Izdavač: Frontiers
Datum izdavanja: 29. 4. 2015.
Producent: David Coverdale, Michael McIntyre, Reb Beach
Dužina trajanja: 66:01
Žanr:
Hard rock
Ove godine se navršava četvrt veka od čuvenog koncerta Whitesnakea na
Monsters of Rock festivalu u Donigntonu. David Coverdale i jedanaesta postava grupe
istrčali su na teren, pred nekih 72.500 gledalaca, kao neprikosnovene zvezde
festivala – na plakatima koji su najavljivali događaj ogromna
bela kobra nadnosila se nad logo Aerosmitha. Whitesnake su u to vreme, dakle,
predstavljali krupniju marku od veselih Bostonaca – o Deep Purpleu da i ne
govorimo. Ovim nastupom krunisali su svoje zlatno doba, godine u kojima su
postigli najveći komercijalni uspeh i postali jedan od najvećih hard rock
bendova na svetu.
Četvrt veka kasnije, na globalnoj rock sceni slika je posve drugačija.
Aerosmith slove za „najveći rock bend Amerike“, mada onaj deo sveta u kome
osnovno merilo uspeha nije broj prodatih ploča, čini se, nekako više ceni Deep
Purple; Deep Purple se, eto, slabije kotiraju u domovini „Nebeske kovačnice“ (Britanci
su, svakako, prvi među bendovima koji bi morali da se nalaze u nečemu što se
naziva Kuća slavnih rock 'n' rolla, a ne nalaze se), manjka im energije i
kreativnosti iz najslavnijih dana (što je, naposletku, i prirodno), ali su se u
istoriju rocka odavno upisali zlatnim slovima i, sa solidnim novijim radovima,
stare koliko-toliko dostojanstveno. A šta je sa Whitesnakeom?
Čini se da je najveći uspeh Davida Coverdale od ponovnog aktiviranja
benda početkom dvehiljaditih živi album Live:
In The Shadow Of The Blues, te konačno pojavljivanje snimaka sa
donigtonskog koncerta u vidu zvaničnog izdanja. Već sama nemaštovitost naziva i
omota studijskih albuma Good To Be Bad i
Forevermore trebalo je da nagovesti da
je reč o izdanjima ne odviše vrednim pažnje. Nazad u ispolirani, metalizirani
hard rock sa kraja osamdesetih se nije moglo, u rhythm & blues s početka
osamdesetih još manje, pa je rešenje pronađeno u sirovijem zvuku koji se
naslanja na radove grupe iz glam faze. Najnovija inkarnacija grupe iznedrila je
pesme solidne, ali nipošto vanserijske. Veći komercijalni uspeh je,
pretpostavljamo, izostao – teško da bi ga bilo sve i da su Coverdale i
Whitesnake uspeli da ponude nešto epohalno – i to je, svakako, jedan od glavnih
razloga što je Coverdale odlučio da sa svojim sadašnjim bendom – ljutim
tezgarošima koji su potpunim odsustvom originalnosti i inicijative stekli
privilegiju da nose ime jednog od najvećih hard rock bendova u istoriji žanra –
snimi obrade pesama Deep Purplea iz vremena kada je on bio pevač grupe, dakle
neku vrstu tributea samom sebi.
Već na prvo slušanje The Purple
Albuma jasno je da Coverdale nije u vrhunskoj formi – niti će ikada ponovo
biti, i to je prirodno. Zbog problema sa visokim tonovima bio je prinuđen da unekoliko
izmeni stil pevanja, da grlenom pevanju, koje je nekad umeo jako umesno i
umešno upotrebljavati, okrene u znatno većoj meri, što na trenutke ume da bude izuzetno
naporno za slušaoca („Mistreated“). Doduše, u pesmama koje nisu zahtevale preveliki
napor za njegove glasnice („Sail Away“, „Holy Man“ – razume se da je zanimljivo
čuti ovu pesmu u Coverdaleovom izvođenju – „Soldier Of Fortune“) Coverdale i
dalje zvuči veoma upečatljivo. U sviračkom pogledu album je više nego solidan,
ne vrituozan – mada Reb Beach i Tommy Aldridge imaju pregršt veoma blistavih
momenata – ali sasvim pristojan. Ima na albumu veoma finih deonica, ima veoma
zanimljivih aranžerskih rešenja – tako je „You Fool No One“ u interpretaciji
Whitesnakea postala bluesirani hard rock komad, „Sail Away“ fina akustična
balada (možda jedina pesma sa ovog albuma za koju se bez odviše vaganja može
reći da je bolja u novoj verziji), „Might Just Take Your Life“ je poprimila finu
blues patinu zahvaljujući akustičnom uvodu i glasu propuštenom kroz megafon, a
„Comin' Home“ je odenuta u ruho glam metal himne – a nove, tvrđe verzije „Love
Child“, „Lady Double Dealer“, „Lay Down, Stay Down“ i „Stormbringer“ nabijene
su energijom do eksplozivnosti. Doduše, ne treba zaboraviti da je relativno
lako pronaći odgovarajuće novo pakovanje za pesmu napisanu i snimljenu pre
četrdeset i kusur godina. Naposletku, ima na ovom albumu pesama čije se nove
verzije doimaju sasvim neuspelim: „Burn“ ne nosi istu snagu bez razbarušene
virtuoznosti Jona Lorda, pesmama „The Gypsy“ i „You Keep On Movin'“ tvrđi zvuk
oduzima nešto od fine melanholije, a „Soldier Of Fortune“ sama po sebi ulazi u
red velikih rock balada čije nove verzije po pravilu predstavljaju tek
bledunjave odraze originala.
Međutim, ima tu nečeg mnogo važnijeg: pitanja svrsishodnosti jednog
ovakvog izdanja. Ako verujemo da su osnovna svojstva dobrog rock albuma idejna
celovitost (što ne znači nužno konceptualnost), originalnost, te odbijanje da
se publici povlađuje i ugađa (što ne znači nužno odbijanje svake primisli na
radiofoničnost i prijemčivost) – a verujemo – nužno se postavlja pitanje: kome
je, izuzev, naravno, Coverdaleu i članovima njegove grupe, potreban ovakav
album? Da se Coverdale odlučio na snimanje albuma obrada različitih izvođača,
rezultat je mogao biti čak veoma povoljan: album bi, izvesno, u mnogome bio
okrenut blues nasleđu, a cover albumi su, po pravilu, znatno zanimljiviji kada
ih snimaju rock veterani no kada to čine mladi izvođači. Pa i da je ovaj album
snimljen uživo – ali nije. Ovo je – i ako imamo u vidu da je ovaj album snimila
postava Whitesnakea koju ni sam Coverdale ne bi mogao da označi rednim brojem (na
drugoj gitari je debitovao bivši član Night Rangera i Trans-Siberian Orchestra Joel
Hoekstra, bas je svirao Michael Devin, koji je u Whitesnake 2011. došao iz
anonimnosti, a klavijature, doduše, samo kao session muzičar, Derek Hilland,
koji je sa Coverdaleom sarađivao na Into
The Light) – album na kome je vođa jednog velikog benda (što Whitesnake
jeste makar zbog stare slave) ponovo snimio pesme koje je pevao u drugom
velikom bendu, i sve je to skupa
nedostojanstveno i prosto vrišti „Dajte nam vaše pare“. Najbolja solucija,
svakako, mogla je biti turneja Coverdalea, Ritchiea Blackmorea i Glenna Hughesa
(sa ili bez Iana Paicea), na kojoj bi bile izvođene pesme sa albuma Burn i Stormbringer, mogućnost koje se intenzivno promatrala pre par
godina i koja je propuštena zbog nepomirljivosti Coverdaleovog i Blackmoreovog
ega. Tako se Coverdale okrenuo sopstvenom bendu radi eksploatisanja nasleđa
albuma u čijem je stvaranju nekada učestvovao i kreiranja povoda za još jednu
turneju.
Spisak pesama:
1. „Burn“ – 6:56
2. „You Fool No One“ – 6:23
3. „Love Child“ – 4:13
4. „Sail Away“ – 4:53
5. „The Gypsy“ – 5:29
6. „Lady Double Dealer“ – 3:59
7. „Mistreated“ – 7:39
8. „Holy Man“ – 4:42
9. „Might Just Take Your Life“ – 4:14
10. „You Keep On Moving“ – 5:06
11. „Soldier Of Fortune“ – 3:18
12. „Lay Down Stay Down“ – 3:52
13. „Strombringer“ – 5:17
14. „Lady Luck“ (Deluxe edition bonus) – 3:02
15. „Comin' Home“ (Deluxe edition bonus) – 4:15
(Balkanrock.com, 29. jun 215)
Нема коментара:
Постави коментар