Radoman Kanjevac: „Svako ima pravo na sopstveno tumačenje“

U 2014. godini Galijin Korak do slobode, drugi album njihove album-trilogije, slavi četvrt veka od objavljivanja, a u godini koja je za nama taj jubilej je proslavio prvi album trilogije, Daleko je Sunce. Tim povodom, ali ne samo o tome, razgovarali smo sa pesnikom Radomanom Kanjevcem, zaslužnim za stihove najlepših pesama i najvećih hitova Galije.

Radoman Kanjevac je rođen 1960. godine. Od 1982. do 1985. bio je glavni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Od 1985. do 1989. je na talasima Radio Beograda uređivao emisije Prodor, Niko kao ja i To je samo rock 'n' roll. U maju 1989. postao je glavni urednik OK kanala, prve nezavisne televizijske kuće u Jugoslaviji. Sa grupom Galija sarađivao je na trilogiji koji čine albumi Daleko je sunce (1988), Korak do slobode (1989) i Istorija, ti i ja (1991), te na albumu Karavan (1994). Nakon prestanka saradnje sa grupom, objavio je osam knjiga poezije: Reči za pevanje (1995), Otvoreno pismo (1995), Kao ruka niz vrat kontrabasa (1999), Mislim da nemaš pojma s kim imaš posla, mala (2000), Tour du monde (2003), Putujem (2007), Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav (2009) i Kraj poezije (2010).

BR: Krenimo od samog početka: ko su ljudi čija Vas je muzika uvela u svet rokenrola, koje ploče, koje pesme su predstavljale Vaš prvi susret sa rokenrolom?

Radoman Kanjevac: Prvi ozbiljniji susret sa rokenrolom za celu moju generaciju bila je emisija Veče uz radio, koju je ponedeljkom uveče, sa odabranom ekipom saradnika, na Radio Beogradu vodio Nikola Karaklajić. Ta emisija je za moju generaciju predstavljala ono što je za malo starije od nas predstavljao Radio Luksemburg, koji se morao slušati krišom. Za razliku od njih mi smo imali priliku da slušamo javno i čujemo sve što je novo u Londonu, Liverpulu ili na domaćoj rokenrol sceni. Da bi čovek razumeo to vreme treba da zna da u našim prodavnicama nije bilo inostranih izdanja, postojala je samo jedna televizija, nije bilo interneta, bilo je teško doći do novih pesama i onaj ko je imao novu ploču Bitlsa ili Roling Stonsa bio je glavna faca u društvu. Ono što su Bitlsi i Roling Stonsi doneli u Evropi, to su Bijelo Dugme i Smak doneli u Jugoslaviju, ne samo novi muzički pravac nego i čitav jedan pokret, novi pogled na svet, modu, filozofiju života...

BR: Koji su izvođači i koje ploče obeležile Vaše mladićko doba? Pretpostavljam da je u pitanju pre svega novi talas?

Radoman Kanjevac: U pravu si. Nakon panka, koji u našim krajevima nije ostavio nekog dubokog traga, pojavio se novi talas, koji je bio muzika moje mladosti. To je muzika koju će moja generacija uvek najviše voleti i koja će najviše podsećati na nas. Ja sam najviše voleo Azru, Idole i Film, mada smo uživali slušajući i Šarla Akrobatu. Pesme „Niko kao ja“ ili „Ona se budi“ bile su neka vrsta naših generacijskih himni. 

BR: Rekli ste jednom prilikom kako niste podnosili simfo rok bendove poput Smaka i Timea, da li je i rana Galija ulazila u red tih bendova?

Radoman Kanjevac: Galiju sam prvi put gledao na velikom koncertu na stadionu JNA 1979. godine i tu se odmah videlo da je to ozbiljan bend, koji ostavlja utisak na publiku. Dve godine ranije oni su već bili pobedili na zaječarskoj Gitarijadi i nisu bili nepoznat bend. Za ono što su svirali ne bi se moglo reći da je simfo rok, iako je bilo nekih dugačkih pesama sa elementima tog pravca, koji je u drugoj polovini sedamdesetih bio moderan u svetu.  Za razliku od panka i novog talasa, u kome je sve bilo jednostavno i konkretno, simfo rok je, po mišljenju moje generacije, bio nešto nepotrebno komplikovano. Pesme novotalasnih bendova trajale su dva, tri minuta, a u simfo roku imate neke muzičke teme koje traju 15, 20 minuta. Te stvari je slušala generacija pre naše, koja je volela Cepeline, Pink Flojd, Tajm i Korni Grupu. Mi smo to sve negirali, kao što svaka generacija negira ukus prethodne, kao što će generacija posle moje slušati EKV – nešto sasvim različito od onoga što smo mi voleli.

BR: Šta mislite o tekstovima Galije pre Daleko je Sunce? Moje je mišljenje da je Predrag Milosavljević, uz svu besmislenost, koja je obeležila tekstove dobrog dela domaćih progresivnih grupa, napisao nekoliko zaista vrednih tekstova, poput tekstova za „Gospu“, „Burnu pijanu noć“, „Put“...

Radoman Kanjevac: Od tih ranih Galijinih pesama ja najviše volim „Put“, iako je ona možda najtipičniji primer tog muzičkog pravca o kome smo govorili. „Burna, pijana noć“ je jedna veoma emotivna, dirljiva pesma koju je Peca napisao u trenutku kad je ostao bez jednog prijatelja, a „Gospu“ mislim da nije pisao on. Ja volim sve te pesme, to su pesme zbog kojih sam zavoleo „Galiju“, balade koje predstavljaju temelj na kome se kasnije razvijao taj bend.

BR: Sa Galijom ste počeli da sarađujete nakon što ste se upoznali članove benda u Makarskoj i ponudili im da napišete neki tekst. Kako se rodila ideja o trilogiji?

Radoman Kanjevac: Ja nisam želeo da radim ni samo jednu pesmu, ni samo jedan album, mislio sam da su tri albuma, kao uostalom i tri knjige, prostor na kome neka celina može da ima svoj početak i kraj. Na prvom albumu ljudi vas tek upoznaju, na drugom počinju da vas shvataju ozbiljno i tek na trećem zapravo imate percepciju kakvu zaslužujete. Kad smo počeli da snimamo nekako nam se učinilo da će to na kraju biti zaokružena celina i tako se rodila ideja o trilogiji.

BR: Koliko ste, osim naravno stihovima, uticali na koncept albuma Daleko je Sunce, Korak do slobode i Istorija, ti i ja?

Radoman Kanjevac: Ja sam osoba koja ponekad pati od viška konceptualizma, to se ponekad vidi i u mojim knjigama, tako da sam, ne samo na tim albumima, nego i na albumu Karavan, dakle u čitavoj toj fazi njihove karijere, bio mnogo više od pisca stihova. Birao sam, zajedno sa Nešom, pesme za albume, studio, producente, dizajnere, fotografije za omote. Zajedno smo radili i raspored pesama za koncerte. U to vreme smo nas dvojica i stanovali zajedno, provodili smo puno vremena po kafanama, pa smo ionako mnogo stvari radili zajedno. Pritom, naravno, ne treba zaboraviti mnoge druge ljude koji su bili veoma važni za bend u tom periodu, kao što je kompozitor Bata Zlatković, čije pesme „Da li si spavala“, „Na tvojim usnama“ ili „Skadarska“ su donele jednu sasvim novu osećajnost i senzibilitet u taj bend, zatim Zoran Radosavljević Čupa, koji je bio motorna snaga tog benda u dobrom delu njihove karijere ili gitarista Žan Žak Roskam, koji je odlično svirao i plenio pažnju na svakom koraku.

BR: Neša je često govorio o tome kako pesme sa trilogije ne treba „čitati“ kao pesme ženi, već kao pesme zemlji. Da li ste u te pesme takvo značenje „ugradili“ kada ste ih pisali, ili su one kasnije poprimile takvo značenje?

Radoman Kanjevac: Naravno da sam tu dvosmislenost, kako ti kažeš, „ugradio“ dok sam pisao te pesme. Lepota pisanja poezije je u tome što neke pesme koje zvuče kao ljubavne mogu imati i neke druge asocijacije ili što neka angažovana pesma može zvučati kao ljubavna. Kad je poezija u pitanju svako ima pravo na sopstveno tumačenje, pa čak i na ono koje se autoru može učiniti neobičnim. Ja, međutim, smatram da postoje samo dobre i loše pesme, da je tema skoro nevažna ako pesma u sebi ima ono što ostavlja utisak na slušaoca ili čitaoca. Nekim pesmama vreme kasnije i samo donese neka nova tumačenja i asocijacije. Tako se dogodilo da su politički smisao dobili i neki stihovi koji, sami po sebi, nisu imali političke konotacije. Kad sam 1988. godine pisao „Da li si spavala, da li si sanjala kako se ruši Avala“, naravno da nisam znao da će neko samo par godina kasnije da sruši toranj na Avali, isto kao što sam, recimo, u pesmi „Trube“ 1990. godine napisao stih „Od oluje do oluje, šta je tu je,“, ne sanjajući da će se, pet godina kasnije, neka vojna akcija zvati Oluja. Pesnici se, na sreću ili nažalost, razlikuju od drugih ljudi upravo po tome što imaju neki predosećaj i senzibilitet koji je u stanju da anticipira događaje ili pojave. I kad nemate političke namere kontekst u kome se pesma nalazi može joj dati politički smisao.

BR: Neki su u Vašim stihovima sa trilogije videli nazovi-srpski nacionalizam u onom obliku u kome je on, kako reče Vlada Divljan, „predstavljao vrstu otpora građanskog društva zvaničnoj ideologiji“, drugi su opet smatrali da iz njih prosijava ideja jugoslovenstva. Pretpostavljam da ni jedni ni drugi nisu bili sasvim blizu istine?

Radoman Kanjevac: Mogao bih na ovo pitanje da odgovorim veoma opširno, ali je bolje da ono ostane bez odgovora, jer su mi pisci koji objašnjavaju  sopstvene pesme uvek izgledali kao ljudi koji rade neki uzaludan posao. Mislim da su te pesme, nakon 25 godina, u stanju da brane same sebe, da ne moram da ih branim ja.

BR: Otkud ideja da se pesme na albumu Daleko je Sunce nazovu po delima Dobrice Ćosića, Branka Ćopića, Iva Andrića, Laze Lazarevića...?

Radoman Kanjevac: Naslov „Daleko je Sunce“ bi dobro poslužio i danas, kad se govori o Evropskoj uniji. Ona je u ovom trenutku u isto vreme i blizu i daleko kao što je nekad bio komunizam ili „rešenje srpskog nacionalnog pitanja“. Što se tiče naslova pesama, činilo mi se da i na taj način treba pokazati da su te pesme deo naše ukupne kulture, nastavak onoga što su nekada pisali naši najumniji ljudi, samo u drugoj formi. Upravo je objavljena Antologija srpske poezije od 1847. do 2000. godine autora Nenada Grujičića, u koju su uvrštene i neke od najboljih pesama srpskog rokenrola. Ta antologija, na neki način, potvrđuje opravdanost tih naslova.

BR: Da li je tačno da je „Nebo nad Makarskom“ dobilo ime po filmu Vima Vendersa Nebo nad Berlinom? Neki od stihova pesme – „Kao kad odem s tobom na svoj grob / Kao ruke anđela / Borim se protiv svoje prirode / I želje da te zagrlim“ – pomalo podsećaju na film...

Radoman Kanjevac: To je pesma posvećena Leu, bratu supruge Žan Žaka Roskama, koji je nekoliko godina ranije nastradao u saobraćajnoj nesreći. Peca Milosavljević je pisao taj tekst, a ja sam samo dao naslov. Pošto je „Nebo nad Berlinom“ jedan od meni najdražih filmova, a svi smo, uključujući Lea (koji je živeo u Vrgorcu, rodnom mestu Tina Ujevića), bili vezani za Makarsku, bilo je nekako logično da pesma ima taj naslov. Ja volim „Nebo nad Berlinom“ ne samo zbog Vima Vendersa, nego i zbog Petera Handkea, koji je pisao dijaloge za taj film. Jedan od anđela u tom filmu zove se Peter, upravo po Peteru Handkeu.

BR: Stihovi pesme „Zebre i bizoni“ nisu bili odšampani na unutrašnjem omotu ploče Daleko je Sunce. Da li je možda bilo problema sa izdavačkom kućom, pokušaja da se odustane od stavljanja pesme na album?

Radoman Kanjevac: Kad smo odneli materijal u izdavačku kuću, tadašnji direktor PGP RTS Stanko Terzić, čovek sa kojim smo kasnije veoma dobro sarađivali, nije hteo da objavi album sa tom pesmom. Ja sam uzeo traku sa snimkom i otišao kod našeg uglednog kompozitora Zorana Hristića, koji je u to vreme bio glavni muzički urednik Radio Beograda. Hristić je preslušao pesmu i preda mnom okrenuo telefonom Terzića. „Zašto vi nećete da objavite ovu pesmu?“, pitao je Hristić. „Zato što vi sa radija, ako je objavimo, nećete hteti da je emitujete!“, odgovorio je Terzić. „Ko to kaže? Samo vi to objavite i mi ćemo to da emitujemo“. Tako je Terzić konačno pristao da se ta pesma nađe na albumu. Međutim, pošto je omot već bio otišao u štampu ploča je objavljena bez teksta te pesme na omotu. Naravno, ni ovi sa Radio Beograda, osim Minimaksa i još par angažovanih emisija, nisu se baš utrkivali da je emituju, ali svejedno, album je objavljen i pesma je konačno došla do publike.

BR: Galija je veliki mejnstrim bend, na njihove koncerte dolaze i ljudi koji, recimo, ne obraćaju previše pažnje na reči pesama. Meni lično strašno ide na živce kada ogroman deo publike na koncertima Galije od recimo „Truba“ čuje samo ono „Veseli se“ i kad „Trube“ doživljava kao jednu veoma veselu pesmu. Da li Vam je smetalo kada je publika ne pogrešno tumačila već, recimo, nije ni pokušavala da tumači Vaše stihove?

Radoman Kanjevac: Nije neophodno da čovek u jednoj pesmi prepozna baš ono što je autor želeo da kaže da bi u njoj mogao da uživa. Ako je neko zavoleo neku ženu uz taj veseli refren u inače veoma pesimističnoj pesmi, ja sam srećan i zadovoljan. Potrebna je velika veština da napišete pesmu koja će se dopasti i ljudima koji razumeju njen pravi smisao i onima koji slušaju samo pesmu na tom nekom prvom, osnovnom nivou. Tumačenje nije ni potrebno da bi čovek uživao u pesmi. Ljudi koji ne znaju engleski jezik slušaju većinu svetskih hitova, ne razumeju tekst, a ipak uživaju. 

BR: Govorili ste o tome da ste se sa Galijom razišli jer je u jednom trenutku rokenrol postao suviše uzan okvir za ono što ste želeli da kažete, jer ste bili sputani melodijama na koje ste pisali stihove. Da li je razlazu doprinelo još nešto, politička mimoiloženja možda?

Radoman Kanjevac: Ljudima je poznato da mi nismo uvek bili politički istomišljenici. Međutim, ja nikad nisam bio čovek koji je robovao sopstvenim političkim uverenjima, imam toliko prijatelja sa kojima ne delim baš sve političke stavove, tako da se moglo i sa tim razlikama nešto raditi. Ono što je mene nerviralo bila je povremena politička instrumentalizacija benda i mojih pesama, koje nisu pisane za tu svrhu. U suštini, ja sam bio malo umoran od svega toga, nisam video, osim novca, više nikakav motiv da to i dalje radim, a ja nisam čovek kome je novac najvažnija stvar u životu. To je i razlog što nisam prihvatao ponude da pišem za bilo koga drugog. Mislim da nije trebalo da sarađujemo ni na albumu Karavan, jer nismo u tom trenutku imali ozbiljnih stvaralačkih motiva za album, iako je na tom albumu bilo nekoliko mojih pesama koje su mi veoma drage, kao što su „Dodirni me“ ili „Mlada, lepa i pametna.“

BR: Govorili ste u više navrata da ste odbijali ponude drugih izvođača da pišete tekstove za njih jer niste videli dobar razlog da pristanete. Pa ipak, napravili ste jedan izuzetak – napisali ste tekst za Viktorijin veliki hit „Od Splita do Beograda“, koji je snimila zajedno sa pokojnim Dinom Dvornikom. Kako je došlo do ove saradnje?

Radoman Kanjevac: Tu sam napravio izuzetak jer mi se učinilo, te 1991. godine, da bi bilo lepo napisati jednu pesmu u kojoj će pevati jedna rok pevačica iz Srbije i pevač iz Hrvatske. Nisam imao iluzija da će ta pesma išta moći da promeni ili zaustavi, ali smisao života nekad je upravo u stvarima koje se čine uzaludnim i neostvarivim. Dino Dvornik je kasnije uvrstio tu pesmu i na jedan CD svojih najvećih hitova. Sad, kad njega više nema, čini mi se da ta pesma vredi više od mnogih drugih stvari koje sam napisao.

BR: Niste bili zadovoljni izborom pesama u zbirci Reči za pevanje, u kojoj su se našle pesme koje ste pisali za Galiju. Izjavili ste da ona „podseća na najgora vremena kada su, zarad jeftinih političkih ciljeva, iz knjiga vađene pojedine rečenice, a sa fotografija brisani nepodobni ljudi” i da su priređivač i izdavač (beogradski SKC) prevideli „da, kao što niko od nas ne može zaboraviti ono sto je poslednjih godina preživeo, tako niko iz naših sećanja ne može izbrisati ni pesme koje na to podsećaju“. Šta se tu zapravo dogodilo, kako se pojavila zbirka Reči za pevanje?

Radoman Kanjevac: U toj knjizi moje pesme su ilustrovane fotografijama Milinka Stefanovića, još jednog velikog umetnika sa kojim više ne delimo ovozemljaska iskustva. Uprkos tome, ja tu knjigu ne shvatam previše ozbiljno, jer kad odvojite te stihove od muzike i objavite ih u knjizi, to je kao kad objavite knjigu sastavljenu od kolumni i novinskih tekstova. To nisu pesme pisane za knjigu i na papiru mogu biti zanimljive samo kao dokument. Najradije se ne bih podsećao na taj slučaj, možda to i nije bila klasična cenzura, možda je neko slučajno izostavio neke pesme, uglavnom neko je, između pripreme i štampe, bez mog znanja uklonio neke pesme. Meni se to, naravno, nije dopalo. Žao mi je što se to dogodilo u SKC, čiji direktor Slavko Veselinović je bio veoma korektan tokom pripreme za štampu, uključujući i honorar od koga sam u to vreme mogao da platim svoju godišnju podstanarsku kiriju.

  

BR: Na albumu Igra za dvoje Dua Moderato našla se pesma „Mislim da ne znaš“, u kojoj je Branislav Lečić govorio stihove Vaše poeme „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“. Da li Vam se dopala njegova interpretacija?

Radoman Kanjevac: Kad sam 1978. godine, kao mladi student Beogradskog univerziteta, gledao mladog glumca Branislava Lečića u pozorišnoj predstavi Zbogom Judo nisam ni sanjao da je to čovek koji će jednog dana govoriti odlomak moje poeme o ženi koja se u tom trenutku još nije bila ni rodila. Život je pun prijatnih iznenađenja. To je jedna veoma dugačka pesma, koja ima 20 poglavlja, na tom CD-u snimljeno je samo 18. poglavlje. Dopada mi se njegova interpretacija. Kao jedan od naših najvećih glumaca, on čita tu pesmu i drugačije i bolje nego što čitam ja. Onaj koga zanima može da vidi na Jutjubu i jednu i drugu verziju.

BR: Jedan ste od najzastupljenijih pesnika u antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva, jedinstva & potomstva. Koliko Vam danas, kada sa rokenrolom imate malo dodirnih tačaka, prija ovo priznanje?

Radoman Kanjevac: A kome to ne bi prijalo? Mada sam u principu veoma rezervisan prema antologijama jer su one najčešće subjektivan odraz ukusa njihovih autora, mnogo više nego neka objektivna slika jedne epohe ili žanra. Ta knjiga je u prvom izdanju imala naslov Pesme bratstva i detinjstva, a u drugom izdanju je, vidim, izdavač dodao „i potomstva“, što bi trebalo da znači da rokenrol na Balkanu nema samo prošlost nego da ima i budućnost.

BR: Poznato je da Džonija Štulića smatrate našim najznačajnijim pesnikom XX veka. Ko su po Vama drugi veliki pesnici među domaćim rok autorima?

Radoman Kanjevac: Nisam rekao da je najznačajniji nego najuticajniji. Možda ima i značajnijih pesnika na Balkanu u dvadesetom veku, kao što su Vasko Popa, Nikita Stanesku ili Miodrag Pavlović, ali po uticaju na mlade ljude i mlade pesnike mislim da se malo ko može meriti sa njim. Ima, naravno, i drugih velikih rok pesnika. Pre svih Bora Đorđević, Darko Rundek, Srđan Saher, Bajaga, Zoran Predin...

BR: Rekli ste jednom prilikom da su najbolje pesme dvadesetog veka ne nalaze u knjigama već na gramofonskim pločama i da će uskoro i te pesme postati predmet izučavanja književnosti. Naši rok pesnici, i pored sporadičnh priznanja od nekih ozbiljnih književnih radnika, od najvećeg dela akademskih krugova i dalje ne dobijaju zasluženu pažnju. Ja sam se kao student književnosti prečesto sretao sa profesorima koji, kako ste vi rekli, „znaju sve o Rakitiću, a nisu čuli za Štulića i Stublića“. Kada će jugoslovenski rok pesnici zakoračiti na stranice istorija književnosti, u čitanke i na fakultete?

Radoman Kanjevac: Neki od najboljih naših profesora književnosti već predaju pesme rok pesnika na svojim katedrama. Rok muzika i poezija su neizostavni deo savremene umetnosti, ništa manje nego najozbiljniji savremeni pisci ili slikari. Istorija umetnosti se piše sama, nezavisno od istoričara. Potrebno je da prođe još vrlo malo vremena i da sve te stvari dođu na svoje mesto i da najozbiljniji teoretičari i istoričari umetnosti shvate kako su film i rokenrol najozbiljnija stvar koja se dogodila u umetnosti u dvadesetom veku. Što se tiče čitanki, ni one nisu više ono što su nekad bile. U najmodernijoj svetskoj biblioteci, u jednom američkom gradu, više nema nijedne knjige, sve je u elektronskom obliku. Tehnologija je već izbrisala tu nekadašnju razliku između knjige i kompakt diska. Kad je reč o tradiciji, pesme koje se pevaju starije su od klasične književnosti. Književnost je nastala tek kad su ljudi počeli da pišu. Prema tome, ne može se ono što je odsvirano i otpevano ni na koji način smatrani za nešto manje vredno i prolazno. Naprotiv, te su pesme večne i nadživeće mnoge takozvane ozbiljne autore.

BR: Rekli ste i da se oni koji su svoje pesme samo pisali ne mogu meriti po uticaju na konzumente sa onima koji su svoje pesme pevali. Ja sam mišljenja da su oni koji su svoje pesme samo pevali na neki način „vratili poeziju narodu“, budući da ju je modernistička umetnost od naroda prilično otuđila. Da li biste se složili sa tom konstatacijom?

Radoman Kanjevac: Svako vreme ima svoju umetnost. Ne bih rekao ništa loše o modernizmu, jer su prve kubističke slike ili romani toka sveti nailazili na istu osudu ili nerazumevanje nekih savremenika kao i Bitlsi ili neki drugi rokenrol autori čije pesme su već danas klasični rok standardi. Rokenrol je, po mom mišljenju, vratio poeziju narodu ne zbog pogleda na stvari nego zbog tehnologije koja je omogućila da se jedna pesma odštampa u milionima primeraka ili emituje na medijima za milione slušalaca. To je još bilo vreme kada vam je bio potreban izdavač. Danas, ako imate dobru pesmu, ne treba vam čak ni to, dovoljno je da je postavite na Jutjub i ona će doći do slušalaca.

BR: Veoma mi je zanimljiv način na koji Vi dovodite rokenrol u vezu sa komunizmom. Rekli ste jednom prilikom da su to po mnogo čemu bliske ideologije, da ih povezuje internacionalizam, kosmopolitizam, načelo ravnopravnosti. Mislim da smo tek sad, u doba tranzicije počeli da shvatamo koliko je zapravo rokerol bio bliži sa vremenom u kome su ga proglašavali nekakvom „pošasti“ sa zapada. Da li se slažete?

Radoman Kanjevac: Slažem se. Ne bih tu ništa posebno imao da dodam. U vreme socijalizma mi smo slušali rokenrol sa uverenjem da nam ta muzika sa zapada donosi jedan slobodniji pogled na svet, uprkos tome što je melodija u rokenrolu istovetna melodici engleskog jezika i što rokenrol možda samo na engleskom zvuči dovoljno dobro. U isto vreme, na zapadu je rokenrol doživljavan kao subverzivan pokret, ideološki veoma blizak vrednostima koje su negovane na istoku. Mislim da nije slučajno što zlatno doba komunizma, kasne šezdesete i rane sedamdesete godine, predstavlja u isto vreme i zlatno doba rokenrola. To je bilo vreme egzistencijalizma, ozbiljnih francuskih filozofa, hipi pokreta, studentskih protesta, kad levica nije bila važna samo na istoku nego i na zapadu.

BR: Ranije ste često govorili da je rokenrol stvar prošlosti, da se vreme rokenrola završilo sa dolaskom ere kompjutera... Da li i dalje tako mislite? Ja mogu da kažem da ogroman deo nas iz osamdeset i neke rokenrol danas iskreno voli, sluša i svira, i da verujem da se po broju kvalitetnih izvođača i albuma ovo doba i te kako može porediti sa godinama kada smo mi dolazili na svet...

Radoman Kanjevac: Ne znam. Moguće je. Voleo bih da je tako. Po mom mišljenju, ono što je suština rokenrola, ono što osetite kad uđete u salu i kad nekoliko ljudi, iz potpunog mraka počne jednu stvar u isto vreme, kad svako sa svojim instrumentom, verujući u jednu ideju, proizvodi zvuk od koga vam se pomera sve u organizmu, dakle ono što može da proizvede jedan dobar bend, ne može da proizvede nijedan kompjuter.

BR: Kakvu muziku slušate ovih dana?

Radoman Kanjevac: Slušam svašta, ali najviše kantautore. Trenutno slušam novi album „budućeg nobelovca“ Boba Dilana, ali volim i mnoge druge kantautore, naše akustičare iz sedamdesetih, prve albume sastava Suncokret i S Vremena Na Vreme, Jadranku Stojaković, Bucu i Srđana, Vladu i Bajku. Kad sam dobro raspoložen slušam Azru, a kad se mnogo iznerviram slušam Partibrejkerse.

(Balkanrock.com, 5. februar 2014)