Whitesnake – The Purple Album (2015)

Izdavač: Frontiers

Datum izdavanja: 29. 4. 2015.

Producent: David Coverdale, Michael McIntyre, Reb Beach

Dužina trajanja: 66:01

Žanr: Hard rock

Ove godine se navršava četvrt veka od čuvenog koncerta Whitesnakea na Monsters of Rock festivalu u Donigntonu. David Coverdale i jedanaesta postava grupe istrčali su na teren, pred nekih 72.500 gledalaca, kao neprikosnovene zvezde festivala – na plakatima koji su najavljivali događaj ogromna bela kobra nadnosila se nad logo Aerosmitha. Whitesnake su u to vreme, dakle, predstavljali krupniju marku od veselih Bostonaca – o Deep Purpleu da i ne govorimo. Ovim nastupom krunisali su svoje zlatno doba, godine u kojima su postigli najveći komercijalni uspeh i postali jedan od najvećih hard rock bendova na svetu.

Četvrt veka kasnije, na globalnoj rock sceni slika je posve drugačija. Aerosmith slove za „najveći rock bend Amerike“, mada onaj deo sveta u kome osnovno merilo uspeha nije broj prodatih ploča, čini se, nekako više ceni Deep Purple; Deep Purple se, eto, slabije kotiraju u domovini „Nebeske kovačnice“ (Britanci su, svakako, prvi među bendovima koji bi morali da se nalaze u nečemu što se naziva Kuća slavnih rock 'n' rolla, a ne nalaze se), manjka im energije i kreativnosti iz najslavnijih dana (što je, naposletku, i prirodno), ali su se u istoriju rocka odavno upisali zlatnim slovima i, sa solidnim novijim radovima, stare koliko-toliko dostojanstveno. A šta je sa Whitesnakeom?

Čini se da je najveći uspeh Davida Coverdale od ponovnog aktiviranja benda početkom dvehiljaditih živi album Live: In The Shadow Of The Blues, te konačno pojavljivanje snimaka sa donigtonskog koncerta u vidu zvaničnog izdanja. Već sama nemaštovitost naziva i omota studijskih albuma Good To Be Bad i Forevermore trebalo je da nagovesti da je reč o izdanjima ne odviše vrednim pažnje. Nazad u ispolirani, metalizirani hard rock sa kraja osamdesetih se nije moglo, u rhythm & blues s početka osamdesetih još manje, pa je rešenje pronađeno u sirovijem zvuku koji se naslanja na radove grupe iz glam faze. Najnovija inkarnacija grupe iznedrila je pesme solidne, ali nipošto vanserijske. Veći komercijalni uspeh je, pretpostavljamo, izostao – teško da bi ga bilo sve i da su Coverdale i Whitesnake uspeli da ponude nešto epohalno – i to je, svakako, jedan od glavnih razloga što je Coverdale odlučio da sa svojim sadašnjim bendom – ljutim tezgarošima koji su potpunim odsustvom originalnosti i inicijative stekli privilegiju da nose ime jednog od najvećih hard rock bendova u istoriji žanra – snimi obrade pesama Deep Purplea iz vremena kada je on bio pevač grupe, dakle neku vrstu tributea samom sebi.

Već na prvo slušanje The Purple Albuma jasno je da Coverdale nije u vrhunskoj formi – niti će ikada ponovo biti, i to je prirodno. Zbog problema sa visokim tonovima bio je prinuđen da unekoliko izmeni stil pevanja, da grlenom pevanju, koje je nekad umeo jako umesno i umešno upotrebljavati, okrene u znatno većoj meri, što na trenutke ume da bude izuzetno naporno za slušaoca („Mistreated“). Doduše, u pesmama koje nisu zahtevale preveliki napor za njegove glasnice („Sail Away“, „Holy Man“ – razume se da je zanimljivo čuti ovu pesmu u Coverdaleovom izvođenju – „Soldier Of Fortune“) Coverdale i dalje zvuči veoma upečatljivo. U sviračkom pogledu album je više nego solidan, ne vrituozan – mada Reb Beach i Tommy Aldridge imaju pregršt veoma blistavih momenata – ali sasvim pristojan. Ima na albumu veoma finih deonica, ima veoma zanimljivih aranžerskih rešenja – tako je „You Fool No One“ u interpretaciji Whitesnakea postala bluesirani hard rock komad, „Sail Away“ fina akustična balada (možda jedina pesma sa ovog albuma za koju se bez odviše vaganja može reći da je bolja u novoj verziji), „Might Just Take Your Life“ je poprimila finu blues patinu zahvaljujući akustičnom uvodu i glasu propuštenom kroz megafon, a „Comin' Home“ je odenuta u ruho glam metal himne – a nove, tvrđe verzije „Love Child“, „Lady Double Dealer“, „Lay Down, Stay Down“ i „Stormbringer“ nabijene su energijom do eksplozivnosti. Doduše, ne treba zaboraviti da je relativno lako pronaći odgovarajuće novo pakovanje za pesmu napisanu i snimljenu pre četrdeset i kusur godina. Naposletku, ima na ovom albumu pesama čije se nove verzije doimaju sasvim neuspelim: „Burn“ ne nosi istu snagu bez razbarušene virtuoznosti Jona Lorda, pesmama „The Gypsy“ i „You Keep On Movin'“ tvrđi zvuk oduzima nešto od fine melanholije, a „Soldier Of Fortune“ sama po sebi ulazi u red velikih rock balada čije nove verzije po pravilu predstavljaju tek bledunjave odraze originala.

Međutim, ima tu nečeg mnogo važnijeg: pitanja svrsishodnosti jednog ovakvog izdanja. Ako verujemo da su osnovna svojstva dobrog rock albuma idejna celovitost (što ne znači nužno konceptualnost), originalnost, te odbijanje da se publici povlađuje i ugađa (što ne znači nužno odbijanje svake primisli na radiofoničnost i prijemčivost) – a verujemo – nužno se postavlja pitanje: kome je, izuzev, naravno, Coverdaleu i članovima njegove grupe, potreban ovakav album? Da se Coverdale odlučio na snimanje albuma obrada različitih izvođača, rezultat je mogao biti čak veoma povoljan: album bi, izvesno, u mnogome bio okrenut blues nasleđu, a cover albumi su, po pravilu, znatno zanimljiviji kada ih snimaju rock veterani no kada to čine mladi izvođači. Pa i da je ovaj album snimljen uživo – ali nije. Ovo je – i ako imamo u vidu da je ovaj album snimila postava Whitesnakea koju ni sam Coverdale ne bi mogao da označi rednim brojem (na drugoj gitari je debitovao bivši član Night Rangera i Trans-Siberian Orchestra Joel Hoekstra, bas je svirao Michael Devin, koji je u Whitesnake 2011. došao iz anonimnosti, a klavijature, doduše, samo kao session muzičar, Derek Hilland, koji je sa Coverdaleom sarađivao na Into The Light) – album na kome je vođa jednog velikog benda (što Whitesnake jeste makar zbog stare slave) ponovo snimio pesme koje je pevao u drugom velikom  bendu, i sve je to skupa nedostojanstveno i prosto vrišti „Dajte nam vaše pare“. Najbolja solucija, svakako, mogla je biti turneja Coverdalea, Ritchiea Blackmorea i Glenna Hughesa (sa ili bez Iana Paicea), na kojoj bi bile izvođene pesme sa albuma Burn i Stormbringer, mogućnost koje se intenzivno promatrala pre par godina i koja je propuštena zbog nepomirljivosti Coverdaleovog i Blackmoreovog ega. Tako se Coverdale okrenuo sopstvenom bendu radi eksploatisanja nasleđa albuma u čijem je stvaranju nekada učestvovao i kreiranja povoda za još jednu turneju.

Ocena: 2,5/5

Spisak pesama:

1. „Burn“ – 6:56

2. „You Fool No One“ – 6:23

3. „Love Child“ – 4:13

4. „Sail Away“ – 4:53

5. „The Gypsy“ – 5:29

6. „Lady Double Dealer“ – 3:59

7. „Mistreated“ – 7:39

8. „Holy Man“ – 4:42

9. „Might Just Take Your Life“ – 4:14

10. „You Keep On Moving“ – 5:06

11. „Soldier Of Fortune“ – 3:18

12. „Lay Down Stay Down“ – 3:52

13. „Strombringer“ – 5:17

14. „Lady Luck“ (Deluxe edition bonus) – 3:02

15. „Comin' Home“ (Deluxe edition bonus) – 4:15

(Balkanrock.com, 29. jun 215)

YU Rock Misija – 30 godina od sna

Na današnji dan, pre tačno trideset godina, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.

Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It's Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi; njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata. Trinaesti jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima. Na žalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije.

Grupa jugoslovenskih rock poslenika je, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock 'n' rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši voša Generacije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić, Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Peđa D' Boy, Igor Popović (Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex), Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž.

Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; pored Denis & Denis, Atomkog Skloništa (Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D' Boy Banda, Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela, Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers, Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac, Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović i Bora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata [...] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla... Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota.

Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l'? Majku im ja... Je l' ja sad treba da gledam one radosne p'jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit' solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu...“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić ptiznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.)

Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)

Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)

Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet  (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.

YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock 'n' rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana.“ (autentični komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje.

Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri, na neki način, podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“

(Balkanrock.com, 15. jun 2015)

Nikola Čuturilo Čutura – Neko kao ja (2015)

Izdavač: PGP-RTS

Datum izdavanja: januar 2015.

Producent: Nikola Čuturilo, Saša Habić, Vlada Negovanović, Nikola Vranjković, David Micić

Dužina trajanja: 76:33

Žanr: Rock, pop rock

Da parafraziram samog Čuturu: Nije se dogodilo odavno da jedna rock pesma izazove takvu pažnju javnosti; prošlogodišnji singl Nikole Čuturila Čuture „Neko kao ja“ (sa jednostavnim a izuzetno efektnim spotom), izazvao je nepodeljeno oduševljenje kolega, kritike i publike. Nije ni čudo – Čuturi je uspelo da u tačno pet minuta sažme osećanja miliona ljudi sa ovih prostora koji nisu ni „lovci“ ni „meso“, koji, naprosto, „za ovo nisu stvoreni“. Nije onda čudo ni što je Čutura rešio da stečenu pažnju iskoristi da javnosti predstavi jedan presek sopstvenog stvaralaštva.

Iz naslova prvog kompilacijskog albuma u Čuturinoj diskografiji (objavljenog za PGP-RTS; na ćirilici, naravno, jer zašto bismo pokušali da išta od izdanja izvezemo u zapadne delove rahmetli Jugoslavije?) moglo bi se pogrešno zaključiti da je reč o pesmama sa irazitom ispovednom i autobiografskom notom. Međutim, ova kompilacija predstavlja tek kolekciju najvećih hitova (ili samo hitova; Čutura ulazi u red autora koji su potpisali više hitova drugih izvođača – tekstovi pesama „Blagi Bože, podigni me“, „Još ovu noć mi daj“, „Zaboravi“, „Mornar“, „Dunavom šibaju vetrovi“, „Kome se raduješ“, „Letnje kiše“, „Nebo jedino zna“, „Ruža ispod pepela“ – no što ih je imao u sopstvenom opusu). Tako su neki od Čuturinih najvećih artističkih uspeha, poput pesama „Skopje“, „Fuck My Father“ ili „Čekamo jutro (Gde si sad)“, nepravedno izostavljeni. Druga pogreška načinjena je pri rasporedu pesama: umesto da album počne sa ranim radovima te da se pesme odatle ređaju hronološki, učinjeno je upravo suprotno – album otvaraju dva nova komada, naslovna numera i „Nije se dogodilo odavno (Paspalj bluz)“ (interesantna, ali znatno manje uspela no „Neko kao ja“ – doduše, malo je Čuturinih pesama koje bi sa „Neko kao ja“ na drugom tasu mogle da stoje u ravnoteži), a zatvaraju pesme sa Čuturinog prvenca. Tako je propuštena prilika da se ovom kompilacijom pruži uvid u Čuturino autorsko sazrevanje, od vedrih pop rock pesama sa 9 lakih komada i Raskrća, preko nešto tvrđeg zvuka sa Reke ljubavi, do čvrštih, mračnih komada sa I.D.-a i srednjestrujaškog gitarskog zvuka sa Nemira i Tu i sad.

Razume se, zbog labave koncepcije (ili nedostatka iste) same pesme objavljene na ovoj kompilaciji niti dobijaju niti gube na vrednosti. Ima među Čuturinim pesmama izuzetno uspelih – „Beograde“, na kojoj su gostovala braća Jelić (i koja blagim primesama etna podseća na radove YU Grupe), bolna emigrantska „Vrati se“ (uz naslovnu numeru verovatno jedna od najboljih pesama u Čuturinom opusu), duhovita, blago setna „Bio sam jako mlad“, izvrsna balada „Srećan put“, angažovana „Brod“, na tragu Balaševićevog „Solitera“, fina latino balada „Kišobran“ – ima onih manje uspelih – ambiciozno zamišljena, ali nebrušena antiutopija „Poslednji dinosaurusi“, bledunjava „Sanjam da je bolje“ – ima, naposletku, nepretecioznih (što nipošto ne znači bezvrednih) mejsntrim komada kakvi čine osnov svake zdrave rock scene – rockabilly „Kad je Lojpur svirao“ (podsećamo: značajan kao prvi diskografski zapis pionira jugoslovenskog rock 'n' rolla Mileta Lojpura), vedra „Voli me“, te himnične „Nemir putuje“ i „Glorija“.

A Čutura svojim opusom ulazi u red onih autora koji su predstavljali jedan od nosećih stubova jugoslovenske rock scene: zvuka radiofoničnog, ali ne bljutavog, tekstova ne odviše poetičnih, ali ne banalnih, (mada u Čuturinoj karijeri ima i pesničkih uzleta, kakav je slučaj sa „Neko kao ja“, „Vrati se“, „Brod“) pesama ne virtuozno, ali solidno odsviranih (mada je Čutura – što je jasno uočljivo i sa ove kompilacije – potcenjen kao gitarista; valjda zato što je tamo gde je imao najviše prilike da se dokaže kao svirač, u Ribljoj Čorbi, bio osuđen na stajanje u senci Vidoje Božinovića) – fudbalskim jezikom rečeno, solidnih drugoligaša. I kako snažna scena počiva na njima, tako se i njihovo polje delovanja drastično sužava kada se ona uruši; jer, njima manjka autentičnosti (što nikako ne znači i talenta) da bi se plasirali na scene hala prve lige, ili stekli kultni status u zadimljenim podrumima treće lige. Oni se obraćaju najširoj publici, a kada je najšira publika malo zainteresovana za rock muziku, ponajčešće bivaju osuđeni na kačenje gitare o klin.

Čutura, na sreću, to nije učinio. Ova kompilacija nije samo presek njegove dosadašnje karijere, već možda i nagoveštaj činjenice da Čuturina kreativnost još nije zašla u zenit, te dobra prilika za vatrene navijače domaćih rock prvoligaša (često me je zaprepašćivala činjenica koliko je malo vatrenih Čorbinih fanova upoznato sa Čuturinim solo radovima), pa i trećeligaša, da se upoznaju sa repezentativnim delom Čuturinog stvaralaštva.

Ocena: 3,5/5

Spisak pesama:

1. „Neko kao ja“ – 5:00

2. „Nije se dogodilo odavno (Paspalj bluz)“ – 3:12

3. „Beograde“ – 4:24

4. „Budi se“ – 4:50

5. „Sanjam da je bolje“ – 4:49

6. „Nemir putuje“ – 3:43

7. „Ceo grad“ – 3:27

8. „Vrati se“ – 5:14

9. „Poslednji dinosaurusi“ – 4:46

10. „Glorija“ – 3:28

11. „Bio sam jako mlad“ – 3:38

12. „Srećan put“ – 4:36

13. „Daj mi krila (Live)“ – 3:32

14. „Voli me“ – 2:41

15. „Da kažem ti“ – 3:58

16. „Brod“ – 3:20

17. „Patetična pesma“ – 4:12

18. „Kad je Lojpur svirao“ – 3:20

19. „Kišobran“ – 3:56

(Balkanrock.com, 25. maj 2015)

Legenda: 40 godina od smrti Predraga Jovičića

„Demfovao je gitaru, a drugom rukom se uhvatio za mikrofon i srušio. Doživeo je jak strujni udar, nije mu bilo spasa, umro je ili, bolje reći, poginuo nasred bine.“

Ovim rečima je Aleksandar-Sanja Ilić, danas poznati i priznati kompozitor, opisao smrt svog prijatelja Predraga Jovičića, pevača beogradske grupe San, od čije se smrti nedavno navršilo četrdeset godina. Jovičić je poginuo 2. februara 1975. godine, na koncertu u niškoj Hali Čair. Bila je to prva i – na sreću – poslednja smrt muzičara tokom koncerta u istoriji jugoslovenske rock muzike. Jugoslavija je tako dobila svog protagonistu velikog rock 'n' roll mita o smrti na bini i prerano izgubila jednog talentovanog pevača i autora.

Grupa San osnovana je početkom 1971. godine. Klavijaturista Aleksandar Ilić okupio je oko sebe nekadašnje članove svog gimnazijskog sastava Vragolani i kultnih grupa Smeli, Samonikli i Bele Višnje: pevača Predraga Jovičića Trtu, gitaristu Aleksandra Slavikovića, basistu Dragoslava Jovanovića i bubnjara Branislava Grujića. Tokom četiri godine svoga postojanja grupa je objavila pet singl ploča – „Tebe sam želeo“ / „Helena“ (1971), „Papirni brodovi“ / „Hej, malena“ (1973), „Legenda“ / „Milena“ (1974), „Jedan svet za sve“ / „Srce na dlanu“ (1974) i „Anabela“ / „Zvezda ljubavi“ (1974) – osvojivši, sa pesmom „Legenda“, koju je komponovao Jovičić, drugo mesto po odluci žirija na Omladinskom festivalu u Subotici 1974, i svirala kao prateći bend na pločama pevačice Bisere Veletanlić i akustičnog dua Tamara & Nenad.

Početkom 1975. godine, grupa se pripremala za nastupe po Sovjetskom Savezu i radila na svom prvom albumu. Sve pesme su komponovali članovi grupe, a pojedine tekstove su poptisali Zafir Hadžimanov i duo Mira/Spira (čiju je drugu polovinu činio Dušan Mihajlović Spira). Nakon što su svi članovi benda osim Jovičića snimili svoje deonice, grupa San je krenula na turneju po Makedoniji i Srbiji, ne sluteći da Jovičić svoje deonice nikada neće snimiti. Na dan 2. februara 1975. godine, na koncertu u Hali Čair, tehnički problemi doveli su do strujnog udara koji je usmrtio Jovičića. „U prvom trenutku su svi u sali mislili da se izvodi neki šou tu na sceni“, svedoči Ilić. „Tragedija koja je zadesila beogradsku grupu San 2. februara, na koncertu u Nišu, odnela je iz naših redova Predraga Peđu Jovičića, večno nasmejanog, simpatičnog i dragog pevača, gitaristu i kompozitora. Peđa je nastradao u momentu kad su dani njegove pune ljudske i umetničke afirmacije tek dolazili. Sve nas koji smo imali sreće da ga znamo njegova smrt je ostavila neme“, pisao je Džuboks. Iste godine beogradska Pop Mašina je, na albumu Na izvoru svetlosti, Jovičiću posvetila pesmu „Rekvijem za prijatelja“, za koju je tekst napisao član grupe S Vremena Na Vreme Ljuba Ninković.

Nakon smrti prijatelja članovi benda San su odlučili da se povuku sa scene. Ilić je nastavio karijeru kompozitora, pišući pesme za brojne izvođače pop i rock muzike. Dve godine nakon Jovičićeve smrti odlučio je da snimke koje je grupa San načinila za svoj prvi album upotrebi na albumu Uspomene, posvećenom sećanju na Jovičića. Zdravko Čolić, Dado Topić, Zlatko Pejaković, Bisera Veletanlić, Zdenka Kovačiček i članovi grupe Maj snimili su vokalne deonice.

U godinama koje slede Ilić će potpisati veliki broj hitova domaće muzike; krajem osamdesetih je sa Slobom Markovićem snimio album instrumentalne muzike Delta Project, a nastupanju se vratio tek početkom dvehiljaditih sa orkestrom Balkanika, sa kojim je doživeo ogroman uspeh u svetu, ali obećanje da više neće svirati u rock bendu nije prekršio. U više navrata se vajkao kako se godišnjice Jovičićeve smrti malo ko seća, a kako je niko ne obeležava, zaboravljajući da je upravo on najpozvaniji da je na neki način obeleži.

Rock koncerti u Hali Čair danas se održavaju veoma retko. Gotovo da nema domaćih rock imena koja halu mogu ispuniti, a i pregovori organizatora koncerata i uprave hale  verovatno su mukotrpni. Uz to, halu je teško ozvučiti, a upućeni vele da je gradska vlast, kada je pre četiri godine otpočela rekonstrukcija hale, smatrala da bi dodatna ulaganja kojima bi se hala učinila pogodnijom za koncerte bila neisplativa. Ono što je gradska vlast svakako propustila da učini – mada je krivica ponajviše na institucijama kulture i rock zajednici što je nisu na to podsetile, a inicijativu za tako nešto mogao je pokrenuti i sam Ilić – jeste da na jednom od ulaza u halu postavi ploču na kojoj bi pisalo: Predrag Jovičić, pevač grupe San, nastradao je na koncertu u ovoj hali 2. februara 1975. godine. Ostaje, doduše, nada – mada slabašna – da bi se to moglo desiti u godini u kojoj se navršilo četiri decenije od njegove smrti.

(Balkanrock.com, 14. maj 2015)

Hladno Pivo – Dani zatvorenih vrata (2015)

Izdavač: Gajba Records

Datum izdavanja: 18. 4. 2015.

Producent: Jura Ferina, Pavle Miholjević

Dužina trajanja: 50:58

Žanr: Rock, punk rock, world music

Mnogi je punkerski (i ne samo punkerski) elitist zgađeno odmahivao glavom kada je Knjiga žalbe učinila Hladno Pivo najvećim bendom u regionu; razume se, tome je u velikoj meri doprineo zvuk bitno drugačiji od onog sa ranih albuma najvećeg benda iz Gajnica, no čini se da je od presudnog uticaja bilo nešto drugo.

Po staroj i nebrojeno puta potvrđenoj zakonitosti rock 'n' rolla – ali i po onoj narodnoj „Što se hvali to se kvari“ – vernim fanovima je, reklo bi se, ponajviše zasmetalo kada su na koncerte Piva počeli da dolaze curetci kojima je Knjiga žalbi predstavljala jednu od prvih ulaznica u svet rock muzike. Valjda su mnogi koji su uz Pivo i sa Pivom još od Džinovskog osetili, kako to veoma često biva, da ono što vole počinju da dele sa nekim ko te ljubavi nije vredan. Najveći broj povika na Pivo zbog „prodaje“ i tvrdnji da „to više nije Hladno Pivo“, mislim, nije došao toliko od promene autorskog izraza – koja je, kada je reč o tvrđim rock žanrovima, sama po sebi često dovoljna da bend bude prokazan od strane fanova – koliko od činjenice da je taj novi izraz bio toliko prijemčiv za širu publiku.

Ja lično sam Hladno Pivo zavoleo upravo zbog Knjige žalbi. O, razume se, nisam tada počeo da ga slušam, ali je bilo potrebno da se u mom plejeru nađe taj album da uskliknem: „Konačno!“. Naime, tokom mojih tinejdžerskih dana žarko sam žudeo da budem svedok pojave jednog albuma poput onih Čorbe, Azre ili Pušenja iz osamdesetih godina prošlog veka: albuma visoke poetske vrednosti, tekstualno beskompromisnog, sa dobrim spojem emotivnosti i oštrine, muzički čvrstog ali radiofoničnog, a kompaktnog, sa izraženom konceptualističkom tendencijom. Sve to sam dobio u Knjizi žalbi, jednom od, usuđujem se reći, pet najboljih albuma na ovim prostorima od početka ovog veka. Bio sam otad u više navrata u prilici da u nekoj raspravi branim Hladno Pivo od ponekog ljutog punkera, pokušavajući da mu dokažem da je ono što on naziva „prodajom“ i „komercijalom“ rezultat prirodnog muzičkog sazrevanja (mnogi, avaj, nikad ne počnu da sazrevaju, ostajući tvrdoglavo na liniji sirovog, počesto monotonog zvuka i prljave, počesto prostačke poetike) i težnje za eksperimentisanjem koja je prirodna posledica tog sazrevanja, te da su, kada je reč o domaćem punku, najvrednija ostvarenja dali oni koji se eksperimenta nisu plašili; da su možda upravo novi muziči okviri omogućili Miletu Kekinu da postigne svoje najveće pesničke domete; a onda, da je neprežaljena jugoslovenska rock scena za glavne stubove imala srednjestrujaške sastave koji su uspevali da u svojim radovima spoje prijemčivost sa originalnošču, angažovanošću i artizmom.

No onda je došao Svijet glamura, kome je nedostajalo kompaktnosti Knjige žalbe; bio je to album više nego pristojan, sa pregršti blistavih momenata – ponajviše u Kekinovim tekstovima i world music izletima Milka Kiša Dede (čije je nepojavljivanje u spotu za pesmu „Messi“ izazvalo spekulacije koje je Kekin brzo opovrgao: „Mogu reći da će taj šarmantni gospodin još biti s nama na pozornici“) – no opšti konsenzus je bio: oseka kreativnosti i energije, a nekadašnji tvrdokorni fanovi su se vajkali kako je ovim albumom Hladno Pivo i nepovratno postalo delom „neke druge priče“. Potonjima je usta zapušilo prošlogodišnje energijom nabijeno živo izdanje, sa naslovom kao odgovorom na žal za „starim Pivom“ – Evo vam Džinovski!, sa snimcima sa tri koncerta održana u zagrebačkom KSET-u, na kojima se bend fokusirao na pesme sa prva tri studijska izdanja. Onima kojima promena zvuka nije smetala, ali koji su smatrali da je Svijet glamura tačka sa koje kreće nepovratan pad u kvalitetu usta bi mogao zapušiti osmi studijski album benda, Dani zatvorenih vrata, objavljen na disku (od strane grupine sopstvene izdavačke kuće Gajba Records), te dostupan za slušanje na YouTubeu.

Istina, Danima zatvorenih vrata manjka kompaktnosti – mada se ponovo pojavljuje varijacija na temu („Žena“ / „Bivša žena“), koja u velikoj meri doprinosi osećaju zaokruženosti izdanja – i vrednosne ujednačenosti Knjige žalbe; ima na ovom albumu i bledunjavih momenata – kakva su ne odviše upečatjiva „Tijana“ i „Messi“, nabijena energijom, ali sa tekstom duhovitim samo na kratke staze – no oni blistavi pretežu. Čvršći zvuk no što je bio slučaj sa Svijetom glamura – za produkciju su bili zaduženi članovi Svadbasa Pavle Miholjević i Jura Ferina – može ukazivati na aktuelni album kao tačku sa koje će se klatno kretati u pravcu ako ne izvornog ono bazičnijeg zvuka, a takva kretnja je u ovom trenutku, kada je o Pivu reč, poželjna. Razume se, nije u pitanju povratak furioznom punk rocku, već tvrda srednja struja, zvuk u velikoj meri osoben, zahvaljujući punkerskom pedigreu – i dalje, naravno, veoma izraženom („Žena“, „Mojoj majici“, „Messi“) – i ekspedicijama u egzotiku – naročito zanimljive u tom pogledu su dalmatinskom muzikom inspirisana „Barba“, rockabilly ska komad „Dan oslobođenja“, te „Dibidus“, koja doista zvuči kao nešto izašlo iz kuhinje istoimenog benda.

Priznajem da na mene najveći utisak ostavljaju Kekinovi stihovi; pronicljiv, duhovit, originalnih rima, i – što je neobično važno – odličan interpretator, Kekin uspeva da u svojoj – da, možemo slobodno upotrebiti tu reč – poeziji preplete lično i kolektivno, postižući dobru razmeru emotivnosti i besa, ispovednog (u tom pogledu najvrednija pažnje je izvrsna „Žena“) i društvenokritičkog. Žaoka uperena ka krupnim parolama iza kojih malo šta stoji („Mojoj majici“, na kojoj gostuju pevač Kawasaki 3pa Tomislav Vukelić Tonfa i pevač Goblina Branko Golubović Golub i čije ime predstavlja jasnu aluziju na pesmu koja je svojevremeno doživljena kao nacionalna budnica), medijima večito gladnih senzacija („Udarna vijest“), kulturi straha („Dibidus“), te – što bi Rusi rekli – prihvatizacijama („Firma“) i nacionalizmu („Zombi Party“) upotpunjuju paletu tema kojima se Kekin bavio u dosadašnjim angažovanim pesmama.

Naravno, instrumentalni deo grupe izrvsno potcrtava Kekinove stihove. Od nežne balade „Lijepa reč“, preko prkosne „Stari šajser“, besnih „Žena“, „Firma“ i „Udarna vijest“, do jezovite „Zombi Party“ (čiju jezovitost, ali i poruku, naglašavaju elementi sakralne muzike), bend uspeva da kreira pesme od kojih svaka ne samo da nosi i energiju i poruku, već i, zahvaljujući nizu aranžerskih bravura, odiše izvesnom atmosferom, neophodnom za poptunu efektnost. U tom smislu svakako je najuspelija epski široka „Na ovim prostorima“, svakako inspirisana iskustvima koja su donele turneje od Triglava do Vardara, naprosto veličanstven komad, koji ulazi u red ponajboljih domaćih pesama o Regionu, Zapadnom Balkanu, Jugosferi ili kako se već danas politički korektno nazivaju zemlje bivše Jugoslavije.

Upravo zahvaljujući tom umeću da pruže komade upečatljive, i kompozicijom i tekstom, i izvedbom i produkcijom, velike poetske vrednosti ali nehermetične, da snime album čvrst i ubedljiv, ali sa ogromnim komercijalnim potencijalom, Hladno Pivo su trenutno možda i najbolji bend među regionalnim prvoligašima. Jasno, oni koji tvrde da je, kako autoironično vele stihovi „Majice“, „Hladno Pivo komercijala“, ostaće i nakon Dana zatvorenih vrata čvrsto na svojim pozicijama. Među onima koji između „komercijalno“ i „loše“ ne stavljaju znak jednakosti, te koji su shvatili da nema razloga zbog kojih bi Hladno Pivo moralo da se posmatra kroz prizmu njihovih ranih radova, možda ima onih koji će se složiti sa mnom: ja, naime, verujem da su Hladno Pivo danas prvi među baštinicima nasleđa Riblje Čorbe i Zabranjenog Pušenja (i Bora Đorđević i Sejo Sexon su, u više navrata, veoma pohvalno govorili o radovima Hladnog Piva); sama činjenica da sam svedok delovanja jednog takvog benda u trenutku kada je njegova kreativna energija, istina, ne u zenitu, ali na veoma visokom nivou ispunjava me velikim zadovoljstvom.

Ocena: 4,3

Spisak pesama:

1. „Žena“ – 2:59

2. „Firma“ – 2:57

3. „Mojoj majici“ – 3:24

4. „Tijana“ – 3:16

5. „Dibidus“ – 3:34

6. „Messi“ – 3:05

7. „Lijepa reč“ – 3:25

8. „Stari šajser“ – 3:49

9. „Dan oslobođenja“ – 3:44

10. „Barba“ – 3:14

11. „Zombi party“ – 2:46

12. „Udarna vijest“ – 3:33

13. „Na ovim prostorima“ – 3:58

14. „Bivša žena“ – 3:31

15. „Vjeruj u mene“ – 3:43

(Balkanrock.com, 4. maj 2015)

AC/DC – Rock Or Bust (2014)

Izdavač: Columbia

Datum izdavanja: 28. 11. 2014.

Producent: Brendan O'Brien

Dužina trajanja: 34:55

Žanr: Hard rock

Nedavno sam upoznao čoveka koji je strastveni fan Motörheada. Kada me je upitao da li volim Motörhead (pitanje jeste glasilo „Ti, je l' voliš Motörhead?“, ali je zapravo značilo „Ti, naravno, voliš Motörhead?“), moj odgovor „Onako“ i njegovo pitanje „Kako to – onako?“ doveli su do rasprave.

Moj sagovornik je tvrdio da su Motörhead jedan od najvećih bendova na svetu, a da je „Lemmy Bog“. Ja sam priznao da Motörhead svakako jesu jedan od bendova koji predstavljaju prvu asocijaciju na sintagme poput „fucking rock 'n' roll“ ili „rock 'n' roll, motherfucker“, ali sam primetio da mi nije jasna tinejdžerska fascinacija nečijim (bez sumnje preuveličanim) alkoholičarskim i švalerskim podvizima. On je tvrdio kako se Lemmy nikada nije prodao, a ja sam tvrdio da nema veće prodaje od pružanja fanovima tačno onog što žele, tako karakterističnog za bedove iz teškakškog miljea. Tvrdoglavo insistiranje na istom zvuku on je nazvao vernošću sebi, a ja nesposobnošću ili nedostatkom hrabrosti da se bar jednom iskorači iz postavljenih okvira (pa bar da se firma Motörhead ograniči na izbacivanje jednog albuma na četiri-pet godina, umesto na dve godine!).

„Pa dobro, valja li, po tebi, išta kod Motörheada?“ „Naravno“, odgovorio sam, „prva četiri studijska albuma grupe predstavljaju antologijska ostvarenja.“ „Pa, ako se njihovi današnji albumi malo razlikuju, zašto i kako su oni raniji vredniji?“ Počeo sam da govorim o duhu vremena u kojem su nastali, o protoku kreativne energije između punk i metal scene, o nužnosti pojave jednog benda poput Motörheada potkraj sedamdesetih, i shvatio da sam sebi skačem u usta dokle god postoji bend kome sam spreman da oprostim sve što zameram Motörheadu.

„Snimamo isti album svake godine i pakujemo ga u drugi omot, ali klinci to i dalje vole“, rekao je jednom prilikom Malcolm Young. No nisu samo klinci u pitanju – rock veterani, uključujući i one koji od rock muzike zahtevaju aktivizam, artizam i sofisticiranost, odobravajuće će klimati glavom na zvuke AC/DC-a, uz komentare poput: „Ma nema, AC/DC su...“ Koja je tajna magične privačnosti reskog, žestokog zvuka veselih Australijanaca? Da li je odista sam Sotona pomogao članovima grupe da na svojim albumima uhvate samu esenciju rock 'n' rolla? U svakom slučaju, svako njihovo izdanje, iako izgrađeno na dobro poznatim (i izanđalim, dodaće mnogi) formulama mnogima služe kao potvrda da „još ima pravog rock 'n' rolla“.

A pre objavljivanja njihovog petnaestog studijskog albuma pod (valja reći: prilično nemaštovitim) imenom (i sa prilično nemaštovitim omotom) Rock Or Bust, činilo se da su bogovi rocka uskratili svoju milost članovima grupe. Godine 2009. otkriveno je da Brian Johnson pati od Baretove metaplazije; na sreću, lekarima je uspelo da spreče razvoj bolesti u rak jednjaka. Najavljen je rad na novom albumu, ali je ubrzo stigla vest da Malcolm Young pati od demencije i da nije u stanju da svira. Grupa je nastavila sa radom na albumu nakon što je na Malcolmovo mesto došao Angusov i Malcolmov nećak Stevie, a onda je objavljeno da je bubnjar Phil Rudd uhapšen zbog posedovanja narkotika, pretnji ubistvom i planiranja ubistva. Poslednja od optužbi je povučena, ali je zbog ostalih Rudd privremeno udaljen iz benda (na aktuelnoj turneji ga menja bivši član AC/DC-a Chris Slade); tada je javnost saznala i da se u poslednjem trenutku i sa deset dana zakašnjenja pojavio u studiju da odsvira svoje deonice. Zbog svih pomenutih događaja rad na Rock Or Bust morao je biti krajnje mukotrpan, pa valjda zato album traje samo 35 minuta (u pitanju je najkraći album u karijeri AC/DC-a).

No i na tih 35 minuta AC/DC pokazuju – u okvirima onoga što se od njih očekuje: sirovog i mrsnog teškog rocka, zasnovanog na prljavim rifovima i bluesu – neobičnu vitalnost. Istina, australijski razarač više nije u stanju da juri punom parom – još od For Those About To Rock to nije onaj isti pakleni stroj – no sila kojom deluje nije mala. Nema na albumu nijednog furioznog teškometalnog komada niti himne istinski krupnog kalibra – takvo što AC/DC nisu uspeli da naprave valjda još od „Thunderstruck“ – ali su „Miss Adventure“, „Got Some Rock 'n' Roll Thunder“, „Rock The House“ (koja, bez obzira na to što je i zvuk AC/DC-a ukorenjen u bluesu, zvuči neobično ledzeppelinovski), „Sweet Candy“ i „Emission Control“ više nego pristojni komadi. „Dogs Of War“ (čiji je tekst nekonkretizovan taman toliko da je neki američki vojnik može slušati u tenku koji gazi bagdadskim ulicama i da je neki srpski rock kritičar može čitati kao protestnu) i uvodna „Rock Or Bust“, sa sjajnim, tipično angusovskim rifom, sasvim sigurno su budući koncertni favoriti.

Istina, ima na albumu i prilično bledih momenata. „Play Ball“ zvuči neobično kilavo, a „Rock The Blues Away“, sa tekstom banalnim – mada  AC/DC intrigantnih stihova i nisu imali od smrti Bona Scotta – čak i za teški rock („Drivin' in my car / Headed for the local bar / Pickin' up my girl tonigh / Everything is gonna be alright / Shootin' pool with my friends / Smokin' cigarettes / Tellin' jokes out loud / We're laughing way too proud“) zvuči poput trećerazredne pesme Kissa i ulazi u red najslabijih pesama u karijeri AC/DC-a. No Angus Young je i dalje majstor rifova i nepretencioznih a izuzetno efektntih soloa (poslušati „Dogs Of War“ i „Hard Times“), a njegova gitara i Brianov vokal i dalje deluju poput dve ivice žileta; deonice Cliffa Williamsa i Steviea Younga (koji se, čini se, sasvim dobro snašao u bendu), te začuđujuće dobro bubnjanje Rudda – začuđujuće kada imamo u vidu Angusove tvrdnje da je Rudd na snimanjima otaljavao posao – neophodan su začin.

Rock Or Bust, dakle i dabome, ni u kom slučaju ne predstavlja ništa novo ni u okvirima karijere AC/DC-a – do vraga, možda ni albumi benda sa kraja osamdesetih ne bi bili revolucionarni da nije bilo Bona Scotta, da ovi Australijanci nisu bili mladi, besni i gladni i da globalna rock scena nije naprosto vapila za pojavom jednog sastava kao što je AC/DC – ali može predstavljati osvežavajuću injekciju tvrdog zvuka za mnogog ljubitelja rocka; uostalom, AC/DC je valjda bend na čiji pomen se na ovim prostorima najčešće citira ona: „Bez starca nema udarca“. Da će fanovi grupe album dočekati sa oduševljenjem razume se samo po sebi. Vatreni ljubitelji AC/DC-a skidaju kapu tom Lemmyu, ali dobro znaju da je bog rock 'n' rolla đavolak u školskoj uniformi.

Ocena: 3,5/5

Spisak pesama:

1. „Rock Or Bust“ – 3:03

2. „Play Ball“ – 2:47

3. „Rock the Blues Away“ – 3:24

4. „Miss Adventure“ – 2:57

5. „Dogs Of War“ – 3:35

6. „Got Some Rock & Roll Thunder“ – 3:22

7. „Hard Times“ – 2:44

8. „Baptism By Fire“ – 3:30

9. „Rock The House“ – 2:42

10. „Sweet Candy“ – 3:09

11. „Emission Control“ – 3:41

(Balkanrock.com, 28. april 2015)

60 godina Rock ‘n’ Rolla: Top 10 iz 1968. godine

Ako bismo želeli da 1968, jednu od najburnijih godina u istoriji čovečanstva, simbolički predstavimo jednom fotografijom, mogli bismo se, iz obilja čuvenih fotografija, odlučiti za onu na kojoj američki crni atletičari Tommie Smith i John Carlos, osvajači zlatne i bronzane medalje na trci na 200 metara na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, na ceremoniji dodele medalja drže visoko podignute pesnice. Zbog ovog gesta protesta protiv rasizma Smith i Carlos su udaljeni sa Igara, da bi ih kod kuće dočekale uvrede i pretnje smrću, dok je osvajač srebrne medalje, Australijanac Peter Norman, koji je, u znak podrške dvojici američkih kolega, na reveru poneo značku Olimpijskog projekta za ljudska prava, u svojoj domovini naišao na osudu javnosti.

Te, 1968. godine širom planete milioni pesnica su visoko podignuti u protestima protiv rata, nuklearnog naoružanja, političke represije, rasizma i socijalne nejednakosti. Protestvuje se u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Kanadi, Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Švedskoj, Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, Meksiku, Brazilu, Jamajci i Japanu; ulicama Vašingtona maršira pola miliona a ulicama Pariza milion ljudi. U većini zemalja (uključujući i Jugoslaviju) dolazi do krvavih sukoba demonstranata i policije. Ubistvo Martina Luthera Kinga izaziva talas nasilnih protesta u 115 američkih gradova. Jugoslovenski studenti se bune protiv društvene nejednakosti, birkoratije i stanja na univerzitetima; protesti se prekidaju kada Tito kaže da su „studenti u pravu“. Godina 1968. je i najkrvavija godina Vijetnamskog rata. Epilog pokušaja liberalizacije sistema u Čehoslovačkoj od strane Alexandera Dubčeka bila je sovjetska invazija. Izvršen je atentan na američkog senatora Roberta F. Kennedya. Nauru, Mauricijus, Svazilend i Ekvatorijalna Gvineja stiču nezavisnost. Univerzitet Yale otvara vrata prvoj generaciji studentkinja. Yuri Gagarin gine u avionskoj nesreći. Dolazi do dve eksplozije bombi u Beogradu, jedne u bioskopu „20. oktobar“, a jedne na Glavnoj železničkoj stanici; poginula je jedna osoba, a više desetina je povređeno; za napade je optužena ustaška emigracija.

Te godine umiru Marcel Duchamp i John Steinbeck. Valerie Solanas ranjava Andya Warhola hicem iz pištolja. Philip K. Dick objavljuje roman Sanjaju li androidi električne ovce?, a Dragoslav Mihailović Kad su cvtetale tikve. U Britaniji je ukinuta pozorišna cenzura. Oskara za najbolji film osvaja Oliver! Carola Reeda. Kubrick snima Odiseju u svemiru 2001, Schaffner Planetu majmuna, Polanski Rozmarinu bebu, Saks Neobičan par, Vadim Barbarelu, Leone Bilo jednom na Divljem zapadu, Romero Noć živih mrtvaca, Herzog Znake života, Jodorowsky Fando i Lis, Aleksandar Petrović Biće skoro propast sveta a Makavejev Nevinost bez zaštite. Na filmu debituju Malcolm McDowell, Timothy Dalton, Goldie Hawn i Barbra Streisand.

Iste godine mjuzikl Kosa je prvi put prikazan na Brodveju. Elvis Presley se, nakon sedam godina, vraća živim nastupima. Beatlesi objavljuju „Beli album“, rade muziku za animirani film Žuta podmornica i pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Apple Records. David Gilmour zamenjuje Syda Baretta u Pink Floydu i grupa objavljuje A Saucerful Of Secrets. Rolling Stonesi objavljuju Beggars Banquet, Doorsi Waiting For The Sun, The Jimi Hendrix Experience Electric Ladyland, Cream Wheels Of Fire, Aretha Franklin Lady Soul, Johnny Cash At Folsom Prison, Big Brother & The Holding Company Cheap Thrills, The Velvet Underground White Light/White Heat, Jeff Beck Group Truth, Van Morisson Astral Weeks, a The Zombies Odessey And Oracle. Svoje prvence objavljuju George Harrison, Neil Young, Deep Purple, Creedence Clearwater Revival, T. Rex, Soft Machine, Fleetwood Mac, Jethro Tull, Steppenwolf, Joni Mitchell, Free, The Band, James Taylor, Randy Newman, Family, The Electric Flag, Dr. John, The Move, Blood, Sweat & Tears, Iron Butterfly, Status Quo, Steve Miller Band, Traffic, Three Dog Night, Spirit, Quicksilver Messenger Service, The United States of America, Blue Cheer i Taj Mahal. Sa radom prestaju Cream, The Yardbirds, Buffalo Springfield, The Zombies i The Righteous Brothers. Doo-wop pevač Frankie Lymon umire od prevelike doze heroina, a R&B pevač Little Willie John umire u zatvoru, u kome čeka suđenje za ubistvo, od srčanog udara. Osnovane su grupe Led Zeppelin, Black Sabbath, Yes, Rush, Can, Nazareth i Amon Düül II.

Te godine Grupa 220 objavljuje Naše dane, prvi LP u istoriji jugoslovenske rock muzike. U Ateljeu 212 postavljena je Kosa; beogradska postavka Kose je prva u jednoj socijalističkoj zemlji i četvrta u svetu. Indexi objavljuju hitove „Jutro će promijeniti sve“ i „Ako jednom budeš sama“, a Ivica Percl hit „Stari Pjer“. Debi izdanja objavljuju Džentlmeni, Daltoni, Uragani, splitski Delfini, Elektroni i Bele Vrane. Osnovani su sastavi Korni Grupa, Ambasadori, Porodična Manufaktura Crnog Hleba, Vojvođanski Bluz Bend i Dogovor Iz 1804. Solo karijere započinju Josipa Lisac, Jadranka Stojaković i Ibrica Jusić. Na koncertu Silueta u Sarajevu izbijaju neredi, a na konceru u Novom Sadu grupa se tuče sa publikom. Roboti nastupaju na Međunarodnom pop festivalu u Rimu zajedno sa grupama Pink Floyd, Ten Years After i Traffic.

10. Otis Redding – (Sittin' On) The Dock Of The Bay

Na čuvenom Monterey Pop Festivalu, održanom u junu 1967. godine, nastupale su tadašnje perjanice rocka, većina njih u manjoj ili većoj meri povezana sa hipi pokretom. Na insistiranje promotera Jerrya Wexlera, poziv da učestvuje na festivalu dobio je i soul pevač Otis Redding, koji je do tada nastupao pretežno za crnu publiku. Praćen grupom Booker T. & the M.G.'s (koja je svirala na više njegovih ploča), Redding je zadobio simpatije više desetina hiljada mladih hipika. Booker T. Jones svedoči: „To što smo bili uključeni u to je zaista bila neka vrsta fenomena. Da smo bili tamo? Sa tim ljudima? Zaista su nas prihvatili i to je nešto što je zaista dirnulo Otisa.“ Sa novom energijom koju mu je ulilo ovo iskustvo, Redding je u avgustu, sedeći na jednom splavu na morskoj obali u kalifornijskom gradiću Suasalitu, počeo da piše stihove melanholične balade „(Sittin' On) The Dock Of The Bay“. Pesmu je završio uz pomoć svog starog saradnika, Stevea Croppera, gitariste Booker T. & The M.G.'sa. Snimanje pesme završeno je 8. decembra 1967. Bila je to poslednja pesma koju je Redding snimio. Dva dana kasnije poginuo je u avionskoj nesreći. Mali avion, kojim su Redding i pet članova njegovog pratećeg sastava, Bar-Kaysa, putovali na koncert u Medisonu, pao je u ledene vode jezera Monona u blizini grada. Od svih putnika i članova posade samo je trubač Ben Cauley ostao živ. „(Sittin' On) The Dock Of The Bay“ je objavljena posthumno, u januaru 1968, popevši se ubrzo na prvo mesto Billboardove Hot 100 liste. Pesmu su obrađivali Cher, Percy Sledge, Sam & Dave, Sammy Hagar i Pearl Jam.

9. The Zombies – Time Of The Season

U trenutku kada se drugi album sentolbanških „Zobmija“, Odessey And Oracle (koji je, za razliku od prvenca Zombiesa, kojim dominira britansko viđenje rhythma & bluesa, bio okrenut psihodeliji), pojavio na tržištu, u proleće 1968, Zombiesi su već bili prestali sa radom, razočarani nemogućnošću da ponove uspeh svog debi singla, „She's Not There“. Da su i dočekali na okupu objavljivanje svog drugog albuma, reakcije na koje je on naišao teško da bi ih ubedile da nastave sa radom – album je neposredno po objavljivanju naišao na mlak prijem (mada se danas smatra jednim od najznačajnijih albuma u istoriji rocka). Ni prvi singl sa albuma, „Butcher's Tale“, nije doživeo veći komercijalni uspeh, i malo je falilo da izdavač, Columbia Records, sasvim digne ruke od ovog albuma. Međutim, na insistiranje Ala Koopera, u to vreme Columbiinog lovca na talente, kao singl objavljena je i pesma „Time Of The Season“, čiji su stihovi bili inspirisani letom ljubavi. Pesma se početkom 1969. popela na treće mesto Billboardove Hot 100 liste i probudila ponovno interesovanje publike za grupu. Pojedini beskrupulozni menadžeri su to iskoristili, pa je sastavljeno nekoliko „lažnih“ Zombiesa koji su izvodili pesme onih „pravih“, koji se nisu ponovo okupili sve do 1997. godine. „Time Of The Season“ ostala je je upamćena kao jedna od pesama koje su obeležile pozne šezdesete i na efektan način izrazile duh jednog vremena, te je korišćena u brojnim filmovima čija je radnja smeštena u ovu epohu. Pesmu su obrađivali Argent (koji je osnovao bivši „Zombi“ Rod Argent), The Guess Who, Dave Matthews Band i America.

8. Iron Butterfly – In-A-Gadda-Da-Vida

„Hej, Mardž, sećaš li se kako smo se mazili uz ovu himnu?“ – Homer Simpson

Prvi album „Gvozdenog leptira“ iz San Dijega doneo je jednostavne, mahom dvoipominutne pesme. Ali čitavu drugu stranu narednog izdanja grupe zauzela je sedamnaestominutna rock simfonija „In-A-Gadda-Da-Vida“, po kojoj je ceo album poneo ime. Jasno je da je naslov dobijen igranjem „gluvih telefona“ sa prvim stihom („In the garden of Eden“) kao polazištem, mada nikada nije pouzdano utvrđeno kako je do toga došlo (po jednoj verziji priče, pevač grupe, Doug Ingle, je jednom prilikom pod dejstvom alkohola prvi stih otpevao kao „In a gadda da vida“; po drugoj, bubnjar grupe, Ron Bushy, je, kada mu je pijani Ingle saopštio naziv nove pesme, na papiru zapisao ono što je čuo – „In a gadda da vida“). Izgrađena oko jednostavne teme i stihova, pesma je, kaže legenda, snimljena iz prvog pokušaja, kao proba koju su bend i tonci sproveli u iščekivanju da producent stigne u studio. Ponajviše zahvaljujući ovoj numeri, drugi album Iron Butterflya postao je prvi album na tlu Amerike koji je stekao status platinaste ploče. Grupa ovaj uspeh nikada nije uspela da ponovi; svoj poslednji studijski album snimila je 1975. godine, provodeći naredne četiri decenije u brojnim promenama postave, živeći na staroj slavi. No, u istoriju rocka bend se upisao zlatnim slovima – album In-A-Gadda-Da-Vida predstavlja jedan od najprodavanijih rock albuma svih vremena, a naslovna numera ulazi u red pesama koje se bore za titulu Prve heavy metal pesme. Obrađivali su je Boney M., Blind Guardian i Slayer, a Bart Simspon je, jednom od svojih smicalica, naterao građane Springfilda da je horski otpevaju u crkvi.

7. Big Brother & The Holding Company – Piece Of My Heart

Pesmu „Piece Of My Heart“ napisali su Jerry Ragovoy (napisao pesmu „Time Is On My Side“, koju su slavnom učinili Rolling Stonesi) i Bert Berns (napisao „Twist And Shout“, koja je postala hit u izvođenju Isley Brothersa). Pesmu je prvobitno, 1967. godine, snimila gospel i R&B pevačica Erma Franklin, starija sestra mnogo slavnije Arethe. Godinu dana kasnije pesmu je obradio sastav Big Brother & The Holding Company na svom drugom albumu, Cheap Thrills. Pevačica grupe u to vreme bila je  dvadesetpetogodišnja Janis Joplin, koja će desetak meseci nakon objavljivanja albuma napustiti bend i započeti solo karijeru. Erma Franklin je izjavila da, kada je na radiju prvi put čula „Piece Of My Heart“ u izvođenju Big Brother & The Holding Companya, nije prepoznala pesmu. Novinarka Ellen Willis je možda najrečitije govorila o razlikama između dve verzije: „Kada je Franklinova peva, to je izazov: šta god da mi uradiš, neću ti dozvoliti da uništiš moju sposobnost da budem ljudsko biće, da volim. Joplinova, sa druge strane, kao da kaže: sigurno, ako nastavim da trpim ovo, ako nastavim da pružam primer ljubavi i praštanja, sigurno će on shvatiti, promeniti se, uzvratiti onim što sam ja pružila.“ Janis je jednom prilikom izjavila: „Kada sam na sceni, vodim ljubav sa 25.000 ljudi“; emotivni naboj sa kojim je ona izvodila „Piece Of My Heart“, koju su kasnije obrađivali i Bryan Ferry i Sammy Hagar, dobra je potvrda ove izjave.

6. Steppenwolf – Born To Be Wild

„Mrzim to hipi smeće!“ – Deka Simpson

Pesmu „Born To Be Wild“ je napisao pevač Mars Bonfire (pravo ime Dennis Edmonton), nekadašnji član The Sparrowsa, grupe iz koje je iznikao Steppenwolf, i brat tadašnjeg bubnjara Steppenwolfa, Jerrya Edmontona. Bonfire je „Born To Be Wild“, prvobitno zamišljenu kao baladu, nudio raznim bendovima, da bi je na posletku, u jesen 1967. godine, snimio losanđeleski „Stepski vuk“. Pesma je objavljena u leto 1968 – i ostalo je istorija. „Born To Be Wild“ se popela na drugo mesto Billboardove Hot 100 liste i postala jedna od najznačajnih himni hipi pokreta i svevremena bajkerska himna; proglašavana je prvom heavy metal pesmom (ponaviše zbog stiha „Heavy metal thunder“ – bilo je to prvo pojavljivanje izraza „heavy metal“ u rock stihovima); 1969. se pojavila u filmu Goli u sedlu Dennisa Hoppera, nakon čega je korišćena u bezbroj filmova i televizijskih serija; doživela je mnogobrojne obrade, razume se, najveći broj od strane hard rock i heavy metal izvođača – Sladea, Status Quoa, Blue Öyster Culta, Riota, Ravena (sa Udom Dirkschneiderom), Rose Tattooa, Lizzy Borden, Twisted Sistera, Grim Reapera, Ozzya Osbournea (koji je pesmu otpevao zajedno sa Miss Piggy), Krokusa, Slayera, Doro – te Wilsona Picketa, Ette James, INXS-a, Residentsa, Kim Wilde i drugih.

5. Cream – White Room

„Belu sobu“ su napisali basista Creama Jack Bruce i pesnik Pete Brown (koji su zajedno napisali veći broj pesama Creama; njih dvojica će nastaviti da sarađuju i nakon raspada grupe, na Bruecovim solo albumima). Pesmu je otpevao Bruce, a violu je na snimanju svirao producent Felix Pappalardi (kasnije pevač, basista i vođa hard rock sastava Mountain). „White Room“ se popela „tek“ na šesto mesto Billoardove Hot 100 liste, ali je ostavila neizbrisiv trag u istoriji rocka. Obrađivali su je, između ostalih, Hugh Cornwell i Robert Williams, Jeff Healey, Helloween i Demons and Wizards.

4. The Beatles – Hey Jude

Godine 1968. John Lennon i njegova supruga Cynthia razišli su se zbog afere koju je John imao sa Yoko Ono. Ubrzo nakon toga je usledio razvod, koji je najteže pao petogodišnjem Julianu Lennonu. U pokušaju da uteši dečaka, Paul McCartney (sa kojim je Julian, kako je kasnije sam priznao, bio bliži no sa rođenim ocem) je napisao pesmu „Hey Jules“, ubrzo preimenovanu u „Hey Jude“. Julian je na ovaj događaj zaboravio, i tek dve decenije kasnije saznao da je pesma „Hey Jude“ bila posvećena njemu. U snimanju pesme učestvovao je tridesetšestočlani orkestar sačinjen od klasičnih muzičara. Neki od njih su sa visine razgovarali sa članovima „Buba“, sve dok im McCartney nije rekao: „Da li vi ljudi želite da dobijete svoj jebeni honorar ili ne?“ Kada je na red došlo snimanje pratećih vokala, Beatlesi su pitali članove orkestra da li žele da pljeskaju rukama i pevaju horske deonice. Većina je pristala, za dodatak honoraru, doduše, ali je jedan od članova odbio, rekavši: „Ne dolazi u obzir pljeskam rukama i pevam prokletu pesmu Paula McCartneya!“ Na samom kraju trećeg minuta pesme moguće je čuti nešto za šta se većina slušalaca složila da predstavlja reči „fucking hell“. Dva inžinjera zvuka koja su učestvovala na snimanju pesme tvrde da su oni koji tvrde da je zaista u pitanju psovka, da je te reči izgovorio McCartney, te da je Lennonova ideja bila da se one sačuvaju u finalnom miksu pesme; treći tvrdi da je te reči izgovorio Lennon, i da ih je bilo nemoguće „iseći“ iz pesme. Pesma je objavljena na singl ploči, sa pesmom „Revolution“ na B strani, u avgustu 1968; bilo je to prvo izdanje Apple Recordsa. McCartney je želeo da najavi izlazak pesme na neobičan način, pa je lično na izlogu zatvorenog „Apple Boutiquea“, prvog (i malo uspelog) poslovnog poduhvata Beatlesa, velikim slovima ispisao „Hey Jude / Revolution“. Međutim, kako „Jude“, osim što u engleskom jeziku predstavlja lično ime, na nemačkom znači „Jevrejin“, mnogi su poverovali da je u pitanju antisemitska poruka, pa je izlog već narednog dana razbijen. Ovaj mali incident nimalo nije naškodio pesmi: „Hey Jude“ se popela na vrh top lista u 11 zemalja, držeči rekord za najdužu pesmu na vrhu američkih i britanskih top lista sve do 1993. godine. Iste godine kada je pesma objavljena obradio ju je Wilson Picket; na njegovoj verziji svirao je tada malo poznati studijski gitarista Duanne Allman.

3. Marvin Gaye – I Heard It Through The Grapevine

Pesmu „I Heard It Through The Grapevine“ napisali su autor i producent Norman Whitfield i pevač Barrett Strong. Bila je to njihova prva uspešna saradnja;  njih dvojica će kasnije zajedno napisati i hit „War“ Edwina Starra i postati zaslužni za hitove iz „psihodelične“ faze Temptationsa. Strongu je, navodno, kao početna ideja za nastanak pesme poslužila fraza koja stoji u naslovu i koju je on prvi put čuo kada je 1966. boravio u Čikagu. „Čuti nešto kroz vinovu lozu“ znači čuti glasine; tako je i lirski subjekt pesme načuo nešto o neveri svoje dragane. Pesmu su prvobitno, 1966. godine, snimili Smokey Robinson & The Miracles, ali je Berry Gordy, šef  Motowna, vodeće izdavačke kuće na polju „crne“ muzike, smatrao da je njihova verzija suviše „mekana“. Nakon toga, pesmu je snimio Marvin Gaye, ali je Gordy smatrao da ni ova verzija nije zadovoljavajuća. Pesma je napokon ugledala svetlost dana u nešto drugačijem aranžmanu, u izvođenju Gladys Knight & The Pips, u jesen 1967, popevši se na drugo mesto Billboardove liste. Gaye je svoju verziju objavio 1968, na albumu In The Groove. Njegova verzija je privukla pažnju radijskih disk-džokeja, pa se Gordy konačno odlučio da je objavi kao singl. Krajem 1968, Gayeva verzija se popela na prvo mesto Billboardove liste, provevši tamo šest nedelja i postavši najprodavaniji singl u dotadašnjoj istoriji Motowna. Pesma, koju su kasnije obrađivali i  Creedence Clearwater Revival, Average White Band, The Slits i Tuxedomoon, predstavljala je Gayev prvi veliki uspeh; usledio je hit album M.P.G., a potom i Gayev magnum opus, angažovani koncept-album What's Going On.

2. The Rolling Stones – Sympathy For The Devil

„Stvar je u tome – tu se profesor preplašeno osvrnu oko sebe i pređe na šapat – što sam svemu tome prisustvovao i ja lično. Bio sam i na balkonu kod Pontija Pilata, i u vrtu sam bio kada je sa Kajafom razgovarao, i na kamenom sam platou bio, samo tajno, takoreći inkognito, tako da vas molim da to nikome ne pričate, i da to ostane među nama kao najveća tajna!... Pst...“ – Mikhail Bulgakov, Majstor i Margarita

„Saosećanje za Đavola“ je napisao Mick Jagger, inspirisan Bulgakovljevim romanom Majstor i Margarita (svoj primerak knjige Jagger je dobio na poklon od Marianne Faithfull), te stihovima Charlesa Baudelaira. Jagger je pesmu prvobitno zamislio kao folk komad, ali su, na ideju Keitha Richardsa, u pesmu uvedene zvečke i konga bubnjevi, i pesma je pretvorena u mešavinu sambe i njuorleanskog rhythma & bluesa. Pesma sa Luciferom kao lirskim subjektom, koji govori o ulozi koju je imao u raspinjanju Isusa Hrista, Oktobarskoj revoluciji i Drugom svetskom ratu, kada je objavljena na albumu Beggars Banquet, dodatno je podgrejala tvrdnje (koje su se javile zbog imena prethodnog albuma grupe, Their Satanic Majesties Request) da Stonesi, osim što su nepristojni i nemoralni, propagiraju satanizam. Te tvrdnje mogla je samo pojačati činjenica da se u to vreme grupa okružila neobičnim ljudima: Stonesi su u to vreme drugovali sa Kennethom Angerom, filmskim režiserom i učenikom Aleistera Crowleya – Anger je Jaggera smatrao otelovljenjem Lucifera na Zemlji, što je Jaggeru neobično laskalo – te glumicom i foto-modelom Anitom Pallenberg (u to vreme devojkom Keitha Richardsa i bivšom devojkom Briana Jonesa), koja je praktikovala magijske rituale i imala neobično velik uticaj na Jaggera i Richardsa. O „satanskoj“ prirodi pesme govoriće se mnogo i u godinama, pa i decenijama koje će uslediti; jedna od najpopularnijih urbanih legendi iz istorijata rock muzike je ona po kojoj su Stonesi svirali upravo „Sympathy For The Devil“ u trenutku kada je, na njihovom koncertu na Altamontu 1969, ubijen Meredith Hunter (istina je da su svirali „Under My Thumb“), mada je, dok su izvodili „Sympathy“, izbila tuča. „Uvek se nešto čudno desi kada sviramo ovu pesmu“, rekao je tada Jagger. Naziv pesme iskorišćen je za naziv filma Jean-Luc Godarda o kontrakulturi šezdesetih, u kome su Stonesi odigrali jednu od centralnih uloga. Pesmu su obrađivali Blood, Sweat & Tears, Bryan Ferry, Jane's Addiction, Guns N' Roses, Tiamat, Ozzy Osbourne i naši Laibach.

1. The Jimi Hendrix Experience – All Along The Watctower

Pesmu „All Along The Watchtower“ Bob Dylan je napisao za vreme osamnaestomesečnog oporavka od nesreće sa motorom, koju je doživeo u julu 1966, i objavio na albumu John Wesley Harding krajem decembra 1967. Brojna su tumačenja stihova ove pesme, no većina tumača se slaže da je u njima prisutna parafraza redova dvadesetprve glave „Knjige proroka Isaije“, te ističe njenu neobičnu narativnu strukturu. Među ljudima koji su imali privilegiju da slušaju album John Wesley Harding pre zvaničnog objavljivanja bio je i Jimi Hendrix, pa je samo dve nedelje od pojavljivanja Dylanovog albuma počeo rad na svojoj verziji pesme. Na snimanju je dvanaestožičanu akustičnu gitaru svirao gitarista Traffica Dave Mason, a perkusije gitarista Rolling Stonesa Brian Jones. U septembru 1968. Hendrixova verzija pojavila se na albumu Electric Ladyland. Ubrzo je bila objavljena kao singl – mesec dana pre nego što je na singl-ploči objavljena Dylanova verzija – popevši se „tek“ na peto mesto britanske top liste i 20 mesto Billboardove (što je bio i ostao najveći uspeh jedne njegove pesme na američkim top listama). Dylan je trenutak kada je prvi put čuo Hendrixovu verziju opisao rečima: „Zaista sam bio zapanjen. Bio je tako talentovan, umeo je da u pesmi pronađe neke stvari i da ih sa puno snage razvije. Našao je stvari na koje drugi ljudi ne bi ni pomislili.“ Pesma je korišćena u ogromnom broju filmova i TV serija kada je trebalo ilustrovati šezdesete godine prošlog veka. Nakon Hendrixa svoje verzije su, između ostalih, snimili i U2, Neil Young, Bryan Ferry, Paul Weller, Chris de Burgh, XTC, Jeff Healey, Eddie Vedder sa supergurpom The Million Dollar Bashers i Dejan Cukić (kao „Prolog“, na tribute albumu Divlji med).

(Balkanrock.com, 24. mart 2015)