Dr. Project Point Blank – Gitarologija: Povratak korenima (2015)

Izdavač: PGP-RTS

Datum izdavanja: 17. 11. 2015.

Producent: Point Blank

Dužina trajanja: 127:40

Žanr: Blues rock

Point Blank (zvanično: Dr. Project Point Blank) iza sebe imaju zavidnu karijeru: objavili su deset studijskih (ne računajući As Blue As I Can Be, na kome su svirali kao prateći bend Johna O'Learya) i jedan živi video album, održali su bezbroj koncerata na jugoslovenskom prostoru i u inostranstvu i trenutno važe za jedan od najstarijih aktivnih srpskih blues sastava i jednu od najznačajnijih blues institucija sa ovih prostora. Pa ipak, samo dvaput u toku svog delovanja doživeli su da budu u svim domaćim listovima, na svim domaćim radio stanicama i televizijama: prvi put pre tačno deset godina, kada su objavili DVD Život u zatvoru sa snimkom nastupa u zatvoru u Sremskoj Mitrovici i dokumentarnim filmom Ilije Gajice o tom koncertu, i drugi put tokom poslednjih par meseci; njihov dupli album Gitarologija: Povratak korenima, izglasan od slušalaca „Dvestadvojke“ za album godine 2015, predstavlja jedan od najboljih, a svakako najveličanstveniji povratnički album objavljen na ovim prostorima.

Jer, na Gitarologiji se kao gosti kao gosti na gitari pojavljuju Rambo Amadeus, Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Nenad Zlatanović (Texas Flood), Josip Boček, Vidoja Božinović Džindžer (Riblja Čorba), Nebojša Antonijević Anton (Partibrejkers), Vedran Božić, Dragan Marković (Di Luna Blues Band), Dušan-Duda Bezuha (Zona B), Vlatko Stefanovski, Goran Stojković Goksi (Di Luna Blues Band), Saša Ranđelović Ranđa (Neverne Bebe), Vladan Stanošević (Raw Hide) i Vladan Jovković (Orthodox Celts), a kao gosti na vokalima Sky Wikluh, Momčilo Bajagić Bajaga (Bajaga i Instruktori), Jovan Savić Lole, Dejan Cukić, Nenad-Neša Milosavljević (Galija), Oliver Nektarijević (Kanda, Kodža i Nebojša), Nikola Vranjković, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), Vladimir Janković Džet, Dejan Najdanović Najda (Smak), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh) i Bora Đorđević (Riblja Čorba); Dragi Jelić (YU Grupa) i Dado Topić pojavljuju se u ulozi i gitariste i pevača. Na 15 pesama prvog diska gostuju gitaristi, a peva vođa grupe Dragoljub Crnčević Crnke, a 15 pesama drugog diska zapravo predstavljaju te iste matrice sa gostima-pevačima. Na taj način je došlo do nekih izuzetno zanimljivih spojeva: tako u pesmi „Moj put“ gitaru svira Rambo Amadeus a peva Dragi Jelić, u pesmi „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ gitaru svira Dragi Jelić, a peva Momčilo Bajagić, u pesmi „Tu negde živi ona“ gitaru svira Vidoja Božinović a peva Dado Topić, u pesmi „Prijatelj“ gitaru svira Nebojša Antonijevć a peva Nenad Milosavljević; potonji spoj je svakako najzanimljiviji i predstavlja nešto teško zamislivo van okvira Gitarologije. Jasno je da je sama realizacija ovog albuma ogroman uspeh i dovoljan razlog da članovima Point Blanka skinemo kapu; svakako ne i jedini.

Pesme sa Gitarologije, u rasponu od tradicionalnog blues rock zvuka, preko countrya („Blue Eyed Blues“ / „Zlatni uvojci“), direstraitsaške srednje struje („Drop Of Rain“ / „Kad mesec prospe rekom zvezda sjaj“), rock balade („Hold On“ / „Tu negde živi ona“) i tvrdog rocka („Got My Life“ / „Imam ovaj život“), do alternativnije forme („Time“ / „Vreme“), izvrsno su aranžirane i producirane – očigledno je da se pažljivo promišljalo kada će se posegnuti za duvačkim instrumentima, klavirom, orguljama, perkusijama; svaki detalj na albumu brižljivo je brušen, pa Gitarologija ulazi u red onih albuma koji sa svakim novim preslušavanjem iznenađuju i raduju slušaoca mnogobrojnim bravurama. Na Gitarologiji nema slabog komada, samo dobrih, odličnih i naprosto izvrsnih. U ove potonje svakako spadaju baršunaste „Drop Of Rain“ i „Kad mesec prospe rekom zvezda sjaj“,  silovite „Got My Life“ i „Imam ovaj život“, te nežne „Blue Eyed Blues“ i „Zlatni uvojci“.

No glavni kvalitet Gitarologije svakako predstavljaju vrhunske izvedbe svih gostiju. Rambo Amadeus je u pesmama sa mirisom američkog juga „Swamp Jamp“ / „Moj put“ podsetio da je kao gitarista potcenjen. Krle Jovanović je u „Under My Bed“ / „Bolesno se volimo“ ispleo finu mrežu tonova kao osnov za moćni zvuk Hammonda; Vidoja Božinović je u „Hold On“ / „Tu negde živi ona“ odsvirao jedan od njegovih prepoznatljivih soloa, virtuoznih ali uvek u službi pesme. Dragi Jelić je u „Drop of Rain“ / „Kad mesec prospe srebra sjaj“ ponudio tanane i senzibilne zvuke, dok je zvuk Nenada Zlatanovića u „Got This Life“ / „Imam ovaj život“ sirov i žestok. Nebojša Antonijević je u „A Monkey Behind The Wheel“ / „Prijatelj“ lake a sigurne ruke. Goran Stojković je u „Uptight“ / „Nervozan“ vedro raspojasan, a Duda Bezuha u „Blue Eyed Blues“ i „Zlatni uvojci“ pastoralno romantičan. Zvuk Josipa Bočeka („New Orleans“ / „Novi Sad“; svakako zanimljiva igra naslovima), Dragana Markovića („Don't You / „Svi dani“) i Dada Topića („Keep On Running“ / „Novi dan“) je rezak, potentan zvuk starih blues rock majstora, dok su Vedran Božić („Nobody's Bussiness / Zagledan u put“), Vlatko Stefanovski („Sunny Monday“ / „Mamurluk“) i Saša Ranđelović („Send Me Someone To Love“ / „Nisam znao da sam znao“) u liričnijim komadima dobili priliku da pokažu sav raskoš svog talenta.

Na visini zadatka bili su i gosti-pevači. Dragi Jelić je u „Mom putu“, koja svojim tekstom predstavlja omaž Jelićevom bendu, standarno sjajan. Sky Wikluh je svojim energičnim izvođenjem u pesmi „Bolesno se volimo“ uspešno spojio savremeniji i tradicionalniji crni zvuk. Bajagić u cohenovskom („Kad mesec prospe rekom zvezda sjaj“) i Cukić u gillanovskom maniru („Novi Sad“) za mnoge će predstavljati – svakako vrlo prijatno – iznenađenje. Hard rock sa gospelovskim momentima „Imam ovaj život“ teško je zamisliti otpevan nekim drugim glasom no moćnim glasom Jovana Savića. Nikola Vranjković u „Zagledan u put“ otkriva da mu blues zvuk izuzetno dobro leži. Dejan Najdanović u „Mamurluku“ pruža verovatno tehnički najbolje vokalno izvođenje na Gitarologiji. Interpretacija Zvonimira Đukića savršeno odgovara živahnosti pesme „Nervozan“. Dado Topić („Tu negde živi ona“), Oliver Nektarijević („Vreme“) i Vlada Džet („Novi dan“) gostuju u pesmama koje unekoliko podsećaju na njihov sopstveni opus, a sva četvorica zvuče kao u sopstvenim najboljim komadima. Naposletku, tu su najupečatljivije vokalne interpretacije kada je o gostima reč: Neša, Cane i Bora; svoj trojici su, svakako, blues vode dobro poznate, no zvuk pesama na kojima gostuju (Milosavljević na „Prijatelju“, Kostić na „Svim danima“, a Đorđević na „Nisam znao da sam zao“) razlikuje se od zvuka njihovih matičnih sastava dovoljno da potcrta Milosavljevićevu poletnost, Kostićevu buntovnost i Đorđevićevu osećajnost.

Na posletku, moramo pohvaliti članove Point Blanka (Dragoljub Crnčević – gitara i vokal, Darko Grujić – klavijature, Zoran Milenković – bas, Blagoje Nedeljković – bubnjevi, Nikola Đokić – bubnjevi, Nenad Stošić – perkusije, Toni Matijević – gitara): od kako se, 1984. godine, sastav oglasio svojim prvencem The Blues bilo je jasno da je reč o grupi koja može izaći na crtu – i koja je izašla na crtu! – mnogom blues rock sastavu sa one strane Antlantika; razume se da je Gitarologija sasvim u skladu sa standardima koji su Point Blank svojim radom postavili i sebi i drugim blues sastavima sa ovih prostorima. Sve Crnčevićeve vokalne deonice obeležava senzibilnost i robusni šarm; u najupečatljivije spadaju one u pesmama „Drop Of Rain“, „Under My Bed“, „Got My Life“ i „Time“.

Na kraju, moram se osvrnuti na jedan naprosto užasan trenutak na albumu, za koji grupa Point Blank ne snosi odgovornost. U pesmi „Bolesno se volimo“ reč „džoint“ je tonski pokrivena zvukovima nalik pucnjima, ali je poptuno jasno koja reč je u pitanju. Crnčević je, u intervjuu koji je dao naš portal, potvrdio moje sumnje: to je učinjeno na zahtev izdavača. Moram priznati da me obuzima bes pri pomisli na činjenicu da u drugoj deceniji XXI veka neko u PGP-RTS-u veruje da je reč „džoint“ nedopustiva na ploči. Sve me to strašno podseća na ono što se pre tridesetsedam godina desilo sa pločom Kost u grlu Riblje Čorbe; podsećam, tada je čitav tiraž povučen iz prodaje jer se nekom iz PGP-a učinilo da stih „popij svoje sedative“ iz pesme „Mirno spavaj“ može asocirati na upotrebu narkotika. Štampanje novog tiraža sa iskasapljenom verzijom pesme bio je jedan od retkih kompromisa na koje je Bora Đorđević u toku karijere pristao. Nije ovde posredi činjenica da nismo puno odmakli od vremena u kome je bilo nezgodno pevati da je Hrist bio kopile i jad ili da za ideale ginu budale; ne, posredi je, u to sam duboko uveren, činjenica da se spuštamo niz lestve evolucije društva, pravo ka predsocijalističkom patrijarhalno-palanačkom sistemu vrednosti. Nije čudno što mnogi ovde smatraju kako su pametna braća Rusi što zabraniše psovke u knjigama; valja – misle oni – i nama uzeti makaze u ruke i krenuti u popravljanje svih tih knjiga, filmova i pesama što nam kvare omladinu! Na sreću, svest da umetnička dela ne trpe kasapljenje i dalje je veoma snažna u našem društvu. Stoga se činjenica da je neko iz PGP-RTS-a smatrao da reč „džoint“ treba tonski pokriti može posmatrati kao ogromna uvreda za Point Blank i Wikluha – taj neko pesmu „Opasno se volimo“ nije smatrao umetničkim delom. Na stranu što je taj neko pokušao da nam šminka stvarnost izbacujući iz jedne pesme o stvarnoj ljubavi jedan aspekt stvarnog života. A valjda ne postoji žanr savremene muzike koji na neposredniji, na rečitiji i na osećajniji način govori o stvarnom životu no što to čini bluz.

Ocena: 4,8/5

Spisak pesama:

CD1

1. „Swamp Jump“ – 3:10
2. „Under My Bed“ – 3:40
3. „Drop Of Rain“ – 4:09
4. „Got My Life“ – 3:51
5. „New Orleans“ – 4:31
6. „Hold On“ – 4:22
7. „A Monkey Behind My Wheel“ – 3:27
8. „Time“ – 3:47
9. „Nobody's Bussiness“ – 4:32
10. „Don't You“ – 4:12
11. „Blue Eyed Blues“ – 4:04
12. „Keep On Running“ – 4:45
13. „Sunny Monday“ – 4:41
14. „Uptight“ – 3:28
15. „Send Me Someone To Love“ – 6:28
16. „Duck“ – 0:34

CD2

1. „Moj put“ – 3:10
2. „Bolesno se volimo“ – 3:43
3. „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ – 4:09
4. „Imam ovaj život“ – 3:53
5. „Novi Sad“ – 3:42
6. „Tu negde živi ona“ – 4:22
7. „Prijatelj“ – 3:28
8. „Vreme“ – 3:48
9. „Zagledan u put“ – 4:29
10. „Svi dani“ – 4:05
11. „Zlatni uvojci“ – 4:03
12. „Novi dan“ – 4:45
13. „Mamurlu“ – 4:40
14. „Nervozan“ – 3:27
15. „Nisam znao da sam zao“ – 6:56

(Balkanrock.com, 26. februar 2016)

Sanjam: 100 najboljih domaćih rok balada

Mersad Berber, Profil sa starom razglednicom

U jednoj reklami za Heineken, snimljenoj pre petnaestak godina, dva mladića uživaju na koncertu fikcionalnog hard rok benda. Jedan od njih svoju flašu piva spušta na zemlju da bi aplaudirao, a onda se, u trenuku kada bend počne da izvodi neku baladu, saginje da je podigne. U mraku ne uspeva da je vidi, pa pali upaljač; da bi mu pomogao, to čini i njegov prijatelj. Kada se usprave i osvrnu oko sebe, vide da se nalaze u moru plamičaka, podignutih ruku sa upaljačima. Tako se 15. jula 1978. (kako reklama kaže) rodio jedan od velikih fenomena rok kulture.

Uloga Heinekena u stvaranju nekada – nekada, jer se taj fenomen u međuvremenu upokojio – neizostavnog elementa živog izvođenja tzv. power balada nije dokazana, ali zato o razvoju rok balade imamo mnogo pouzdanije podatke. Balada svoj naziv duguje srednjovekovnim francuskim pesmama sa narativnim tekstom uz koje se igralo (fr. ballare – plesati). Tekst tradicionalne balade obično opisuje neki događaj iz mita ili legende, počesto sa tragičnim završetkom; tako balada u našoj narodnoj književnosti predstavlja epsko-lirsku pesmu o nekom tragičnom mitskom ili istorijskom događaju, često obojenu tajanstvenošću i jezovitošću (nasuprot lakoj i vedroj romansi). Interesovanje za narodne balade tokom epohe romantizma dovelo je do procvata autorske balade. Sa druge strane atlantika, krajem XIX veka, iz dodira evropske narodne muzike, koju su sa sobom doneli beli doseljenici, i afričke narodne muzike, koju su sa sobom doneli crni robovi, rodio se bluz. Junaci bluz balada obično su bili antiheroji, usamnljenici i borci protiv autoriteta. Otprilike u isto vreme naziv balada počeo je da se upotrebljava za sentimentalne pesme popularne među širokim narodnim masama, da bi se tokom dvadesetih godina XX veka, zahvaljujući Holivudu i Brodveju, balada ustalila kao naziv za pesmu sporog tempa, najčešće ljubavne tematike. Rok balada, nastala pod uticajem džez, bluz i kantri balada, vrhunac popularnosti i istovremeno zapadanje u manirizam doživeće osamdesetih godina prošlog veka, sa pojavom power balada, sentimentalnih pesama raskošnih aranžmana i himničnih refrena.

Njeno Veličanstvo jugoslovenska rok balada rodila se šezdesetih godina XX veka; osim uticaja inostranih rok balada (i posrednog uticaja džeza, bluza i kantrija), ona je bila pod uticajem jugoslovenske tradicionalne i zabavne muzike, te francuske šansone, italijanske kancone i ruskih kanautora – bardova. Ovakva raznovrsnost uticaja, uz političkim prilikama uslovljene specifičnosti razvoja domaće rok scene, visoke zahteve publike i kiritike, te, naposletku, drugačiji temperament publike, dovela je do veće poetičnosti i tematske raznovrsnosti no što je slučaj sa baladama na engleskom jeziku. U poređenju sa najpopularnijim i najznačajnijim rok baladama na engleskom jeziku, najveće domaće rok balade odlikuju se sasvim drugačijim senzibilitetom; mnogi će reći kako presudni činilac predstavlja slovenski patos, te dodati kako nije slučajno što se neke od nakvećih domaćih balada ne bave temom ljubavi, već smrti.

Ovom prilikom nudimo vam listu sto najboljih domaćih rok balada. Kriterijumi za rangiranje pesama bili su vrednost kompozicije, teksta, izvedbe i produkcije, originalnost, uticaj, ono nešto teško opisivo što mora posedovati svaka velika rok balada, te, naravno, lični ukus sastavljača (mada je prilikom sastavljanja ove liste potpisnik ovih redova imao više razmena mišljenja sa prijateljima no prilikom sastavljanja ijedne druge liste ovog tipa). I samom sastavljaču je bilo jako teško da se ograniči na samo stotinu pesama, pa kako bi ovom listom iko osim njega samog mogao biti zadovoljan? Stoga ovu listu – kao, uostalom, i svaku drugu listu ove vrste – treba ponajviše posmatrati kao presek, podsećanje i preporuku – kao tek jedan od bezbroj mogućih izbora najlepših rok balada sa ovih prostora, podsećanje na ogroman broj velikih umetnika koji su delovali i još uvek deluju na našoj sceni, te skretanje pažnje na pesme koje su vam, bez sumnje, poznate, ali kojima do sada iz nekog razloga niste posvetili pažnju koju zasužuju.

100. Zana – „Rukuju se, rukuju“ (Zana, 1989)

99. Merlin – „Uspavanka za Gorana B.“ (Teško meni sa tobom, a još teže bez tebe, 1986)

98. U Škripcu – „Siđi do reke“ (O je!, 1983)

97. Električni Orgazam – „Kapetan Esid“ (Distorzija, 1986)

96. Smak – „Plava pesma“ (Crna dama, 1977)

95. Poslednja Igra Leptira – „Umiru jeleni“ (Grudi moje balkanske, 1986)

94. Boris Novković – „Kuda idu izgubljene devojke (Tamara)“ (Kuda idu izgubljene devojke, 1986)

93. Prljavo Kazalište – „Heroj ulice“ (Heroj ulice, 1981)

92. Irina & Vi – „Mrazevi“ (A krv mi vri, 2002)

91. Stijene – „Ja sam more, ti si rijeka“ (Cementna prašina, 1981)

90. Jakarta – „Orlovi i laste“ (Maske za dvoje, 1984)

89. Riblja Čorba – „Ostani đubre do kraja“ (Kost u grlu, 1979)

88. Viktorija – „Arija“ (Ja verujem, 1990)

87. Vampiri – „Pokloniću joj nebo“ (Be-Be, 1992)

86. Slađana Milošević & Dado Topić – „Princeza s nekog drugog sveta“ (singl, 1984)

85. Massimo Savić – „Samo jedan dan“ (Stranac u noći, 1987)

84. Alisa – „Da li si čula pesmu umornih slavuja“ (Da li si čula pesmu umornih slavuja, 1987)

83. Jura Stublić & Film – „Dom“ (Sunce sja!, 1987)

82. Partibrejkers – „Molitva“ (Kiselo i slatko, 1994)

81. Idoli – „Hajde, sanjaj me, sanjaj“ (Odbrana i poslednji dani, 1982)

80. YU Grupa – „Crni leptir“ (YU Grupa, 1973)

79. Indexi – „Bacila je sve niz rijeku“ (singl, 1974)

78. Denis & Denis – „Voli me još ovu noć“ (Ja sam lažljiva, 1985)

77. COD – „Bijeli bagremi“ (Bijeli bagremi, 1978)

76. Gibonni – „Libar“ (Mirakul, 2001)

75. Parni Valjak – „Jesen u meni“ (Anđeli se dosađuju?, 1987)

74. ITD Band – „Lagano umirem“ (Skidam te pogledom, 1988)

73. Van Gogh – „Zamisli“ (Hodi, 1996)

72. Lačni Franz – „Čakaj me“ (Sirene tulijo, 1987)

71. Josipa Lisac – „O jednoj mladosti“ (Dnevnik jedne ljubavi, 1973)

70. Oliver Mandić – „Govor tvoga tela“ (Probaj me, 1981)

69. Miladin Šobić – „Od druga do druga“ (Ožiljak, 1981)

68. Osvajači – „Možda nebo zna“ (Krv i led, 1990)

67. Viktorija – „Daj, ne pitaj“ (Spavaćeš sam, 1988)

66. YU Grupa – „Dunavom šibaju vetrovi“ (Ima nade, 1988)

65. Bijelo Dugme – „Loše vino“ (Eto! Baš hoću!, 1976)

64. Azra – „Gospodar samoće“ (Sunčana strana ulice, 1981)

63. Dejan Cukić – „Ruža ispod pepela“ (San na pola puta, 1992)

62. Galija – „Skadarska“ (Istorija, ti i ja, 1991)

61. Laufer – „Budi moja voda“ (Lopov Jack, 1992)

60. Zabranjeno Pušenje – „Možeš imat moje tijelo“ (Fildžan viška, 1997)

59. Crvena Jabuka – „Sa tvojih usana“ (Crvena Jabuka, 1986)

58. Branimir Štulić – „Meni se, dušo, od tebe ne rastaje“ (Balegari ne vjeruju sreći, 1990)

57. Daleka Obala – „Noć je prekrasna“ (Daleka Obala, 1990)

56. Divlje Jagode – „Jedina moja“ (Divlje Jagode, 1978)

55. Bajaga i Instruktori – „Iza nas“ (Od bižuterije do ćilibara, 1996)

54. Piloti – „Kao ptica na mom dlanu“ (Kao ptica na mom dlanu, 1987)

53. Đorđe Balašević – „Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja“ (Celovečernji the Kid, 1983)

52. Babe – „Noć bez sna“ (Slike iz života jednog idiota, 1993)

51. Zdravko Čolić – „Zagrli me“ (Ako priđeš bliže, 1977)

50. Riblja Čorba – „Neke su žene pratile vojnike“ (Pokvarena mašta i prljave strasti, 1981)

49. Đorđe Balašević – „Slovenska“ (003, 1985)

48. S Vremena Na Vreme – „Tema Classica“ (S Vremena Na Vreme, 1975)

47. Nikola Vranjković – „Sretenje“ (Zaovdeilizaponeti, 2001)

46. Indexi – „Jutro će promijeniti sve“ (singl, 1969)

45. Prljavo Kazalište – „Tu noć kad si se udavala“ (Lupi petama..., 1993)

44.  Kerber – „Još samo ovu noć mi daj“ (Seobe, 1986)

43. Đorđe Balašević – „Bezdan“ (Bezdan, 1986)

42. Parni Valjak – „Pusti nek traje“ (Uhvati ritam, 1984)

41. Prljavo Kazalište – „Ma kog me boga za tebe pitaju“ (Zlatne godine, 1985)

40. Hladno Pivo – „Ranjeni i ludi“ (Knjiga žalbi, 2007)

39. Galija – „Da li si spavala“ (Daleko je sunce, 1988)

38. Bijelo Dugme – „Jer kad ostariš“ (Bijelo Dugme, 1984)

37. Suncokret – „Prvi sneg“ (Moje bube, 1977)

36. Leb i Sol – „Čuvam noć od budnih“ (Kao kakao, 1987)

35. Bajaga i Instruktori – „Zažmuri“ (Sa druge strane jastuka, 1985)

34. Riblja Čorba – „Lutka sa naslovne strane“ (singl, 1978)

33. Bijelo Dugme – „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“ (Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, 1986)

32. Kerber – „Na raskršću“ (Ljudi i bogovi, 1988)

31. Đorđe Balašević – „Kad odem“ (Tri posleratna druga, 1989)

30. Zabranjeno Pušenje (Beograd) – „Ljubav udara tamo gdje ne treba“ (Ja nisam odavle, 1997)

29. Dobrovoljno Pevačko Društvo – „Zemlja“ (Nedelja na Duhove, 1995)

28. Piloti – „Zaboravljeni“ (Zaboravljeni, 1993)

27. Bolero – „Jelena“ (O Jesenjinu, 1988)

26. Parnji Valjak – „Sve još miriše na nju“ (Buđenje, 1993)

25. Bijelo Dugme – „Kad zaboraviš juli“ (Bitanga i princeza, 1979)

24. Prljavo Kazalište – „Ako tražiš nekoga“ (Dani ponosa i slave, 1998)

23. Neverne Bebe – „Dvoje“ (Neverne Bebe II, 1997)

22. Rani Mraz – „Priča o Vasi Ladačkom“ (Odlazi cirkus, 1980)

21. Kerber – „Seobe“ (Seobe, 1986)

20. Bijelo Dugme – „Šta bi dao da si na mom mjestu“ (Šta bi dao da si na mom mjestu, 1975)

19. Galija – „Dodirni me“ (Karavan, 1994)

18. Riblja Čorba – „Dobro jutro“ (Buvlja pijaca, 1982)

17. Bijelo Dugme – „Ima neka tajna veza“ (singl, 1975)

16. Rade Šerbedžija feat. Darko Rundek & Arsen Dedić – „Na nešto me sjeća taj grad“ (Mnoge smo i mnogo voljeli, 1986)

15. Đorđe Balašević – „Ne lomite mi bagrenje“ (Bezdan, 1986)

14. Bajaga i Instruktori – „Rimljani“ (Jahači magle, 1986)

13. Bijelo Dugme – „Pjesma mom mlađem bratu (Iz Niša u proljeće '78)“ (Doživjeti stotu, 1980)

12. Galija – „Burna pijana noć“ (Ipak verujem u sebe, 1982)

11. Bijelo Dugme – „Pristao sam biću sve što hoće“ (Doživjeti stotu, 1980)

10. Azra – „Ako znaš bilo što“ (Filigranski pločnici, 1982)

9. Film – „Mi nismo sami“ (Sva čuda svijeta, 1983)

8. Haustor – „Šal od svile“ (Bolero, 1985)

7. Generacija 5 – „Ti samo budi dovoljno daleko“ (singl, 1979)

6. Indexi – „Sanjam“ (Indexi, 1974)

5. Bijelo Dugme – „Sanjao sam noćas da te nemam“ (Eto! Baš hoću!)

4. Time – „Da li znaš da te volim“ (Time II, 1975)

3. Bijelo Dugme – „Ako možeš zaboravi“ (Uspavanka za Radmilu M., 1983)

2. Riblja Čorba – „Kad hodaš“ (Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju, 1984)

1. Bijelo Dugme – „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ (Bitanga i princeza, 1979)

(Balkanrock.com, 14. februar 2016)

Dragoljub Crnčević Crnke (Point Blank): „Najveću pažnju medija bi dobili ako bi ugradili silikone“

Vest da će srpski bluz velikani Point Blank (poznati i kao Dr. Project Point Blank i Dr. Project Point Blank Blues Band) održati dva oproštajna koncerta u Beogradu koja se pre tri godine pojavila u srpskim medijima nije izazvala veliku popmpu. A i kako bi, kad Point Blank nisu spadali u velike rok heroje sa polumilionskim tiražima, već u onu grupu skromnih, čestitih i istrajnih muzičkih delatnika? No, ako najšira publika ovoj vesti nije pridala odviše pažnje, svi domaći zaljubljenici u bluz bili su iskreno tužni zbog gašenja jedne od najznačajnijih bluz institucija ovih prostora. Ali, koju godinu kasnije, evo Point Blanka sa povratničkim albumom. I to kakvim povratničkim albumom!

Na albumu Gitarologija: Povratak korenima kao gosti na gitari pojavljuju se Rambo Amadeus, Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Nenad Zlatanović (Texas Flood), Josip Boček, Vidoja Božinović Džindžer (Riblja Čorba), Nebojša Antonijević Anton (Partibrejkers), Vedran Božić, Dragan Marković (Di Luna Blues Band), Dušan-Duda Bezuha (Zona B), Vlatko Stefanovski, Goran Stojković Goksi (Di Luna Blues Band), Saša Ranđelović Ranđa (Neverne Bebe), Vladan Stanošević (Raw Hide), Vladan Jovković (Orthodox Celts) i Radomir Mihajlović Točak (Smak), a kao gosti na vokalima Sky Wikluh, Momčilo Bajagić Bajaga (Bajaga i Instruktori), Jovan Savić Lole, Dejan Cukić, Nenad-Neša Milosavljević (Galija), Oliver Nektarijević (Kanda, Kodža i Nebojša), Nikola Vranjković, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), Vlada Janković Džet, Dejan Najdanović Najda (Smak), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh) i Bora Đorđević (Riblja Čorba); Dragi Jelić (YU Grupa) i Dado Topić pojavljuju se u ulozi i gitariste i pevača. Čitava stvar je izvedena tako da na 15 pesama sa prvog diska gostuju gitaristi a peva vođa grupe Dragoljub Crnčević, a da 15 pesama drugog diska zapravo predstavljaju te iste matrice sa gostima pevačima. Tako je došlo do nekih zanimljivih spojeva – u pesmi „Moj put“ gitaru svira Rambo Amadeus a peva Dragi Jelić, u pesmi „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ gitaru svira Dragi Jelić, a peva Momčilo Bajagić, u pesmi „Tu negde živi ona“ gitaru svira Vidoja Božinović a peva Dado Topić – pa i nekih kakve su, čini se, bile moguće samo na ovom albumu, kao što je slučaj sa pesmama „Bolesno se volimo“, u kojoj gitaru svira Dragan-Krle Jovanović, a peva Sky Wikluh, ili „Prijatelj“ u kojoj gitaru svira Nebojša Antonijević a peva Nenad Milosavljević.

Povodom objavljivanja albuma razgovarali smo sa vođom grupe Dragoljubom Crnčevićem (alias Baki, alias Crnke, alias Dr, alias Dr. Shtrobl), pevačem, gitaristom, kompozitorom, slikarem, vajarom i piscem.

BR: Već se čuju mišljenja da je jubilarni deseti album Point Blanka kruna tridesettrogodišnje karijere grupe. Da li biste se složili sa ovom konstatacijom?

Dragoljub Crnčević: Apsolutno.

BR: Čini se da grupa nije uživala ovakvu medijsku pažnju još od objavljivanja DVD-a Život u zatvoru. Da li je potrebno da jedan bluz ili bluz rok sastav uradi nešto neobično (za naše prilike), poput nastupa u zatvoru, ili snimi album sa ovolikim brojem gostiju da zasluži pažnju velikih srpskih medija?

Dragoljub Crnčević: Najveću pažnju tzv. medija bi dobili ako bi ugradili silikone, barem peticu, i obuli cipele sa štiklom od deset centimetara. Takođe, kao opcije, skinuti se do gola u crkvi ili se slikati sa turbo-mindža pevačicama, uz objavljivanje mini pornića sa platipusom.

BR: Prvi tiraž Gitarologije je rasprodat; da li to znači da album u fizičkom formatu nije izgubio trku sa digitalnim formatima, u krajnjem slučaju da album nije izgubio bitku sa YouTube singlom kao novom dominantnom formom?

Dragoljub Crnčević: Prodat je i drugi tiraž. Zvuči neverovatno, ali je istinito. Bila bi neverovatna sramota prema svim gostima da se pirateriše ovakvo izdanje. Jadni su oni koji  ga presnimavaju a onda se žale da ovde nema roka i bluza. CD košta koliko i dve i po pakle pljugi. Svaki pirat ubija rok i bluz scenu.

BR: Kako se rodila i razvijala ideja o nastanku Gitarologije? Da li su pesme pisane sa određenim gostima na umu, ili se o gostima razmišljalo nakon nastanka pesama?

Dragoljub Crnčević: Uporedo smo radili pesme i razmišljali kome bi najbolje „legle“. Svako od gostiju je mogao da odsvira i otpeva ceo album. Mi smo se potrudili da svakome „ubodemo“ pesmu koja mu stilski  najbolje odgovara. Mislim da smo u tome uspeli, jer se svi odmah prepoznaju.

BR: Postoji li neko sa kim ste želeli da sarađujete na Gitarologiji a da iz objektivnih razloga nije mogao da gostuje na albumu?

Dragoljub Crnčević: Iz potpuno opravdanih razloga fali jos pet-šest ljudi. I ovom prilikom im se izvinjavamo. Biće prilike da ispravimo propuste.

BR: Pesma „Moj put“ svojim tekstom predstavlja omaž YU Grupi; je li to bila Vaša ideja?

Dragoljub Crnčević: Dragom Jeliću smo poslali četiri teksta i nijedan mu nije odgovarao. Dva dana pred snimanje smo seli moj drug Dragan Gligorić i ja i napisali tekst onako kako mi vidimo YU Grupu. Omaž i poštovanje u svakom pogledu.

BR: Sa druge strane, „Time“ kao da jednim delom predstavlja omaž Pink Floydu?

Dragoljub Crnčević: Hvala na komplimentu!

BR: Po čijoj zamisli je Bajaga pesmu „Kad mesec prospe rekom srebra sjaj“ izveo u tom, cohenovskom maniru?

Dragoljub Crnčević: Bajaga je Bajaga. Došao čovek i otpevao za pet minuta. Onda smo pili čaj i kafu sledeća dva sata. Leonarda nismo ni zvali! (smeh)

BR: U pesmi „Bolesno se volimo“, koju peva Sky Wikluh, nakon reči „popušiš“ dolazi tonski zamućena reč za koju je jasno da je „džoint“. Pretpostavljam da je to učinjeno na zahtev izdavača?

Dragoljub Crnčević: Bilo je to na dva golića, podeljena ekipa u PGP-u. Na kraju mi izgubismo, pa zamutismo.

BR: Vlatko Stefanovski i Vedran Božić su jedini koji nisu došli u studio, već su snimili svoje deonice u Skoplju, odnosno Zagrebu, i poslali vam ih. Je li ovo prvi put da sa nekim sarađujete na ovaj način? Da li ovaj vid saradnje ima više prednosti ili mana u odnosu na tradicionalnu, „živu“ saradnju?

Dragoljub Crnčević: Nije. U svakom slučaju, današnja tehnika pojednostavljuje neke stvari. Kad sviraju pravi svirači nije ni bitno gde su snimili. Opšta konstatacija je da sve zvuči „live“. To mogu samo veliki muzičari!

BR: Je li tačno da ste se sa Borom Đorđevićem dogovorili oko teksta pesme „Nisam znao da sam zao“ tek kada se pojavio na snimanju?

Dragoljub Crnčević: Šta reći, popismo kafu na Banjici, odosmo u studio. Bora sluša pesmu, izvadi pesmaricu, lista. U jednom trenutku stade i počne da čita. Pita me šta mislim. Ja kažem:  „Boro, ne mislim, otpevaj“. Bora ’ladno ode i krene da peva, a mi se smrzli. Završi on, kaže: „'Aj' sad da snimimo“. „Šta da snimimo, bre, Boro, snimljeno je“,  kažem ja i turim džezvu. Ubismo se od kafe.

BR: Postoji li јoš neka anegdota sa snimanja koju biste podelili sa našim čitaocima?

Dragoljub Crnčević: Uđe Cukić da otpeva. Zatvorimo vrata od gluve sobe, pustimo pesmu, on odvali. Izađe pa sluša, kaže: „'Aj' još jednom“. Ja ga gledam, kažem: „Al’ ovo je mrak!“ „Jok“, kaže on, „'Aj'  još jednom“. Dobro onda. Ode, zatvori vrata. Gledam kroz staklo i ne verujem. Zafrljačio košulju u ćosak i zaurlao kako on to ume. Izlazi sav mokar: „'Aj' sad daj onaj sokić“!

BR: Izjavili ste u šali da je ovo muškošovinistički album, pošto među gostima nema žena. Sa kojom od naših pevačica ili instrumentalistkinja biste u budućnosti sarađivali u studiju?

Dragoljub Crnčević: Problem je što njih nema dovoljno za ceo album od petnaestak pesama. Ima ih desetak, pa bi morali da napravimo maksi singl.

BR: Vaš stari saradnik John O'Leary pojavljuje se i na Gitarologiji. Da li Vam je otkrio kako Gitarologija, kako toliki broj sjajnih muzičara sa ovih prostora izgledaju u očima posmatrača „sa strane“?

Dragoljub Crnčević: Dovoljno je reći da su, slušajući ga kod njega, dvojica svetskih gitarista rekli da bi nam gostovali na nekom sledećem.

BR: Gitarologija je prvi album grupe (delimično) na srpskom jeziku još od Južnjačke utehe. Ima li istine u trvdnji da je bluz „pravi bluz“ samo na engleskom, ili bluz nosi istu emociju na kom god jeziku bio otpevan?

Dragoljub Crnčević: Može kad pevač zna. Svi na albumu pokazaše da mnogo dobro znaju. Bend i ja smo se nauživali slusajući kako pesme dobijaju neke nove sjajne dimenzije na srpskom.

BR: Prvi album grupe, The Blues, važi za prvo izdanje domaće bluz grupe na engleskom jeziku. Da li je tada bilo nekih problema sa čelnicima izdavačke kuće, da li su neki među njima ovaj album, kako se i u vreme socijalizma brojnim sastavima dešavalo, smatrali „nedovoljno komercijalnim“?

Dragoljub Crnčević: Đorđe Debač i Sveta Jakovljević iz PGP-a su nas i nagovorili da snimimo prvi album bluza. Koliko se sećam, prodao se u preko 30.000 komada. Druga ploča je izvezena za SSSR, mislim nekih 20.000 komada, slušalo se i nikakvih problema nije bilo.

BR: Vaš DVD Život u zatvoru snimljen u zatvoru u Sremskoj Mitrovici jedino je ovakvo izdanje na našim prostorima (jedini sastav sa ovih prostora koji je učinio nešto slično jeste Zabranjeno Pušenje, sa spotom snimljenim u KPD-u Zenica). Koliko i kako je ovo iskustvo uticalo na Vas?

Dragoljub Crnčević: Najteža i najlepša svirka.

BR: Hteli ste da koncert u zatvoru održite još sredinom osamdesetih, ali tada Vam to nije pošlo za rukom. Šta Vas je tada onemogućilo?

Dragoljub Crnčević: Sistemska biroktaija.

BR: Kakva je savremena bluz scena u Srbiji? Ko su naslednici Blues Tria, Point Blanka, Di Luna Blues Banda, Sirove Kože i Zone B?

Dragoljub Crnčević: Na našu sreću ima ih podosta, a mislim da će ih biti jos više. Vreme će pokazati.

BR: Šta u narednom periodu možemo očekivati od Point Blanka? Da li je sa nekim od gostiju na albumu bilo dogovora oko živih nastupa?

Dragoljub Crnčević: Mi smo pre skoro četiri godine održali poslednje nastupe. Sada smo u problemu jer raste pritisak da se cela stvar odsvira živo sa gostima. Postoji mogućnost da se to desi negde krajem marta-početkom aprila.

BR: A šta je sledeće što možemo očekivati iz laboratorije doktora Shtrobla-pisca?

Dragoljub Crnčević: Odgovor na knjigu Dr Shtrobla od profesorke Hermine Shtuc-Myer!

(Balkanrock.com 1. februar 2016)

Hollywood Vampires – Hollywood Vampires (2015)

Izdavač: Republic Records

Datum izdavanja: 11. 9. 2015.

Producent: Bob Ezrin

Dužina trajanja: 48:28

Žanr: Hard rock, blues rock

Kada sam jednoj svojoj prijateljici pričao o supergrupi Hollywood Vampires, koju su u godini koja je za nama osnovali Alice Cooper, Joe Perry i Johnny Depp, sa namerom da izvode pesme Cooperovim „mrtvih, pijanih prijatelja“, ona me je pitala: „Zezaju se, a?“ I zaista, album prvenac – najverovatnije i poslednje izdanje ove grupe – predstavlja veličanstveno zezanje trojice ljudi koji su – ko manje, ko više zasluženo – stekli status „legende“ u svojim branšama, te mogu sebi da priušte rad na nečemu za svoju dušu; jasno je da su njihova imena na poleđini albuma dovoljno primamljiva da njihovi menadžeri i čelnici Republic Recordsa zadovolnjo trljaju ruke.

A sve je počelo kada je Cooper poželeo da oda počast „Holivudskim vampirima“, umetničkoj grupi iz sedamdesetih godina prošlog veka, koja se može nazvati umetničkom samo utoliko što su je sačinjavali umetnici; pristupnica za ovaj klub, umnogome nalik Partiji običnih pijanaca Bore Đorđevića (samo bez političkih ambicija), ispunjavala se natpijanjem ostalih članova. Predsednik kluba bio je Cooper, potpredsednik Keith Moon, a blagajnik Bob Brown, Cooperov menadžer za odnose sa javnošću. Ostali stalni članovi bili su Ringo Starr, Harry Nilsson i Micky Dolenz, a povremeno bi im se priključili John Lennon, Marc Bolan, Keith Emerson, John Belushi, Bernie Taupin ili Joe Walsh. A potom, bilo je tu još par pojedinaca koji nisu bili članovi društva, ali su ka njemu – zapravo prema njegovom harizmatičnom predsedniku – svakako gravitirali, poput Jima Morrisona, Johna Paula Jonesa i Iggya Popa. Tako su Cooper, Perry i Depp oformili sastav, čiji su pridruženi članovi na živim nastupima Duff McKagan, Matt Sorum (njih dvojica nisu učestvovali u snimanju albuma), Cooperov stari saradnik Tommy Henriksen i producent Bruce Witkin (producirao Deppove vokalne deonice u mjuziklu Sweeney Todd), ovde u ulozi klavijaturiste. Na albumu koji su snimili našle su se dve autorske pesme i jedanaest obrada, a lista gostiju obiluje zvučnim imenima: tu su Paul McCartney, Robby Krieger, Brian Johnson, Slash, Dave Grohl, Zak Starkey, Joe Walsh, Perry Farell, Kip Winger, Cooperovi saradnici Henriksen i Orianthi Panagaris, te legenda horora Christopher Lee, koji izgovara intro „The Last Vampire“ (zapravo odlomak iz Drakule Brama Stokera), a koji predstavlja njegov poslednji diskografski zapis – Lee je preminuo dva meseca pre objavljivanja albuma.

Albumom Hollywood Vampires, sjajno odsviranim i izvrsno produciranim – produkciju je potpisao veliki Bob Ezrin – dominira bluesirani hard rock, dovoljno moderan da ne zvuči arhaično, a dovoljno tradicionalan da ne zvuči izveštačeno. Komadi na ovom albumu, dakle, predstavljaju metalizirane verzije izvornika, a ovo očvršćavanje izvršeno je sa polovičnim uspehom. Dobar broj komada predstavlja obrade mehaničke i sasvim neinventivne, pa stoga i sasvim nezanimljive – „My Way“, „Manic Depression“, „Jump Into The Fire“. Ponegde, kao u „Itchycoo Park“ i medliju „School's Out / Another Brick In The Wall“ (na kojem su gostovali Brian Johnson, Slash i članovi nekadašnjeg benda Alice Cooper Neal Smith i Dennis Dunaway) se debelo omanulo – potonja pesma je naročito odbojna, budući da su Cooperova hard rock himnica o raspustu i taj komad remek-dela konceptualnog rocka, tako često čupan iz konteksta, samo naizgled iste tematike. Pa ipak, blistavi trenuci pretežu. Ima tu inventivnih aranžerskih rešenja – kakav je gudački uvod prošaran usnom hramonikom u žestoku, energijom nabijenu „Whole Lotta Love“ (na kojoj gostuje Brian Johnson) ili gitarske deonice i pljeskanje u „Cold Turkey“ – ima boogie raspojasanosti –  ležernost „Come And Get It“ (gosti Paul McCartney i njegov bubnjar Abe Laboriel Jr.) i „Jeepster“ nimalo se ne doima veštačkom – ima, naposletku, ogromne energije i silovitosti. Visokonaponske verzije „I Got A Line On You“ i „Five To One / Break On Through“ (gost Robby Krieger) svakako predstavljaju najuspelije komade na albumu.

A iz potonje je najočitije da je onaj koji ovaj album svojom energijom prožima i nosi Cooper. On sa ogromnim uspehom meandrira između sopstvenog izvođačkog izraza – grlenog, reskog vokala – i izvođenja koja predstavljaju omaž izvornom pevaču – počesto i u jednoj pesmi („Five To One / Break On Through“, „Cold Turkey“, „Manic Depression“)! Naposletku, u dve autorske pesme, sasvim solidnoj „Raise The Dead“ i ne odviše uspeloj „My Dead Drunk Friends“, jasno se očitava njegov autorski pečat.

Album Hollywood Vampires, dakle, muzički je sasvim pristojan. Istina, on pomalo pati od manjka konceptualizma, koji možda jeste stran teškom rocku, ali nije Aliceu Cooperu – gostovanje Christophera Leea unekoliko deluje nesuvislo, budući da na albumu nema cooperovskog horora, a album očito nije posvećen samo članovima kluba „Holivudskh vampira“ nego i drugim prijateljima Alicea Coopera koji više nisu među živima, mada je malo verovatno da je Richard Wright bio među njima, a „I Got A Line On You“ svakako ima manje veze sa Cooperovim prijateljstvom sa trojicom pokojnih članova izvornog Spirita koliko sa činjenicom da je on „I Got A Line On You“ prethodno obradio 1988. godine; naposletku, uveren sam da se Cooper, kada je snimanje albuma već bilo završeno, setio čoveka čiji je štićenik postao krajem šezdesetih, lupio po čelu i rekao: „Auh, kako sam mogao da zaboravim Zappu!“ Na kraju krajeva, ovaj album je zanimljiv iz razloga iz koga je zanimljivo svako izdanje slično njemu – uvek je zabavno kada velikani obrađuju velikane. Delimičan odgovor na tinejdžersko pitanje „Kako bi zvučalo kad bi AC/DC svirali nešto od Zeppelina?“ nudi album Hollywood Vampires.

Ocena: 3,5/5

Spisak pesama:

1. „The Last Vampire“ – 1:35
2. „Raise The Dead“ – 3:31
3. „My Generation“ – 2:47
4. „Whole Lotta Love“ – 4:13
5. „I Got A Line On You“ – 2:48
6. „Five To One / Break On Through (To The Other Side)“ – 4:17
7. „One / Jump Into The Fire“ – 5:07
8. „Come And Get It“ – 2:59
9. „Jeepster“ – 2:42
10. „Cold Turkey“ – 3:07
11. „Manic Depression“ – 2:43
12. „Itchycoo Park“ – 2:55
13. „School's Out / Another Brick In The Wall“ – 5:14
14. „My Dead Drunk Friends“ – 4:30

(Balkanrock.com, 26. januar 2016)

Himna slobode: 30 godina Istine i „Anđela“

Ima tako nekih pesama većih od života, onih za koje bi bilo odviše slabo reći savršenstvo ili remek-delo. To su one pesme koje, pored antologijskih stihova, briljantne kompozicije, vrhunske izvedbe i ingeniozne produkcije, poseduju još nešto, teško opisivo, a počesto savim neuhvatljivo. Beatlesi takvih pesama imaju bar tuce; pa onda „All Along The Watctower“ u Hendrixovom izvođenju; Lennonova „Imagine“; „Dust In The Wind“ Kansasa; „Brothers In Arms“ Dire Straitsa, Cohenova „Hallelujah“, „Who Wants To Live Forever“ Queena, naravno, „Stairway To Heaven“. O, razume se, ima u istoriji popularne muzike pesama značajnijih, pesama većih, ali malo je onih koje odišu takvim i tolikim emotivnim nabojem, takvom i tolikom poetskom i muzičkom snagom, takvom i tolikom katarzičnošću.

Zavidan je broj takvih pesama u domaćoj rok muzici. Potpisnik ovih redova mora priznati da broj pesama inostranih izvođača koje on oseća takvima (jer one se takvima mogu samo osećati) nije veliki; sa druge strane, „Ima neka tajna veza“ Bijelog Dugmeta, „Nedelja kad je otiš'o Hase“ prvog Zabranjenog Pušenja, Balaševićeva „Ne lomite mi bagrenje“, „Sejmeni“ Haustora, „Par godina za nas“ Ekatarine Velike, „Trube“ Galije, Stublićeva „E, moj druže beogradski“, Bajagina „Moji drugovi“, „Zaboravljeni“ Pilota, „Hoću da znam“ Partibrejkersa, „Zemlja“ Dobrovoljnog Pevačkog Društva, „Yugo 45“ drugog Zabranjenog Pušenja i „Ljubav udara tamo gdje ne treba“ trećeg Zabranjenog Pušenja, „Na ovim prostorima“ Hladnog Piva samo su one koje mu prve dolaze u misli. Ima u njima onog nečeg što je rečima teško izraziti i onima, kao što je autor ovog teksta, koji bi to nekako morali umeti, a onda, još nečeg, nekog čudnovatog križanja i prepleta zanesenosti i jeze, ushićenja i melanholije. To je široka, nepokorna balkanska duša, reći će mnogi. Svakako, nama te pesme govore o ljubavi i ratu, radosti i boli, životu i smrti onako kako ne može nijedna pesma ponikla van granica onoga što se danas eufemistički naziva Regionom. Navedene pesme, ovako, hronološki poređane, mogle bi se čitati kao mala poetska istorija ovih prostora. Među takvim pesmama najistaknutije mesto morala bi zauzimati pesma koja je u ovoj godini proslavila svoj trideseti rođendan ovenčana slavom, izglasavana Najboljom pesmom jugoslovenskog roka, Pesmom decenije i Pesmom veka, proglašavana pesmom koja „ulazi u najstroži, najelitniji izbor onoga što je ovde komponovano“ (Ratko Adamović), „jednom od retkih univerzalno subverzivnih pesama domaće popularne muzike“ (Aleksandar Žikić), „najvećim dometom ovdašnjeg roka“ i pesmom koja „u srpskom pesništvu ulazi u red najznačajnijih“ (Peca Popović), pesmom koja je dovela do „višeslojnog potresa u rok-muzici, poeziji i politici“ (Zoran Hristić), ali i ujedno i od mlađih naraštaja zaljubljenika u rok žigosana kao  „precenjena“, „izlizana“ i „bogu i ljudima dosadila“ – pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ Riblje Čorbe.

A samo godinu dana pre njenog pojavljivanja činilo se da Čorba nikada više neće uspeti da dostigne domete svoja prva četiri albuma. Peti studijski album grupe, Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju – za koji je svakako važilo nomen est omen – sniman je u mučnoj atmosferi. Dok su se Bora Đorđević i Miša Aleksić nekako još i nosili sa svojim alkoholnim demonima, Rajko Kojić je tonuo sve dublje u ponor zavisnosti od heroina – dešavaće se tih godina da Kojić zaspi na bini, ne pojavi se na televizijskom gostovanjima, doživi saobraćajni udes iz koga nekim čudom izvuče živu glavu. Vicko Milatović je bio u vojsci; bubnjarske palice privremeno je preuzeo Vlajko Golubović, muzičar potpuno drugačijeg pedigrea i profila. „Vlajko je bio odličan bubnjar, ali smo privatno bili dva sveta, što se konačno potvrdilo na snimcima albuma“, piše Aleksić u svojoj autobiografiji. Đorđević je bio u veoma mračnom raspoloženju; Momčilo Bajagić svedoči: „Boki je bio na svim naslovnim novinama, na svim koncertima, na svim televizorima, za sve su ga živo pitali, on je imao gomilu nekih problema, nervirale su ga gluposti, nervirali su ga razni neki ljudi...“ Razume se da se to moralo odraziti na kvalitet pesama na albumu. Istina, bilo je na albumu i izuzetno dobrih pesama, kakve su protestne „Besni psi“ (koja će izazvati i omanji međunarodni skandal stihovima „Grčki šverceri, arapski studenti, / negativni elementi, maloletni delikvetni / i besni psi“) i „Džukele će me dokusuriti“, Bajagićeva duhovita minijatura „Muzičari koji piju“, fina balada „Gluposti“, te gorka „Ravnodušan prema plaču“, koja ulazi u red Đorđevićevih pesničkih vrhunaca. Međutim, našle su se na njemu i „Nemoj da kažeš mome dečku“ i „Minut ćutanja“, u kojima je Đorđević sasvim zašao u manirizam, idejno dobra ali pesnički malo uspela „Mangupi vam kvare dete“, te „Kazablanka“ i „Priča o Žiki Živcu“, humoreske koje su same sebi cilj (i kakvih će od druge polovine osamdesetih biti sve više na Čorbinim albumima). Muzičari koji piju bili bi, možda, dobar album, da u pitanju nije bio album grupe koja je izdanjima koja su mu prethodila postavila standarde i sebi i drugima.

A najuspeliji komad na albumu, jedna od najlepših balada i najemotivnijih pesama domaće popularne muzike, „Kad hodaš“, nije izišla iz pera vođe grupe, već njenog drugog gitariste, koji je, sa svojim solo prvencem, nizao uspehe tamo gde je njegov matični bend beležio neuspeh za neuspehom: kritika je osula paljbu po Muzičarima koji piju, ali je bila puna hvale za Pozitivnu geografiju; dok su koncerti Riblje Čorbe otkazivani zbog nedovoljnog interesovanja publike, Bajagić je za koncerte sa svojim Instruktorima Pozitivne Geografije – za koje je verovao da će raditi samo jednu sezonu – dobijao sve više ponuda. Nesporazum oko tezge u Grčkoj morao je biti samo povod onome što se valjalo iza brda: Kojić i Bajagić prestali su biti članovi Čorbe. Uspešna zamena dvojca Kojić – Bajagić, esencije Čorbinog zvuka, mogla bi se uporediti samo sa transplantacijom koštane srži; u mogućnosti novog gitarskog tandema, Vidoja Božinović – Nikola Čuturilo, nije mnogo ljudi verovalo.

Sve je to, kako je par godina kasnije pisao Vladimir Stakić, „davalo osnova za ideju da je baš kolega Đorđević kolega u krizi [...] kad se stvari već ovako poređaju, sasvim je jasno da je 'Istina' morala izaći kao besna (gotovo do histerije), agresivna ploča, sa bar jednom izuzetnom pesmom – 'Pogledaj dom svoj, anđele'. Ta je ploča odlično viknula svoju poruku: Riblja čorba je živa i ja sam živ i hoćemo još da budemo živi. Ili: [...] bez inata nema zanata.“ Istina je bila nalik komadu usijanog železa: umešno producirana – bend je sa Istinom obnovio saradnju sa Johnom McCoyem, koji je iz Čorbinog zvuka u datom trenutku uvek uspevao da izvuče maksimum – furiozno odsvirana, žestokog teškometalnog zvuka – Čuturilo je ispravno primetio da je reč o možda i najčvrćem Čorbinom albumu, a o tome se veoma retko govorilo kada se govorilo o Istini – sa stihovima oštrim poput žileta – „'Ajde beži“, „Dvorska budala“, „Hleba i igara“, „Verno pseto“ ulaze u red Đorđevićevih pesničkih vrhunaca; kao integralni deo albuma svakako treba posmatrati i pesmu „Snage opozicije“, leksički najoriginalniju Đorđevićevu pesmu, čije je objavljivanje svaka muzička kuća onog vremena morala smatrati visokorizičnim potezom, i koja će se na nosaču zvuka pojaviti tek dvanaest godina nakon što je snimljena za Istinu. Pesme „Snage opozicije“, „'Alo“, „Dvorska budala“ i „Pogledaj dom svoj, anđele“ zagrebački Jugoton, sa kojim je grupa u vreme snimanja Istine imala ugovor, smatrao je odviše problematičnim i odbio da ih uvrsti na ploču, pa se grupa vratila pod okrilje beogradskog PGP-RTB-a. Istina će se tako još po nečemu upisati u istoriju jugoslovenskog roka: biće to, valjda, jedini domaći rok album koji će biti manje problematičan za PGP-RTB no za Jugoton, tradicionalno otvoreniji za avangardnije i provokativnije projekte (mada je prilično verovatno da je Jugoton samo želeo da se nekako ratosilja Čorbe).

Silovitosti kojom je delovao album svakako su doprineli naziv, izuzetno efektan u svojoj jednostavnosti, te izvrstan omot Jugoslava Vlahovića, sasvim u skladu sa oštrinom albuma. Korišćenjem jednog prepoznatljivog simbola, ali takvog da je najprepoznatljiviji i da najviše značenja nosi za stanovnike ovih prostora, ugrađivanjem glava članova benda u zid Ćele kule, Vlahović je načinio jedan od retkih domaćih omota – takvi su još i omoti albuma Bijelo Dugme Bijelog Dugmeta, Teško meni sa tobom... a još teže bez tebe Merlina i Između krajnosti Azre – koji su upotrebom potentnih istorijsko-kulturnih simbola sami postali veliki istorijsko-kulturni simboli jednog prostora i vremena.

A onda, tu je bila „Pogledaj dom svoj, anđele“. Ta pesma nije bila nalik ni na šta što je do tada Čorba snimila. Niti na išta poniklo na jugoslovenskoj sceni do tog trenutka. Hevimetalskog senzibiliteta, „Pogledaj dom svoj, anđele“ bila je sasvim oslobođena ironije karakteristične za Đorđevićeve stihove. Đorđević ovde nije bio onaj do tog trenutka dobro poznati Đorđević, cinični realističar sa izraženom bolderovskom crtom, hroničar života na beogradskom asfaltu, slikar naličja erotske ljubavi i ljubavnik ćopićevski „surovog“ srca. Za razliku od njegovih ranijih radova, koji su slikali prizore iz života velegradskog (polu)sveta i obilovali slengom, stihovi pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, iako u njima nije bilo arhaizama, zvučali su drevno. Stado, bogalji i prosjaci, bagra koja je sebi sagradila hramove, krstaški ratovi – sve je to jasno asociralo na srednji vek. Jezive, gotovo apokaliptične slike asocirale su na našu srednjevekovnu crkvenu i dvorsku književnost, a osirotelo, slepo stado upregnuto u amove na našu epsku poeziju. Ta je pesma, kako je zapisao Peca Popović, „izrasla iz mulja asfalta, besa, ali i pamćenja sa srednjevekovne freske, i nema smisla ako je drugačija. S ushićenjem deteta čiste emocije Bora, posedujući onu retku visprenost i optiku koja ga čini svenarodnim bardom, u tri minuta iscedi celu dušu.“

Da je, na užem planu, „stado“ iz Đorđevićevih stihova predstavljalo narod (narode) Jugoslavije – u to vreme uglavnom nesvestan da ekonomski sunovrat države nije ono najgore što se može desiti – a „bagra“ državne glavešine – jedan deo nesposoban da iznađe način za skretanje sa puta za haos kojim je zemlja jurila, a drugi nepogrešivo je vodeći tim putem –  u to nema sumnje. (Razume se da je i „Pogledaj dom svoj, anđele“ morala izazvati kontroverze u javnosti socijalističke Jugoslavije; na sednici Komisije za informativno-propagandno delovanje Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, pukovnik Stevan Stanojević je rekao: „Pesma Bore Đorđevića 'Skini s očiju paučinu, anđele' izabrana je za  hit godine. Sa svim onim porukama koje su u pesmi, pitam se je li to naš jugoslovenski hit [...] je li to kritika našeg stanja i odgovara li nam to?“) „Ne bez patetike, uz salve pravednog gneva, Bora se tu obrušio na sve podmukle 'vođe naroda' i 'očeve nacije' krvavih ruku, raskrinkavajući ih sa nemilosrdnom doslednošću, nimalo ne birajući reči.“ (Žikić). Da li je tu bilo još nečeg, ili nečeg drugog? Popović piše: „U kratkom periodu od devet meseci sredinom osamdesetih još dve izuzetne autorske ličnosti oglasile su se pesmama koje otvaraju sličnu tematiku. Balašević je na albumu Bezdan imao 'Ne lomite mi bagrenje', a Bajaga je 'Rimljanima' zaključio Jahače magle. Mislim da ta koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada se o tome retko pisalo.“ Prihvatimo li ovakvo čitanje „Anđela“ (kada je reč o tematici pesama „Ne lomite mi bagrenje“ i „Rimljani“ dileme nema) – čitanje kakvo Đorđević poslednjih godina i sam potencira na koncertima Riblje Čorbe – taj period od godinu dana mogao bi se uzeti za trenutak kada je srpsko rokenrol pesništvo, zagrabivši u epski narativ, i sebi i drugima konačno obelodanilo da se nastavlja na srpsku pesničku tradiciju od Branka Radičevića do Branka Miljkovića.

Na širem planu, „Pogledaj dom svoj, anđele“ predstavlja pesmu svih poniženih i uvređenih, svih porobljenih i ugnjetenih (takvom čitanju, uostalom, sasvim odgovara video spot, koji je režirao Miša Vukobratović). Biblijski ton samo podcrtava večitu aktuelnost pesme: postojanje gladnih, zavedenih i zaplašenih pod jarmom moćnika koji stado izrabljuju, sprečavajući ga da spozna istinu (Đorđević je veoma efektno upotrebio „amove“ kao dvostruki simbol), uživajući u bogatstvu i slaveći laži koje su im to bogatstvo omogućile („hramovi“ kao još jedan dvostruki simbol). Pozivanje anđela da se seti krstaških ratova i preklanih vratova nije poziv na sećanje na postradale u sudaru religija, već na one koji su živote položili za pravdu, kao što ni želja da dušmani pocrkaju, ili bar da na svojoj koži osete šta znači beda, strah i bol nije želja za osvetom, već želja da padnu silnici i tlačitelji. Apostrofiranje anđela nije zazivanje neke više sile koja će doneti spas – i anđeo će, kao i smrtnici, doći Bogu na istinu – već zazivanje čovečnosti koja je sama sebe izrazila u liku anđela. Đorđević je u ovoj pesmi načinio uspeo spoj naturalističkog i patosa – naspram paučine, krvi, nesrećnih i bolesnih, bogalja i prosjaka, preklanih vratova, čemera, smrti i jada, bede, straha i bola stoji anđeo, kao simbol svega čistog i lepog. „Pogledaj dom svoj, anđele“ krik je za istinom, pravdom i slobodom, nikako samo u kontekstu nacionalne istorije. Taj urlik besa predstavlja najglasniji Đorđevićev poklič za slobodom. „Pred strahom od sutrašnjice [Đorđević] diže pesmu milosrđa, i što je još vaćnije vraća nas ka prostorima ljubavi, nade i vere [...] Ta pesma, nastala u jeku 'vunenih vremena', pokazuje da usred nasilja, straha i neizvesnosti umetnost ima čudo da ponudi odgovor.“ (Popović)

Usud pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ bio je da, kako se Đorđević često vajkao, zaseni sve ostale pesme na albumu. I da, na albumu onako savršeno otpevana, odsvirana i producirana, nikada ne zvuči dovoljno dobro na kocertima Čorbe. Njen usud je bio i da postane jedna od himni „Trećeg srpskog ustanka“. I da je mnogi (pogrešno) čitaju isključivo u nacionalnom ključu. Njen usud je bio i da se za njom godinama poteže u nepriličnim trenucima, onako kako se, ponajčešće od strane neznalica i budala,  poteže za Zmajevim „Svetlim grobovima“, Jakšićevom „Otadžbinom“ ili Rakićevom „Na Gazimstanu“. Njen je usud, naposletku, da (ma koliko je bezočno trošili) nikada ne izgubi na snazi i aktuelnosti. Aleksandar Žikić je, krajem prošlog veka, zapisao da će „Pogledaj dom svoj, anđele“ „tokom sledećih petnaest godina funkcionisati nesmanjenim intenzitetom. Trenutak kad se njena aktuelnost na ovim prostorima iscrpi, ako se ikada dogodi, poklopiće se sa konačnim ulaskom svetlosti na mesto na kome neoprostivo dugo, da se poslužim još jednim Borinim citatom, 'nema Boga, nema pravde'.“

Šta se posle Istine i „Anđela“ događalo dobro nam je poznato – olako uljuljkivanje u poziciji „neprikosnovenog populističkog tribuna SFRJ rokenrola, rock-mamuta kojem su svi skidali kapu, idola radnih i studentskih (pri)gradskih masa“ (Teofil Pančić), u lovorikama i velikim brojkama, potom saradnja sa štokakvim mutnim likovima srpske estrade, nepovratno udaljavanje od mlađih naraštaja rok publike i medijska brljotina za brljotinom. Tu je sve ono – a u svemu tome je više štete no koristi – što je Đorđeviću donela „pozicija gubitničkog glasnogovornika, od koga je vremenom počelo da se očekuje da kaže sve ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić). Popović kaže: „Lajanje u svim pravcima od Bore buntovnika načinilo je dežurnog tumača nacionalnih interesa“, i pita se: „Kako neko ko po prirodi radi svetsku stvar sve na kraju svede na nacionalnu liniju?“

„Anđeo“ se, međutim, od svog autora – kako i sam Đorđević kaže – nepovratno odvojio i započeo sopstveni život. Pesma nije, kako je to slučaj sa pesmama-međašima na zapadu, doživela mnogobrojne obrade; valjda zato što je većini mlađih sastava bilo jasno da bi nova verzija „Anđela“ delovala kao niskokvalitetna crno-bela fotokopija Velikog talasa nad Kanagavom. (U izvođenju onih kojima to nije bilo jasno „Anđeo“ neizbežno zvuči kao otužni pokušaj imitacije i/ili profanizacija jednog remek-dela.) „Pogledaj dom svoj, anđele“ je, pored toga što je srpske kultur-elitiste konačno uverila da rokenrol može biti poezija i da poezija može biti rokenrol, i što će u narednim godinama predstavljati prvi teg koji se stavlja na terazije za merenje domaćeg rok izraza, ostala najznačajnija protestna pesma na ovim prostorima, krik i bes u kome ima nečeg – je li to samo stih, rima i leksika, tematika i neprolazna vrednost, ili je posredi još nešto – što ga je, iako je reč o pesmi svevremenoj i sveprostornoj, zauvek obeležilo kao pesmu našu. Kao Šantić kad peva: „U meni cvile duše miliona... / Moj svaki uzdah, svaka suza bona, / Njihovim bolom vapije i ište“, kao Veljko Petrović kad veli: „Ovo je zemlja otrovana krvi, / korenje gdeno krepkog duba trune, / orlovi ginu a blaguju crvi, / gde il' se kadi il' pakleno kune“, kao Miloš Crnjanski kad viče: „Moj narod nije steg carski što se vije, / nego majka obeščašćena. / Znoj i sirotinja i mržnja što tinja / u stidu zgarišta i sena“, tako je i Bora Đorđević ispevao, natopivši je krvlju, znojem i suzama, pesmu onog (jugoslovenskog, da ne bude zabune) naroda koji peva o ljubavi i ratu, smejući se i plačući u isto vreme, čemu se ona oficirka KFOR-a na Borinom koncertu u Štrpcu nije mogla načuditi. Pre par godina sam, na jednoj od stranica hrvatskih veterana u onom što se u Hrvatskoj naziva Domovinskim ratom a u Srbiji građanskim ratom na prostoru Hrvatske, naišao na otvoreno pismo bivših vojnika hrvatskoj vladi. Tu su veterani, grdeći nesposobnost državnog rukovodstva, nepotizam i lopovluk, citirali stihove pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, potpisujući kao autora „četničkog vojvodu Boru Đorđevića“.

Možda će Đorđević jednog dana ostati upamćen po „Anđelu“ više no po ičem drugom što je napisao? Možda će činjenica da je od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih „nenašminkan, znojav, autentičan, drsko ispevao rok tragediju socijalističko-samoupravne svakodnevnice“ (Petar Luković) biti zasenjena činjenicom da je on autor tog velikog poziva na nepokoravnje nepravdi, nasilju i strahu? Jer „Pogledaj dom svoj, anđele“ jeste podsećanje na sve ovozemaljske nesreće i patnju, na svet u kome nikad nema ničeg novog pod suncem i u kojem je čovek čoveku vuk, ali je u nju urezano i uverenje da se protiv tih i takvih zala treba boriti. Naposletku, i uverenje da naspram svog tog zla mora postojati neko dobro. Popović piše:

„Kažu da je Lutka sa naslovne strane tetka-baba. Za ideale su opet poginule budale.

Jedino taj Anđeo blešti u mrklom mraku.“

(Balkanrock.com, 28. decembar 2015)

Otrovna Kristina – Otrovna Kristina (2015)

Izdavač: Samostalno izdanje

Datum izdavanja: 20. 9. 2015.

Ocena: 4,1

Producent: Otrovna Kristina

Dužina trajanja: 33:42

Žanr: Hard rock, progressive rock

Mnogi je domaći rock sastav ponudivši album za besplatan download zaboravio da uz pesme priloži i buklet, valjda (pogrešno) verujući da album u digitalnom obliku ne mora predstavljati i vizuelno zaokružen artistički proizvod. Izrada bukleta u elektronskom formatu ne košta ništa – sem truda i vremena, naravno – pa se tako pruža mogućnost za idejna rešenja maštovitija i prateće aspekte albuma raskošnije nego ikada pre. Avaj, ogroman broj domaćih sastava tu mogućnost ne koristi, pa se prema sopstvenom delu odnosi pomalo kao neke domaće televizijske kuće prema tuđem; to su one stanice koje, naprosto odsecajući odjavnu špicu, ne pokazuju dužno poštovanje prema ljudima koji su učestvovali u stvaranju emitovanog filma.

Pa ipak, nedostatak bilo kakve informacije osim imena izvođača i naziva pesama može se savršeno uklapati u koncepciju albuma; takav je slučaj sa prvencem Otrovne Kristine, koji je potpisnik ovih redova slušao ne znajući o bendu apsolutno ništa, osim da je reč o sastavu iz Zagreba. Na prednjoj strani omota – logo grupe (za koji kao da je zaslužan Rodney Matthews) preseca crvenu prugu. Na zadnjoj – secesijski portet žene (valjda Otrovne Kristine) u narodnoj nošnji sa preslicom i vretenom u rukama. Šta nedostaje? Logo Jugotona, PGP-RTB-a ili ZKP RTLJ-a i natpis „Made in Yugoslavia“.

Jer album Otrovna Kristina nalikuje na nešto što se, uz molbu da se javi svako ko zna nešto o izvođaču, pojavljuje na forumima zaljubljenika u progresivni rock, da bi u pomoć već priskočio neki od naših vinil-entuzijasta. Zvuk Otrovne Kristine u skladu je sa svetskim trednovima u gitarskom rocku, sa istraživanjima teškaškog nasleđa sedamdesetih. „Vrata moći“, „Demon“, „Došao sam da ostanem“, „Zmija“, „Igram da zaboravim“, „Viking“, sa artiljerijskom paljbom bubnjeva i gitarama koje ubadaju i režu poput bajoneta, po utemeljenosti u rock 'n' roll klasici, po energiji, po silini, ne zaostaju za globalnim perjanicama baštinika zvuka sedamdesetih – i to onih progresivnijih. Ima kod Otrovne Kristine mnogo stoneraškog – melodičnih vokala, mrsnog gitarskog zvuka, produkcije vintažne (što nipošto ne znači arhaične). No, ovaj album predstavlja autentičan pandan uradcima potomstva Blue Cheera i MC5-a – Smak, Pop Mašina, Atomsko Sklonište, Drugi Način, Oko, to su ključne tačke uticaja na zvuk Kristine – mada se, tu i tamo, provlači po neka melodijska ili ritmička linija pod uticajem makedonske jazz rock škole („Ljubav je bol“). Ima na albumu Otrovna Kristina deeppurpleovskog i blacksabbathovskog, ali tek posredno, kao tragova uzora jugoslovenskih hard-progressive velikana. I koliko je pažnje pokazano u izvođenju detalja pri kreiranju omaža (nikako prostog podražavanja!) jugoslovenskim rock klasicima! Vokali, gitarske boje, soloi, perkusije, jugoslovensko viđenje bluesa („Poljubi me u treće oko“) i funka („Pita“), sve to doprinosi mogućem određenju zvuka ove ploče kao „Balkan-rock revival“; doom metalična „Ljubav je bol“ i bajkerska himna „Demon“ otkrivaju prisustvo svesti o folklornim motivima kao autentičnom doprinosu jugoslovenskog rocka globalnoj rock ritmici i melodici. Pritom je ovaj album oslobođen zamorne pretencioznosti (nijedna pesma nije duža od četiri minuta) karakteristične za sedamdesete, dok je, s druge strane, zvuka punog i masivnog, kakav naši progresivci, zbog tehničkih ograničenja, nisu uspevali da postignu na pločama.

A onda, tu su tekstovi; nepoliranost (čitaj: banalnost, neretko stupidnost), kvazimističnost i kvaziangažovanost prisutne u tekstovima jugoslovenskih progresivnih sastava ovde imaju svoje umetničko opravdanje. Nije, međutim, reč samo o oslanjanju na poetičke osnove, već u sjajnom podražavanju stila ondašnjih tekstopisaca, prisutnom čak i u pesmama tematike umnogome strane našem rocku sedamdesetih, poput metalizirane „Vrata moći“ i himnične „Viking“ (uz pesmu „Demon“ svakako najuspelije komade sa albuma). Tako tekstovi pesama „Sa svima si bila“ i „Pita“ u potpunosti deluju kao nešto izašlo iz pera Mirka Glišića, a u stihovima pesama „Došao sam da ostanem“ i „Zmija“ jasno se čita uticaj Boška Obradovića.

Iza projekta Otrovna Kristina stoji Niko Potočnjak spiritus movens sastava Seven That Spells i Jastreb. Album Otrovna Kristina objavljen je za besplatan download na zvaničnom sajtu grupe. U februaru naredne godine biće objavljen na vinilu. O narednom izdanju Otrovne Kristine, dabome, odviše je rano govoriti. Pa ipak, ne možemo da se ne nadamo novom omažu našoj progresivnoj sceni sedamdesetih; radovi nekih drugih domaćih progressive rock sastava, onih sympho i jazz rock provenijencije, svakako nude obilje inspiracije, a Otrovna Kristina su prvi sastav nakon pojave grupe Temple Of Smoke dorastao takvom izazovu.

Spisak pesama:

1. „Vrata moći“ – 2:36
2. „Sa svima si bila“ – 3:47
3. „Demon“ – 3:22
4. „Došao sam da ostanem“ – 3:26
5. „Poljubi me u treće oko“ – 3:58
6. „Pita“ – 2:56
7. „Zmija“ – 3:23
8. „Igram da zaboravim“ – 2:19
9. „Ljubav je bol“ – 4:01
10.  „Viking“ – 3:54

(Balkanrock.com, 7. decembar 2015)

Trigger – Vreme čuda (2015)

Izdavač: Odličan Hrčak

Datum izdavanja: 4. 6. 2015. (digital), 9. 10. 2015. (CD)

Ocena: 4,1

Producent: Trigger

Dužina trajanja: 55:00

Žanr: Heavy metal

Ima u filmu Ovo je Spinal Tap jedna scena u kojoj gitarista Spinal Tapa David St. Hubbins (Michael McKean) svira prekrasni klavirski instrumental za reditelja Martya Di Bergia (Rob Reiner); nakon St. Hubbinsove priče o muzičkoj trilogiji u d-molu, duvačkim sekcijama i uticaju Mozarta i Bacha, Di Bergi će ga pitati: „Kako si nazvao taj komad?“, na šta ovaj odgovara: „Poliži moju ljubavnu pumpu“.

Tako su autori kultne komediji načinili efektivnu porugu na račun metal virtuoza, svih tih Paganinia rock muzike koji nisu bili u stanja da svoje kompozicije oplemene nekim dubljim sadržajem. Naravno, bilo je i heavy metal autora čiji su stihovi bili intrigantni, pa i od visoke poetske vrednosti, ama su oni nekako najčešće predstavljali izolovane pojave na metal sceni. Publika i kritika na našim prostorima bile su (s pravom) još oštrije u zahtevima za kvalitetnim tekstom no što je to slučaj sa publikom i kritikom na zapadu, pa su sva ta adolescentska promišljanja o zlu, smrti, seksu, ratu, istoriji i izmaštanim svetovima na srpskohrvatskom, slovenačkom i makedonskom morala zvučati još banalnije no što zvuče na engleskom. Domaće metal muzičari to nije previše brinulo; to potvrđuje činjenica da su verovatno najstupidniji tekstovi u istoriji domaćeg rocka izišli iz kuhinje naših metal sastava.

Pa ipak, imala je u tom pogledu domaća scena izuzetaka kakvim se druge metal scene nisu mogle podičiti – jer, nijedan inostrani metal album, ma koliko tekstualno vredan, ne ulazi u vrhunce rock poezije jezika na kom je nastao kao što je to slučaj sa mestom najboljeg domaćeg heavy metal albuma – Kosti u grlu – u istoriji jugoslovenske rock poezije. Za očekivati je bilo da će scena čiji su najveći hard rock sastavi imali poetske više (Riblja Čorba) ili manje vredne (Kerber) tekstove, ili barem tekstove sa poetskim aspiracijama (Atomsko Sklonište) jednog dana iznedriti jedan metal sastav koji će i na planu tekstova zavređivati pažnju. Naravno, od kraja osamdesetih nije bilo malo domaćih metal bendova sa artistički vrednim radovima, ali je istinski vrednih tekstova nekako uvek manjkalo. Tu činjenicu nisu mogli prikriti radovi ogromnog broja domaćih metal bendova na egleskom jeziku. A u odluci da se pišu tekstovi na engleskom bilo je svega pomalo: i potpune uronjenosti u inostranu rock muziku – uronjenosti kakva je počesto podrazumevala odsustvo svakog dodira sa domaćim rockom pa tako i domaćom umetničkom tradicijom, i koja je, uz druge faktore, počesto onemogućavala da se iznedri išta autentično – nedotupavne uverenosti da „metal dobro zvuči samo na engleskom“, naposletku i postojanja svesti da domaća publika i kritika očekuju barem pristojan ako ne vredan tekst i nade da se nesposobnost pisanja takvog teksta neće primetiti ako se peva na engleskom.

Pre osam godina pojavio se album koji je naišao na nepodeljene pohvale kritike i vratio nadu u sposobnost domaće metal scene da iznedri delo vredno u svakom pogledu. Ljubav beogradskog sastava Trigger i i dalje ulazi u najartističnije proizvode domaće metal scene. Autentičan, moderan, muzički, produkcijski i tekstualno uspeo, zaokružena umetnička celina sa osloncem u pesničkoj tradiciji domaćeg rocka, prvenac Triggera učinio je da se od narednih izdanja grupe pune očekuje. Trebalo je da prođe osam godina da proverimo u kojoj meri su ta očekivanja ispunjena, budući da je njihovo drugo studijsko izdanje, EX, predstavljalo zanimljiv omaž jugoslovenskoj novotalasnoj i post-novotalasnoj sceni. Moram priznati da sam, budući da su njihova prva dva studijska izdanja predstavljala konceptualne albume, očekivao da takav slučaj bude i sa trećim; naslov Vreme čuda, koji asocira na roman Borisalava Pekića (i na film Gorana Paskaljevića), te izuzetno zanimljiva vizuelna dimenzija albuma (delo Vladimira Petrovića i pevačice grupe, Milene Branković) probudili su nadu da će četvrto izdanje Triggera biti visoko artističan album, sa mračnim vremenom u kome živimo kao temom. Prava je šteta što ta i takva ideja nije realizovana – mada ima na albumu naznaka labavog koncepta – budući da su Trigger za tako nešto kapaciteta svakako imali.

Međutim, i onim što su Trigger ponudili na ovom albumu može se biti vrlo zadovoljan. Zvuk Triggera je neusiljeno ali beskompromisno žestok; ona prava razmera čvrstine zvuka čijeg postojana ogroman broj metal bendova od druge polovine osamdesetih nije bio svestan – ili je bio svestan a pogrešno verovao da je potrebno prevazići je – ovde je tako uspešno postignuta. Gitarista i (gotovo) kompletni autor Dušan Svilokos Đurić, basista Petar Popović i bubnjar Zoran Jović deluju kao snažna i precizna mašina koja melje reskim gutarama i prštećim bubnjavima. Pritom melodičnost nijednog trenutka nije gurnuta u drugi plan, pa pesme poput izvrsne „Od kostiju i pepela“ i eksplozivne „Bum“ odlikuje himničnost kakve neretko manjka u savremenom metalu. Poliritmičnost kompozicija nije tu u svrhu demonstracije tehnike već je podređena pesmi i ideji, a gitarske soloe su smenile inventivne, blago industrial orijentisane minijature lakšeg zvuka obojene glasom Brankovićeve i klavijaturama. I upravo ovi instrumentali, uz orijentalne motive, gdegde prisutne, u perkusijama i zvucima sitara, predstavljaju diskretnu progresivnu crtu ovog albuma.

Vokal Milene Branković predstavlja naročit kvalitet zvuka grupe. Glasa melodičnog, ali prodornog i agresinvog tamo gde je potrebno, ona je – što je naročito važno – izvrstan interpretator Đurićevih stihova. Naročite su u tom pogledu ističu balade „Nisam ta“ i „Brajeva azbuka“, pesme na tragu power balada, ali neizveštačene i modernog pakovanja, u kojima Brankovićeva postiže senzibilnost pesama „Više neće biti nas“ i „U torbi od plastike“ sa prvenca grupe. „Nisam ta“ posebno je zanimljiva: na njoj su gostovale Ljiljana Zrdavković (Mad Red), Katarina Popović (Etar) i Dragana Mijatović (Hype), koja nas je, nažalost, napustila u maju ove godine, ne dočekavši objavljivanje Vremena čuda u fizičkom formatu. Četiri moćna glasa i četiri različita vokalna stila skladno su se preplela u ovoj emotivnoj baladi.

A gostovanja na ovom albumu ima na pretek. I upravo su pojedina gostovanja slaba mesta ovog albuma. Uspeliji su oni komadi na kojima gostuju muzičari koji ne pripadaju metal miljeu (takva gostovanja su, razume se, još jedan od razloga zbog kojih Triggeru treba odati priznanje): „Nisam ta“, „Brajeva azbuka“, sa finim bas solom Borka Basarića (Azil 5, Orea) i epična, blago blockoutovska „Ponor“, duet Brankovićeve i Milutina Jovičića Mite. Sa druge strane, dok je glas Vladimira Lalića (Draconic, Organized Chaos) manje-više smisleno i uspelo uklopljen u formalno sasvim dobru „Realiti“, gitarski solo Emira Hota u istoj pesmi dozlaboga je naporan. Grleni vokal Marka Matijevića Sekula (Manntra) u refrenu pesme „Bum“, gde predstavlja podlogu za vokal Brankovićeve, zvuči dobro, ali u strofama koje Matijević peva sam, kako je to obično slučaj sa takvim hetfieldovskim načinom interpretacije, deluje imitativno i izveštačeno (mada u radovima Matijevićevog benda, zbog posve drugog senzibiliteta, ne zvuči tako). Naposletku, tu je growlovanje Darka Živkovića (Downstroy) u pesmi „Ne hrani ljudoždere“. U zvuk Triggera, koji je, i pored modernog pakovanja, tradicionalne provenijencije, takvo vokalno izvođenje ama baš nikako se ne uklapa; ako je cilj ovog gostovanja bio da podcrta makabrističnost teksta, rezultat je upravo suprotan – ta makabrističnost deluje prenaglašeno i manje efektivno.

No, ako se sa gostovanjima ponegde i omanulo, tekstovi još jednom zaslužuju pohvalu. Teme religije, rata, društvene realnosti, obrađene su na zreliji način no što je to slučaj sa najvećim delom domaće metal produkcije. Pri tome su na trenutke ostvareni i nemali umetnički dometi („Kad savest te zaboli“, „Brajeva azbuka“, „Ponor“), mada se čini da je Đurić ponegde intencionalno (i bespotrebno) odustao od metaforičnosti, koja je jedan od glavnih kvaliteta njegovog izraza.

Vreme čuda, dakle, uverava nas da nismo grešili u uverenju da se od autora Ljubavi može mnogo očekivati, uverava da se sa domaće metal scene može očekivati promišljenost i artističnost, ali nam i daje za pravo da onaj album o godinama koje jedu skakavci, robotima i sablastima i dalje očekujemo. Možemo se, doduše, nadati da će Triggeru inspiracije za takav album početi da nestaje u godinama koje su pred nama, ali ćemo se, bojim se, uzalud nadati.

Spisak pesama:

1.     „Kad savest te zaboli“ – 4:40

2.     „Od kostiju i pepela“ – 4:29

3.     „Vreme čuda“ – 4:49

4.     „Nisam ta“ – 5:07

5.     „Bum“ – 5:17

6.     „Srećna Nova (noćna mora)“ – 5:56

7.     „Realiti“ – 4:39

8.     „Brajeva azbuka“ – 5:23

9.     „Ne hrani ljudoždere“ – 5:26

10.  „Ponor“ – 9:14

(Balkanrock.com, 17. novembar 2015)