Momčilo Bajagić Bajaga – Vodič kroz snove (2012)

Kompanija Večernje novosti rešila je da nas, nakon autobiografske proze Šta je pesnik hteo da kaže Bore Đorđevića, obraduje još jednom knjigom koju potpisuje jedna od živih legendi jugoslovenskog i srpskog rokenrola. Ovoga puta u pitanju je zbirka poezije Vodič kroz snove Momčila Bajagića Bajage.

Vodič kroz snove se prodaje u kompletu sa novim albumom Bajage i Instruktora, Daljina, dim i prašina, po popularnoj ceni od 450 dinara. Opremljena veoma lepim fotografijama Zorice Bajin Đukanović, Nebojše Babića, Dunje Dopsaj, Aleksanda Zeca i (naravno) Goranke Matić, sa propratnim tesktovima Dušana Kovačevića, Aleksandra Jerkova i Pece Popovića, Vodič kroz snove predstavlja izbor iz tekstova koje je Bajaga napisao tokom više od trideset godina karijere. No, ova knjiga nije samo skup tekstova najvećih hitova Bajage i Instruktora – Bajaga je izjavio kako je, odabirući pesme koje će se naći u ovoj knjizi, vodio računa o tome kako pesma „stoji na papiru“. Naravno, većinu pesama u ovoj knjizi čine hitovi (no veći deo opusa Bajage i Instruktora je postao hit; takođe, za očekivati je da hitovi zauzimaju posebno mesto u Bajaginom srcu – tako su se u ovoj knjizi sa albuma Zmaj od Noćaja našle samo „Lepa Janja, ribareva kći“ i naslovna numera), no, ukoliko vam uspe da ovu knjigu čitate kao zbirku poezije, ne prateći tekst melodijom u glavi, shvatićete da su neki od Bajaginih pesničkih vrhunaca skriveni u pesmama koje za publiku nisu bile prijemčive poput nekih drugih. Tako pesme poput „Strah od vozova“, „Fanki taksi“ i „Šou počinje u ponoć“ na papiru, oslobođene okvira melodije, dobijaju sasvim novu snagu. U odeljku „Bajaga i prijatelji“ našle su se četiri pesme: „Kad hodaš“, dve pesme koje je Bajaga napisao za Zdravka Čolića, „Tvoje oči“ i  „Moja draga“, te pesma „A ti se nećeš vratiti“, na koju je muziku komponovao Saša Lošić Loša, a koju su on i Bajaga zajedno snimili. Dok pomenute dve pesme koje je Bajaga napisao za Čolu ne spadaju u Bajagine pesničke vrhunce, u ovom odeljku se komotno mogla naći „Afrika“, jedna od najmanje poznatih i najzanimljivijih pesama koje je Čola snimio, kao i „Baby Baby I Don't Wanna Cry“, „Muzičari koji piju“, „Nestašni dečaci“ ili „Kako te želim“. (Još nekoliko Bajaginih pesničkih uspeha, poput „Marlene“, „U koži krokodila“ ili „Još te volim“, moglo se naći u knjizi, no jasno je da su u pitanju samo moji favoriti.) Naposletku, tu su tekstovi svih pesama sa novog albuma.

Pesma „Grad“ postavljena je za centralnu pesmu ove zbirke (i bukvalno: jedina štampana belim slovima na crnoj pozadini, nalazi se u samoj sredini knige). Svakako, Dušan Kovačević je, ma koliko iritantno bilo njegovo insistiranje na Bajagi kao „braniocu Beograda“ „od naleta konjanika na mazgama sa vrištećim instrumentima u rukama uz zavijanje zavičajnih pesama koje uništavaju [...] sve što ne liči na krš odakle su dojahali“ (jer se, dobro je poznato, prostakluk i nekultura nikada ne rađaju na asfaltu, pogotovu ne beogradskom), u pravu kada kaže da je Bajaga „isprepletao svoje ime sa imenom grada, sa rekama, obalama, ulicama, kapijama, nebeskim lampionima iznad Kalemegdana“, no srce i dušu Beograda (možda Beograda kakvog više nema?) istinski je uhvatio Bora Đorđević, koji je u našu rok poeziju uveo svet sa periferija „velikog prljavog grada“. Bajagine najviše pesničke domete predstavljaju pesme egzotičnih i fantastičnih slika. U slikama Cigana koji pevaju uz svetlost baklji, srebrnih riba koje lete oko Meseca, maglovitih hodnika sećanja, ljudi koji u tami pevaju kroz zube, ruže vetrova nad Ratnim ostrvom, voza koji u cik zore polazi u Oz, puta svile koji vodi na kraj sveta, dobrim vilama, carstva koje se prostire od planina sa istoka do oštrih morskih hridina, Vrata naroda kroz koja duvaju promaje, jata belih ždralova koja plove beskrajem, čitavog sveta koji se sklapa u cvet lotosa ima nečega bajkovito-sumatraističkog. Bajaga je mnogo više no pesnik Beograda pesnik sveta – „on je u svoju poeziju uveo Markesa, Kastanedu, Lenjina, Žilbera Bekoa, Majlsa Dejvisa, Koltrejna, Betovena, ceo Ermitaž, Nepal, Indiju, Berlin, Bitlse, Mesec, Harkov, Rusiju, Oz, Čajkovskog, Hegela, Kanta, Džonija Bi Guda, Aljasku, Australiju, Madžik Bus, Kastra, Adolfa, Merilin Monro“ (Peca Popović) – no on neprestano hoda granicom između našeg i nekog izmaštanog. šarenijeg, čudesnijeg sveta. Njegova poezija je vedra i nasmejana – čak i kada su ljubavi o kojima peva tužne, „to nisu ljubavne patnje koje bi čovek voleo da nema ili da zaboravi, naprotiv“ (Aleksandar Jerkov) – kakav je, uostalom i sam Bajaga, „dobri, nasmejani dečko s gitarom“ (Jovan Ristić), onaj koga vole i tate i mame i deca (a koji je, bogami, simpatičan i bakama i dekama) – u prilog tome govori i podatak da je (ako je verovati izdavaču) dosad već prodato oko 20.000 primeraka knjige i albuma – i kao takav je, imamo li u vidu da grobari Srbije na duže staze nisu ni političari, ni tajkuni, ni kriminalci, već oni koji, kako neko reče, prodaju ružičastu šećernu vunu, među onima koji su Srbiju lečili i leče oblogama. U pravu je Kovačević i kada kaže da su se Bajagine pesme „'odmetnule' u narod“ da su „ugrađene u kulturu ove zemlje kao jedna od onih ugaonih stena u tvrđavi“.

Ukoliko smo skloni – a skloni smo – da verujemo da je najlepša i najznačajnija poezija našeg doba ona uglazbljena, Bajaga je jedan od najećih srpskih pesnika druge polovine prošlog i početka ovog veka. Naravno, džabe što u to verujemo mi, što veruju Kovačević, Popović i Jerkov, proći će još dosta vremena dok velika trojka srpske rok poezije – Bora, Balašević, Bajaga – a potom i ostali, dobije svoje mesto u istorijama književnosti i čitankama. Dotad nam ostaje Vodič kroz snove kao svedočanstvo o jednoj upečatljivoj pesničkoj ličnosti, snažne mašte i neizmernog dara.

Balkanrock.com (28. jun 2012)

Bora Đorđević – Šta je pesnik hteo da kaže (2011)

O Bori Đorđeviću možete imati baš lepo ili baš ružno mišljenje. Oni u sredini, iako čine najveći procenat publike na koncertima Riblje Čorbe, nisu rock fanovi, i umesto onih petsto-šesto „Ex YU Rock“ pesama koje vrte radio stanice i koje su nam se svima smučile bi bez problema mogli slušati The Stone ili May Result, da je to ono što mediji forsiraju. Na tekstove ionako ne obraćaju pažnju – prizor curica koje na Čorbinom koncertu plešu u ritmu pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ jedan je od činilaca koji su doprineli mojoj odluci da koncerte Riblje Čorbe više ne posećujem. Uostalom, oni ovaj tekst verovatno neće ni čitati. Čitaće ga oni iz prve, a verovatno i oni iz druge od gorepomenutih kategorija, jer se, iako imaju podeljena mišljenja o Borinom liku i delu, i jedni i drugi slažu u tome da prvih nekoliko albuma Riblje Čorbe predstavljaju „apsolutnu esenciju onoga što je srpski rokenrol u najboljem smislu i bio i mogao da bude u tom trenutku“ (Dimitrije Vojnov).

Boru je (kao i Čorbu, uostalom), ruku na srce, podjednako lako i kovati u zvezde i nipodaštavati. Bora i Čorba su tokom prvih šest-sedam godina karijere bili beskompromisni i besprizorni i tako zadobili ljubav narodnu. Dok su albumi Kost u grlu, Pokvarena mašta i prljave strasti i Mrtva priroda, sa nekoliko godina zakašnjenja doduše, svojim žestokim i štrokavim zvukom bili pandan radovima UFO-a i Thin Lizzya – mada nije bez značaja ni činjenica da prvi koraci Riblje Čorbe koresponiraju sa pojavom Novog talasa britanskog heavy metala – Bora je, na izvestan način, odigrao ulogu jugosloveskog Lou Reeda – prvi je pevao o polusvetu, pijancima, ženama sumnjivog morala, mračnim i memljivim budžacima. I ne samo Lou Reeda – Bora je čitavu deceniju bio jugoslovenski Bruce Spreengsteen (to je po mom mišljenju definitivan odgovor na pitanje „Leni Brus ili Brus Sprinsgtin?“, koje postavlja Aleksandar Žikić), borac protiv nepravdi svih vrsta i glasnogovornik naroda, „od koga je vremenom počelo da se očekuje da po svaku cenu kaže ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić). Svi naši noviji rock pesnici koji se na iole eksplicitniji način bave socijalnim i političkim temama, zvali se oni Nikola Vranjković,  Aleksandar Stojković St ili Marčelo, nose kost u grlu (da parafraziram Dostojevskog). Borina poezija, kako je to lepo rekao Nenad Pejović, „i dalje predstavlja verovatno ključni beočug u lancu srpske rock poezije, onaj koji se ne mora nužno smatrati najvišim dometom, ali koji može poslužiti kao standard u odnosu na koji se sve ostalo može meriti“.

Sa druge strane, Čorbini albumi u poslednjih dvadesetak godina bivaju označavani kao klišeirani, urađeni po oprobanom receptu – nekoliko rokačina, nekoliko balada i nekoliko šaljivih pesama. Izbacivanjem jednog gitariste i uvođenjem klavijaturiste Čorba je izgubila na žestini koju je imala čak i kada je snimala ispeglane albume pod producentskom palicom Kornelija Kovača – uzalud je to što „Džindžer može dobru dionicu odsvirati i na odlomljenoj grani s drveta“ (Hadžo), potreba za još jednim gitaristom je bolno očigledna. I dok je takav zvuk i bio podnošljiv dok je za klavijaturama bio Vlada Barjaktarević, dolaskom mladog Nikole Zorića zvuk Čorbe postaje umnogome deeppurpleovski, ali ne u pozitivnom smislu reči. Uz to, produkcijsko umeće Miše Aleksića je svetlosnim godinama daleko od majstorstva Johna McCoya ili Bate Kovača. Sve bi to, doduše, ostalo gotovo neprimetno da jednom on najvećih jugoslovenskih rock pesnika nije ponestalo ambicije i da se nije u potpunosti okrenuo zanatskom umeću. Tako, dok Bajaga i Balašević nove albume objavljuju kada zaista imaju nešto da kažu, Riblja Čorba na približno svake dve godine štancuje albume sumnjivog kvaliteta. Da je problem samo u tome, hajde-de, Riblja Čorba bi bila samo odbačena, no Bora se potrudio da postane i omražena.

Ostavimo Borine političke stavove i angažman po strani. Oni su njegova lična stvar i njegovo građansko pravo. To ne znači da ja o njima nemam mišljenje, naprotiv – ja nisam apolitičan, ja sam samo protiv svake politike, što bi rekao Vitezovićev profesor Kosta Vujić. Ali, deder, moj Boro, opravdaj se ti i onima koji se sa tvojim političkim stavovima slažu i onima koji se ne slažu što si pristao da postaneš deo pop-nekulture, pa te često viđamo na kojekakvim televizijama, u emisijama sa „onima“, ili što se tvoja „mangupska drskost sa godinama transformisala u najobičnije prostačenje neprimereno sedoj glavi“ (Uroš Smiljanić); druži se, brate, sa kim hoćeš, ali je naprosto užasavajuća činjenica da ti i nisi svestan koliko je tvojih istinskih fanova u živac ubolo to što sarađuješ sa... bah, neću je ni pominjati. Uostalom, Bora i drugovi verovatno pojma nemaju da je na njihovim koncertima sve manje fanova a sve više publike. Riblja Čorba možda jeste najveći srpski rock bend, ali je svaki dodir sa srpskom rock scenom odavno izgubila.

Zato je pomalo neobičan podatak da je Borina nova (osma po redu) knjiga, Šta je pesnik hteo da kaže, objavljena od strane Večernjih novosti, druga najprodavanija na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu (na prvom mestu je Alef  Paola Koelja). Ili možda i nije? Otkako sam pre nekoliko godina na sajmu knjiga u Nišu čuo kako dve curice komentarišu Sremčevu Zonu Zamfirovu rečima: „Vidi, napisali su čak i knjigu“ (ne lažem vas, časna reč!), a mog druga jedan stariji gospodin, pokazujući mu na Tolstojevo ime na koricama Ane Karenjine, pitao „Je l' si čuo za ovog? Valja li ovo nešto?“, siguran sam da sajmove knjiga posećuju ljudi najrazličitijeg profila. Možda je tih dve hiljade i kusur ljudi, koliko je na beogradskom sajmu kupilo Borinu knjigu, pomislilo: „Bora Čorba je komedijaš, ovo će me sigurno nasmejati...“. Svakako, tome je doprinela i cena od oko 500 dinara, za koju se, imamo li u vidu da uz knjigu dobijate  na poklon DVD Niko nema ovakve ljude! (retko glupo ime za album, složićete se) sa snimkom prošlogodišnjeg Čorbinog koncerta u Beogradskoj areni, može reći da je više nego pristojna.

Šta je pisac hteo da kaže, iako nije bez humora, ipak nije humorističkog karaktera. Ona je sačinjena od Borinih tumačenja sopstvenih stihova i autobiografskih crta koje osvetljvaju značenje ili nastanak pojedinih pesama. Kako uvijenost nikada nije bila odlika Borinog pesničkog jezika, većini njegovih pesama dodatno tumačenje nije ni potrebno, pa njegovi pokušaji tumačenja deluju prilično nevešti (tumačenje „Prezira“ se, na primer, u ovoj knjizi našlo bez dobrog razloga.) Uostalom, u knjizi dominiraju autobiografski i anegdotski momenti, pa je možda bilo ispravnije nazvati knjigu Zašto je pesnik rešio da kaže. I iako je veliki broj momenata iz Borine i Čorbine karijere, poput Borine odluke da napusti Suncokret, formiranja najpoznatije postave Ranog Mraza, sada već legendarnog Čorbinog koncerta na Tašmajdanu, političkih skandala zbog pesama „Na zapadu ništa novo“, „Besni psi“ i „Crni mercedes“, saradnje sa Johnom McCoyem i Eddyem Grantom, dobro poznat publici, Bora otkriva i nekoliko zanimljivih detalja koji su do sad ostali uglavnom manje poznati. Meni su, na primer, pre čitanja ove knjige bile poptuno nepoznate činjenice da se na čuvenom koncertu na Tašmajdanu u ulozi plesača, pored antibaletskog ansambla Ribetine, našao i Travolta iz Borče Grede, da je John McCoy insistirao da članovi Čorbe pesmu „Vetar duva, duva, duva“ otpevaju u alkoholisanom stanju, da je Dušan Radović Bori poklonio knjigu sa posvetom „Pesniku Bori Đorđeviću“, sa zavišću, Duško Radović“, itd. Poglavlja o pojedinim pesmama predstavljaju Borine reminiscencije na njegove kolege – „Pediculis Pubis“ na Gorana Bregovića, „Crvena su dugmad pritisnuta“ na Nikolu Čuturila, „Al Kapone“ na Džonija Štulića, a svojevrstan kuriozitet predstavlja uvršćivanje pesama „Sinoć sam pola kafane popio“ i „Ej, gdje će ti duša“, koje je Bora napisao za Željka Bebeka, u knjigu; svoje zasluženo mesto na stranicama knjige našli su i Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Dušan Prelević, Pop Mašina, Jugoslav Vlahović, Zoran Modli, Peca Popović, Enco Lesić, i drugi, ali je, iako ovo nije autobiografija, pomalo razočaravajuća činjenica da mesto u knjizi nije dobio Ivan Milosavljević Džule. Iako knjiga obiluje uspomenama na vreme na koje oni koji su tada bili mladi gledaju sa nostalgijom a mi koji smo danas mladi sa zavišću, Borin opis Tašmajdanskog parka (u sklopu poglavlja o pesmi „Dobro jutro“) je naprosto očaravajući. To je mali isečak iz slike jednog Beograda u kakvom je Bora jedino i mogao izrasti u „prvog srpskog uličnog pesnika novije generacije“ (kako ga je, pišući recenziju za zbirku poezije Ravnodušan prema plaču, nazvao Aleksandar Popović), i tu se, kao i, na primer, u Pogovoru, oglašava onaj iskreni i srdačni Bora koga je tako lako voleti.

Poglavlja o nekima od najlepših ljubavnih pesama Čorbe su prepuna stradanja mladog Borisava, i meni je, na izvestan način, teško palo kada sam otkrio da su neki od stihova u kojima sam se pronalazio vezani za konkretne ličnosti i događaje – a takvih pesama je u Borinoj karijeri, očigledno, bilo mnogo više no što ih je na albumu Minut sa njom. Ove pesme su u knjizi doživele potpunu demistifkaciju i postale tek priče o Borinim ljubavima pretočene u stihove. To nipošto ne znači da su ova poglavlja manje vredna pažnje. Ovo je samo upozorenje onima za čiji je život Bora napisao soundtrack: ova poglavlja biste možda želeli da preskočite – nakon čitanja može se desiti da pesme o kojima ona govore prestanu da budu Pesme Koje Je Bora Napisao Za Vas, i postanu pesme koje je napisao za sebe.

U knjizi je sadržano i nekoliko Borinih novijih pesama. Iz njih je očigledno i da Borino ubojito pero nije sasvim otupelo – „Trava može / biti štetna, / ako nije / kvalitetna“,  „U zakonu lepo piše / kada čovek sme da diše“ – ali i da se Bora, kao što već rekosmo, umnogome okrenuo zanatskom umeću, koje je često u sprezi sa bezbroj puta obrađivanim temama, i nefunkcionalnoj vulgarnosti – pesme „Hit“ i „Bilderberg“, na primer. Naposletku, tu je i veliki broj fotografija koje predstavljaju značajno i zanimljivo svedočanstvo o različitim periodima Borinog života i karijere.

Dakle, ako ste jedan od malobrojnih preostalih istinskih Borinih fanova, ova knjiga je za vas obavezno štivo. Ako niste, pružite joj priliku, ona za vas može predstavljati guilty pleasure. Što se mene lično tiče, ja ću ovu knjigu odložiti na policu, i vratiću joj se, kao uostalom i Čorbi, jednom kada, kako reče Pejović, sve ovo prođe i Borin opus ostane jedino što je važno.

(Balkanrock.com, 10. novembar 2011)

Ian Christe – Zvuk Zveri: Kompletna istorija heavy metala (2011)

Ovo je, koliko mi je poznato, prvi prikaz jedne knjige na ovom sajtu. Nadajmo se da neće biti i poslednji. Ponuda knjiga koje se bave rock muzikom u našim knjižarama nije oskudna, ali teško da se može reći da je bogata. Glavni razlog je svakako taj što se mali broj domaćih izdavača odlučuje za poduhvate koji neće doneti siguran profit, (kakve su, na primer, autobiografije Erica Claptona i Keitha Richardsa). Zato je ovakav poduhvat beogradske izdavačke kuće Red Box nesumnjivo hrabar potez, riskantan čak, budući da je knjiga štampana u 1000 primeraka (što je, kada je o ovakvoj knjizi reč, prilično veliki tiraž za naše prilike), a njena cena iznosi oko 2200 dinara, što je, složićete se, prilično mnogo.

Na cenu svake knjige (na žalost) ne utiče samo njen sadržaj, već i kvalitet izdanja, a izdanje ove knjige na srpskom jeziku je, recimo, luksuzno. Za ilustracije i grafičku opremu bio je zadužen (logično) Jakša Vlahović, koji je uradio sjajan posao. I iako ilustacija na koricama neodoljivo podseća na omot albuma Uvek ima neki đavo Srđana Marjanovića, koji je delo Jugoslava Vlahovića, Jakša dokazuje da je originalan umetnik koji neće još dugo biti u senci svog oca (i još jednom potvrđuje da još neko vreme neće biti novosti iz tabora Abonosa, jer je njihov vođa veoma zaposlen kao ilustrator). Ipak, ne možemo da se ne zapitamo da li je bilo moguće načiniti ovo izdanje manje luksuznim a pristupačnijim prosečnom čitaocu. Na primer, u sredini knjige se nalazi grupa fotografija na masnom papiru, ali nije sasvim jasno zašto su one zaslužile da se nađu tu, budući da, čak i za neposredna svedočanstva jednog vremena, nisu vrhunskog kvaliteta.

Autor Zvuka zveri (objavljenog prvi put 2004. godine) je američki pisac, novinar i DJ švajcarskog porekla, Ian Christe. U svojim kolumnama, objavljivanim u brojnim poznatim časopisama, se, pored heavy metala, bavi i novim tehnologijama i subkulturama. Svira u metal bendu Dark Noerd the Beholder. Pored Zvuka zveri, objavio je i knjigu Everybody Wants Some: The Van Halen Saga (2007), a kao koautor pojavljuje se u još nekoliko publikacija. Zvuk zveri: Kompletna istorija heavy metala je dosad prevedena na jedanaest jezika. Na srpski ju je preveo Goran Pavlović, kome se ništa ne može zameriti, osim možda što je imena određenih geografskih pojmova ostavio u originalu i što je na jednom mestu čuvenu pevačicu Carly Simon pretvorio u pevača Carly Simona.

Američka i britanska kritika su knjigu proglasile „prokleto dobro urađenim poslom“ (Revolver), „obaveznim štivom za sve fanove“ (Maxim) „Biblijom heavy metala“ (Library Journal); „Gotovo je nezamislivo da bi bilo koji drugi čovek na svetu to bolje učinio“, smatra Martin Popoff iz Record Collectora. Bilo je verovatno i negativnih kritika, ali izvodi iz njih teško da će biti odštampani na koricama – samo monolitna dela, poput Ex YU rock enciklopedije Petra Janjatovića, to sebi mogu da priušte. Naravno, ovakvi hvalospevi su preterani. Samo u Srbiji postoji bar nekoliko autora koji bi to uradili podjednako dobro, ako ne i bolje. Nakon velikog broja odgledanih dokumentarnih filmova i pročitanih knjiga na temu rock muzike, postao sam ubeđen da u Americi muzička kritika nije na visokom stupnju. Za mene su knjige poput Fatalnog ringišpila Aleksandra Žikića, Umetnosti pobune Ivana Ivačkovića ili 45 obrtaja: Priča o pesmama Dejana Cukića putokazi koji pokazuju pravac kojim treba ići kada se piše o rocku, dok je, na primer, knjiga Priča o AC/DC: Neka bude rok Susan Masino knjiga koje nikom ne bih preporučio.

Zvuk zveri je, doduše, više nego pristojna knjiga. Iako Christe jeste fan – nisam siguran, uostalom, da se heavy metalom ozbiljno može baviti iko ko to nije – on poseduje ono što nedostaje recimo Samu Dunnu (autoru sjajnih dokumentaraca Metal: A Headbanger's Journey i Global Metal) – kritički pristup. Na primer, dok su Christeove američke kolege sklone da početke heavy metala vide u pesmama „Ticket To Ride“ i „Helter Skelter“ Beatlesa, rifovima Kinksa, ili heavy blues zvuku Creama i Jimi Hendrix Experienca, te da pionirima heavy metala smatraju vesele hard rockere Kiss ili progressive majstore Rush, neretko umanjujući uticaj Deep Purplea na heavy metal scenu (videti serijal Heavy: The Story of Metal televizije VH1), Christe pionire heavy metala jasno identfikuje: to je velika trojka britanskog hard rocka – Led Zeppelin, Deep Purple i Black Sabbath. Težište, je naravno, na kumovima žanra, Black Sabbathu, ali Christe ne zaboravlja da pomene ni ogroman broj zaboravljenih rokera, poput Asterixa, Titanica, Lucifer's Frienda, Captain Beyonda, Banga, Bloodrocka, Budgiea i Flower Travellin' Banda, koji su bili na tragu ranog heavy metala, pa ni Hendrixa koga u ovom kontekstu pominje diskretno i vrlo umešno. Sa druge strane, Christe ne pominje Iron Butterfly, koji su svojim rock epom „In A Gadda-Da-Vida“ svakako zaslužili mesto među „protometalcima“, niti grupu Uriah Heep, što i nije toliko neobično, budući da oni ni u rodnoj Britaniji nisu baš pobrali lovorike za svoj uticaj na metal.

No, Christe je, kao što rekosmo metalac, i njegovo insistiranje na oštroj podeli između „rocka i metala“ ume da bude neopisivo iritantno. Sa druge strane, to je dobro, jer se Christe strogo drži onoga što piše na koricama knjige – ovo je istorija heavy metala u pravom smislu te reči. Led Zeppelin, Deep Purple, Alice Cooper, Aerosmith, Queen, Kiss, Rainbow i AC/DC su pomenuti (uglavnom) tačno onoliko puta koliko je to potrebno, i tačno tamo gde je to potrebno, što se meni, uglavnom, ne dopada. Ovo „meni“ dvaput podvlačim – ja sam više fan hard rocka no heavy metala, a, kada je o metalu reč, volim onaj označen kao „tradicionalni“. Sklon sam, dakle, da oštru granicu među teškašima koje slušam i ne povlačim. To opet ne znači da mogu poreći da je distinckiju između ova dva žanra Christe napravio vešto i, iznad svega, ispravno.

Christe čitaoca vodi sigurnom rukom kroz istoriju heavy metala, vešto odabirajući najvažnije momente iz karijere arhitekata heavy zvuka i najznačajnije događaje iz istorije žanra, ne zaboravljajući na sve ono što je pratilo uspon heavy metala – heavy metal modu, fanzine, pojavu nezavisnih metal etiketa, filmova sa heavy metal tematikom, te promenu odnosa muzičke industrije prema metalu, postavljanje koncertnih standarda – uklapajući ih u širu društvenu podlogu – pojava kablovske televizije, MTV-a, video igara, interneta, pravci kretanja celokupne muzičke industrije, kao i političke prilike u Americi, Britaniji, ali i svetu. No Christe i ovde ostaje Amerikanac – dok su neki značajni momenti, poput rapsprave o „porn rocku“ pred američkim Senatom na inicijativu Parents Music Resource Center-a (ne treba naglašavati da je neizbežni Dee Snider u ovoj knjizi itekako prisutan; no mali savet onima koji su ubeđeni, kao što sam i sam bio, da je Snider bio samo na pravom mestu u pravo vreme: preslušajte albume You Can't Stop Rock 'n' Roll i Stay Hungry Twisted Sistera) ili suđenja Ozzyju Osbourneu i Judas Priestu zbog samoubistava na koja su njhove pesme navodno nagnale one koji su ih počinili, tu, nema ni pomena Moscow Peace Festivala, nesumnjivo značajnog događaja u pomirenju Istoka i Zapada, događaja koji ujedno predstavlja i vrhunac glam metala. Činjenica da je na fascinantan način pronikao i vešto izrazio rečima suštinu izvođača poput Kissa („To je bio slatkiš obučen u heavy metal, žvakaća guma sa ukusom Black Sabbatha“), Yngwie Malmsteena („ [...] preplitao prstima po svojoj Startocaster gitari kao krupije koji meša karte u kazinu [...] Bio je oličenje sterilnog, egocentričnog metalca koji je ostao zarobljen u okvirima vlastite svesti o sopstvenoj veličini“) ili Nitroa („Nitro je porastao za još jedan nivo destilisanosti, apstrakcija koja je predstavljala vrhunac prevare, imitacija paljbe uz pomoć srebrnih pištolja“) otkriva Christeovu izuzentu moć zapažanja i smisao za humor.

Svakako da je pokušaj da se napiše „kompletna istorija heavy metala“ izuzetno ambiciozan, i toga je verovatno bio svestan i sam Christe (verujem da je odluka da se delo nazove „kompletnom istorijom metala“ bila ideja njegovog izdavača). Kada pristupite radu na ovakvom delu možete očekivati samo određenei stepen uspeha, ali nikako i potpuni uspeh. Christeu se može štošta zameriti. Iako daje presek tradicionalnog heavy metala, glam metala, thrash metala, speed metala, death metala, avant-garde metala i nu metala, termin „power metal“ Christe koristi samo kao oznaku za prelaznu formu između tradicionalnog heavy metala i thrasha, i činjenica da poglavlje koje bi se bavilo power metalom (u pravom smislu reči) nedostaje bolno je očigledna. (Christe se, međutim, bavi i istorijom hardcore punka i rapa kao značajnih izvora inspiracije za metal, pa čak i elektronske muzike koja je inspiraciju crpla iz metala, otkrivajući tako da poseduje svestranost neophodnu onima koji žele da se ozbiljno bave heavy metalom). Ja sam lično očekivao da će se ova istorija metala kretati u magičnom četvorouglu Black Sabbath – Judas Priest – Iron Maiden – Metallica, uz povremeno okretanje ka ostalim krupnim igračima i sporadično uključivanje onih manje značajnih, ali se tokom dobrog dela knjige čitava priča vrti oko benda za koji je izvesno da je Christeu omiljeni – Metallice. Ključni igrači, ili barem većina njih – Scorpions, Motörhead, Van Halen, Def Leppard, Venom, Manowar, Mötley Crüe, Celtic Froost, Dio, Slayer, Anthrax, Megadeth, Death, Pantera – su tu, no biografija nijednog od njih nije obrađena tako detaljno poput Metallicine. I dok je rad Metallice na svakom njihovom albumu detaljno prikazan, Blaze Bayley, na primer, u knjizi nije ni pomenut. Umnogome opskurnim bendovima poput Ravena, Armored Sainta i Hiraxa, očigledno Christeovim favoritima, dato je dosta prostora nauštrb mnogih značajnijih bendova – dok su Helloween, Dream Theater i Danzig, bendovi od ogromnog značaja za istoriju žanra, dobili jedva po rečenicu, neki, poput, Toola, Living Coloura ili Gamma Raya nisu čak ni pomenuti. Više prostora mogao je dobiti i UFO, kao bend čiji su radovi odigrali značajnu ulogu mosta između ranog heavy metala i Novog talasa britanskog metala, a koji je u knjizi u nekoliko navrata tek sporadično pomenut, kao i Alice Cooper, čiji je uticaj na razvoj žanra jasno istaknut, ali su njegovi heavy metal radovi u potpunosti zanemareni. Naposletku, knjiga koja pretenduje na titulu Kompletne Istorije Heavy Metala svakako se morala pozabaviti onom mnogobrojnom (pre svega hard rock) bratijom koja je bar jednom u svojoj karijerii zalutala u metal vode – kao ogroman poštovalac lika i dela Davida Coverdalea ne mogu da oprostim Christeu što je Whitesnake u knjizi samo jednom pomenuo, i to samo pomenuo.

Christeu se potkralo i nekoliko faktografskih grešaka: Tony Iommi nije sebi odsekao dva prsta, već jagodice prstiju – prosto je neverovatno da je ova informacija nepoznata autoru, a mogućnost da je u pitanju greška prevodioca možemo gotovo isključiti; možda je Christe želeo da pomalo mitizira ličnost gitariste Sabbatha – na jednom mestu će ga uporediti sa čuvenim jazz gitaristom Djangom Reinhardtom (koji je teško povredio dva prsta leve ruke u požaru, postavši potom virtuoz na gitari); „Metal Health (Bang Your Head)“ Quiet Riota se nije popela na vrh top lista; mnogo bliža vrhu bila je njihova verzija pesme „Cum On Feel the Noize“, iako na sam vrh ni ona nije dospela: album Slave To The Grind Skid Rowa nije njihov debitantski već drugi album, i nije bio „poslednji trzaj one vrste metala koja je suviše vremena provodila diveći se sebi ispred ogledala“, već je predstavljao njihov zaokret ka žešćem zvuku i ozbiljnijim temama; Necronomicon je fiktivna knjiga (u svojim delima ju je pominjao horor pisac H. P. Lovecraft, da bi to, još za njegova života, počeli da rade i drugi autori), pa tako ne može biti „omiljeni književni izvor za heavy metal“; itd. Možda ćete reći da sam cepidlaka, ali autor koji izvesnom kritičaru zamera što nije izvršio „rutinsku proveru podataka“ pa je Metallicu nazvao „danskim hard rock kvartetom“ zaslužuje kritike za slične propuste – verujem da bi se i on sam složio sa tim.

Knjiga nudi ogroman broj listi albuma koji, po mišljenju Christea, predstavljaju reprezantivne albume pojedinih žanrova i epoha. Christe je mudro izbegao sačinjavanje bilo kakvih top lista, znajući da one po pravilu moraju biti subjektivne, i da je broj takvih lista jednak broju fanova. Njegove liste su pre sugestije onima koji bi da se upoznaju sa osnovnim konturama žanra i ujedno savršen soundtrack za čitanje njegove knjige. Naposletku, tu su liste „filmova po ukusu metalaca“ i „stvari nebitnih za metal, ali od presudne važnosti za čovečanstvo“, u kojima Christeov britki humor još jednom dolazi do izražaja.

U poglavlju naslovljenom „World metal: globalizacija heavy metala“ prikazan je uticaj koji je metal ostavio na neanglosaksonski svet. Nisam očekivao da će Jugoslavija biti pomenuta, a da je kojim čudom i bila pomenuta, Christe bi o njoj sigurno pisao kao o „zemlji Istočnog bloka“ u kojoj je metal doživeo veliku popularnost. Očekivanja su mi se ispunila – Jugoslavije i jugoslovenskih bendova u ovoj knjizi nema, ali, ako ćemo pravo, naši metal bendovi to i nisu naročito zaslužili. Eventualno, ostaje žal što „naš“ Laibach, kao bend koji je posredno izvršio ogroman uticaj na metal, nije dospeo na stranice ove knjige.

Ovaj prikaz neću završiti onim konvencionalnim: „Ovu knjigu morate imati“. Prvo, ne znam da li je možete priuštiti; njena cena možda predstavlja sedminu vaše mesečne zarade. Drugo, u knjizi, iako je sve lepo sročeno, nećete naći ništa što ne piše negde drugde, a teško i da će vas celokupan sadržaj ove knjige zanimati. Ali ako imate dve hiljadarke sa kojima ne znate šta ćete, a želite da uživate u Christeovom spisateljskom daru (koji se ne može osporiti), kupite ovu knjigu. Jednostavno – nije loša.

(Balkanrock.com, 21. oktobar 2011)