U poslednjem delu priče o glam metal albumima koji u godini koja je na
izmaku slave dvadesetpeti rođendan, govorimo o najboljim glam izdanjima iz
1987. godine.
Dokken – Back For The Attack
Dokken su, zahvaljujući melodičnom vokalu Dona Dokkena i gitarskom umeću
Georgea Lyncha, ali i moćnoj ritam sekciji, koju su od Tooth & Nail pa sve do Erase
The Slate iz 1999. činili Jeff Pilson i Mick Brown (jedan od sastojaka
formule uspeha Dokkena svakako je bila čvrsta postava) predstavljali jednu od
najblistavijih pojava na američkoj hard rock sceni. Na albumu Back For The Attack Dokken su, kao i na
njegovim prethodnicima, ponudili i žestoke heavy metal komade („Kiss Of Death“,
„Mr. Scary“), i melodične pop metal himne zaraznih refrena („Prisoner“, „Night
By Night“, „So Many Tears“, „Burning Like A Flame“ „Stop Fighting Love“) i
emotivne, ali ne u potpunosti konvencionalne balade („Heaven Sent“, „Dream
Warriors“), ne narušavajući heterogenošću kompaktnost. Don Dokkenov blagozvučan
vokal, Lynchove bravure i Brownovi pršteći bubnjevi u nekima od najboljih
komada u čitavoj karijeri benda – „Prisoner“, „Lost Behind The Walls“, „Cry Of
The Gupsy“, „Stop Fighting Love“, i naročito „Heaven Sent“ i „Dream Warriors“ –
čine Back For The Attack jednim od
najboljih glam metal albuma izdatih u 1987.
Great White – Once Bitten…
Prava je šteta što će Great White zauvek ostati
zapamćeni po obradi pesme Iana Huntera „Once Bitten, Twice Shy“ i po jednoj od
najvećih koncertnih tragedija u istoriji rokenrola (20. februara 2003. godine,
na koncertu benda u roudajlendskom klubu The Station, u požaru koji su izazvale
pirotehničke naprave život je izgubilo više od stotinu ljudi, uključujući i
gitaristu benda Ty Longleya). Jer ako neki glam metal bend, uz Cinderellu, može
poneti titulu dostojnih naslednika Led Zeppelina i AC/DC-a, onda je to svakako
Great White (koji su i eksplicitno, tribute albumom Great Zeppelin, otkrili kome najviše duguju). Sa žestokim, a ipak
do finesa poliranim hard rock zvukom utemeljenom u bluesu, album Once Bitten... je, uz album koji mu je
sledio, ...Twice Shy, svakako
najbolje ostvarenje benda. Obeležene robertplantovskim vokalom Jacka Russella,
AC/DC-evskim rifovima gitarskog tandema Mark Kendall – Michael Lardie,
Kedallovim izvrsnim solažama i Lardievim klavijaturama umesno i ukusno
upotrebljenim, sve pesme na ovom albumu – od koncertnih favorita „Lady Red
Light“, „Gonna Getcha“, „All Over Now“, preko šoferske himne slobodi (mada kao
album za slušanje tokom vožnje pre preporučujemo ...Twice Shy) „Fast Road“, nešto sporijih ali ništa manje žestokih
„Mistreater“, „Never Change Heart“ i „On The Edge“, do emotivne balade „Save
Your Love“ – prava su mala remek dela teškog rocka. No svakako najbolji komad
na albumu je „Rock Me“, idealna kao soundtrack za vođenje ljubavi, bez bojazni
da ćemo preterati možemo slobodno reći: jedna od najboljih hard rock pesama u
istoriji ovog žanra.
Whitesnake – Whitesnake
Već sam omot albuma Whitesnake
nagoveštavao je nešto pompezno i masivno, potpuno drugačije od Coverdaleovih
ranijih boogie poskočica, pa čak i od blago glam orijentisanog Slide It In. Od rifa uvodnog,
ledzeppelinskog metala „Still Of The Night“, preko glam metal himni „Bad Boys“,
„Give Me All Your Love“ i „Children Of The Night“, nove, metalizirane verzije
blues rocka „Crying In The Rain“, komada u duhu ranijih radova benda, „Straight
To The Heart“ i „Don't Turn Away“, do ponovo snimljenog razarača „Here I Go
Again“, sve teče nesmanjenom žestinom i energijom. Na albumu se našla i
emotivna balada „Is This Love“ (koju su Coverdale i Sykes prvobitno napisali za
Tinu Turner), a na britanskoj verziji albuma i „Looking For Love“, jedna od
najlepših i najraskošnijih power balada onog vremena. Coverdale i John Sykes,
obojica u to vreme u naponu snage, stvorili su metalnog monstruma koji prosto
grize i drobi snagom Coverdaleovog glasa, Sykesovih rifova, žestokih udaraca Aunsleya
Dunbara i teatralnih tonova Dona Aireya. Iako su Coverdaleovi pevački i
artistički vrhunci („Sailing Ships“, „The Last Note Of Freedom“) sledili albumu
iz 1987, Whitesnake je nesumnjivo
njegov magnum opus.
Guns N' Roses – Appetite For Destruction
Naravno, zvuk prvenca
Guns N' Rosesa bio je drugačiji od svega što su u drugoj polovini
osamdesetih radili ostali losanđeleski
hard rockeri, no jesu li Gunsi bili deo scene? – Svakako da jesu. U krajnjem
slučaju, njihovi koreni su bili glamerski: Axl Rose i Izzy Stradlin bili su
članovi Hollywood Rosea, a Tracii Guns, Ole Beich i Rob Gardner članovi L.A.
Gunsa. Do juna 1985. Gunsa, Beicha i Gardnera zamenili su Slash, Duff McKagan i
Steven Adler, nekadašnji članovi Road Crewa, i – ostalo je istorija. Appetite For Destruction, najprodavaniji
debi album svih vremena, nabijen prljavštinom, bukom i besom kakve svet nije
video još od Never Mind The Bollocks...,
od dana objavljivanja do danas prisutan je na svim listama najvećih rock albuma
svih vremena.
(Balkanrock.com, 27. oktobar 2012)
Нема коментара:
Постави коментар