25 godina grešnih zadovoljstava (3)

Do 1987. godine glam metal je dobrano zagazio u dekadenciju, što je bilo više nego jasno uočljivo iz muzike novooformljenih sastava.

Glam bendovima druge generacije uglavnom je manjkalo talenta, energije, ideja, ali i ljubavi prema muzici koju su imali pioniri žanra (mada je časnih izuzetaka bilo dosta; među njima svakako najistaknutija mesta zauzimaju Tesla, Cinderella, Great White, Skid Row, Extreme, Badlands, Zodiac Mindwarp & The Love Reaction i, naravno, Guns N' Roses). Proslaviti se, zaraditi brdo novca i biti okružen lepim devojkama – o tome su maštali mladi bendovi koji su hrlili u Los Anđeles, nadajući se da će tamo doći do bogatstva i slave makar i po cenu kompromisa sa izdavačkim kućama, publikom i samima sobom. Jasno, to više nije bio rokenrol, i bendovi poput Dangerous Toysa i Love/Hate došli su na scenu previše kasno da bi išta mogli da spasu.

U trećem delu priče o glam metal albumima objavljenim 1987. godine govorimo o albumima-prvencima.

Kane Roberts – Kane Roberts

Brojni su razlozi iz kojih je Kane Roberts izuzetno zanimljiva pojava (ili je to u ono vreme bio). Poznat po svom mišićavom torzu i električnoj gitari u obliku mitraljeza, koji su i mogli delovati funkcionalno u sklopu burlesknih koncertnih predstava Alicea Coopera, Kane Roberts se na Cooperovim albumima Constrictor, Raise Your Fist And Yell i, naročito, Trash pokazao kao dobar gitarista, ali i autor, no treba imati u vidu da je Cooper bio taj koji je na snimanjima ovih albuma držao konce u svojim rukama. Kada je dobio igralište samo za sebe, Roberts kao da se uplašio, pa je rezultat bio album koji je mogao snimiti bilo koji drugorazredni glam metal bend. Šablonski fabrikovane pesme o odmetnicima („Outlaw“, „Out For Blood“) i fatalnim ženama („Rock Doll“, „Women On The Edge Of Love“, „If This Is Heaven“, „Too Much For Anyone To Touch“) još su i podnošljive u poređenju sa baladama „Triple X“ i „Tears If Fire“, od kojih biste, na osnovu početnih tonova, očekivali trunku pravih emocija, ali koje ipak govore o – seksualnim iskustvima (bez emocija razume se), Robertsovim tapovanjem u minijaturi „Gorilla“, te finalnom pesmom, „A Strong Arm Needs A Stronger Heart“, koja kao da je napisana za neki film sa Stevenom Seagalom ili Jean-Clode Vann Dammeom u glavnoj ulozi – uopšte, čitav album podseća na soundtrack za neki loš akcioni film; ako ste se ikada zapitali ko je pisao pesme koje se pojavljuju u takvim filmovima, evo vam odgovora: pisali su ih ljudi poput Kanea Robertsa. Ako je na albumu i bilo pesama koje u osnovi nešto valjaju („Full Pull“ recimo), upropašćene su nefunkcionalnom upotrebom klavijatura i Robertsovim paulstanleyevskim vokalom. Sudbina ovog albuma je, čini se, da bude zapamćen više po svom omotu no po sadržaju – Kane Roberts se kao jedan od likova u animiranom spotu za pesmu „Nothing's Gonna Stop Us“ The Darknessa pojavio upravo onako kako izgleda na omotu svog solo prvenca.

Faster Pussycat – Faster Pussycat

Faster Pussycat bili su najizrazitiji predstavnici grupe bendova (nemoguće je govoriti o pokretu) koji su više dugovali glam rocku i punku no heavy metalu, pa su valjda otuda od strane fanova često označavani kao „sleaze rock“. Ovaj termin (ma koliko bio diskutabilan) odlično priliči debi-albumu Faster Pussycata – sa pesmama prljavih rifova (prečišćenim od klavijatura, razume se), sa mjaukavim vokalima Taime Downea, sa izrazitim punkerskim senzibilitetom ali i glamerskom lascivnošću, prvenac Faster Pussycata odista odiše atmosferom slatkasto-lepljivom. Losanđeleske barabe su verno uhvatile duh i prenele slike tog novog Vavilona u vrcavom boogieu „Cathouse“, beastieboysovskoj „Babylon“ i bendovom najvećem hitu, „Bathroom Wall“, te u pesmama „Smash Alley“, „City Has No Heart“, „Ship Rolls In“ i „Bottle In Front Of Me“. Zaista, Faster Pussycat mogli bi biti proglašeni istinskim naslednicima Hanoi Rocksa, čak možda i New York Dollsa. No dok slušate njihov prvenac ne možete se oteti utisku da albumu nedostaje – iskrenosti, pri čemu ne mislimo samo na Downeovo upinjanje da zvuči više poput Stevea Tylera nego što je zaista zvučao. Faster Pussycat jesu prikazali mračne strane života u gradu koji je u drugoj polovini osamdesetih predstavljao Meku hard rocka, no čineći to odviše bezbrižno, slaveći ih preko uobičajene mere glorifikacije seksa, droge i rokenrola. Možda Faster Pussycat zaista nisu bili u stanju da izdignu glavu iznad površine mora dekadencije, reći će neki, no treba imati na umu da je prelepa blues balada „House Of Pain“ sa njihovog drugog albuma, Wake Me When It's Over, umnogome demantovala manifest njihovog prvenca, „No Room For Emotions“.

EZO – EZO

EZO praktično nije prvi album japanskih metalaca – pod imenom Flatbacker objavili su dva albuma u Japanu pre nego što su se odlučili za selidbu u sjedinjene države. Promenivši ime u EZO, koje je trebalo da asocira na Eizo, drevno ime za japansko ostrvo Hokaido, Japanci su pod producentskom palicom Gennea Simmonsa snimili jedan od najupečatljivijih glam metal albuma druge polovine osamdesetih. Članovima EZO-a je tradicionalni heavy metal bio znatno bliži no njihovim američkim kolegama, pa su pesme, obeležene grlenim vokalom sjajnog Masakia Yamade i žestokim rifovima Shoyo Iide, odisale znatno mračnijim senzibilitetom nego što je to bio slučaj sa radovima njihovih savremenika. Komadi „House Of 1,000 Pleasures“, „Destroyer“ i „Desiree“, umnogome zahvaljujući Yamadinoj interpretaciji, odisale su perverzno-erotskim – to bismo i očekivali od glam metal benda iz Zemlje izlazećeg sunca, reći će neki – i anticipirale radove EZO-vih mnogo poznatijih sunarodnika, X Japana. Sa žestokim metal komadima poput „Mr. Midnight“ i „Desiree“ i klasičnim, ali nadprosečno dobrim, glam metal himnama poput „Flashback Heart Attack“ i „Big Changes“, te na momente neobjašnjivo (podsećamo: album je producirao Genne Simons) moderno (za ono vreme) produciranim gitarama, bubnjevima i vokalima („Here It Comes“, „Kiss Of Fire“), EZO je pravo malo hard rock remek-delo druge polovine osamdesetih.

(Balkanrock.com, 13. oktobar 2012)