoj seobi naroda, države Evropske unije pokušavaju da nađu rešenje protiv ilegalnog krijumčarenja migranata (čitaj: protiv migranata), a među njihovim stanovništvom raste ksenofobija, na kartu koje igraju političari, pa i vlade pojedinih evropskih zemalja. U svom bekstvu od siromaštva, progona i razaranja, stotine iseljenika izgubilo je živote – tako je u samo četiri meseca, na putu od severne obale Afrike do Lampeduze stradalo 1600 ljudi. (Miljenko Jergović je nedavno zapisao: „Otočić Lampedusa, do kojeg doplutaju sretnici, spomenik je europske savjesti. Preživi li Europa – ili bolje rečeno, preživi li ideja njezina ujedinjavanja – na Lampedusu će se voditi đačke ekskurzije, jednako kao u Auschwitz. Da se djeca uče sramu, a odrasli da ponavljaju: nikad više, nikad više… Koliko je desetina tisuća utopljenih?“)

Čini se – ili bi mi bar tako volimo da mislimo – da, i pored sporadičnih incidenata, migranti u Srbiji nailaze na nešto topliji prijem nego u drugim zemljama na svom putu. Valjda je to zato što su stanovnicima ovih prostora dobro poznate strahote rata, beda i prisiljenost da se dom napusti u potrazi za boljim životom. Iseljeništvo je, naročito tokom poslednje decenije prošlog veka, predstavljalo plodnu temu za brojne domaće rock autore; tako su čitavi albumi, poput Nedelje na Duhove Dobrovoljnog Pevačkog Društva, I.D.-a Nikole Čuturila ili Ja nisam odavle beogradskog Zabranjenog Pušenja imali su za lajtmotiv temu emigracije.

Ovom prilikom vam nudimo listu od petnaest najboljih domaćih pesama na temu izbeglištva i iseljenjištava. Najpotresnije pesme na ovu temu, svakako, napisali su oni muzičari koji su i sami bili prinuđeni da žive daleko od doma, ali ništa manje vredne pažnje nisu ni pesme onih koji su gledali kako njihovi prijatelji odlaze napuštaju dom u potrazi za normalnim životom.

15. Dža ili Bu – „Zemlja nojeva“ (Strašni sud, 1995)

„Zemlja nojeva“ predstavlja autentično svedočanstvo o vremenu u kome je nastala. Ona je vešto uhvatila bez i rezignaciju pred utiskom da je otiš'o svak' ko valja – neki vani, a neki ka nebu – i da su u u zemlji ostali samo oni sa glavom duboko zarivenom u pesak.

14. Orthodox Celts – „Far Away“ (Green Roses, 1999)

Iako „Far Away“ – i tekstualno i muzički – asocira na milione kojim su krajem XIX i početkom XX veka potražili sreću u Novom svetu, ona lako može biti pesma svih onih koji su, idući trbuhom za kruhom, napustili svoj dom i voljene, čvrsto rešeni, ili bar ubeđeni da će im se jednog dana vratiti.

13. Đorđe Balašević – „Sevdalinka“ (Devedesete, 2000)

Balaševićeva „Sevdalinka“ ulazi u red najlepših pesama o rasutima nakon plamena, crnim senkama u ljudima i povratku „kući, u tuđinu“.

12. Milan Delčić Delča – „Kako da odem“ (S' jezikom u usta, 1997)

„Kako da odem“ je pesma sa raskršća, o dilemi pred kojom su se tokom devedesetih nalazile desetine hiljada ljudi, trenutku u kome valja prelomiti: kako otići a ostati, kako krenuti a ne okrenuti se?

11. Sharks, Snakes & Planes – „Mi plovimo jugom“ (Nebeska mehanika, 2013)

Svakako najbolji komad grupe Sharks, Snakes & Planes, mračna, na momente jezovita „Mi plovimo jugom“ može se čitati kao pesma iz vremena i prostora jasno određenog, ali i kao svevremena pesma svih izbeglih sa zgarišta snova u staklene grobnice.

10. Momčilo Bajagić Bajaga – „Moji drugovi“ (Ni na nebu ni na zemlji, 1994)

„Moji su drugovi“ ulazi u red pesama potresnih koje su, na neki neobjašnjiv način, široke narodne mase doživele kao neobično vesele. Tako je pesma koju je Bajagić napisao inspirisan susretima sa bivšim Jugoslovenima koje su ratovi rasuli po meridijanima postala ultimativni kafanski hit i povod za „vozić“ na svim vrstama veselja; valjda su samo oni koji su malo bolje oslušnuli stihove reagovali kao Stole (Branislav Lečić) u Ni na nebu ni na zemlji: „U, jebote, od ovoga može da se rikne.“

9. Marčelo – „Pismo bratu“ (De Facto, 2003)

Marčelo je u „Pismu bratu“, kao i u najvećem delu svog opusa, glas generacije onih iz osamdeset i neke; kroz komadiće sećanja Marčelo je ispripovedao priče hiljada koje su linije na atlasu razdvajaju od voljenih.

8. Darko Rundek – „U širokom svijetu“ (U širokom svijetu, 2000)

Nije izvesno da li je „U širokom svijetu“ nastala tokom godina Rundekovog boravka u Parizu, tek, u desetak stihova podcrtanih akustičnim instrumentima majstorski je sažeta sva teskoba života u širokom svetu.

7. Arsen Dedić, Zoran Predin & Bora Đorđević – „Domovina“ (Svjedoci priče, 1989)

U pravu je Zoran Tučkar kada veli da je „Domovina“ – sa stihovima slovenačkog pesnika Janeza Menarta, koje je na srpskohrvatski prepevao Dedić – objavljena na zajedničkom albumu Arsena Dedića i Zorana Predina, Svjedoci priče, u svojoj biti samo „zbirka nostalgičnih misli trojice putnika koji su se našli u Parizu“. Pa ipak, kako sam Tučkar primećuje, otpevale su je „osobe bogate pjesničke imaginacije i senzibiliteta“ u, kako sam Dedić reče, „posljednjoj godini prije raskola“, pri čemu se naročito težilo tome da to bude „trio SHS, kako je inače i počelo“, kako reče Dedić. Tako Menartovi stihovi poprimaju sasvim novu dimenziju, a ova pesma izvrsno funkcioniše kao ona tačka u kulturi ovih prostora na kojoj ideja jugoslovenstva biva zaokružena i odložena. „Domovina“, ostavimo li po strani sva značenja koja reči pesme poprimaju danas, nikako ne može biti tek skup opservacija trojice iseljenika i „baš ništa više“.

6. Zabranjeno Pušenje (Beograd) – „Od istorijskog AVNOJ-a“ (Ja nisam odavle, 1997)

Tema izbeglištva se provlači kroz čitav album Ja nisam odavle, jedini koji je, nakon prestanka izvornog Pušenja sa radom, dr Nele Karajlić snimio pod firmom „Zabranjeno Pušenje“. Izvrsna naslovna numera, koju je najvećim delom otpevao Dejo Sparavalo, predstavlja krik čoveka bez ikog dragog u gradu bez praštanja, no pesma „Od istorijskog AVNOJ-a“ još je uspelija: ona objedinjuje motiv iseljeništva i kraha ideala i predstavlja jedno od velikih umetničkih dela o jednoj epohi u istoriji Balkana.

5. Zabranjeno Pušenje – „U gradu gdje nisam rođen“ (Muzej revolucije, 2009)

Motiv izbeglištva zauzima značajno mesto i u opusu Seja Sexona nakon obnavljanja Zabranjenog Pušenja; njegova svakako najuspelija pesma sa ovakvom tematikom je melanholična „U gradu gdje nisam rođen“. Citat iz „Exodusa“ Boba Marleya izvesno podcrtava činjenicu da je lirski subjekt jedan od stotina hiljada stanovnika umivenih, uređenih gradova koje noćima guši žal za rodnim gradom.

4. Nikola Čuturilo Čutura – „Vrati se“ (I.D., 1997)

Neposredno pred početak ratnih sukoba 1991. godine, Nikola Čuturilo Čutura je na dve nedelje otišao u London, ne sluteći da će se njegov boravak u Velikoj Britaniji pretvoriti u višegodišnju emigraciju. Radeči kao barmen, izbacivač, menadžer muzikčkog kluba, telefonski operater, i naposletku direktor jednog kol centra, Čuturilo je nalazio vremena i da nastupa – sa Dušanom Kojićem Kojom i Bojanom Pečarom je osnovao bend Lost Children, koji je u čuvenom Marqueeu svirao obrade pesama domaćih progresivnih bendova – i da komponuje pesme za svoj četvrti studijski album, I.D., snimljen u Londonu sa britanskim muzičarima. Njegovo dotad najzrelije – i muzički najčvršće – ostvarenje bilo je nabijeno gorčinom. Pesma „Vrati se“, jedan od najsjajnijih bisera u Čuturinoj karijeri, mogla bi se uzeti za programsku kada je o albumu reč; ona izvrsno hvata rastrzanost iseljenika između doma koji nikada više neće biti što je bio i novog sveta koji nikad ne može sasvim postati domom.

3. Darko Rundek – „Kurdistan“ (Plavi avion, 2010)

Darko Rundek je, više no ijedan domaći rock pesnik, pesnik sveta; a potom, on je prvenstveno pesnik trećeg sveta. Svaka njegova pesma sa oboda blistavijeg, srećnijeg sveta pripoveda o milionima istih ili sličnih sudbina. Takav je slučaj i sa prekrasnim „Kurdistanom“, čiji lirski subjet, i pored jasne geografske odrednice, može biti bilo koji begunac od strahota rata koji se zaklinje da će se jednog dana vratiti sa niskom bisera za svoju dragu.

2. Bajaga i Instruktori – „Rimljani“ (Jahači magle, 1986)

Stihovi bravurozne balade „Rimljani“ predstavljaju jedan od poetskih vrhunaca Momčila Bajagića Bajage. Peca Popović je zapisao da su se  „u kratkom periodu od deset meseci [...] izuzetne ličnosti oglasile pesmama koje otvaraju sličnu tematiku“ – Bajaga je objavio „Rimljane“, Bora Đorđević „Pogledaj dom svoj, anđele“, a Đorđe Balašević „Ne lomite mi bagrenje“. „Mislim da ta koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada se o tome retko pisalo“, piše Popović. Takav epski narativ se, zbog senzibiliteta (ali i zbog pedigrea), od Bajagića mogao manje očekivati no od gorepomenute dvojice autora; njegovim uvođenjem u svoju poeziju on je ispunio jedan od nužnih preduslova da bi se na ovim prostorima bilo proglašenim „pravom pesnikom“.

1. Kerber – „Seobe“ (Seobe, 1986)

U recenziji jednog navrat-nanos skrpljenog Best of izdanja Kerbera, moj prijatelj Zli Hadžo sjajno je primetio kako su „Seobe“, uz „Rimljane“ i „Ne lomite mi bagrenje“ Đorđa Balaševića, „jedna od tri velike pjesme koje su te iste godine imale Kosovo kao temu“. Najverovatnije je da su tekstopisca Duška Arsenijevića, starog saradnika Kerbera, inspirisali događaji na Kosovu, no u ovoj pesmi istorijski kontekst nije čak ni ovlaš naznačen. Zato se ova epski široka balada, jedna od najvažnijih pesama u istoriji jugoslovenskog rocka, savršeno otpevana, odsvirana, aranžirana i producirana, može čitati i u istorijskom ključu, ali i kao pesma svih velikih pokreta naroda, gašenja ognjišta i ostavljanja starih pesama i grobova predaka za sobom.

(Balkanrock.com, 28. jul 2015)