Izdavač: Odličan Hrčak
Datum izdavanja:
4. 6. 2015.
(digital), 9. 10. 2015. (CD)
Ocena: 4,1
Producent: Trigger
Dužina trajanja:
55:00
Žanr: Heavy metal
Ima u filmu Ovo
je Spinal Tap jedna scena u kojoj gitarista Spinal Tapa David St. Hubbins (Michael
McKean) svira prekrasni klavirski instrumental za reditelja Martya Di Bergia
(Rob Reiner); nakon St. Hubbinsove priče o muzičkoj trilogiji u d-molu,
duvačkim sekcijama i uticaju Mozarta i Bacha, Di Bergi će ga pitati: „Kako si
nazvao taj komad?“, na šta ovaj odgovara: „Poliži moju ljubavnu pumpu“.
Tako su autori kultne komediji načinili efektivnu
porugu na račun metal virtuoza, svih tih Paganinia rock muzike koji nisu bili u
stanja da svoje kompozicije oplemene nekim dubljim sadržajem. Naravno, bilo je
i heavy metal autora čiji su stihovi bili intrigantni, pa i od visoke poetske
vrednosti, ama su oni nekako najčešće predstavljali izolovane pojave na metal
sceni. Publika i kritika na našim prostorima bile su (s pravom) još oštrije u
zahtevima za kvalitetnim tekstom no što je to slučaj sa publikom i kritikom na
zapadu, pa su sva ta adolescentska promišljanja o zlu, smrti, seksu, ratu,
istoriji i izmaštanim svetovima na srpskohrvatskom, slovenačkom i makedonskom
morala zvučati još banalnije no što zvuče na engleskom. Domaće metal muzičari to
nije previše brinulo; to potvrđuje činjenica da su verovatno najstupidniji
tekstovi u istoriji domaćeg rocka izišli iz kuhinje naših metal sastava.
Pa ipak, imala je u tom pogledu domaća scena izuzetaka
kakvim se druge metal scene nisu mogle podičiti – jer, nijedan inostrani metal
album, ma koliko tekstualno vredan, ne ulazi u vrhunce rock poezije jezika na
kom je nastao kao što je to slučaj sa mestom najboljeg domaćeg heavy metal
albuma – Kosti u grlu – u istoriji
jugoslovenske rock poezije. Za očekivati je bilo da će scena čiji su najveći
hard rock sastavi imali poetske više (Riblja Čorba) ili manje vredne (Kerber)
tekstove, ili barem tekstove sa poetskim aspiracijama (Atomsko Sklonište)
jednog dana iznedriti jedan metal sastav koji će i na planu tekstova
zavređivati pažnju. Naravno, od kraja osamdesetih nije bilo malo domaćih metal
bendova sa artistički vrednim radovima, ali je istinski vrednih tekstova nekako
uvek manjkalo. Tu činjenicu nisu mogli prikriti radovi ogromnog broja domaćih
metal bendova na egleskom jeziku. A u odluci da se pišu tekstovi na engleskom bilo
je svega pomalo: i potpune uronjenosti u inostranu rock muziku – uronjenosti
kakva je počesto podrazumevala odsustvo svakog dodira sa domaćim rockom pa tako
i domaćom umetničkom tradicijom, i koja je, uz druge faktore, počesto
onemogućavala da se iznedri išta autentično – nedotupavne uverenosti da „metal
dobro zvuči samo na engleskom“, naposletku i postojanja svesti da domaća
publika i kritika očekuju barem pristojan ako ne vredan tekst i nade da se
nesposobnost pisanja takvog teksta neće primetiti ako se peva na engleskom.
Pre osam godina pojavio se
album koji je naišao na nepodeljene pohvale kritike i vratio nadu u sposobnost
domaće metal scene da iznedri delo vredno u svakom pogledu. Ljubav beogradskog sastava Trigger i i
dalje ulazi u najartističnije proizvode domaće metal scene. Autentičan,
moderan, muzički, produkcijski i tekstualno uspeo, zaokružena umetnička celina
sa osloncem u pesničkoj tradiciji domaćeg rocka, prvenac Triggera učinio je da se
od narednih izdanja grupe pune očekuje. Trebalo je da prođe osam godina da
proverimo u kojoj meri su ta očekivanja ispunjena, budući da je njihovo drugo
studijsko izdanje, EX, predstavljalo
zanimljiv omaž jugoslovenskoj novotalasnoj i post-novotalasnoj sceni. Moram
priznati da sam, budući da su njihova prva dva studijska izdanja predstavljala
konceptualne albume, očekivao da takav slučaj bude i sa trećim; naslov Vreme čuda, koji asocira na roman
Borisalava Pekića (i na film Gorana Paskaljevića), te izuzetno zanimljiva
vizuelna dimenzija albuma (delo Vladimira Petrovića i pevačice grupe, Milene
Branković) probudili su nadu da će četvrto izdanje Triggera biti visoko
artističan album, sa mračnim vremenom u kome živimo kao temom. Prava je šteta
što ta i takva ideja nije realizovana – mada ima na albumu naznaka labavog
koncepta – budući da su Trigger za tako nešto kapaciteta svakako imali.
Međutim, i onim što su Trigger
ponudili na ovom albumu može se biti vrlo zadovoljan. Zvuk Triggera je
neusiljeno ali beskompromisno žestok; ona prava razmera čvrstine zvuka čijeg
postojana ogroman broj metal bendova od druge polovine osamdesetih nije bio
svestan – ili je bio svestan a pogrešno verovao da je potrebno prevazići je –
ovde je tako uspešno postignuta. Gitarista i (gotovo) kompletni autor Dušan
Svilokos Đurić, basista Petar Popović i bubnjar Zoran Jović deluju kao snažna i
precizna mašina koja melje reskim gutarama i prštećim bubnjavima. Pritom
melodičnost nijednog trenutka nije gurnuta u drugi plan, pa pesme poput izvrsne
„Od kostiju i pepela“ i eksplozivne „Bum“ odlikuje himničnost kakve neretko
manjka u savremenom metalu. Poliritmičnost kompozicija nije tu u svrhu
demonstracije tehnike već je podređena pesmi i ideji, a gitarske soloe su smenile
inventivne, blago industrial orijentisane minijature lakšeg zvuka obojene
glasom Brankovićeve i klavijaturama. I upravo ovi instrumentali, uz orijentalne
motive, gdegde prisutne, u perkusijama i zvucima sitara, predstavljaju
diskretnu progresivnu crtu ovog albuma.
Vokal Milene Branković
predstavlja naročit kvalitet zvuka grupe. Glasa melodičnog, ali prodornog i
agresinvog tamo gde je potrebno, ona je – što je naročito važno – izvrstan
interpretator Đurićevih stihova. Naročite su u tom pogledu ističu balade „Nisam
ta“ i „Brajeva azbuka“, pesme na tragu power balada, ali neizveštačene i
modernog pakovanja, u kojima Brankovićeva postiže senzibilnost pesama „Više
neće biti nas“ i „U torbi od plastike“ sa prvenca grupe. „Nisam ta“ posebno je
zanimljiva: na njoj su gostovale Ljiljana Zrdavković (Mad Red), Katarina
Popović (Etar) i Dragana Mijatović (Hype), koja nas je, nažalost, napustila u
maju ove godine, ne dočekavši objavljivanje Vremena
čuda u fizičkom formatu. Četiri moćna glasa i četiri različita vokalna
stila skladno su se preplela u ovoj emotivnoj baladi.
A gostovanja na ovom albumu
ima na pretek. I upravo su pojedina gostovanja slaba mesta ovog albuma. Uspeliji
su oni komadi na kojima gostuju muzičari koji ne pripadaju metal miljeu (takva
gostovanja su, razume se, još jedan od razloga zbog kojih Triggeru treba odati
priznanje): „Nisam ta“, „Brajeva azbuka“, sa finim bas solom Borka Basarića
(Azil 5, Orea) i epična, blago blockoutovska „Ponor“, duet Brankovićeve i
Milutina Jovičića Mite. Sa druge strane, dok je glas Vladimira Lalića
(Draconic, Organized Chaos) manje-više smisleno i uspelo uklopljen u formalno
sasvim dobru „Realiti“, gitarski solo Emira Hota u istoj pesmi dozlaboga je
naporan. Grleni vokal Marka Matijevića Sekula (Manntra) u refrenu pesme „Bum“,
gde predstavlja podlogu za vokal Brankovićeve, zvuči dobro, ali u strofama koje
Matijević peva sam, kako je to obično slučaj sa takvim hetfieldovskim načinom
interpretacije, deluje imitativno i izveštačeno (mada u radovima Matijevićevog
benda, zbog posve drugog senzibiliteta, ne zvuči tako). Naposletku, tu je
growlovanje Darka Živkovića (Downstroy) u pesmi „Ne hrani ljudoždere“. U zvuk
Triggera, koji je, i pored modernog pakovanja, tradicionalne provenijencije, takvo
vokalno izvođenje ama baš nikako se ne uklapa; ako je cilj ovog gostovanja bio
da podcrta makabrističnost teksta, rezultat je upravo suprotan – ta
makabrističnost deluje prenaglašeno i manje efektivno.
No, ako se sa gostovanjima ponegde
i omanulo, tekstovi još jednom zaslužuju pohvalu. Teme religije, rata,
društvene realnosti, obrađene su na zreliji način no što je to slučaj sa
najvećim delom domaće metal produkcije. Pri tome su na trenutke ostvareni i
nemali umetnički dometi („Kad savest te zaboli“, „Brajeva azbuka“, „Ponor“),
mada se čini da je Đurić ponegde intencionalno (i bespotrebno) odustao od
metaforičnosti, koja je jedan od glavnih kvaliteta njegovog izraza.
Vreme čuda, dakle, uverava nas da nismo grešili u uverenju da se od autora Ljubavi može mnogo očekivati, uverava da
se sa domaće metal scene može očekivati promišljenost i artističnost, ali nam i
daje za pravo da onaj album o godinama koje jedu skakavci, robotima i
sablastima i dalje očekujemo. Možemo se, doduše, nadati da će Triggeru
inspiracije za takav album početi da nestaje u godinama koje su pred nama, ali
ćemo se, bojim se, uzalud nadati.
Spisak pesama:
1. „Kad savest te zaboli“ – 4:40
2. „Od kostiju i pepela“ – 4:29
3. „Vreme čuda“ – 4:49
4. „Nisam ta“ – 5:07
5. „Bum“ – 5:17
6. „Srećna Nova (noćna mora)“ –
5:56
7. „Realiti“ – 4:39
8. „Brajeva azbuka“ – 5:23
9. „Ne hrani ljudoždere“ – 5:26
10. „Ponor“ – 9:14
(Balkanrock.com, 17. novembar 2015)
Нема коментара:
Постави коментар