25 godina grešnih zadovoljstava (5)

 

U poslednjem delu priče o glam metal albumima koji u godini koja je na izmaku slave dvadesetpeti rođendan, govorimo o najboljim glam izdanjima iz 1987. godine.

Dokken – Back For The Attack

Dokken su, zahvaljujući melodičnom vokalu Dona Dokkena i gitarskom umeću Georgea Lyncha, ali i moćnoj ritam sekciji, koju su od Tooth & Nail pa sve do Erase The Slate iz 1999. činili Jeff Pilson i Mick Brown (jedan od sastojaka formule uspeha Dokkena svakako je bila čvrsta postava) predstavljali jednu od najblistavijih pojava na američkoj hard rock sceni. Na albumu Back For The Attack Dokken su, kao i na njegovim prethodnicima, ponudili i žestoke heavy metal komade („Kiss Of Death“, „Mr. Scary“), i melodične pop metal himne zaraznih refrena („Prisoner“, „Night By Night“, „So Many Tears“, „Burning Like A Flame“ „Stop Fighting Love“) i emotivne, ali ne u potpunosti konvencionalne balade („Heaven Sent“, „Dream Warriors“), ne narušavajući heterogenošću kompaktnost. Don Dokkenov blagozvučan vokal, Lynchove bravure i Brownovi pršteći bubnjevi u nekima od najboljih komada u čitavoj karijeri benda – „Prisoner“, „Lost Behind The Walls“, „Cry Of The Gupsy“, „Stop Fighting Love“, i naročito „Heaven Sent“ i „Dream Warriors“ – čine Back For The Attack jednim od najboljih glam metal albuma izdatih u 1987.

Great White – Once Bitten…

Prava je šteta što će Great White zauvek ostati zapamćeni po obradi pesme Iana Huntera „Once Bitten, Twice Shy“ i po jednoj od najvećih koncertnih tragedija u istoriji rokenrola (20. februara 2003. godine, na koncertu benda u roudajlendskom klubu The Station, u požaru koji su izazvale pirotehničke naprave život je izgubilo više od stotinu ljudi, uključujući i gitaristu benda Ty Longleya). Jer ako neki glam metal bend, uz Cinderellu, može poneti titulu dostojnih naslednika Led Zeppelina i AC/DC-a, onda je to svakako Great White (koji su i eksplicitno, tribute albumom Great Zeppelin, otkrili kome najviše duguju). Sa žestokim, a ipak do finesa poliranim hard rock zvukom utemeljenom u bluesu, album Once Bitten... je, uz album koji mu je sledio, ...Twice Shy, svakako najbolje ostvarenje benda. Obeležene robertplantovskim vokalom Jacka Russella, AC/DC-evskim rifovima gitarskog tandema Mark Kendall – Michael Lardie, Kedallovim izvrsnim solažama i Lardievim klavijaturama umesno i ukusno upotrebljenim, sve pesme na ovom albumu – od koncertnih favorita „Lady Red Light“, „Gonna Getcha“, „All Over Now“, preko šoferske himne slobodi (mada kao album za slušanje tokom vožnje pre preporučujemo ...Twice Shy) „Fast Road“, nešto sporijih ali ništa manje žestokih „Mistreater“, „Never Change Heart“ i „On The Edge“, do emotivne balade „Save Your Love“ – prava su mala remek dela teškog rocka. No svakako najbolji komad na albumu je „Rock Me“, idealna kao soundtrack za vođenje ljubavi, bez bojazni da ćemo preterati možemo slobodno reći: jedna od najboljih hard rock pesama u istoriji ovog žanra.

Whitesnake – Whitesnake

Već sam omot albuma Whitesnake nagoveštavao je nešto pompezno i masivno, potpuno drugačije od Coverdaleovih ranijih boogie poskočica, pa čak i od blago glam orijentisanog Slide It In. Od rifa uvodnog, ledzeppelinskog metala „Still Of The Night“, preko glam metal himni „Bad Boys“, „Give Me All Your Love“ i „Children Of The Night“, nove, metalizirane verzije blues rocka „Crying In The Rain“, komada u duhu ranijih radova benda, „Straight To The Heart“ i „Don't Turn Away“, do ponovo snimljenog razarača „Here I Go Again“, sve teče nesmanjenom žestinom i energijom. Na albumu se našla i emotivna balada „Is This Love“ (koju su Coverdale i Sykes prvobitno napisali za Tinu Turner), a na britanskoj verziji albuma i „Looking For Love“, jedna od najlepših i najraskošnijih power balada onog vremena. Coverdale i John Sykes, obojica u to vreme u naponu snage, stvorili su metalnog monstruma koji prosto grize i drobi snagom Coverdaleovog glasa, Sykesovih rifova, žestokih udaraca Aunsleya Dunbara i teatralnih tonova Dona Aireya. Iako su Coverdaleovi pevački i artistički vrhunci („Sailing Ships“, „The Last Note Of Freedom“) sledili albumu iz 1987, Whitesnake je nesumnjivo njegov magnum opus.

Guns N' Roses – Appetite For Destruction

Naravno, zvuk prvenca  Guns N' Rosesa bio je drugačiji od svega što su u drugoj polovini osamdesetih radili ostali  losanđeleski hard rockeri, no jesu li Gunsi bili deo scene? – Svakako da jesu. U krajnjem slučaju, njihovi koreni su bili glamerski: Axl Rose i Izzy Stradlin bili su članovi Hollywood Rosea, a Tracii Guns, Ole Beich i Rob Gardner članovi L.A. Gunsa. Do juna 1985. Gunsa, Beicha i Gardnera zamenili su Slash, Duff McKagan i Steven Adler, nekadašnji članovi Road Crewa, i – ostalo je istorija. Appetite For Destruction, najprodavaniji debi album svih vremena, nabijen prljavštinom, bukom i besom kakve svet nije video još od Never Mind The Bollocks..., od dana objavljivanja do danas prisutan je na svim listama najvećih rock albuma svih vremena.

(Balkanrock.com, 27. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (4)

Da je glam metal krajem osamdesetih zapao u dekadenciju bilo je jasno vidljivo iz radova glam bendova drugog talasa, ali i iz radova pionira ovog žanra.

Bendovi prvog talasa, uz nekoliko časnih izuzetaka, već su od sredine osamdesetih, okruženi luksuzom i zarobljeni u carstvu poroka, zapali u krizu kreativnosti. Na oslabele i ispucale temelje uzalud je dolivana sveža krv. Već od 1987. mogao se nazreti kraj glam metal epohe

U četvrtom delu priče o glam metal albumima objavljenim u 1987. govorimo o radovima veterana žanra, pripadnika prvog talasa glam metal bendova.

Mötley Crüe – Girls, Girls, Girls

Članovi nesumnjivo najznačajnijeg glam metal benda teško da su se ikada mogli pohvaliti svojim muzičkim umećem (u tom pogledu Mötley Crüe su istinski naslednici Kissa), a u drugoj polovini osamdesetih ponestalo im je i onoga što je predstavljalo glavni kvalitet njihovih ranih radova – energije. Jasno, jedan od glavnih razloga bila je činjenica da već u vreme objavljivanja Theatre Of Pain Vince, Nikki, Tommy i Mick nisu više bili vucibatine sa ulica Grada anđela, već vlasnici kuća na Beverli Hilsu ogrezli u poroke koji prate slavu i bogatstvo – sedam meseci nakon što je Girls, Girls, Girls objavljen Nikki Sixx je umalo uzeo fatalnu dozu heroina. U novom okruženju Mötley Crüe su prekinuli mnoge veze sa svojim (heavy metal i klupskim) korenima, što se odrazilo i na zvuk albuma, kojim su se Mötley Crüe i definitivno okrenuli hard rocku. Daleko od toga da je Girls, Girls, Girls loš album – Crüe su na njemu uspeli da ponude sjajan blues rock komad „Bad Boy Boogie“, solidne glam metal himne „Girls, Girls, Girls“, „Dancing On Glass“ i „Sumthin' For Nuthin'“, zaimljivu minijaturu „Nona“ (posvećenu baki Nikkia Sixxa) i pristojnu obradu „Jailhouse Rocka“, da izvrsnom rokačinom „Wild Side“ pokažu da nisu zaboravili život na losanđeleskim ulicama i da tekstom balade „You're All I Need“ šokiraju javnost i parodiraju konvencionalne power balade. No Girls, Girls, Girls nema ni trunke one mladalačke energije i bezobrazluka koje su krasile Too Fast For Love i Shout At The Devil, ali ni one energije kojom je bio nabijen njihov naredni studijski album i njihovo najvrednije izdanje, snimljeno nakon teške borbe sa demonima alkohola i droge, Dr. Feelgood.

White Lion – Pride

Umnogome je neobjašnjivo kako je iz kuhinje gitarskog virtuoza Vita Bratte i sjajnog vokala Mikea Trampa izašao album ovako nepodnošljivo popast. Ovaj tandem je imao potencijala da, poput dvojaca Jack Rusell – Mark Kendall i Tom Keifer – Jeff LaBar, načini neke od najfinijih hard rock albuma druge polovine osamdesetih. Avaj, u trenutku najvećeg napona kreativne energije članovi White Liona odlučili su se da (umesto bluesom, poput gorepomenutih pevača i gitarista Great Whitea i Cinderellae) svoje radove oboje popom. U pesmama pop senzibilita, sa tekstovima banalnim čak i za žanr kome pripadaju, Brattine bravure zvuče nepotrebno i nefunkcionalno, a Trampov reski vokal plačljivo. Pride je doneo i jednu od najljigavijih power balada epohe: naivnu „When The Children Cry“, kojom su White Lion pokušali da postanu propovednici (razume se, nije bilo nemoguće – setimo se samo veličanstvene „Wind Of Change“ Scorpionsa – već samo malo verovatno da će jedan glam metal bend iznedriti himnu mira; White Lion su pokušali i – debelo omanuli). Sa samo par upečatljivih numera („Hungry“ i „Lady Of The Valley“), Pride ulazi u red najslabijih, a iz neobjašnjivih razloga i najhvaljenijih ostvarenja epohe.

Def Leppard – Hysteria

Rad na Hysterii bio je dug i mukotrpan. Nakon što je Mutt Lange odustao od produciranja, bend se obratio Jimu Steinmanu. Sasvim neočekivano, tvorac „vagnerijanskog rocka“ se odlučio za neposredniji pristup i siroviji zvuk, dok su članovi benda težili pompeznijem i ispeglanijem zvuku. (Steinman je izjavio da je prvi put posumnjao da saradnja sa britanskim pop metalcima neće biti laka kada je, našavši se sa članovima Def Lepparda u Irskoj, rekao: „Kako je lepo biti u domovini Džojsa i Šoa! Osećate li to u vazduhu, momci?“, na šta su mu članovi benda odgovorili: „Ne baš, nismo slušali puno irskih bendova“, a da mu je prekipelo kada je Joea Elliota, koji se vratio iz bioskopa, govoreći o filmu koji je upravo gledao kao o remek-delu, pitao „Šta si gledao, Joe?“, na šta mu je ovaj odgovorio: „Policijsku akademiju 3“.) Nakon što je Steinman odustao od saradnje sa bendom, Def Leppard su neuspešno pokušali da sami produciraju album. A onda je, u novogodišnjoj noći 1984. godine, Rick Allen doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio ruku. Uz divljenja vrednu podršku ostalih članova benda, Rick Allen se u narednih par godina izveštio u sviranju elektronskih bubnjeva, pa je bend rešio da, u saradnji sa Langeom, nastavi rad na albumu. Rad je prekidan u još par navrata – kada je i sam Lange doživeo saobraćajnu nesreću i kada je Elliot dobio zauške – da bi Hysteria konačno ugledala svetlost dana u avgustu 1987. godine. Mešavina hard rocka i popa Def Lepparda umnogome je drugačija od one White Liona – dok su White Lion težili komercijalizaciji zvuka uvođenjem pop harmonija, Def Leppard su težili stvaranju pravog pop proizvoda, sa pesmama ogromnog hitičnog potencijala. No i pored toga što je zvuk bio umekšan i umnogome sintetički (za šta su u ogromnoj meri zaslužni Allenovi elektronski bubnjevi), Def Leppard su uspeli da na Hysterii ponude nekoliko izvrsnih pop metal himni – „Women“, „Pour Some Sugar On Me“, „Armageddon It“, „Don't Shoot Shotgun“, „Excitable“ – te sjajnu power baladu „Love Bites“. Hysteria je odličan album, ako ga posmatrate iz prave perspektive – kao pop rock album sa hard rock elementima, umesto kao hard rock album sa pop elementima. Na snimanje takvog albuma su Def Leppard, nekadašnje perjanice novog talasa britanskog heavy metala, ali i glavne arhitekte glam metal zvuka, imali apsolutno pravo, ma šta o tome mislili zadrti ljubitelji njihovih ranih radova (koji su, uostalom, odisali i glam rock senzibilitetom). Članovima Def Lepparda treba odati priznanje – uspešno su spojili dva dijametralno  suprotna žanra, što su nakon njih mnogi pokušavali, ali je malo kome pošlo za rukom. Hysteria je nešto poput eksperimenta koji je uspešno obavljen, ali koji ne treba ponavljati jer posledice mogu biti (kao što često i jesu bile) katastrofalne.

(Balkanrock.com, 20. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (3)

Do 1987. godine glam metal je dobrano zagazio u dekadenciju, što je bilo više nego jasno uočljivo iz muzike novooformljenih sastava.

Glam bendovima druge generacije uglavnom je manjkalo talenta, energije, ideja, ali i ljubavi prema muzici koju su imali pioniri žanra (mada je časnih izuzetaka bilo dosta; među njima svakako najistaknutija mesta zauzimaju Tesla, Cinderella, Great White, Skid Row, Extreme, Badlands, Zodiac Mindwarp & The Love Reaction i, naravno, Guns N' Roses). Proslaviti se, zaraditi brdo novca i biti okružen lepim devojkama – o tome su maštali mladi bendovi koji su hrlili u Los Anđeles, nadajući se da će tamo doći do bogatstva i slave makar i po cenu kompromisa sa izdavačkim kućama, publikom i samima sobom. Jasno, to više nije bio rokenrol, i bendovi poput Dangerous Toysa i Love/Hate došli su na scenu previše kasno da bi išta mogli da spasu.

U trećem delu priče o glam metal albumima objavljenim 1987. godine govorimo o albumima-prvencima.

Kane Roberts – Kane Roberts

Brojni su razlozi iz kojih je Kane Roberts izuzetno zanimljiva pojava (ili je to u ono vreme bio). Poznat po svom mišićavom torzu i električnoj gitari u obliku mitraljeza, koji su i mogli delovati funkcionalno u sklopu burlesknih koncertnih predstava Alicea Coopera, Kane Roberts se na Cooperovim albumima Constrictor, Raise Your Fist And Yell i, naročito, Trash pokazao kao dobar gitarista, ali i autor, no treba imati u vidu da je Cooper bio taj koji je na snimanjima ovih albuma držao konce u svojim rukama. Kada je dobio igralište samo za sebe, Roberts kao da se uplašio, pa je rezultat bio album koji je mogao snimiti bilo koji drugorazredni glam metal bend. Šablonski fabrikovane pesme o odmetnicima („Outlaw“, „Out For Blood“) i fatalnim ženama („Rock Doll“, „Women On The Edge Of Love“, „If This Is Heaven“, „Too Much For Anyone To Touch“) još su i podnošljive u poređenju sa baladama „Triple X“ i „Tears If Fire“, od kojih biste, na osnovu početnih tonova, očekivali trunku pravih emocija, ali koje ipak govore o – seksualnim iskustvima (bez emocija razume se), Robertsovim tapovanjem u minijaturi „Gorilla“, te finalnom pesmom, „A Strong Arm Needs A Stronger Heart“, koja kao da je napisana za neki film sa Stevenom Seagalom ili Jean-Clode Vann Dammeom u glavnoj ulozi – uopšte, čitav album podseća na soundtrack za neki loš akcioni film; ako ste se ikada zapitali ko je pisao pesme koje se pojavljuju u takvim filmovima, evo vam odgovora: pisali su ih ljudi poput Kanea Robertsa. Ako je na albumu i bilo pesama koje u osnovi nešto valjaju („Full Pull“ recimo), upropašćene su nefunkcionalnom upotrebom klavijatura i Robertsovim paulstanleyevskim vokalom. Sudbina ovog albuma je, čini se, da bude zapamćen više po svom omotu no po sadržaju – Kane Roberts se kao jedan od likova u animiranom spotu za pesmu „Nothing's Gonna Stop Us“ The Darknessa pojavio upravo onako kako izgleda na omotu svog solo prvenca.

Faster Pussycat – Faster Pussycat

Faster Pussycat bili su najizrazitiji predstavnici grupe bendova (nemoguće je govoriti o pokretu) koji su više dugovali glam rocku i punku no heavy metalu, pa su valjda otuda od strane fanova često označavani kao „sleaze rock“. Ovaj termin (ma koliko bio diskutabilan) odlično priliči debi-albumu Faster Pussycata – sa pesmama prljavih rifova (prečišćenim od klavijatura, razume se), sa mjaukavim vokalima Taime Downea, sa izrazitim punkerskim senzibilitetom ali i glamerskom lascivnošću, prvenac Faster Pussycata odista odiše atmosferom slatkasto-lepljivom. Losanđeleske barabe su verno uhvatile duh i prenele slike tog novog Vavilona u vrcavom boogieu „Cathouse“, beastieboysovskoj „Babylon“ i bendovom najvećem hitu, „Bathroom Wall“, te u pesmama „Smash Alley“, „City Has No Heart“, „Ship Rolls In“ i „Bottle In Front Of Me“. Zaista, Faster Pussycat mogli bi biti proglašeni istinskim naslednicima Hanoi Rocksa, čak možda i New York Dollsa. No dok slušate njihov prvenac ne možete se oteti utisku da albumu nedostaje – iskrenosti, pri čemu ne mislimo samo na Downeovo upinjanje da zvuči više poput Stevea Tylera nego što je zaista zvučao. Faster Pussycat jesu prikazali mračne strane života u gradu koji je u drugoj polovini osamdesetih predstavljao Meku hard rocka, no čineći to odviše bezbrižno, slaveći ih preko uobičajene mere glorifikacije seksa, droge i rokenrola. Možda Faster Pussycat zaista nisu bili u stanju da izdignu glavu iznad površine mora dekadencije, reći će neki, no treba imati na umu da je prelepa blues balada „House Of Pain“ sa njihovog drugog albuma, Wake Me When It's Over, umnogome demantovala manifest njihovog prvenca, „No Room For Emotions“.

EZO – EZO

EZO praktično nije prvi album japanskih metalaca – pod imenom Flatbacker objavili su dva albuma u Japanu pre nego što su se odlučili za selidbu u sjedinjene države. Promenivši ime u EZO, koje je trebalo da asocira na Eizo, drevno ime za japansko ostrvo Hokaido, Japanci su pod producentskom palicom Gennea Simmonsa snimili jedan od najupečatljivijih glam metal albuma druge polovine osamdesetih. Članovima EZO-a je tradicionalni heavy metal bio znatno bliži no njihovim američkim kolegama, pa su pesme, obeležene grlenim vokalom sjajnog Masakia Yamade i žestokim rifovima Shoyo Iide, odisale znatno mračnijim senzibilitetom nego što je to bio slučaj sa radovima njihovih savremenika. Komadi „House Of 1,000 Pleasures“, „Destroyer“ i „Desiree“, umnogome zahvaljujući Yamadinoj interpretaciji, odisale su perverzno-erotskim – to bismo i očekivali od glam metal benda iz Zemlje izlazećeg sunca, reći će neki – i anticipirale radove EZO-vih mnogo poznatijih sunarodnika, X Japana. Sa žestokim metal komadima poput „Mr. Midnight“ i „Desiree“ i klasičnim, ali nadprosečno dobrim, glam metal himnama poput „Flashback Heart Attack“ i „Big Changes“, te na momente neobjašnjivo (podsećamo: album je producirao Genne Simons) moderno (za ono vreme) produciranim gitarama, bubnjevima i vokalima („Here It Comes“, „Kiss Of Fire“), EZO je pravo malo hard rock remek-delo druge polovine osamdesetih.

(Balkanrock.com, 13. oktobar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (2)

Do 1987. veliki broj hard rock i heavy metal veterana uskočio je u glam metal voz.

Veliki broj njih, poput Scorpionsa, Whitesnakea, Alicea Coopera, Aerosmitha, je snimio albume koji, pomalo paradoksalno, ulaze u red najboljih ostvarenja poniklih u okvirima žanra na čiji nastanak su oni sami u ogromnoj meri uticali. Drugi, poput Judas Priesta, nisu se snašli u glam vodama (iako nisu svi, poput Priesta, to brzo shvatili). U drugom delu priče o albumima koji su obeležili glam metal scenu 1987. godine govorimo o albumima hard rock veterana.

Kiss – Crazy Nights

Kiss su verovatno najbolji primer za tvrrdnju da se u rokenrolu može uspeti sa vrlo malo talenta. Razume se, tu pre svega mislimo na dvojac Paul Stanley-Gene Simmons, koji je na volšeban način uspevao da se okruži talentovanim (Ace Frehley, Vinnie Vincent) ili šarmantnim (Peter Criss) ljudima. Način na koji su Kiss stekli ogromnu popularnost mnogo je manje tajanstven: članovi grupe imali su oduvek dobar komercijalni njuh, megalomanske ambicije, hrabrost (manjak dostojanstva, reći će neki) da odobre stavljanje svojih likova (odnosno maski) na raznovrsne proizvode, od igračaka i kutija za ručak do kondoma i mrtvačkih sanduka, i, naravno, sposobnost da se okreću u smeru duvanja muzičkih vetrova. Uz to, ponekad im se omakla i pokoja artistički zaista vredna pesma („Black Diamond“, „Detroit Rock City“, „God Of Thunder“, „Beth“). Na Crazy Nights takvih pesama nema. Ovaj album je papazjanija načinjena po principu „za svakog po nešto“. Za zaljubljenike u Kissove albume iz sedamdesetih tu je rock himna „Crazy, Crazy Nights“, za zaljubljenike u „pravi“ heavy metal tu je heavy metal u pokušaju „I'll Fight Hell To Hold You“, za klince koji su obožavali mlade, drčne bendove bile su tu „Thief In The Night“ (sjajna stvar, no treba imati na umu da je napisama 1984. za Wendy O. Williams) i „When Your Walls Come Down“, za devojčice zaljubljene u Jon Bon Jovija bile su tu „Turn On The Night“, „My Way“ i melodic rock balada „Reason To Live“, uz „Thief In The Night“ jedini komad na albumu koji zavređuje pažnju, a za dečake zaljubljene u Eddiea Van Halena bila je tu vanhalenovska „No, No, No“. Sve u svemu, gomila slabašnih komada umotana u sjajnu foliju, među kojima se našao i „Bang Bang You“, uz „Let's Put The X In Sex“ svakako najogavnija pesma benda. Džaba je Ron Nevison (koji je prethodno producirao albume Thin Lizzya, Davea Masona, UFO-a, Jefferson Starshipa, Michael Schenker Groupa, Survivora, Grace Slick, Hearta i Ozzya Osbournea) odradio dobar posao – od đubreta nije uspeo da napravi pitu. Nakon turneje koja je pratila Crazy Nights nijedna od pesama sa albuma nije ostala na bendovoj set listi na narednim turnejama. Crazy Nights je album koga možda ni sami Simmons i Stanley ne žele da se sećaju. Pitanje je, doduše, koliko će i mnogo bolji albumi Kissa biti upamćeni. U istoriju rokenrola Kiss se jesu upisali zlatnim slovima, ali ne zahvaljujući svojoj muzici.

Alice Cooper – Raise Your Fist And Yell

Albumu Raise Your Fist And Yell (za koji je omot uradio čuveni nadrealistički slikar Jim Warren; više godina kasnije Warren će priznati da lice na pesnici nije Cooperovo, već – njegovo sopstveno), prvom nakon Cooperovog povratničkog Constrictor i snimljenom sa Kaneom Robertsom na gitari (izuzetno zanimljivom pojavom na američkoj metal sceni; više o njemu u nekom od narednih nastavaka kolumne) i Kip Wingerom na basu (koji će iste godine osnovati sopstveni bend), može se zameriti na onome na čemu zameramo i gorepomenutom Kissovom albumu: reč je o papazjaniji, no, za razliku od Crazy Nights, više na tematskom no na muzičkom planu, iako Raise Your Fist And Yell nije bez kolebanja između tradicionalnijeg („Prince Of Darkness“, „Roses On White Lace“) i glam metal zvuka („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Not That Kind Of Love“). Bunt („Freedom“, „Lock Me Up“, „Give The Radio Back“, „Time To Kill“), glorifikovanje sopstvenog muzičkog izraza („Step On You“), seks („Not That Kind Of Love“), horor („Chop, Chop, Chop“, „Roses On White Lace“) i okultno („Prince Of Darkness“) svi zajedno jesu osnovni elementi metal poetike, ali retko deluju funkcionalno nabacani na gomilu – u ovom slučaju zamerka je duplo teža jer je upućena muzičaru koji je u ranijim periodima karijere pokazao ogroman dar za konceptualno osmišljavanje. U pesmama sa Raise Your Fist And Yell tada već sredovečni Cooper, jedan od retkih istinskih pesnika među metalcima, čovek koji se družio sa Morrisonom, Lennonom i Zappom i čijem su se talentu divili Salvador Dali i Groucho Marx, obratio se tinejdžerima (zli jezici će reći da je danas heavy metal upravo to – starci ili, u najmanju ruku, sredovečni ljudi koji se obraćaju tinejdžerima), naivno napadajući PMRC (za koji mnogi metalci i dan danas veruju da je mogao ozbiljno zapretiti izvođačima pod zaštitom moćnih izdavačkih kuća) u „Freedom“, izrugujući se i preteći izvođačima neke drugačije muzike (nije sasvim jasno kome su pogrdne reči upućene, ali je baš zato mladim metalcima pružena prilika da u kontekst pesme smeste svakog ko im se ne dopada) u „Step On You“ i predstavljajući sebe kao zlikovca koga se odrasli, „ozbiljni“ ljudi gnušaju (u vreme kada je na Cooperovom tronu odavno sedeo Blackie Lawless) u „Lock Me Up“. Pesme sa horor tematikom u takvom okruženju (no ne samo iz tog razloga, niti zato što u njima ima tračka humora – Cooper uostalom nikada nije želeo da se njegovo poigravanje sa ovakvom tematikom uzima za ozbiljno) deluju znatno manje ubedljivo. Raise Your Fist And Yell ipak nije sasvim bez upečatljivih komada: vredne pažnje svakako jesu barokno-makabristična balada „Gail“ i „Not That Kind Of Love“, pesma koja će umnogome nagovestiti Cooperovo sledeće studijsko izdanje. Albumom Trash, sa pesmama stilski i tematski ujednačenim, na kome su kao autori bili potpisani Desmond Child, Joan Jett, Diane Warren, Jon Bon Jovi i Richie Sambora i na kome su se kao gosti pojavili već pomenuti Jon Bon Jovi i Sambora, te Steve Lukather, Michael Anthony, Kip Winger i članovi Aerosmitha, Cooper je svim glamerima održao lekciju iz pravljenja dobrog hard rock albuma i postigao najveći komercijalni uspeh u karijeri. Razume se, ni Raise Your Fist And Yell, ni Trash, ni ijedan potonji Cooperov nisu uspeli da dostignu umetničke domete albuma Killer, Billion Dollar Babies i Welcome To My Nightmare...

Aerosmith – Permanent Vacation

Kada su se Aerosmith, zahvaljujući vizionarstvu Ricka Rubina i dobroj volji Run D.M.C.-a, vratili iz opskurnosti, bio im je potreban album koji će ponuditi bar jedan, ako ne dva (po poznatoj šemi: prvo brza stvar, potom balada) hita, pa su se članovi Aerosmitha odlučili da potraže pomoć autora van benda. Saradnja sa Desmondom Childom, Jimom Vallanceom i Holly Knight rezultirala je pregrštom hitova: „Dude (Looks Like A Lady)“ (navodno inspirisana poznanstvom sa članovima Mötley Crüea, no autoru ovog teksta će prva asocijacija na ovu pesmu večito ostati sjajni Robin Williams u ulozi Daniela Hillarda, odnosno gospođe Doubtfire), raspojasanom „Rag Doll“ i baladom „Angel“, ali i ništa manje sjajnim „Hearts Done Time“, „Magic Touch“ i „Hangman Jury“ (svakako jednim od najboljih blues komada Aerosmitha), te vrednim pažnje instrumentalom „The Movie“, i obradom pesme „I'm Down“ Beatlesa. Stilski bliži glam metalu nego tradicionalnom hard rocku, Permanent Vacation je ipak daleko od konvencionalnog glam metal albuma. Intrigantnim aranžerskim i produkcijskim rešenjima (dočaravanje ambijenta njuorleanskih močvara na „Hangman's Jury“ i karipskih plaža na naslovnoj numeri), kojima će se još više koristiti na svom sledećem studijskom izdanju, Pump, Aerosmith su pokazali da su ponešto naučili iz saradnje sa Rubinom, a pesmama „St. John“, „Girl Keeps Comin' Apart“, „Hangman' Jury“ i „I'm Down“ da u glam vode nisu uplovili zaboravljajući odakle su krenuli. No ovaj album je iznad svega značajan što je ponovo uspostavio protok energije na relaciji Tyler – Perry, one energije koja često teče samom granicom između ljubavi i mržnje a koja je tako karakteristična za gotovo sve parove sačinjene od velikog frontmena i gitarskog heroja. Otuda je Permanent Vacation mnogo više no Done With Mirrors comeback album američkih hard rock velikana.

(Balkanrock.com, 6. novembar 2012)

25 godina grešnih zadovoljstava (1)

Godina 1987. bila je značajna godina u istoriji heavy metala (ima li ijedne godine iz te decenije koja to nije bila?). Te 1987. godine osnovani su bendovi Danzig, U.D.O., Therion i Burzum. Black Sabbath su objavili The Eternal Idol, prvi sa Tonyem Martinom kao pevačem. Metallica je objavila cover EP The $5.98 E.P.: Garage Days Re-Revisited, prvo svoje izdanje sa Jasonom Newstedom na basu. Motörhead su objavili prvi album kao četvorka, Rock 'n' Roll. Ozzy Osbourne je u sećanje na Randya Rhoadsa objavio živi album Tribute. Anthrax su objavili Among The Living, posvećujući ga Cliffu Burtonu.  Helloween su objavili Keeper Of The Seven Keys, Pt. 1, prvi album sa Michaelom Kiskeom kao pevačem. King Diamond objavio je svoj prvi koncept-album, Abigail. Celtic Frost su se okrenuli avangardi sa Into The Pandemonium, a Savatage progresivi sa Hall Of The Mountain King. Manowar su objavili Fighting The World, prvi metal album u potpunosti snimljen na digitalnoj opremi. Svoje prvence objavili su Death, Napalm Death, Death Angel, te Testament, Mayheym, Cacophony, Sanctuary, Heathen i Coroner, a svoja poslednja izdanja objavili su Grim Reaper i Carnivore. Na MTV-ju je po prvi put emitovan Headbanger's Ball, u teške vode su uplovili The Cult, a Alice Cooper umalo da nastrada na bini kada je jedan od njegovih rekvizita zakazao.

No, te, 1987. godine veliki broj navedenih podataka bila je na stranicama muzičkih časopisa ispisana sitnim slovima. Za najširu javnost prva asocijacija na pomen heavy metala bili su glameri (istini za volju, većina grupa iz „drugog talasa glam metal bendova“ nije svirala metal, već hard rock; u to vreme hard rocku su se okrenuli i oni koji su se početkom decenije afirmisali kao metalci – Def Leppard, Mötley Crüe, Dokken, Europe), koji su u drugoj polovini decenije zavladali top listama. Teški rock doživljavao je svoje drugo zlatno doba – godinu dana ranije Bon Joviev Slippery When Wet, Van Halenov 5150, Poisonov Look What The Cat Dragged In, Stryperov To Hell With The Devil i Europeov The Final Countdown dostigli su vrtoglave tiraže. No i u 1987. objavljeni su neki od najznačajnijih albuma u istoriji žanra. U godini kada se navršava 25 godina od njihovog pojavljivanja, nije zgoreg osvrnuti se na 1987. u glam metalu i videti da li je išta preživelo sud najpouzdanijeg kritičara: vremena.

Twisted Sister – Love Is For Suckers

Peti studijski album Twisted Sistera je bez sumnje njihovo najslabije izdanje (ne računajući njihov božićni album A Twisted Christmas). Albumom Love Is For Sukers Twisted Sister su se utopili u moru bezličnih glam bendova druge genracije. Produkcija je, istina, bila znatno bolja nego na prvim izdanjima benda, zvuk je bio ispoliraniji, čvršći i puniji, ali je manjkalo energije i ideja, te je Love Is For Suckers doneo tek nekoliko upečatljivih komada: „Wake Up (The Sleeping Giant)“, „Yeah Right!“, te naslovnu numeru. Kada je reč o ostatku materijala, blede hard rock himne „Tonight“, „Me And The Boys“ i kissovksa „One Bad Habbit“ – očigledno je da je Snider pokušavao da napiše novu „I Wanna Rock“ ili „We're Not Gonna Take It“, što mu, naravno, nije pošlo za rukom – deluju čak i blistavo u poređenju sa pop-obojenim numerama „Hot Love“ i „I Want This Night To Last Forever“ i ljigavom power baladom „You're All I Need“. Već dva meseca nakon objavljivanja albuma bend se raspao. Love Is For Suckers bio je neslavan kraj karijere koja je iznedrila jedan od najboljih albuma u istoriji heavy metala (Stay Hungry). Kažemo kraj, jer je sve što je bend radio nakon ponovnog okupljanja 1997. godine spada više u domen šou-biznisa nego rokenrola. Scena iz VH1-ovog dokumentarca Heavy: The Story Of Metal u kojoj se Jay Jay French priprema za nastup ponovo okupljenih Twisted Sister stavljajući periku bila bi smešna, da nije tužna.

Lee Aaron – Lee Aaron

Samo tri godine pre objavljivanja albuma Lee Aaron kanadska pevačica je, obučena u krzno i gvožđe, vitlala mačem i pevala o „metalnoj kraljici“. No, u drugoj polovini decenije Aaronova se okrenula glamu, i to njegovoj blažoj varijanti, onoj koja se može okarakterisati kao „pop metal“, i koja je u drugoj polovini osamdesetih bila, osim za bendove kao što su Def Leppard, Bon Jovi i Europe, umnogome karakteristčna upravo za pevačice i bendove sa ženskim vokalima. Album Lee Aaron (na kome su, pored Aaronove i članova njenog benda, kao autori bili potpisani i Joe Lynn Turner i – Carl Wilson), sa pop pesmama prerušenim u hard rock i klavijaturama koje su gotovo u potpunosti potisnule gitare u drugi plan i neretko sasvim nefunkcionalno upotrebljenim, morao je i u ono vreme za mnoge ljubitelje hard rocka predstavljati više pop rock no hard rock proizvod – dodajte tome i činjenicu da album, uprkos refrenima namenjenim horskom pevanju, nije uspeo da ponudi rock himnu i/ili power baladu koju bi publika pevala u horu. No, Lee Aaron ipak nije sasvim bezvredan proizvod. Činjenica jeste da se, kada je o klavijaturama reč, težilo oneobičavanju, činjenica je da je cilj uglavnom promašen, ali je činjenica i da su ponegde rezultati bili veoma zanimljivi („Don't Rain On My Parade“, „Goin' Off The Deep End“, „Dream With Me“); činjenica je da su „Hands Are Tied“ i „Eye For An Eye“ više nego dobri hard rock komadi, i da je na njima Aaronova vriskovima i režanjem pokazala da nije izgubila sve od žestine koju je imala na svojim ranim radovima; činjenica je da je pesmama poput „Powerline“ i „Number One“ anticiparala radove Vixena i Saraye; činjenica je da balade „Only Human“, „If This Is Love“ i „Heartbeat Of The World“, iako bez velikog emotivnog naboja, nisu bez iskrenosti i topline, te da, u neku ruku, predstavljaju anticipaciju poznih, blues radova Aaronove; činjenica je, naposletku, da je Lee Aaron sjajan vokal, i da producent Peter Coleman nije uspeo toliko da upropasti koliko je Aaronova uspela da popravi.

Warlock – Triumph And Agony

Poslednji album Warlocka bio je njihov najveći komercijalni uspeh i artistički domet – nomen est omen dakle. Tri studijska albuma Warlocka objavljena pre Triumph And Agony bila su solidna heavy metal ostvarenja, koja su donela nekoliko izvrsnih metal himni („Hellbound“, „Burning The Witches“, „Eartshaker Rock“, „True As Steel“), no bend je tek na Triumph And Agony zablistao u punom sjaju. Doduše, u vreme objavljivanja ovog albuma Warlock praktično nije bio isti bend: na Triumph And Agony su se iz originalne postave Warlocka pojavili samo Doro Pesch i bubnjar Michael Eurich, a dve petine benda činili su Amerikanci. Otud se True As Steel našao na razmeđi između nemačke metal škole i američkog glam zvuka, čemu je umnogome doprineo i producent Joey Balin polirajući zvuk, ali i dajući pesmama epičnost uvođenjem reverba. Bend je zadržao čvrstinu u „Three Minute Warning“, „I Rule The Ruins“, „Touch Of Evil“, „Cold Cold World“, ali i u komercijalnijim „Kiss Of Death“, „East Meets West“, „Metal Tango“, te power baladi „Make Time For Love“ i svom najvećem hitu, hard rock himni „All We Are“, hrabro ostajući tematski više u okvirima tradicionalnog nego glam metala. Završna pesma na albumu, balada „Für Immer“, sa marširajućim ritmom i gudačkim deonicama, ulazi u red najemotivnijih i najlepših ostvarenja Peschove. Godinu dana nakon objavljivanja albuma, Doro je ostala jedini originalni član Warlocka, u kome su sada svirali samo Amerikanci. Svoj naredni album, Force Majure, objavila je pod sopstvenim imenom. Njen solo prvenac bio je i njen lični magnum opus, no i pored toga što njena naredna izdanja nisu ponovila kvalitet albuma True As Steel i Force Majure, pažnja publike nije izostala, i Doro je u dvadeset i prvi vek ušla sloveći za Kraljicu Metala.

(Balkanrock.com, 30. oktobar 2012)

Aca Celtic (Orthodox Celts): Spremamo album nabijen emocijama

Frontmen Orthodox Celtsa, Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Celtic, za Balkanrock govori o koncertima u inostranstvu, poštovaocima koje su Celtsi stekli među stranim muzičarima, bendu Irish Stew Of Sindidun, novom studijskom albumu, Konstantinovom raskršću...

BR: Ove godine ste dosta svirali u inostranstvu: u Italiji, Rumuniji, Švedskoj... Da li bi rekao da su Celtsi konačno postali evropska marka? Na kakav prijem nailazite u inostranstvu?

Aca Celtic: Pa, moglo bi se reći i tako. Nije to nešto ovogodišnje, samo smo ove godine konačno počeli da više koncertiramo izvan Srbije. U prilog tome ide i činjenica da smo doživeli da nas drugi bendovi obrađuju i naše pesme stavljaju na svoje albume. I to ne jednu pesmu, pa ’ajd’ svi isto, nego se dogodilo da, recimo, samo u toku 2012. nemačka grupa Sons Of Ember obradi „Drinking Song“, Folk Abroad, takođe Nemci, obrade „Green Roses“ i Willy’s Pegleg, Šveđani, „Far Away“. Sa Willy-jevcima smo se čak i upoznali u Švedskoj i čuli uživo kako zvuči „Far Away“ u njihovoj verziji. A što se tiče atmosfere na našim koncertima, ona je ista svuda u svetu gde smo svirali do sada i svuda publika urla na „The Celts Strike Again“ i peva „Far Away“, bilo to u Rumuniji, Švedskoj, Italiji ili negde drugde.

BR: Da li ti je poznato šta je bilo sa peticijom koju je produkcijska kuća Bounce the Cat Productions pokrenula kako bi vi nastupili u SAD?

Aca Celtic: Ta peticija je dala određene rezultate i skrenula pažnju tamošnje javnosti na potrebu da se Orthodox Celts dovedu u Ameriku. Ono što se ispostavilo kao otežavajuća okolnost je potreba da se organizuje turneja sa što više koncerata, prosto da bi sve bilo isplativije i organizatorima i nama samima, te se samo zbog toga odlazak u Ameriku prolongira. U svakom slučaju, agenti rade na ovome i onog momenta kada se napakuje turneja koja po svim osnovama zadovoljava postavljene standarde svih koji su angažovani u ovom procesu, eto nas preko Atlantika.

BR: Čini se da se Bojan sjajno snašao u Celtsima, s obzirom na to da se njegov matični bend, Irish Stew Of Sindidun, po senzibilitetu donekle razlikuje od Celtsa...

Aca Celtic: Boki se snašao i više nego sjajno, što je bilo i očekivano. On ni sam nikada nije krio da su Orthodox Celts neposredan uzrok i povod njegovog bavljenja irskom muzikom, pa je samim tim ovo nekakav logičan sled događaja. Što se tiče Irish Stew-a, naravno da se razlikuju, prvenstveno ako uzmemo u obzir da su to dve, možda ne potpuno, ali dovoljno različite generacije, sa različitim shvatanjima i različitim uslovima odrastanja i egzistencije, iz čega i proističe ta razlika u senzibilitetu, pa i odnosu prema životu i njegovim postulatima.

BR: Šta ti lično misliš o njihovim radovima?

Aca Celtic: Prvenstveno, mislim da je izvanredno što su uspeli da pronađu svoj sopstveni muzički izraz, nezavisan od drugih uticaja kojima su bili izloženi. To je svakako njihov najveći uspeh. Drugo, svojom egzistencijom, posredno i neposredno, ukazuju na svo bogatstvo irskog zvuka u najširem mogućem smislu potvrđujući ono što sam odavno rekao, da je irska muzika ogromno polje u kome se jedna fraza ili linija mogu odsvirati na beskonačno mnogo načina a da svaki put budu jedinstvene na svoj način, a da ne pominjemo vrednost njihovog autorskog rada koji je dobrim delom proizašao iz odlične „naslušanosti“ drugih prvaka ovog žanra. Tako i postojanje više bendova koji pripadaju istoj bazičnoj kategoriji a razvijaju se u različitim pravcima samo dodatno obogaćuju ionako prebogatu riznicu koju zovemo irska ili keltska muzika. I treće, sve su bolji.

BR: Jeste li razmišljali o zajedičkoj turneji sa Irish Stew-om?

Aca Celtic: Nismo, mada su nam sporadična gostovanja jednih drugima bila praksa svojevremeno.

BR: Jesi li imao prilike da slušaš još jedan naš „irski“ bend, Tir na n'Og? Oni su se, doduše, nakon samo jednog „keltskog“ albuma okrenuli power popu...

Aca Celtic: Jesam, ali sam si sve rekao. Prosto nisu izdržali. Odvukla ih je jaka želja za uspehom po svaku cenu. I to je ogromna razlika između Orthodox Celts i Irish Stew sa jedne strane i Tir na n'Og sa druge. Mi smo se uvek bavili ovim iz čiste ljubavi i entuzijazma i najsrećniji sam na svetu što se time bavimo i dan danas prvenstveno iz tog jednog razloga.

BR: Poslednjih godina se pojavilo još nekoliko mladih bendova koji sviraju keltsku muziku. Kakav je osećaj znati da ste vi oni koji su najviše doprineli njihovom interesovanju za keltsku muziku i kulturu?

Aca Celtic: Uh... Nezahvalno pitanje koje iziskuje pre svega iskren odgovor. Znaš, ovde se mešaju osećaj stida koji se javlja kad te neko hvali i osećaj ponosa što si doprineo tome da se drugi ljudi pronađu i što si im pružio mogućnost da se iskažu na kreativan i dobar način. U krajnjoj liniji, mislim da je najveća vrednost u tome što smo pokazali da se ne mora povlađivati trendovima, padati u besmisao bez prava na izbor i biti uniformisan po svaku cenu, odnosno što smo dokazali da možeš biti uspešan, srećan i zadovoljan prateći samog „unutrašnjeg“ sebe.

BR: Kako napreduje rad na dugoočekivanom šestom studijskom albumu? Možeš li da nam otkriješ neke detalje o albumu?

Aca Celtic: Sada smo već prilično daleko odmakli i ući ćemo u studio vrlo brzo, možda već za par dana. Detalji? Pa, mogu vam reći da ima nekoliko zanimljivih zaokreta, ne tako drastičnih ali svakako više nego interesantnih. Meni lično je najzanimljivija činjenica da je Vlada ušao u igru kao autor i da svakim danom iskazuje sve više uspeha na tom planu, u stvari, neverovatno je koliko je dobar u tome i prosto se pitam šta je radio do sada i šta je čekao, a Gruja je uobičajeno na svom visokom autorskom nivou. Što se tiče tekstova, tu je nekoliko izrazito lirskih ali i nekoliko za koje bih se usudio da tvrdim da su baš, baš „klešovski“, puni besa i revolta, ali i nade i jako sam ponosan na svoj rad do sada. Ovo će biti izrazito emotivno jak album, mada su naši albumi uvek i bili emotivno jaki i nabijeni. Tekstualno gledano, ovo će biti revolucionarno-ljubavni album, u stvari, pre svega, realan. Ali, kao i uvek, biće tu još iznenađenja od kojih je jedno veeeliko, a radi se o jednoj kolaboraciji. Detalje za sada zadržavam za sebe. Kakvo bi to bilo iznenađenje ako vam sada sve kažem?

BR: Hoće li album biti objavljen za inostrano tržište?

Aca Celtic: To je večito pitanje. Pitanje je i da li će biti objavljen kao fizički nosač zvuka i za domaće. Lično bih, kao kolekcionar fonografskih zapisa, bio jako nesrećan da ne bude CD-a ili vinila (dobro, to je moja intimna želja, taj vinil) ali vreme je takvo da uslovi diktiraju razmišljanje na jedan drugačiji način u odnosu na ono što se u izdavačkoj delatnosti smatralo aksiomom do pre samo nekoliko godina.

BR: Jedan ste od najboljih live bendova u Srbiji, a vaše jedino live izdanje je album Muzičke paralele, koji ste snimili zajedno sa Pachamamom. Jeste li razmišljali o objavljivanju live albuma ili DVD-a?

Aca Celtic: Verujte mi, stalno razmišljam o tome, ali, za sada, to je „mission impossible“. Ne zato što mi to nećemo da uradimo, nego zato što je potrebna gomila sredstava i suviše raznoraznih sitnih i krupnih uslova da bi se to uradilo na nama prihvatljiv i zadovoljavajući način. Znam da zvučim kao perfekcionista kad ovo kažem, ali zato smo i stigli do ovde gde smo sada. Izdavanje live albuma nije svrha sama po sebi, mada bih bio više nego srećan da i to uradimo.

BR: Otkud na albumu One, Two... Five za vas pomalo neuobičajena obrada, pesme „Sarah“ grupe Thin Lizzy?

Aca Celtic: Nije to ništa neuobičajeno ako se zna da sva sedmorica volimo Thin Lizzy, samo je bilo pitanje ko koju pesmu više voli. Ovo je Grujin izbor i njegova davnašnja želja i fiks ideja da obradi baš tu pesmu, a njegova ideja se pokazala najboljom i najoriginalnijom u datom trenutku.

BR: Šta je bilo sa Despotom, metal projektom na kojem si radio sa braćom Branković iz Alogie?

Aca Celtic: Album bi trebalo da se pojavi u februaru 2013. godine. Ili, da budemo precizniji, u prvom kvartalu 2013. godine. Toliko o tome. Uh, jedva čekam!

BR: Koliko pratiš srpsku rock scenu? Postoji li neki mladi bend koji ti je privukao pažnju?

Aca Celtic: Moram priznati da sam ove godine imao jako malo vremena da ispratim sve kako treba, pa ću se uzdržati od komentara, ali ću pomenuti dva momenta koja su me prilično obradovala. Video sam neki kratki snimak benda Amok, srpskog Sentenced tribute benda, kako izvodi „Killing You Killing Me“ na nekoj terasi u Pirotu, na svirci očigledno priređenoj za sebe i drugare, i stvarno me je izuzetno obradovao entuzijazam klinaca na snimku. To je ono zbog čega je rock ’n’ roll (u najširem smislu, odnosno, heavy metal ili Irish u užem) to što jeste. Drugi momenat se odnosi na jedan nov bend sastavljen od prekaljenih „rokača“ Mengelea (ex-Eyesburn), Neše (ex-Deep End i Queen i još poneki tribute band), Miće (ex-357) i ostalih, koji se zove kao i album prvenac, Blackbox.

BR: Govorio si na promocijama bestselera Konstantinovo raskršće Dejana Stojiljkovića (napisao si i pogovor za drugo izdanje njegove zbirke pripovedaka Leva strana druma). Jesi li imao prilike da čitaš nedavno objavljen strip urađen po Konstantinovom raskršću?

Aca Celtic: Tim stripom smo dobili više nego što sam očekivao, jer je pokazao da je umetnost, najblaže rečeno multidisciplinarna kategorija, sastavljena od brojnih načina da se ista ideja izrazi. U ovom slučaju imamo knjigu koja je dovela do stripa, a po svemu sudeći će i do filma. Sam strip je nešto što bih pročitao i sačuvao izdanje pa sve i da nije bilo knjige pre toga. Bilo je i obrnutih slučajeva, ali ono što je važno je da svi izrazi iste ideje budu na istom, visokom, umetničkom nivou, kako bi opravdali svoje stvaranje i postojanje.

(Balkanrock.com, 26. oktobar 2012)

Šta muzičari slušaju: Gos'n Bandar (Piknik)

Gos’n Bandar, lider Piknika, za Balkanrock govori o nekima od svojih omiljenih albuma, kako ih je zavoleo i kako su oni uticali na njegov muzički izraz:

„Kod nas muzičara je stvar prilično specifična. Hoće li neki album uticati na način razmišljanja zavisi i od toga da li mu je u život ušao u pravo vreme tokom muzičkog odrastanja! Ljudi koji su posvećeni muzici prepoznaju vrednosti i onih muzičkih dela sa kojima nisu imali prilike da se sretnu u pravo vreme ili okolnosti nisu bile takve da se stvori prilika za to. Svi smo na neki način uskraćeni bili za neke dobre albume koji su u našem odrastanju prohujali mimo nas i ostavili nas uskraćene za dobro iskustvo! Kasnije se možemo truditi da nadoknadimo to, ali može biti kasno jer je naše muzičko razmišljanje već prilično izgrađeno! Evo par čudnih i spontanih okolnosti i iskustava iz mog života:

Kraftwerk – Electric Café (1986)

Roboti su bili u modi i hi-tech, koji je tada bio u pionirskim danima. Prolazeći pored prodavnice „Muzički magazin“ spazio sam ploču sa futurističkim omotom robotizovanih glava izvođača. Radoznalost me je navela da u sledećem momentu istu ploču puštam kod kuće, na svom malom, od tetke nasleđenom gramofonu. Uplivao sam u svet hladnoće, okeanske dubine prostora i zvukova koje nikada nisam čuo u životu. Ništa mi nije bilo jasno, sve je bilo mimo prirode, sve je delovalo kao da nije sa ovog sveta, plašio sam se, ali me je opet nešto teralo da puštam iznova! Bio sam klinac i svoje halucinacije od slušanja tog albuma sam prepričavao svom mlađem bratu koji se toliko uplašio da je bežao iz sobe svaki put kad bih se ponovo latio ploče! Jedan prilično čudan period mog muzičkog odrastanja, dan danas imam tu ploču koja me vezuje za jako čudne i specifične emocije! I dalje mi ništa nije jasno u vezi tog vanvremenskog i vanprostornog albuma mog života! Poslušajte replike tih emocija kroz moje radove Piknika „Pakao“ i „Elektronski čovek“.

Slayer – Reign In Blood (1986)

Metal me je kupio za sva vremena! Nema više nazad. Kako to sviraju? Da l’ je moguće? Zamišljam ljude sa kojih lije znoj u potocima dok udaraju po svojim instrumentima! Klinac sam, osmi razred osnovne škole, ne mogu mislima da ispratim brzinu onoga što oni rukama rade! Sasvim slučajno sam došao u posed albuma na kaseti i nikada ga nisam vratio vlasniku, sva sreća pa ovaj nije ni tražio, nije mu se svidelo, kaže: „Neki divljaci“, a ovi samo udaraju i udaraju, na momenat zastanu, pa onda jos jače i brže i brže! ‘Oću da pocepam zavesu u sobi, ‘oću zubima da ugrizem zid, ‘oću da šutnem i razvalim vrata! Previše sam pojačao, otac dolazi da me opomene i govori da nisam normalan! Želim i ja da imam takav bend i da naučim tako da sviram! Šta bih mogao? Gitaru, bas ili bubnjeve? ‘Oću sve da naučim tako da sviram! Počeo sam da puštam kosu, gotovo je, postajem jedan od onih neurednih i zapuštenih i vičem „METAL, SLAYER“! Godinama sam intenzivno slušao metal, ali kada malo bolje razmislim, sve što sam radio je to da sam tražio nešto slično kao Reign In Blood, i dalje najbolji metal album svih vremena. Srećan sam da mi je došao u život u pravom trenutku i promenio život u korenu! Poslušajte moje replike tih emocija kroz Horror Piknik!

Faith No More – Angel Dust (1992)

Te godine kada se pojavio ovaj, u svetskoj muzikografiji jedan od najbitnijih albuma, imao sam već svoj bend i prilično izgrađen muzički stav! Definitivno pomeranje granica i približavanje „tvrdog“ zvuka mainstream publici, uz jedinstvenu atmosferičnost u sjajnom kombinovanju heavy gitara, klavijatura i semplova, glavne su odlike ovog istorijskog albuma! Ponovo sam bio zarobljen muzikom u besomučnom, danonoćnom preslušavanju. Svaki put kada bih okrenuo traku na drugu stranu pitao sam se sta ću to novo opet otkriti u pozadini slike mojih vizija ove muzike u hiljaditom preslušavanju! Bio sam vidno fasciniran vokalnim sposobnostima Mike Pattona i načinu kako glas prilagođava u različitim aranžmanskim formama. Ceo album je kao jedna bajka sa neočekivanim uplivima nekih deonica kao iz druge dimenzije, i sve to savršeno upakovano! Ponovo sam želeo da imam takav bend i da pravim takvu muziku gde nema ograničenja i gde je sve moguće. Obavezna lektira za sve! Poslušajte moje replike tih emocija kroz najveći broj pesama Piknika!“

(Balkanrock.com, 21. oktobar 2012)