Dragoljub Crnčević Crnke (Point Blank): „Najveću pažnju medija bi dobili ako bi ugradili silikone“

Vest da će srpski bluz velikani Point Blank (poznati i kao Dr. Project Point Blank i Dr. Project Point Blank Blues Band) održati dva oproštajna koncerta u Beogradu koja se pre tri godine pojavila u srpskim medijima nije izazvala veliku popmpu. A i kako bi, kad Point Blank nisu spadali u velike rok heroje sa polumilionskim tiražima, već u onu grupu skromnih, čestitih i istrajnih muzičkih delatnika? No, ako najšira publika ovoj vesti nije pridala odviše pažnje, svi domaći zaljubljenici u bluz bili su iskreno tužni zbog gašenja jedne od najznačajnijih bluz institucija ovih prostora. Ali, koju godinu kasnije, evo Point Blanka sa povratničkim albumom. I to kakvim povratničkim albumom!

Na albumu Gitarologija: Povratak korenima kao gosti na gitari pojavljuju se Rambo Amadeus, Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Nenad Zlatanović (Texas Flood), Josip Boček, Vidoja Božinović Džindžer (Riblja Čorba), Nebojša Antonijević Anton (Partibrejkers), Vedran Božić, Dragan Marković (Di Luna Blues Band), Dušan-Duda Bezuha (Zona B), Vlatko Stefanovski, Goran Stojković Goksi (Di Luna Blues Band), Saša Ranđelović Ranđa (Neverne Bebe), Vladan Stanošević (Raw Hide), Vladan Jovković (Orthodox Celts) i Radomir Mihajlović Točak (Smak), a kao gosti na vokalima Sky Wikluh, Momčilo Bajagić Bajaga (Bajaga i Instruktori), Jovan Savić Lole, Dejan Cukić, Nenad-Neša Milosavljević (Galija), Oliver Nektarijević (Kanda, Kodža i Nebojša), Nikola Vranjković, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), Vlada Janković Džet, Dejan Najdanović Najda (Smak), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh) i Bora Đorđević (Riblja Čorba); Dragi Jelić (YU Grupa) i Dado Topić pojavljuju se u ulozi i gitariste i pevača. Čitava stvar je izvedena tako da na 15 pesama sa prvog diska gostuju gitaristi a peva vođa grupe Dragoljub Crnčević, a da 15 pesama drugog diska zapravo predstavljaju te iste matrice sa gostima pevačima. Tako je došlo do nekih zanimljivih spojeva – u pesmi „Moj put“ gitaru svira Rambo Amadeus a peva Dragi Jelić, u pesmi „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ gitaru svira Dragi Jelić, a peva Momčilo Bajagić, u pesmi „Tu negde živi ona“ gitaru svira Vidoja Božinović a peva Dado Topić – pa i nekih kakve su, čini se, bile moguće samo na ovom albumu, kao što je slučaj sa pesmama „Bolesno se volimo“, u kojoj gitaru svira Dragan-Krle Jovanović, a peva Sky Wikluh, ili „Prijatelj“ u kojoj gitaru svira Nebojša Antonijević a peva Nenad Milosavljević.

Povodom objavljivanja albuma razgovarali smo sa vođom grupe Dragoljubom Crnčevićem (alias Baki, alias Crnke, alias Dr, alias Dr. Shtrobl), pevačem, gitaristom, kompozitorom, slikarem, vajarom i piscem.

BR: Već se čuju mišljenja da je jubilarni deseti album Point Blanka kruna tridesettrogodišnje karijere grupe. Da li biste se složili sa ovom konstatacijom?

Dragoljub Crnčević: Apsolutno.

BR: Čini se da grupa nije uživala ovakvu medijsku pažnju još od objavljivanja DVD-a Život u zatvoru. Da li je potrebno da jedan bluz ili bluz rok sastav uradi nešto neobično (za naše prilike), poput nastupa u zatvoru, ili snimi album sa ovolikim brojem gostiju da zasluži pažnju velikih srpskih medija?

Dragoljub Crnčević: Najveću pažnju tzv. medija bi dobili ako bi ugradili silikone, barem peticu, i obuli cipele sa štiklom od deset centimetara. Takođe, kao opcije, skinuti se do gola u crkvi ili se slikati sa turbo-mindža pevačicama, uz objavljivanje mini pornića sa platipusom.

BR: Prvi tiraž Gitarologije je rasprodat; da li to znači da album u fizičkom formatu nije izgubio trku sa digitalnim formatima, u krajnjem slučaju da album nije izgubio bitku sa YouTube singlom kao novom dominantnom formom?

Dragoljub Crnčević: Prodat je i drugi tiraž. Zvuči neverovatno, ali je istinito. Bila bi neverovatna sramota prema svim gostima da se pirateriše ovakvo izdanje. Jadni su oni koji  ga presnimavaju a onda se žale da ovde nema roka i bluza. CD košta koliko i dve i po pakle pljugi. Svaki pirat ubija rok i bluz scenu.

BR: Kako se rodila i razvijala ideja o nastanku Gitarologije? Da li su pesme pisane sa određenim gostima na umu, ili se o gostima razmišljalo nakon nastanka pesama?

Dragoljub Crnčević: Uporedo smo radili pesme i razmišljali kome bi najbolje „legle“. Svako od gostiju je mogao da odsvira i otpeva ceo album. Mi smo se potrudili da svakome „ubodemo“ pesmu koja mu stilski  najbolje odgovara. Mislim da smo u tome uspeli, jer se svi odmah prepoznaju.

BR: Postoji li neko sa kim ste želeli da sarađujete na Gitarologiji a da iz objektivnih razloga nije mogao da gostuje na albumu?

Dragoljub Crnčević: Iz potpuno opravdanih razloga fali jos pet-šest ljudi. I ovom prilikom im se izvinjavamo. Biće prilike da ispravimo propuste.

BR: Pesma „Moj put“ svojim tekstom predstavlja omaž YU Grupi; je li to bila Vaša ideja?

Dragoljub Crnčević: Dragom Jeliću smo poslali četiri teksta i nijedan mu nije odgovarao. Dva dana pred snimanje smo seli moj drug Dragan Gligorić i ja i napisali tekst onako kako mi vidimo YU Grupu. Omaž i poštovanje u svakom pogledu.

BR: Sa druge strane, „Time“ kao da jednim delom predstavlja omaž Pink Floydu?

Dragoljub Crnčević: Hvala na komplimentu!

BR: Po čijoj zamisli je Bajaga pesmu „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ izveo u tom, cohenovskom maniru?

Dragoljub Crnčević: Bajaga je Bajaga. Došao čovek i otpevao za pet minuta. Onda smo pili čaj i kafu sledeća dva sata. Leonarda nismo ni zvali! (smeh)

BR: U pesmi „Bolesno se volimo“, koju peva Sky Wikluh, nakon reči „popušiš“ dolazi tonski zamućena reč za koju je jasno da je „džoint“. Pretpostavljam da je to učinjeno na zahtev izdavača?

Dragoljub Crnčević: Bilo je to na dva golića, podeljena ekipa u PGP-u. Na kraju mi izgubismo, pa zamutismo.

BR: Vlatko Stefanovski i Vedran Božić su jedini koji nisu došli u studio, već su snimili svoje deonice u Skoplju, odnosno Zagrebu, i poslali vam ih. Je li ovo prvi put da sa nekim sarađujete na ovaj način? Da li ovaj vid saradnje ima više prednosti ili mana u odnosu na tradicionalnu, „živu“ saradnju?

Dragoljub Crnčević: Nije. U svakom slučaju, današnja tehnika pojednostavljuje neke stvari. Kad sviraju pravi svirači nije ni bitno gde su snimili. Opšta konstatacija je da sve zvuči „live“. To mogu samo veliki muzičari!

BR: Je li tačno da ste se sa Borom Đorđevićem dogovorili oko teksta pesme „Nisam znao da sam zao“ tek kada se pojavio na snimanju?

Dragoljub Crnčević: Šta reći, popismo kafu na Banjici, odosmo u studio. Bora sluša pesmu, izvadi pesmaricu, lista. U jednom trenutku stade i počne da čita. Pita me šta mislim. Ja kažem:  „Boro, ne mislim, otpevaj“. Bora ’ladno ode i krene da peva, a mi se smrzli. Završi on, kaže: „'Aj' sad da snimimo“. „Šta da snimimo, bre, Boro, snimljeno je“,  kažem ja i turim džezvu. Ubismo se od kafe.

BR: Postoji li јoš neka anegdota sa snimanja koju biste podelili sa našim čitaocima?

Dragoljub Crnčević: Uđe Cukić da otpeva. Zatvorimo vrata od gluve sobe, pustimo pesmu, on odvali. Izađe pa sluša, kaže: „'Aj' još jednom“. Ja ga gledam, kažem: „Al’ ovo je mrak!“ „Jok“, kaže on, „'Aj'  još jednom“. Dobro onda. Ode, zatvori vrata. Gledam kroz staklo i ne verujem. Zafrljačio košulju u ćosak i zaurlao kako on to ume. Izlazi sav mokar: „'Aj' sad daj onaj sokić“!

BR: Izjavili ste u šali da je ovo muškošovinistički album, pošto među gostima nema žena. Sa kojom od naših pevačica ili instrumentalistkinja biste u budućnosti sarađivali u studiju?

Dragoljub Crnčević: Problem je što njih nema dovoljno za ceo album od petnaestak pesama. Ima ih desetak, pa bi morali da napravimo maksi singl.

BR: Vaš stari saradnik John O'Leary pojavljuje se i na Gitarologiji. Da li Vam je otkrio kako Gitarologija, kako toliki broj sjajnih muzičara sa ovih prostora izgledaju u očima posmatrača „sa strane“?

Dragoljub Crnčević: Dovoljno je reći da su, slušajući ga kod njega, dvojica svetskih gitarista rekli da bi nam gostovali na nekom sledećem.

BR: Gitarologija je prvi album grupe (delimično) na srpskom jeziku još od Južnjačke utehe. Ima li istine u trvdnji da je bluz „pravi bluz“ samo na engleskom, ili bluz nosi istu emociju na kom god jeziku bio otpevan?

Dragoljub Crnčević: Može kad pevač zna. Svi na albumu pokazaše da mnogo dobro znaju. Bend i ja smo se nauživali slusajući kako pesme dobijaju neke nove sjajne dimenzije na srpskom.

BR: Prvi album grupe, The Blues, važi za prvo izdanje domaće bluz grupe na engleskom jeziku. Da li je tada bilo nekih problema sa čelnicima izdavačke kuće, da li su neki među njima ovaj album, kako se i u vreme socijalizma brojnim sastavima dešavalo, smatrali „nedovoljno komercijalnim“?

Dragoljub Crnčević: Đorđe Debač i Sveta Jakovljević iz PGP-a su nas i nagovorili da snimimo prvi album bluza. Koliko se sećam, prodao se u preko 30.000 komada. Druga ploča je izvezena za SSSR, mislim nekih 20.000 komada, slušalo se i nikakvih problema nije bilo.

BR: Vaš DVD Život u zatvoru snimljen u zatvoru u Sremskoj Mitrovici jedino je ovakvo izdanje na našim prostorima (jedini sastav sa ovih prostora koji je učinio nešto slično jeste Zabranjeno Pušenje, sa spotom snimljenim u KPD-u Zenica). Koliko i kako je ovo iskustvo uticalo na Vas?

Dragoljub Crnčević: Najteža i najlepša svirka.

BR: Hteli ste da koncert u zatvoru održite još sredinom osamdesetih, ali tada Vam to nije pošlo za rukom. Šta Vas je tada onemogućilo?

Dragoljub Crnčević: Sistemska biroktaija.

BR: Kakva je savremena bluz scena u Srbiji? Ko su naslednici Blues Tria, Point Blanka, Di Luna Blues Banda, Sirove Kože i Zone B?

Dragoljub Crnčević: Na našu sreću ima ih podosta, a mislim da će ih biti jos više. Vreme će pokazati.

BR: Šta u narednom periodu možemo očekivati od Point Blanka? Da li je sa nekim od gostiju na albumu bilo dogovora oko živih nastupa?

Dragoljub Crnčević: Mi smo pre skoro četiri godine održali poslednje nastupe. Sada smo u problemu jer raste pritisak da se cela stvar odsvira živo sa gostima. Postoji mogućnost da se to desi negde krajem marta-početkom aprila.

BR: A šta je sledeće što možemo očekivati iz laboratorije doktora Shtrobla-pisca?

Dragoljub Crnčević: Odgovor na knjigu Dr Shtrobla od profesorke Hermine Shtuc-Myer!

(Balkanrock.com 1. februar 2016)

Robert Nemeček: „Ljudska glupost i zaslepljenost su me uvek iritirali“

Nakon Pop Mašine, i Rok Mašina je dobila svoju antologiju – na Antologiji 1980 – 1983, nedavno objavljenoj od strane Multimedia Musica, našli su se svi snimci koje je kultna hard rok grupa načinila tokom svog kratkog postojanja. Koristeći sačuvane višekanalne trake, nekadašnji vođa Pop Mašine, Robert Nemeček je, uz pomoć Jana Nemečeka, remasterizovao i remiksovao stare snimke. Antologija je uobličena kao mini boks set: uz dva diska, na kojima su se uz pesme sa albuma Rok Mašina i mini albuma Izrod na granici našle i nove verzije pojedinih pesama i do sad neobjavljeni demo snimci, objavljena je i knjiga o grupi, u kojoj se nalazi obilje fotografija i napisa iz štampe. Povodom pojavljivanja ovog izdanja, razgovarali smo sa Robertom Nemečekom o Rok Mašini, njegovim stihovima, savremenoj rok sceni.

BR: Izjavili ste, neposredno po objavljivanju ove antologije, da ste dugo smatrali da je „nema smisla raditi, jer je ta muzika ostala u osamdesetim godinama“, te da ste promenili mišljenje tek nakon što ste se tog posla latili na nagovor Rodoljuba Stojanovića. Čini se da je Rok Mašina i kod domaćih rok publicista i kritičara svih ovih godina stajala u senci Pop Mašine. Da li biste se složili i, ako da, zašto je po vašem mišljenju bilo tako?

Robert Nemeček: Meni je ostalo u sećanju da je Rok Mašina imala prepoznatljiv hard rok-metal zvuk kakav su imale grupe iz osamdesetih, pre svega što se tiče produkcije, koja je bila vrlo moderna za to vreme. To nije imalo veze sa kvalitetom muziciranja, jer sam bio svestan da je to sve vreme bilo na nivou najboljih svetskih bendova tog vremena.

BR: Mnogi radove Rok Mašine posmatraju kao produžetak aktivnosti Pop Mašine, a na omotu  prvenca Rok Mašine pisalo je „Svaka sličnost sa grupom ‘Pop Mašina’ je slučajna i nenamerna!“ Iz današnje perspektive, da li i u kojoj meri su zvuk i poetika Rok Mašine prirodni nastavak onoga što je radila Pop Mašina?

Robert Nemeček: Ja sam to stavio na omot jer nisam hteo da neko pomisli da ćemo mi da se hvatamo za staru slavu, a nisam ni hteo da neko na koncertima Rok Mašine očekuje da čuje „Zemlju svetlosti“ ili „Put ka Suncu“. Zvuk se promenio jer su sada postojale dve solo gitare, pa je sve moralo da bude određenije i čvršće, a na snimcima više nije bilo klavijatura niti akustičnih instrumenata. Tekstove sam ja pisao, isto kao i kod Pop Mašine, i oni su opet odražavali moj način razmišljanja i moje sfere interesovanja i delovanja u tom trenutku, tako da je poetika u osnovi bila ista.

BR: Prvenac Rok Mašine objavljen je 1981. godine, kada su objavljeni i Pakleni trio Gordih, Stakleni hotel Divljih Jagoda i Paklenska pomaranča Pomaranče. Čini se da je u pitanju bila ključna godina za jugoslovenski teški zvuk, ali ova činjenica pomalo ostaje u senci novog talasa koji je tada bio u zenitu. Kakvo je vaše sećanje na hard rok scenu tog vremena?

Robert Nemeček: Nažalost, sklon sam verovanju da su gore pomenute grupe u tom trenutku prešle na teški zvuk zato što je izgledalo da će hevi metal u svetu postati velika stvar, a ne zato što su bili naročito iskreni, imajući u vidu šta su pre toga svirali. Mi smo počeli da pravimo stvari za buduću Rok Mašinu još 1979. godine, u vreme kada nigde u svetu ta muzika nije bila u trendu. Posle toga mi se nismo menjali, ali muzika oko nas jeste.

BR: Kako ste Vi, kao rok veteran, u to vreme doživljavali novi zvuk i radove pank i novotalasnih bendova?

Robert Nemeček: Meni su ti novi bendovi bili zabavni, bez obzira što skoro niko od njih nije bio neki vrsni muzičar i što su na koncertima uglavnom bili jadni. Meni se sviđalo da se matori muzičari, koji su počeli da puštaju korenje u muzici, malo prodrmaju i prestanu da prežvakavaju jedno isto. Naravno, grozio sam se rokera koji su se presvlačili preko noći i prelazili u novi talas, to mi je bilo sramotno tada, a to mislim i danas.

BR: Rok Mašina i Izrod na granici svojevremeno su objavljeni za beogradski  Jugodisk. Da li to izdavački giganti, Jugoton i PGP RTB, nisu bili zainteresovani za snimke?

Robert Nemeček: Mi kao Rok Mašina nismo ni kontaktirali nikoga sa strane, tako da je prva varijanta bila da snimamo za PGP, ali posle prvog singla, koji nije loše snimljen, ali je u studiju bilo mučenje sa zastarelim načinom rada, shvatili smo da moramo da odemo od njih. U to vreme u Jugodisku je glavni čovek bio Radomir Krkić, sa kojim smo radili i sa Pop Mašinom u RTV Ljubljana, i znali smo da će nas on podržati u onome što hoćemo. Tako je i bilo.

BR: Dok je Rok Mašina okrenutija mekšoj varijanti tvrdog zvuka, Izrod na granici predstavlja upliv u hevi metal. Šta je uticalo na to da se Rok Mašina od zvuka na tragu Whitesnakea i AC/DC-a okrene zvuku i tematici na tragu novog talasa metal bendova?

Robert Nemeček: Priznajem da ja tu ne pravim neku razliku, zato što su sve te pesme nastajale u kontinuitetu, mada je materijal koji je izašao pod naslovom Izrod na granici bio mnogo temeljnije rađen, odsviran i produciran, pa je zvuk bio tvrđi nego na prvoj ploči. Iskreno, mi nikada nismo mnogo slušali hevi metal, mnogo više američke južnjačke bendove, ali smo tome dodali čvrstu englesku ritam sekciju.

BR: Tekstovi sa Izroda na granici nosili su u sebi jednu novu poetiku, apokaliptično, mistično i okultno. Kako su nastajali tekstovi „Granice“, „Nultog časa“ i „Promašenog sna“, šta vas je inspirisalo?

Robert Nemeček: Skoro svi tekstovi koje sam napisao za Pop i Rok Mašinu su potpuno lični, pa su i ovi tekstovi predstavljali moje stanje svesti u tom trenutku i ja u svaku napisanu reč verujem i danas. Za mene to nikada nisu bile samo pesme kao nadogradnja na muziku.

BR: Otkud ideja da se na Izrodu na granici nađe snimak glasa Alistera Kroulija? Čini se da je to u ono vreme proteklo bez ikakvih kotroverzi?

Robert Nemeček: Kada sam radio na pesmi „Promašen san“, koja je ujedno i meni lično najdraža pesma Rok Mašine, naročito verzija koja se nalazi na Antologiji, ja sam tih osamdesetih već desetak godina proučavao okultne nauke, drevne redove i naročito učenja Alistera Kroulija. Nekako mi se samo nametnulo da pesmu završim sa Kroulijem koji recituje jednu od svojiih očaravajućih pesama. Možda je na tu odluku uticalo i to što se kod nas Krouli oduvek vezivao za satanizam i slične gluposti, koje sa njim nemaju nikakve veze, a ljudska glupost i zaslepljenost su me uvek iritirali.

BR: Bilo je problema oko originalnog omota koji je Jugoslav Vlahović uradio za Izrod na granici; čelnici Jugodiska smatrali su da je omot na kome su se nalazile šake probodene perima „politički problematičan“, pa se zbog toga kasnilo sa objavljivanjem. Možete li da se prisetite detalja ovog događaja?

Robert Nemeček: Ja i danas još uvek ne znam šta je to nekome smetalo na originalnom omotu, pošto u to vreme niko nije bio dužan da ti obrazloži razloge za neku odluku koju bi donela neka od, u to doba, neimenovanih komisija u kojima su se nalazili neimenovani ljudi. Kasnije mi je u najstrožijem poverenju rečeno da je glavni problem bio u nazivu ploče, samo što niko nije imao petlju da je zabrani.

BR: Možete li da pojasnite naziv pesme „Umbra Zonule“, prvi put objavljene na ovom izdanju?

Robert Nemeček: Taj naziv sam imao još u doba moje grupe Dogovor iz 1804., koja je postojala između 1968. i 1970. godine, a ja sam na tadašnjoj TV Novi Sad gledao seriju Zona sumraka, koja mi je i danas jedna od najomiljenih TV serija svih vremena. „Zona Sumraka“ prevedeno na latinski je „Umbra zonule“, i oduvek sam želeo da neku pesmu tako nazovem.

BR: Da li postoji neki video snimak nastupa Rok Mašine i kolika je mogućnost da se on jednog dana pojavi pred očima javnosti?

Robert Nemeček: Nažalost, to uopšte nije moguće, jer je Rok Mašina samo jednom bila na TV Beograd sa pesmom „Neću ti dati“, i to na plejbek, tako da i nije neka velika šteta što taj snimak nije sačuvan.

BR: Kako Vam se dopala verzija „Granice“ koju su Kanda, Kodža i Nebojša pre nekoliko godina izveli u emisiji Bunt?

Robert Nemeček: Ja sam to prvi put čuo pre mesec dana, kada mi je [Vidoja Božinović] Džindžer poslao link za YouTube, inače nisam ni znao da je to postojalo. Meni je to potpuno OK.

BR: Koliko pratite i kako biste ocenili savremenu domaću rok scenu? Postoji li neki mlađi izvođač koji Vam je privukao pažnju?

Robert Nemeček: Svako malo se pojavi neka nova zanimljiva grupa, jedino što neke prebrzo nestanu. Veliki je problem što se niko ne bavi bendovima, pre svega što se tiče organizovanih nastupa jer je to važnije nego da bacaju pare na spotove koje neće niko da vidi. Kada smo mi počinjali, u svakoj mesnoj zajednici u Beogradu je moglo da se svira, plus u školama, svi smo počinjali od malog i progrizli smo put donekle. Od novijih izvođača, volim Intruder i On Tour i mislim da je Ivana Smolović kalibar Florens Velš, samo što kod nas to još uvek niko nije prepoznao.

(Balkanrock.com, 30. jun 2015)

Neno Belan: Koncerti u Tvornici kulture bili su epski

Sa Nenom Belanom smo razgovarali o predstojećim izdanjima, tradicionalnim koncertima povodom Dana zaljubljenih, njegovim punk počecima i počecima jugoslovenskog rocka...

BR: Nedavno ste objavili singl „Jer je pjesma dio nas“. Na YouTubeu je moguće videti video uradak sa Vašim fotografijama iz detinjstva i iz raznih faza Vaše muzičke karijere. Ko je autor ovog zanimljivog „spota u iščekivanju službenog spota“?

Neno: Autor sam ja osobno i trebalo mi je jedno cijelo jutro da ga posložim. (smeh)

BR: Singlu „Jer je pjesma dio nas“ prethodili su singlovi „Daj mi, daj“ i „Anđela, anđele“. Hoće li se oni u dogledno vreme naći objedinjeni na studijskom albumu, ili ste se, kao veliki broj Vaših kolega, ipak okrenuli singlu kao dominantnom formatu?

Neno: Singl je meni dominantni format već više od 10 godina, mislim da sam jedan od prvih koji je počeo takvu praksu, a albumi, koje povremeno isto objavljujem, su ustvari kolekcija tih singlova. Tako će biti sa slijedećim nadolazećim albumom, te je odgovor na vaše pitanje – hoće.

BR: Prvi deo Vaše karijere bio je vezan za Spilt, a poslednjih petnaestak godina živite u Rijeci. Čini se da je tokom osamdesetih godina prošlog veka splitska rok scena bila okrenutija mejsntrim zvuku, a riječka artizmu, eksperimentisanju... U čemu je, po Vašem mišljenju, ležao uzrok te razlike u senzibilitetu?

Neno: Pa, možda u mentalitetu, odnosno mikrokulturi tih ljudi koji žive u tim gradovima. Rijeka je više industrijski i lučki grad, djelom s europskim, a djelom s mediteranskim mentalnim sklopom, dok je Split tipičan južnjački mediteranski grad.

BR: Široj publici je manje poznato da ste karijeru započeli u vreme novog talasa, nastupajući u grupi Narodno Blago, sa kojom ste pratili Marinka-Fon Biškića. Kako se danas sećate svojih pank početaka?

Neno: Pa, Marinko je bio panker, a mi njegov prateći bend jer nas je on zamolio za uslugu kako nije imao vlastiti bend. Inače, Narodno Blago je bio neovisan bend bez Marinka i njegovali smo rhythm & blues stil u maniru šezdesetih godina. U svakom slučaju, dobro smo se svi skupa zabavljali.

BR: Na početku karijere, Đavoli su izvodili obrade domaćih hitova iz šezdesetih godina, prvi album grupe, Ljubav i moda, dobio je ime po čuvenom filmu Ljubomira Radićevića, na EP-u Split Reggae Beat obradili ste „Beat na moru“ splitskih Delfina... Otkud takva fascinacija tim periodom u istoriji domaće popularne muzike? Kako Vam iz današnje perspektive izgleda to „doba nevinosti“ jugoslovenskog rocka?

Neno: Ja sam u životu najviše fasciniran Beatlesima, koji su najviše na mene utjecali. Naravno da sam se, logično, onda i zanimao što se događalo i na ovim prostorima u istom tom periodu djelovanja Beatlesa, pa sam to istraživao i zaljubio se u tu muziku. Naročito kad sam shvatio da boja mog vokala savršeno odgovara tom maniru, a i odlično sam se snašao kao kompozitor takvih pjesama.

BR: Godine 1987. Đavoli su u Novom Sadu snimili materijal za živi album, koji nikada nije objavljen jer ste, kako ste onda rekli, bili nezadovoljni kvalitetom snimaka. Postoji li šanse da nešto od tog materijala ikada ugleda svetlost dana?

Neno: To je bilo, čini mi se, 1987. ili 1988. u studiju M. Te snimke imam u svom vlasništvu te mi i danas zvuče kao izvrstan autentični dokumentarni soundtrack. Imam ih u planu objaviti u dogovoru s izdavačem i to baš ove godine na jubilarnu tridesetu godišnjicu od objave prvog službenog singla Đavola.

BR: Da li su danas, petnaestak godina nakon što je druga inkarnacija Đavola prestala sa radom, Đavoli i definitivno završena priča?

Neno: Definitivno jesu, jer imam svoj vjerni bend Fiumens, s kojima radim već 18 godina. Izvrsno funkcioniramo, a tim koji pobjeđuje se ne mijenja.

BR: Iduće godine Ljubav i moda puni trideset godina. Da li će, u okviru obeležavanja jubileja, album doživeti reizdanje, kao Ostani uz mene pre sedam godina?

Neno: To najviše ovisi o izdavaču, ja se toplo nadam da će to biti realizirano.

BR: Kako Vam se dopala obrada pesme „Nebo vraća osmjehe“ koju je grupa Eva Braun objavila na njihovom živom albumu Unplugged?

Neno: Nažalost, još nisam imao prilike čuti tu obradu, poslušat ću svakako. (smeh)

BR: Pored toga što ste producirali albume Daleke Obale i Perpera, početkom dvehiljaditih ste učestvovali u produciranju albuma Nelogični sastava nešto tvrđeg usmerenja Unlogic Skill. Kako je došlo do ove pomalo neobične saradnje?

Neno: U vlasništvu sam studija koji je u to doba komercijalno radio, pa se u njemu sve i svašta snimalo, bez obzira na žanr. Tako su me momci iz tog benda zamolili za snimanje i ja sam pristao. Inače, u studiju je snimano još na desetine drugih projekata. pa i Let 3, na primer.

BR: Ove godine ste, kao tradicionalne nastupe povodom Dana zaljubljenih, održali dva poluakustična koncerta u Tvornici kulture. Kakav je Vaš utisak nakon tih koncerata?

Neno: Mogu slobodno reći da su bili epski, jedni od najboljih u karijeri. Svaki je trajao po tri i po sata, pola svakog koncerta je bilo svirano u akustičnoj varijanti, a druga polovica u električnoj. Imali smo i goste, grupu De Tour i Juricu Pađena. Bile su to dvije večeri za pamćenje.

BR: Hoće li izvođenje Vaših pesama u ovoj „poluakustičnoj“ varijanti biti povod za neko predstojeće živo izdanje?

Neno: Ispravnije je reći u „akustičnoj“. Hoće, naravno. Snimke imamo i samo se čeka da uhvatim vremena i da to smiksam u studiju.

(Balkanrock.com, 24. februar 2015)

Roman Goršek (Plejboj): „Album je u današnje vreme predugačak za slušanje“

Sa Romanom Goršekom, bas gitaristom Plejboja, razgovarali smo o predstojećem nastupu grupe na festivalu Vračar Rocks, njegovom prvom bendu, druženju sa članovima Partibrejkersa, nesuđenom nastupu Plejboja na koncertu Rolling Stonesa...

BR: Plejboj je nedavno objavio singl „Nije lako“, treći od ponovnog okupljanja benda. Da li se grupa i definitivno okrenula singlu kao novom dominantnom formatu, ili će se pesme, u dogledno vreme, ipak naći na studijskom albumu?

Roman: Za sada nam ovaj tempo odgovara, jer možemo i mi, a i publika da posvetimo dovoljno vremena svakoj novoj pesmi. Album je u današnje vreme predugačak za slušanje, ali sigurno da razmišljamo o izdanju, možda i vinilu.

BR: U spotu za „Nije lako“ pojavljuje se naša poznata manekenka Anđelija Vujović. Kako je došlo do saradnje sa njom?

Roman: Pa, Plejboji su oduvek bili okruženi zgodnim devojkama. (smeh) Pošto su se u našim spotovima od početka pojavljivale neke od najharizmatičnijih i najlepših devojaka Beograda, odlučili smo da i ovog puta održimo tu tradiciju. Nismo odoleli Anđelijinom izgledu i energiji, a uspešan rezultat te saradnje mogu svi da vide u spotu „Nije lako“, koji je snimio Ivan Šijak. Inače, Anđelija je izuzetna devojka i sluša isključivo rock 'n' roll, hvala joj što nam je ulepšala spot.

BR: Pre dve godine si, u razgovoru za naš portal, otkrio da prva tri albuma Partibrejkersa ulaze u red tvojih omiljenih albuma i da većinu pesama sa tih ploča znaš da odsviraš na gitari. Mnogima je malo poznato da je za ime vašeg prvog albuma, Sviraj dečko, zaslužan upravo Cane. U kolikoj meri je on bio „dobri duh“ benda na početku vaše karijere?

Roman: Neka naša ekipa je tada, ’87-’88, otkrila Partibrejkerse, i često smo bili jedina publika na njihovim prvim koncertima. Tog leta smo se i upoznali na trajektu za Lastovo, ostalo je sve istorija i dugogodišnje iskreno prijateljstvo. Kad smo 1992. napravili bend, Cane je pitao kako će da nam se zove bend, i prokomentarisao naziv Plejboj sa „Sviraj, dečko“. Tako je i prvi album dobio ime.

BR: Grupa Plejboj je svojevremeno, u vreme kada se od rock benda očekivala angažovanost, verovatno najviše zbog poetike i estetike, optužena za eskapizam. Kako danas gledaš na te tvrdnje?

Roman: Moram da priznam da smo mi često svesno i namerno pravili takve, kako kažeš, „eskapističke“ poteze. U trenutku besmisla devedesetih, ratova, politike koja se sve više mešala u život, želeli smo da pevamo o ljubavi, o nečemu lepom što smo doživeli, i da stvaramo muziku koja šalje pozitivne i lepe vibracije. Međutim, samo veza sa politikom je davala mogućnost za razvoj karijere i mi nismo hteli da pristanemo na to. Zaobišle su nas te turneje na kojima se promovisala neka politička priča, koja je, ispostavilo se, bila prevara.

BR: Plejboj je trebalo da 2006. godine nastupi kao predgrupa na beogradskom koncertu Rolling Stonesa, koji je na kraju otkazan. Da li žališ za činjenicom da niste svirali kao predgrupa Stonesima na koncertu koji su u Beogradu održali naredne, 2007. godine?

Roman: Pa, na žalost, to obično određuje organizator koncerta, a u ovom slučaju je to bio neko ko je imao svoju viziju. Stonesi su nam sigurno jedan od omiljenih bendova i bila bi nam čast, sigurno bismo dobro zvučali na tako velikoj bini. Drago mi je što je ipak, pored drugih, i Električni Orgazam svirao, jer oni to jedini realno i zaslužuju.

BR: Sarađivao si sa brojnim pop izvođačima – Mari Mari, Sašom Vasićem, Aleksandrom Radović i drugima – na njihovim studijskim izdanjima. Kakva iskustva nosiš iz rada u jednom drugačijem, pop miljeu?

Roman: Ja se godinama bavim muzičkom produkcijom i aranžiranjem, i uglavnom sam bio angažovan kao producent i aranžer ili sam miksao pesme. U suštini je to posao u studiju i tu nema mnogo kontakta sa ljudima. Međutim, to mi je dalo mogućnost da radim u najboljim muzičkim studijima, da poštujem rokove, vreme, tu nema miksanja danima i mesecima, sve je profi i imaš odgovornost. To je nemerljivo iskustvo, jer sad vrlo jednostavno dolazim do rešenja i bržim savetom mogu da rešim neke nedoumice u studiju ili prilikom snimanja, pomažem muzičarima i bendovima da ne gube vreme na gluposti. Što se tiče muzickog stila, to su uglavnom bile pesme koje komponovala Aleksandra Kovač, sa kojom sam suvlasnik u RAprodukciji, tako da je to bio isključivo soul, pop rock, country, funk, u suštini neka muzika koju poznajem i koja mi je na neki način bliska.

BR: Hoće li album Euforija Igorovog i tvog prvog benda ikada doživeti reizdanje na CD-u ili u digitalnoj formi?

Roman: Upravo prebacujem snimke sa originalne kasete, i postaviću sve za početak na YouTube. Iznenađen sam koliko me ljudi pita za Euforiju, iako je to bilo davne 1990, ali me i raduje što taj bend dobija neki svoj kultni status.

BR: Kakav repertoar i šta sve spremate publici u Božidarcu?

Roman: Pre svega nam je drago da sviramo na Vračar Rocksu, jer smo svi tu iz kraja i često dođemo na piće i čujemo za neke nove i odlične mlade bendove koji sviraju najrazličitije muzičke stilove. Inače, Plejboj je sa prvim probama krenuo u jednom podrumu u Sinđelićevoj ulici davne 1992. Hvala Jack Danielsu i Duletu Vračar Rocksu što su pomogli da se ovaj koncert dogodi, jer danas retko ko podrzava rock 'n' roll. Sviraćemo kombinaciju starih pesama sa oba albuma, ali i neke pesme koje nismo do sad nikada izvodili. Gosti će nam biti sjajan mladi bend Sinestezija, koji su inače bend koji je prvi imao nastup na prvom Vračar Rocks festivalu, koji je održan pre tri godine.

(Balkanrock.com, 24. decembar 2014)

Sejo Sexon (Zabranjeno Pušenje): Jugoslavija je finansirala svoje disidente

Zabranjeno Pušenje slavi 30 godina od diskografskog prvenca, Das Ist Walter, i promoviše svoje najnovije studijsko izdanje, Radovi na cesti. Sa Sejom Sexonom, prvim čovekom Zabranjenog Pušenja, razgovarali smo o Radovima na cesti, Walteru, autobiografiji Neleta Karajlića, Malkolmu Muharemu, Indexima, Bijelom Dugmetu i Hladnom Pivu, Sarajevskom atentatu i omladinskoj kulturi u Jugoslaviji.

BR: Trenutno promovišete album Radovi na cesti, da li su „radovi“ sa omota albuma jedini radovi koji se obavljaju na našim cestama?

Sejo: (smeh) Pa, evo, radili smo kroz cijelo proljeće jednu predstavu, koja je igrana u Tuzli, zove se Big Sister, i to je po tekstu Milane Vlaović, i eto, to je bio zadnji rad koji smo uradili prije ljeta. Onda smo se malo uhvatili koncerata, da se setimo pradedovske vere i kako rokenrol izgleda na cesti. (smeh)

BR: Pesme „Sve u tvoje ime“ i „Neprijatelj“ sa Radova na cesti nose specifičnu atmosferu. Da li one upozoravaju na opasnost od ponavljanja istorije?

Sejo: Pa vidi, muzika nije tu da promijeni svijet, muzika je tu da spasi život, (smeh) otprilike tako je ja vidim. Može u nekim trenucima, šta ja znam, nešto učiniti čisto da se čovjek bolje oseća, da može sebi reći da je barem rekao nešto, da nije nijemo stajao. Ne očekujem od tih pjesama, niti od bilo kojeg umjetničkog rada da nešto bitno i konkretno promijeni, ali, kažem, čovjek se jednostavno bolje osjeća kada malo komunicira sa svijetom.

BR: Melodija pesme „Boško i Admira“ malo podeća na melodiju iz tradicionalne irske pesme „Whiskey in the Jar“. Da li je to puka slučajnost, ili je možda neka vrsta citata ili omaža?

Sejo: Pa to je baš puka slučajnost, našla su se dva tona stvarno slična, ali, generalno, pjesma je posebna.

BR: Postoji li neka pesma iz repertoara Pušenja koju izvodite da ti nije „legla“ muzički? Da li je i koliko teško biti vokalni interpretator pesama koje su postale poznate u interpretaciji drugog pevača?

Sejo: Pa slušaj, uvijek je lakše izvoditi pjesme koje si sam komponovao nego u kojima je neko drugi učestvovao, jer onaj koji piše ne vodi računa o tome koliko će to biti lako i teško da neko pjeva, on pokušava da napravi najbolje i najljepše što može. Recimo, pjesma „Kada Sena pleše“, koju je napisao naš gitarista, je meni bila dosta teška, to ovako je više pjesma za Tifu, (smeh) ili za nekog možda narodnjaka, sa onim visokim C3, ili za one što razbijaju kristalne čaše i lustere svojim glasom. Ali dobro, imala je neki svoj šmek i nije ispala loše.

BR: Mile Kekin je, gostujući nedavno na slavljeničkom nastupu Zabranjenog Pušenja u „Skenderiji“, izjavio da su Zabranjeno Pušenje predstavljali jedan od najvećih uzora Hladnom Pivu. Imaju li komunikativne, duhovite protestne pesme Zabranjenog Pušenja svoje naslednike u pesmama Hladnog Piva?

Sejo: Pa znaš šta, najveći kompliment za nečiji rad zapravo nisu te neke nagrade, Davorini, Porini, nego, zapravo, koliko osjetiš sebe u radu nekog drugog. To je lijepa stvar, šta ja znam...  Kad sam bio na probi Hladnog Piva tamo neke davne '97-8. godine, kada još nisu imali puno repertoara, onda bi ostatak pjesama za koncerte bile u stvari pjesme Pušenja, tako da su to svirali na bis, što je meni bilo simpatično. Tu sam baš vidio na zidu zakucan papir sa spiskom pjesama sa njihovog koncerta, i vidim „Lutka sa naslovne strane“. Puno godina posle kad je Hladno Pivo, na sreću, postalo slavan bend, jer, znaš, bilo bi užasno da te klinci citiraju a da posle propadnu u tome. (smeh) Tako da smo se sjetili te situacije i, eto, zvali smo njega da otpjeva sa nama tu pjesmu ponovo na onakav način kako su je oni pjevali u stvari, oni su to, onako, malo brže izvodili. I eto, to je uvod u jedan veliki DVD koji treba da se pojavi na jesen, u stvari, već je gotov, sa koncertom iz Skenderije, i izaći će verovatno 2015. živi album zajedno sa DVD-em sa tog koncerta. Eto, to je u stvari neka bilješka sa te naše proslave 30 godina, koju smo odsvirali u neka tri-četiri grada, ali sarajevski smo koncert snimili i tonski i video, pa, eto, imaćete priliku to vidjeti.

BR: Ti si diplomirao istoriju sa temom „Crk’o maršal – sukob omladinske supkulture i jugoslavenske službene politike“. S druge strane, junaci vaših pesama poput „Yugo 45“ i „Nema više“ sa setom govore o Jugoslaviji. Između kritike i nostalgije, šta je za tebe lično iz današnje perspektive predstavljaju Jugoslavija i ideje na kojima je počivala?

Sejo: Jugoslavija je, u svakom slučaju, bila jedna prilično šizofrena pojava. U njoj si imao jedinu situaciju možda u tom nekom istočnom bloku Evrope gdje je u stvari država finansirala disidente – konkretno, finansirala je rokenrol. Danas se često tvoja generacija pita „Kako je onda rokenrol bio onakav, u čemu je tajna, kako je bilo onoliko bendova, kako je bilo onolike dobre muzike?“. Odgovor je vrlo jednostavan: država je davala ogromna sredstva za omladinske klubove, za rock klubove, za rock festivale, pa čak i za putovanja tih bendova između gradova. Da ne govorim o omladinskoj štampi, u kojoj je bilo možda i dvadesetak izdanja, od Mladine, do Naših dana, Slobodne Bosne, Studenta, Studentskog lista... Tako da je, u stvari, postojala jedna ogromna infrastruktura sa ogromnim sredstvima koja su uložena, i, jednostavno, ta se stvar razvijala u njedrima države, protiv koje su većina tih bendova pjevali, pljuvali, agitovali... (smeh) Tako da je meni uvijek bilo smiješno što su i naši režiseri koji su vani stekli veliku slavu kao disidenti i kao veliki protivnici sistema u stvari bili finansirani od tog samog sistema.

BR: Izjavio si da veruješ da će obeležavanje sto godina Sarajevskog atentata „biti pravi spektakl u rangu otvaranje Olimpijade“, te da je nužno „postaviti se prema tome na pravi način“. Da li je obeležavanje stogodišnjice ovog događaja ispunilo tvoja očekivanja i kako se, po tvom mišljenju kao mišljenju istoričara, treba postaviti prema događajima od pre sto godina?

Sejo: Pa eto, znaš, za neke ljude koji baš ne prate istoriografiju, da ne kažem: nisu profesionalci u tom poslu, to je najlakše objasniti preko neke, hajde da kažem, recentne situacije, a to je dolazak UNPROFOR-a i visokog predstavnika Bosne i Hercegovine, a to doba se nije puno razlikovalo od današnjeg. Znači, postojao je međunarodni faktor koji je bio potreban da održi, koliko-toliko neke uslove za normalan život i da spriječi sukobe. Jer posle niza nekih pobuna u Bosni, desio se taj mandat, barem tamo do negdje 1908, Austorugarska je imala mandat de facto da da upravlja Bosnom. Ona je još uvek bila zvanično dio Otomanskog carstva, ali taj dio je kontrolirao „UNPROFOR“, isto kao što je bilo u ratu. (smeh) Tako da je u stvari sa aneksijom Bosne i Hercegovine taj momenat nestao, u stvari, nije se pravno nikada riješio status Bosne i Hercegovine posle 1908, zbog čega je i došlo do pojave otpora, preko Mlade Bosne, i do ubistva Ferdinanda. Sad ostaje jedna vrlo neriješena situacija i međunarodno pitanje, šta se zapravo desilo: da li je ubijen predstavnik „UNPROFOR-a“ ili je ubijen predstavnik okupatora? Prije toga je Austrija izvršila taj anschluss i u stvari jedna neriješena međunarodna situacija dovela je da mi imamo jednu neriješenu situaciju u svojim glavama na lokalnom nivou. Tako da, oba dva tumačenja od tog događaja su legitimna, i mislim da je bilo potrebno ljudima objasniti, u stvari, koja je podloga bila i jednog i drugog, da bi ljudi razumeli taj događaj. Kod nas, naravno, on je ispolotiziran, naravno, upravo u svijetlu nedavnih događaja, i taj događaj je dobio nekakva dva tumačenja koja su prilično nepomirljiva. U stvari, neko zrnce istine ima i u jednom u drugom.

BR: Da se vratimo muzici. Peca Popović je jednom prilikom izjavio da sarajevski bendovi ni na vrhuncu svoje popularnosti u svom rodnom gradu nisu mogli biti veći od Indexa. Ima li istine u toj tvrdnji, da li je sarajevskim bednovima zaista bilo toliko teško da budu, što se kaže, proroci u svom selu?

Sejo: Vidi, kaže sarajevska poslovica: „Sve biva i prolazi, samo su Indexi vječni“. Zašto Indexi? Pa Indexi su upravo imali taj otklon prema uspjehu, i zauvijek su zadržali neku aureolu poštenih umjetnika, eskperimentatora, ljudi koji su živjeli za muziku. Pogotovo Pimpek, onaj koji je bio, hajde da kažem, njihov fokus i njihov, kako se to kaže stručno, spiritus movens. Ali, s druge strane, Dugme je bilo, u svakom slučaju, po nekim, hajde da kažem, statistikama veći bend, sa više publike, sa većim tiražima, u krajnjoj liniji sa više jahta, manekenki, zlatnih satova, „Jaguara“ koje su vozali po Sarajevu... Međutim, Dugme je uvijek imalo taj odnos da moraju biti najveći, a ne najbolji. Tako da mi u Sarajevu imamo najveći bend koji je Dugme, i imamo najbolji bend, koji su Indexi. (smeh) I s te strane uvijek su u prednosti oni koji su imali takav stav kao što su ga imali Indexi, i nekako na duže staze sve više raste njihov značaj, pogotovu što oni nikad nisu krali pjesme, za razliku od Dugmeta i njihovih naslednika, kojih i danas imamo more na ovoj sceni. U stvari, ono što je bilo nešto što ja kod Dugmeta, u stvari kod Bregovića vidim, što mu najviše zamjeram to je što je, u stvari, otvorio tu Pandorinu kutiju plagijata, iz čega se pojavila do danas jedna hrpa takvih izvođača koji žele cijeli život biti na vrhu tih ljestvica, koji žele cijeli život biti najveći, ne zanima ih baš to da budu najbolji, kao što, recimo, to zanima jednog Rundeka ili Dubiozu. Tako da, eto, to su neka dva pravca kojima danas estrada ide, jedan je pravac Indexa, drugi je pravac Bijelog Dugmeta.

BR: Od svih rock centara u bivšoj Jugoslaviji, samo je Sarajevo uspelo da izrodi dva potpuno autentična muzičko-estetska pokreta – New Primitives i New Partisans. Kako to tumačiš?

Sejo: Pa dobro, ja ne bih ipak rekao da su to dva… Ono, New Partisans je bio jedan instant, u stvari, pokušaj da se na pokretu zaradi, i to je bio projekat Malkolma Muharema, koji je kasnije promijenio mnogo dresova, od New Primitivesa, preko New Partisansa, do Belih orlova. On je stvarno čovek vrlo širokih političkih zanimanja, tako da kažem. (smeh) Tako da je i ovo bila jedna od njegovih faza, jer je pravilno uočio, recimo, kao Malcolm McLaren, koji je bio Engleskoj iza jednog pokreta koji se zvao punk, on je shvatio da taj New Partisans može biti njegova zlatna koka, jer je pravilno uočio da rodonačelnici vrlo često znaju lijepo da zarade na tom pokretu. Tako da, eto, to je sve trajalo možda neka dva-tri mjeseca kao promocija albuma.

BR: Ove godine Das Ist Walter puni 30 godina. Da li planirate na neki način da obeležite i taj jubilej, i kakav je vaš poged na ovo izdanje tri decenije nakon objavljivanja.

Sejo: Pa, to će završiti sa tim izdanjem, mi ćemo se u sljedećem periodu baviti više novim albumom, što se tiče ovog jubileja, za nas je ta priča završena ovim koncertima koje smo radili prošle godine, izaći će taj DVD i to će biti to, a sad ćemo se malo ovom novom malom djetetu, koje ima tek godinu dana i još mu nisu izrasli zubi, sad ćemo se malo s njim pozabaviti.

BR: Album Dok čekaš sabah sa šejtanom ste snimali u Zagrebu zajedno u studiju sa Haustorom, koji su tad snimali Bolero, i EKV-om, koji su snimali S' vetrom uz lice. Kakva sećanja nosiš sa snimanja, postoji li neka zanimljiva anegdota vezana za taj period koju bi podelio sa čitaocima?

Sejo: Pa, jedina zanimljiva anegdota je što je Zena, legendarni Fu-do, koji je tada bio naš perkusionista, zguzio vlasniku studija ženu, i onda je cijeli projekat došao u pitanje, čovjek je htio da nas izbaci iz studija, i onda se našlo kompromisno rešenje, da izbacimo samo njega. (smeh) Ako si primjetio da je vrlo malo udaraljki na tom LP-u. (smeh)

BR: Na internetu kruže demo snimci grupe iz 1981. uključujući i snimak neobjavljene hit pesme „Penzioneri idu na more zimi“. Da li postoji šansa da ovi snimci dođu do nekog zvaničnog izdanja?

Sejo: „Penzioneri“ su izašli na albumu Agent tajne sile i to u skoro integralnoj verziji, skoro isti aranžman, samo fali Neletov vokal sa te prve verzije. A ovo drugo nismo nikada snimili, imaju ti snimci, mislim da je to dovoljno da ljudi slušaju. (smeh) Oni su dosta dobri, onako, naivni, ali imaju neku svoju čar.

BR: A ima li nekih snimaka iz osamdesetih koji su snimani u studiju, a nisu završili na albumima?

Sejo: Da, da, ima. Pa „Zenica blues“ je jedna takva pjesma, u stvari. „Zenica blues“ je bila pjesma koju smo mi onako snimili u nekim pauzama snimanja, nismo je čak htjeli ni izdati, jer nam je, onako, bila mimo neke naše estetike. Mi smo je obično svirali kao bis na tim klupskim koncertima, po tim šupama i rupama gdje smo svirali prve tri godine naše karijere, tako da nismo je nešto ozbiljno shvatali dok nisu ljudi iz tadašnjeg Jugotona rekli: „Momci, ako vi nećete staviti tu pjesmu na ploču, mi vam nećemo izdati ploču“. (smeh) Tako da smo imali ponudu koju ne možemo…

BR: Album Ja nisam odavle si jednom okarakterisao kao „dragocen s te strane jer nam govori iz pozicije nekog čovjeka koji je imao jedan sasvim drugi put i jednu sasvim drugačiju percepciju svega toga“. Da li bi pristao da se album Fildžan viška ili Agent tajne sile objavi kao dupli kompilacijski album zajedno sa albumom Ja nisam odavle Karajlićeve verzije Zabranjenog Pušenja?

Sejo: Pa šta ja znam, mislim da su to dosta nespojive stvari, ne iz razloga… Vrlo je sličan tom stilu, i Nele nije mogao daleko od onoga što je radio prije, ali mislim da, jednostavno, cijela ideologija, naročito način promišljanja te situacije je dosta različit. Ne možeš napravit' kompilaciju od Mein Kampf i Churchillovih memoara. Oni su dragocijen pogled na svijet i sa jedne i sa druge strane, ali ih ipak ne možeš ulivati u iste korpe.

BR: Kad smo već kod Neleta, nedavno se pojavila njegova autobiografska knjiga Fajront u Sarajevu. Jesi li imao prilike da je pročitaš, planiraš li? Imaš li ti nameru da napišeš svoju autobiografiju?

Sejo: Pa, nemam, zasada, moja biografija su moje pjesme u stvari, tako da ja vjerujem da je neću nikad ni napisati. Jer, šta ja znam, kad podvučeš tu neku vremensku liniju unazad, svaka pjesma je neki dio mog života, neke moje stvarnosti, ne sve, kažem, ali, opet, dosta njih. Tako da, šta ja znam, ja sam, mislim, o sebi dosta ispričao preko pjesama. A što se tiče ovih memoara, ovo što sam pročitao po novinama mi je zaista dovoljno, mislim da nema potrebe da se dalje nešto udubljujem u to, tu ima stvarno za mene iznenađujućih i egzotičnih razmišljanja, (smeh) a pogotovu o tome da je najveću zvijezdu i najomiljenijeg čovjeka u Sarajevu sa hiljadama prijatelja neko htio ubiti i likvidirati, pogotovu što su svi njegovi prijatelji ostali u tom gradu manje-više, čak i njegovi roditelji i brat prvih skoro godinu dana rata, tako da, stvarno, kad ovako vidim takvo promišljanje tog trenutka stvarno mi je to smiješno, da ne kažem degutantno, ali, eto, memoari se više pišu zbog sebe nego zbog ljudi koji čitaju, i manje su važni ljudima koji čitaju nego onome koji piše. Ovi memoari su, ja mislim, više bili potrebni njemu da u novoj sredini na neki način opravda svoj dolazak i svoju egzistenciju nego što imaju veze sa stvarnim događajima.

BR: Ti si izjavio, doduše pre par godina, da bi sa Neletom voleo da uradiš nešto poput singla ili unpluggeda, „gdje bi se i umjetnički angažovali i izmijenjali i izmiješali svoje energije“. Nele je nedavno izjavio da bi povratak u Pušenje „mogao shvatiti samo kao neku vrstu proslave 30 godina mature“. Sad kad Nele ne nastupa sa No Smoking Orchestrom, postoji li šansa da napravite neku saradnju, pa makar i u funkciji gostovanja na nekom od vaših koncerata?

Sejo: Pa mislim da su ovi memoari, barem po ovim ljudima što su ih pročitali, njegova tačka na Sarajevo. Ljudi, njegovi najbliži prijatelji koji su to pročitali su stvarno duboko koncernirani jednim vrlo, vrlo problematičnim razmišljanjem o nama, tako da mislim da su ovi memoari njegov konačni odlazak iz naših života.

Autori pitanja: Petar Kostić i Miloš Pavlović; intervju vodio: Savo Drakulić

(Balkanrock.com, 12. avgust 2014)

Radoman Kanjevac: „Svako ima pravo na sopstveno tumačenje“

U 2014. godini Galijin Korak do slobode, drugi album njihove album-trilogije, slavi četvrt veka od objavljivanja, a u godini koja je za nama taj jubilej je proslavio prvi album trilogije, Daleko je Sunce. Tim povodom, ali ne samo o tome, razgovarali smo sa pesnikom Radomanom Kanjevcem, zaslužnim za stihove najlepših pesama i najvećih hitova Galije.

Radoman Kanjevac je rođen 1960. godine. Od 1982. do 1985. bio je glavni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Od 1985. do 1989. je na talasima Radio Beograda uređivao emisije Prodor, Niko kao ja i To je samo rock 'n' roll. U maju 1989. postao je glavni urednik OK kanala, prve nezavisne televizijske kuće u Jugoslaviji. Sa grupom Galija sarađivao je na trilogiji koji čine albumi Daleko je sunce (1988), Korak do slobode (1989) i Istorija, ti i ja (1991), te na albumu Karavan (1994). Nakon prestanka saradnje sa grupom, objavio je osam knjiga poezije: Reči za pevanje (1995), Otvoreno pismo (1995), Kao ruka niz vrat kontrabasa (1999), Mislim da nemaš pojma s kim imaš posla, mala (2000), Tour du monde (2003), Putujem (2007), Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav (2009) i Kraj poezije (2010).

BR: Krenimo od samog početka: ko su ljudi čija Vas je muzika uvela u svet rokenrola, koje ploče, koje pesme su predstavljale Vaš prvi susret sa rokenrolom?

Radoman Kanjevac: Prvi ozbiljniji susret sa rokenrolom za celu moju generaciju bila je emisija Veče uz radio, koju je ponedeljkom uveče, sa odabranom ekipom saradnika, na Radio Beogradu vodio Nikola Karaklajić. Ta emisija je za moju generaciju predstavljala ono što je za malo starije od nas predstavljao Radio Luksemburg, koji se morao slušati krišom. Za razliku od njih mi smo imali priliku da slušamo javno i čujemo sve što je novo u Londonu, Liverpulu ili na domaćoj rokenrol sceni. Da bi čovek razumeo to vreme treba da zna da u našim prodavnicama nije bilo inostranih izdanja, postojala je samo jedna televizija, nije bilo interneta, bilo je teško doći do novih pesama i onaj ko je imao novu ploču Bitlsa ili Roling Stonsa bio je glavna faca u društvu. Ono što su Bitlsi i Roling Stonsi doneli u Evropi, to su Bijelo Dugme i Smak doneli u Jugoslaviju, ne samo novi muzički pravac nego i čitav jedan pokret, novi pogled na svet, modu, filozofiju života...

BR: Koji su izvođači i koje ploče obeležile Vaše mladićko doba? Pretpostavljam da je u pitanju pre svega novi talas?

Radoman Kanjevac: U pravu si. Nakon panka, koji u našim krajevima nije ostavio nekog dubokog traga, pojavio se novi talas, koji je bio muzika moje mladosti. To je muzika koju će moja generacija uvek najviše voleti i koja će najviše podsećati na nas. Ja sam najviše voleo Azru, Idole i Film, mada smo uživali slušajući i Šarla Akrobatu. Pesme „Niko kao ja“ ili „Ona se budi“ bile su neka vrsta naših generacijskih himni. 

BR: Rekli ste jednom prilikom kako niste podnosili simfo rok bendove poput Smaka i Timea, da li je i rana Galija ulazila u red tih bendova?

Radoman Kanjevac: Galiju sam prvi put gledao na velikom koncertu na stadionu JNA 1979. godine i tu se odmah videlo da je to ozbiljan bend, koji ostavlja utisak na publiku. Dve godine ranije oni su već bili pobedili na zaječarskoj Gitarijadi i nisu bili nepoznat bend. Za ono što su svirali ne bi se moglo reći da je simfo rok, iako je bilo nekih dugačkih pesama sa elementima tog pravca, koji je u drugoj polovini sedamdesetih bio moderan u svetu.  Za razliku od panka i novog talasa, u kome je sve bilo jednostavno i konkretno, simfo rok je, po mišljenju moje generacije, bio nešto nepotrebno komplikovano. Pesme novotalasnih bendova trajale su dva, tri minuta, a u simfo roku imate neke muzičke teme koje traju 15, 20 minuta. Te stvari je slušala generacija pre naše, koja je volela Cepeline, Pink Flojd, Tajm i Korni Grupu. Mi smo to sve negirali, kao što svaka generacija negira ukus prethodne, kao što će generacija posle moje slušati EKV – nešto sasvim različito od onoga što smo mi voleli.

BR: Šta mislite o tekstovima Galije pre Daleko je Sunce? Moje je mišljenje da je Predrag Milosavljević, uz svu besmislenost, koja je obeležila tekstove dobrog dela domaćih progresivnih grupa, napisao nekoliko zaista vrednih tekstova, poput tekstova za „Gospu“, „Burnu pijanu noć“, „Put“...

Radoman Kanjevac: Od tih ranih Galijinih pesama ja najviše volim „Put“, iako je ona možda najtipičniji primer tog muzičkog pravca o kome smo govorili. „Burna, pijana noć“ je jedna veoma emotivna, dirljiva pesma koju je Peca napisao u trenutku kad je ostao bez jednog prijatelja, a „Gospu“ mislim da nije pisao on. Ja volim sve te pesme, to su pesme zbog kojih sam zavoleo „Galiju“, balade koje predstavljaju temelj na kome se kasnije razvijao taj bend.

BR: Sa Galijom ste počeli da sarađujete nakon što ste se upoznali članove benda u Makarskoj i ponudili im da napišete neki tekst. Kako se rodila ideja o trilogiji?

Radoman Kanjevac: Ja nisam želeo da radim ni samo jednu pesmu, ni samo jedan album, mislio sam da su tri albuma, kao uostalom i tri knjige, prostor na kome neka celina može da ima svoj početak i kraj. Na prvom albumu ljudi vas tek upoznaju, na drugom počinju da vas shvataju ozbiljno i tek na trećem zapravo imate percepciju kakvu zaslužujete. Kad smo počeli da snimamo nekako nam se učinilo da će to na kraju biti zaokružena celina i tako se rodila ideja o trilogiji.

BR: Koliko ste, osim naravno stihovima, uticali na koncept albuma Daleko je Sunce, Korak do slobode i Istorija, ti i ja?

Radoman Kanjevac: Ja sam osoba koja ponekad pati od viška konceptualizma, to se ponekad vidi i u mojim knjigama, tako da sam, ne samo na tim albumima, nego i na albumu Karavan, dakle u čitavoj toj fazi njihove karijere, bio mnogo više od pisca stihova. Birao sam, zajedno sa Nešom, pesme za albume, studio, producente, dizajnere, fotografije za omote. Zajedno smo radili i raspored pesama za koncerte. U to vreme smo nas dvojica i stanovali zajedno, provodili smo puno vremena po kafanama, pa smo ionako mnogo stvari radili zajedno. Pritom, naravno, ne treba zaboraviti mnoge druge ljude koji su bili veoma važni za bend u tom periodu, kao što je kompozitor Bata Zlatković, čije pesme „Da li si spavala“, „Na tvojim usnama“ ili „Skadarska“ su donele jednu sasvim novu osećajnost i senzibilitet u taj bend, zatim Zoran Radosavljević Čupa, koji je bio motorna snaga tog benda u dobrom delu njihove karijere ili gitarista Žan Žak Roskam, koji je odlično svirao i plenio pažnju na svakom koraku.

BR: Neša je često govorio o tome kako pesme sa trilogije ne treba „čitati“ kao pesme ženi, već kao pesme zemlji. Da li ste u te pesme takvo značenje „ugradili“ kada ste ih pisali, ili su one kasnije poprimile takvo značenje?

Radoman Kanjevac: Naravno da sam tu dvosmislenost, kako ti kažeš, „ugradio“ dok sam pisao te pesme. Lepota pisanja poezije je u tome što neke pesme koje zvuče kao ljubavne mogu imati i neke druge asocijacije ili što neka angažovana pesma može zvučati kao ljubavna. Kad je poezija u pitanju svako ima pravo na sopstveno tumačenje, pa čak i na ono koje se autoru može učiniti neobičnim. Ja, međutim, smatram da postoje samo dobre i loše pesme, da je tema skoro nevažna ako pesma u sebi ima ono što ostavlja utisak na slušaoca ili čitaoca. Nekim pesmama vreme kasnije i samo donese neka nova tumačenja i asocijacije. Tako se dogodilo da su politički smisao dobili i neki stihovi koji, sami po sebi, nisu imali političke konotacije. Kad sam 1988. godine pisao „Da li si spavala, da li si sanjala kako se ruši Avala“, naravno da nisam znao da će neko samo par godina kasnije da sruši toranj na Avali, isto kao što sam, recimo, u pesmi „Trube“ 1990. godine napisao stih „Od oluje do oluje, šta je tu je,“, ne sanjajući da će se, pet godina kasnije, neka vojna akcija zvati Oluja. Pesnici se, na sreću ili nažalost, razlikuju od drugih ljudi upravo po tome što imaju neki predosećaj i senzibilitet koji je u stanju da anticipira događaje ili pojave. I kad nemate političke namere kontekst u kome se pesma nalazi može joj dati politički smisao.

BR: Neki su u Vašim stihovima sa trilogije videli nazovi-srpski nacionalizam u onom obliku u kome je on, kako reče Vlada Divljan, „predstavljao vrstu otpora građanskog društva zvaničnoj ideologiji“, drugi su opet smatrali da iz njih prosijava ideja jugoslovenstva. Pretpostavljam da ni jedni ni drugi nisu bili sasvim blizu istine?

Radoman Kanjevac: Mogao bih na ovo pitanje da odgovorim veoma opširno, ali je bolje da ono ostane bez odgovora, jer su mi pisci koji objašnjavaju  sopstvene pesme uvek izgledali kao ljudi koji rade neki uzaludan posao. Mislim da su te pesme, nakon 25 godina, u stanju da brane same sebe, da ne moram da ih branim ja.

BR: Otkud ideja da se pesme na albumu Daleko je Sunce nazovu po delima Dobrice Ćosića, Branka Ćopića, Iva Andrića, Laze Lazarevića...?

Radoman Kanjevac: Naslov „Daleko je Sunce“ bi dobro poslužio i danas, kad se govori o Evropskoj uniji. Ona je u ovom trenutku u isto vreme i blizu i daleko kao što je nekad bio komunizam ili „rešenje srpskog nacionalnog pitanja“. Što se tiče naslova pesama, činilo mi se da i na taj način treba pokazati da su te pesme deo naše ukupne kulture, nastavak onoga što su nekada pisali naši najumniji ljudi, samo u drugoj formi. Upravo je objavljena Antologija srpske poezije od 1847. do 2000. godine autora Nenada Grujičića, u koju su uvrštene i neke od najboljih pesama srpskog rokenrola. Ta antologija, na neki način, potvrđuje opravdanost tih naslova.

BR: Da li je tačno da je „Nebo nad Makarskom“ dobilo ime po filmu Vima Vendersa Nebo nad Berlinom? Neki od stihova pesme – „Kao kad odem s tobom na svoj grob / Kao ruke anđela / Borim se protiv svoje prirode / I želje da te zagrlim“ – pomalo podsećaju na film...

Radoman Kanjevac: To je pesma posvećena Leu, bratu supruge Žan Žaka Roskama, koji je nekoliko godina ranije nastradao u saobraćajnoj nesreći. Peca Milosavljević je pisao taj tekst, a ja sam samo dao naslov. Pošto je „Nebo nad Berlinom“ jedan od meni najdražih filmova, a svi smo, uključujući Lea (koji je živeo u Vrgorcu, rodnom mestu Tina Ujevića), bili vezani za Makarsku, bilo je nekako logično da pesma ima taj naslov. Ja volim „Nebo nad Berlinom“ ne samo zbog Vima Vendersa, nego i zbog Petera Handkea, koji je pisao dijaloge za taj film. Jedan od anđela u tom filmu zove se Peter, upravo po Peteru Handkeu.

BR: Stihovi pesme „Zebre i bizoni“ nisu bili odšampani na unutrašnjem omotu ploče Daleko je Sunce. Da li je možda bilo problema sa izdavačkom kućom, pokušaja da se odustane od stavljanja pesme na album?

Radoman Kanjevac: Kad smo odneli materijal u izdavačku kuću, tadašnji direktor PGP RTS Stanko Terzić, čovek sa kojim smo kasnije veoma dobro sarađivali, nije hteo da objavi album sa tom pesmom. Ja sam uzeo traku sa snimkom i otišao kod našeg uglednog kompozitora Zorana Hristića, koji je u to vreme bio glavni muzički urednik Radio Beograda. Hristić je preslušao pesmu i preda mnom okrenuo telefonom Terzića. „Zašto vi nećete da objavite ovu pesmu?“, pitao je Hristić. „Zato što vi sa radija, ako je objavimo, nećete hteti da je emitujete!“, odgovorio je Terzić. „Ko to kaže? Samo vi to objavite i mi ćemo to da emitujemo“. Tako je Terzić konačno pristao da se ta pesma nađe na albumu. Međutim, pošto je omot već bio otišao u štampu ploča je objavljena bez teksta te pesme na omotu. Naravno, ni ovi sa Radio Beograda, osim Minimaksa i još par angažovanih emisija, nisu se baš utrkivali da je emituju, ali svejedno, album je objavljen i pesma je konačno došla do publike.

BR: Galija je veliki mejnstrim bend, na njihove koncerte dolaze i ljudi koji, recimo, ne obraćaju previše pažnje na reči pesama. Meni lično strašno ide na živce kada ogroman deo publike na koncertima Galije od recimo „Truba“ čuje samo ono „Veseli se“ i kad „Trube“ doživljava kao jednu veoma veselu pesmu. Da li Vam je smetalo kada je publika ne pogrešno tumačila već, recimo, nije ni pokušavala da tumači Vaše stihove?

Radoman Kanjevac: Nije neophodno da čovek u jednoj pesmi prepozna baš ono što je autor želeo da kaže da bi u njoj mogao da uživa. Ako je neko zavoleo neku ženu uz taj veseli refren u inače veoma pesimističnoj pesmi, ja sam srećan i zadovoljan. Potrebna je velika veština da napišete pesmu koja će se dopasti i ljudima koji razumeju njen pravi smisao i onima koji slušaju samo pesmu na tom nekom prvom, osnovnom nivou. Tumačenje nije ni potrebno da bi čovek uživao u pesmi. Ljudi koji ne znaju engleski jezik slušaju većinu svetskih hitova, ne razumeju tekst, a ipak uživaju. 

BR: Govorili ste o tome da ste se sa Galijom razišli jer je u jednom trenutku rokenrol postao suviše uzan okvir za ono što ste želeli da kažete, jer ste bili sputani melodijama na koje ste pisali stihove. Da li je razlazu doprinelo još nešto, politička mimoiloženja možda?

Radoman Kanjevac: Ljudima je poznato da mi nismo uvek bili politički istomišljenici. Međutim, ja nikad nisam bio čovek koji je robovao sopstvenim političkim uverenjima, imam toliko prijatelja sa kojima ne delim baš sve političke stavove, tako da se moglo i sa tim razlikama nešto raditi. Ono što je mene nerviralo bila je povremena politička instrumentalizacija benda i mojih pesama, koje nisu pisane za tu svrhu. U suštini, ja sam bio malo umoran od svega toga, nisam video, osim novca, više nikakav motiv da to i dalje radim, a ja nisam čovek kome je novac najvažnija stvar u životu. To je i razlog što nisam prihvatao ponude da pišem za bilo koga drugog. Mislim da nije trebalo da sarađujemo ni na albumu Karavan, jer nismo u tom trenutku imali ozbiljnih stvaralačkih motiva za album, iako je na tom albumu bilo nekoliko mojih pesama koje su mi veoma drage, kao što su „Dodirni me“ ili „Mlada, lepa i pametna.“

BR: Govorili ste u više navrata da ste odbijali ponude drugih izvođača da pišete tekstove za njih jer niste videli dobar razlog da pristanete. Pa ipak, napravili ste jedan izuzetak – napisali ste tekst za Viktorijin veliki hit „Od Splita do Beograda“, koji je snimila zajedno sa pokojnim Dinom Dvornikom. Kako je došlo do ove saradnje?

Radoman Kanjevac: Tu sam napravio izuzetak jer mi se učinilo, te 1991. godine, da bi bilo lepo napisati jednu pesmu u kojoj će pevati jedna rok pevačica iz Srbije i pevač iz Hrvatske. Nisam imao iluzija da će ta pesma išta moći da promeni ili zaustavi, ali smisao života nekad je upravo u stvarima koje se čine uzaludnim i neostvarivim. Dino Dvornik je kasnije uvrstio tu pesmu i na jedan CD svojih najvećih hitova. Sad, kad njega više nema, čini mi se da ta pesma vredi više od mnogih drugih stvari koje sam napisao.

BR: Niste bili zadovoljni izborom pesama u zbirci Reči za pevanje, u kojoj su se našle pesme koje ste pisali za Galiju. Izjavili ste da ona „podseća na najgora vremena kada su, zarad jeftinih političkih ciljeva, iz knjiga vađene pojedine rečenice, a sa fotografija brisani nepodobni ljudi” i da su priređivač i izdavač (beogradski SKC) prevideli „da, kao što niko od nas ne može zaboraviti ono sto je poslednjih godina preživeo, tako niko iz naših sećanja ne može izbrisati ni pesme koje na to podsećaju“. Šta se tu zapravo dogodilo, kako se pojavila zbirka Reči za pevanje?

Radoman Kanjevac: U toj knjizi moje pesme su ilustrovane fotografijama Milinka Stefanovića, još jednog velikog umetnika sa kojim više ne delimo ovozemljaska iskustva. Uprkos tome, ja tu knjigu ne shvatam previše ozbiljno, jer kad odvojite te stihove od muzike i objavite ih u knjizi, to je kao kad objavite knjigu sastavljenu od kolumni i novinskih tekstova. To nisu pesme pisane za knjigu i na papiru mogu biti zanimljive samo kao dokument. Najradije se ne bih podsećao na taj slučaj, možda to i nije bila klasična cenzura, možda je neko slučajno izostavio neke pesme, uglavnom neko je, između pripreme i štampe, bez mog znanja uklonio neke pesme. Meni se to, naravno, nije dopalo. Žao mi je što se to dogodilo u SKC, čiji direktor Slavko Veselinović je bio veoma korektan tokom pripreme za štampu, uključujući i honorar od koga sam u to vreme mogao da platim svoju godišnju podstanarsku kiriju.

  

BR: Na albumu Igra za dvoje Dua Moderato našla se pesma „Mislim da ne znaš“, u kojoj je Branislav Lečić govorio stihove Vaše poeme „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“. Da li Vam se dopala njegova interpretacija?

Radoman Kanjevac: Kad sam 1978. godine, kao mladi student Beogradskog univerziteta, gledao mladog glumca Branislava Lečića u pozorišnoj predstavi Zbogom Judo nisam ni sanjao da je to čovek koji će jednog dana govoriti odlomak moje poeme o ženi koja se u tom trenutku još nije bila ni rodila. Život je pun prijatnih iznenađenja. To je jedna veoma dugačka pesma, koja ima 20 poglavlja, na tom CD-u snimljeno je samo 18. poglavlje. Dopada mi se njegova interpretacija. Kao jedan od naših najvećih glumaca, on čita tu pesmu i drugačije i bolje nego što čitam ja. Onaj koga zanima može da vidi na Jutjubu i jednu i drugu verziju.

BR: Jedan ste od najzastupljenijih pesnika u antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva, jedinstva & potomstva. Koliko Vam danas, kada sa rokenrolom imate malo dodirnih tačaka, prija ovo priznanje?

Radoman Kanjevac: A kome to ne bi prijalo? Mada sam u principu veoma rezervisan prema antologijama jer su one najčešće subjektivan odraz ukusa njihovih autora, mnogo više nego neka objektivna slika jedne epohe ili žanra. Ta knjiga je u prvom izdanju imala naslov Pesme bratstva i detinjstva, a u drugom izdanju je, vidim, izdavač dodao „i potomstva“, što bi trebalo da znači da rokenrol na Balkanu nema samo prošlost nego da ima i budućnost.

BR: Poznato je da Džonija Štulića smatrate našim najznačajnijim pesnikom XX veka. Ko su po Vama drugi veliki pesnici među domaćim rok autorima?

Radoman Kanjevac: Nisam rekao da je najznačajniji nego najuticajniji. Možda ima i značajnijih pesnika na Balkanu u dvadesetom veku, kao što su Vasko Popa, Nikita Stanesku ili Miodrag Pavlović, ali po uticaju na mlade ljude i mlade pesnike mislim da se malo ko može meriti sa njim. Ima, naravno, i drugih velikih rok pesnika. Pre svih Bora Đorđević, Darko Rundek, Srđan Saher, Bajaga, Zoran Predin...

BR: Rekli ste jednom prilikom da su najbolje pesme dvadesetog veka ne nalaze u knjigama već na gramofonskim pločama i da će uskoro i te pesme postati predmet izučavanja književnosti. Naši rok pesnici, i pored sporadičnh priznanja od nekih ozbiljnih književnih radnika, od najvećeg dela akademskih krugova i dalje ne dobijaju zasluženu pažnju. Ja sam se kao student književnosti prečesto sretao sa profesorima koji, kako ste vi rekli, „znaju sve o Rakitiću, a nisu čuli za Štulića i Stublića“. Kada će jugoslovenski rok pesnici zakoračiti na stranice istorija književnosti, u čitanke i na fakultete?

Radoman Kanjevac: Neki od najboljih naših profesora književnosti već predaju pesme rok pesnika na svojim katedrama. Rok muzika i poezija su neizostavni deo savremene umetnosti, ništa manje nego najozbiljniji savremeni pisci ili slikari. Istorija umetnosti se piše sama, nezavisno od istoričara. Potrebno je da prođe još vrlo malo vremena i da sve te stvari dođu na svoje mesto i da najozbiljniji teoretičari i istoričari umetnosti shvate kako su film i rokenrol najozbiljnija stvar koja se dogodila u umetnosti u dvadesetom veku. Što se tiče čitanki, ni one nisu više ono što su nekad bile. U najmodernijoj svetskoj biblioteci, u jednom američkom gradu, više nema nijedne knjige, sve je u elektronskom obliku. Tehnologija je već izbrisala tu nekadašnju razliku između knjige i kompakt diska. Kad je reč o tradiciji, pesme koje se pevaju starije su od klasične književnosti. Književnost je nastala tek kad su ljudi počeli da pišu. Prema tome, ne može se ono što je odsvirano i otpevano ni na koji način smatrani za nešto manje vredno i prolazno. Naprotiv, te su pesme večne i nadživeće mnoge takozvane ozbiljne autore.

BR: Rekli ste i da se oni koji su svoje pesme samo pisali ne mogu meriti po uticaju na konzumente sa onima koji su svoje pesme pevali. Ja sam mišljenja da su oni koji su svoje pesme samo pevali na neki način „vratili poeziju narodu“, budući da ju je modernistička umetnost od naroda prilično otuđila. Da li biste se složili sa tom konstatacijom?

Radoman Kanjevac: Svako vreme ima svoju umetnost. Ne bih rekao ništa loše o modernizmu, jer su prve kubističke slike ili romani toka sveti nailazili na istu osudu ili nerazumevanje nekih savremenika kao i Bitlsi ili neki drugi rokenrol autori čije pesme su već danas klasični rok standardi. Rokenrol je, po mom mišljenju, vratio poeziju narodu ne zbog pogleda na stvari nego zbog tehnologije koja je omogućila da se jedna pesma odštampa u milionima primeraka ili emituje na medijima za milione slušalaca. To je još bilo vreme kada vam je bio potreban izdavač. Danas, ako imate dobru pesmu, ne treba vam čak ni to, dovoljno je da je postavite na Jutjub i ona će doći do slušalaca.

BR: Veoma mi je zanimljiv način na koji Vi dovodite rokenrol u vezu sa komunizmom. Rekli ste jednom prilikom da su to po mnogo čemu bliske ideologije, da ih povezuje internacionalizam, kosmopolitizam, načelo ravnopravnosti. Mislim da smo tek sad, u doba tranzicije počeli da shvatamo koliko je zapravo rokerol bio bliži sa vremenom u kome su ga proglašavali nekakvom „pošasti“ sa zapada. Da li se slažete?

Radoman Kanjevac: Slažem se. Ne bih tu ništa posebno imao da dodam. U vreme socijalizma mi smo slušali rokenrol sa uverenjem da nam ta muzika sa zapada donosi jedan slobodniji pogled na svet, uprkos tome što je melodija u rokenrolu istovetna melodici engleskog jezika i što rokenrol možda samo na engleskom zvuči dovoljno dobro. U isto vreme, na zapadu je rokenrol doživljavan kao subverzivan pokret, ideološki veoma blizak vrednostima koje su negovane na istoku. Mislim da nije slučajno što zlatno doba komunizma, kasne šezdesete i rane sedamdesete godine, predstavlja u isto vreme i zlatno doba rokenrola. To je bilo vreme egzistencijalizma, ozbiljnih francuskih filozofa, hipi pokreta, studentskih protesta, kad levica nije bila važna samo na istoku nego i na zapadu.

BR: Ranije ste često govorili da je rokenrol stvar prošlosti, da se vreme rokenrola završilo sa dolaskom ere kompjutera... Da li i dalje tako mislite? Ja mogu da kažem da ogroman deo nas iz osamdeset i neke rokenrol danas iskreno voli, sluša i svira, i da verujem da se po broju kvalitetnih izvođača i albuma ovo doba i te kako može porediti sa godinama kada smo mi dolazili na svet...

Radoman Kanjevac: Ne znam. Moguće je. Voleo bih da je tako. Po mom mišljenju, ono što je suština rokenrola, ono što osetite kad uđete u salu i kad nekoliko ljudi, iz potpunog mraka počne jednu stvar u isto vreme, kad svako sa svojim instrumentom, verujući u jednu ideju, proizvodi zvuk od koga vam se pomera sve u organizmu, dakle ono što može da proizvede jedan dobar bend, ne može da proizvede nijedan kompjuter.

BR: Kakvu muziku slušate ovih dana?

Radoman Kanjevac: Slušam svašta, ali najviše kantautore. Trenutno slušam novi album „budućeg nobelovca“ Boba Dilana, ali volim i mnoge druge kantautore, naše akustičare iz sedamdesetih, prve albume sastava Suncokret i S Vremena Na Vreme, Jadranku Stojaković, Bucu i Srđana, Vladu i Bajku. Kad sam dobro raspoložen slušam Azru, a kad se mnogo iznerviram slušam Partibrejkerse.

(Balkanrock.com, 5. februar 2014)